Draza Mihailovic-izdajnik ili patriota? :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Citat: gogio 30. Apr 2007, 14:23:24

ti ljudi su pomogli koliko su vremena dala i zato ih velicamo

У чему су помогли? Једино у томе што су допустили да се комунистички бандитизам развије у Србију, ничему боље. Еве једна интересантна, сложена и логична анализа:

НЕДИЋ И ЉОТИЋ СУ ИЗАЗВАЛИ СТРАДАЊА 1941.

Стално чујемо како Недићеве и Љотићеве присталице говоре да су Љотић, и поготову Недић, спасили Србију 1941. године! Па и касније... Истина је, међутим, да су управо они криви за избијање комунистичког устанка, а потом и за стравичне немачке одмазде. Криви су, јер су најпре оставили без муниције, а потом и расформирали Српску жандармерију - тада најјачу оружану формацију у земљи, а специјализовану управо за борбу против тероризма (комунизма).
Ево како је било.
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
''Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.''22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24

Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
''Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање...
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану...
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.''25

Документа потврђују ово што је Тришић писао у својим мемоарима: комунизам се ширио по Србији зато што су Недић и Љотић најпре оставили без муниције, а потом и расформирали српску жандармерију. У извештајима са терена из овог периода по правилу се наводи да су комунисти освајали вароши зато што жандармерија није имала муниције. На пример, у извештају о заузећу Свилајнца, 9. августа 1941, стоји:
''Пошто су савладали (комунисти - прим. М.С.) отпор бранилаца, који услед несташице муниције није могао бити успешан, везали су водника жандармеријског наредника...'' (Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 30.)
И из села Вранић жандарми се се повукли, 2. августа, ''због недостатка муниције''.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 22.)
У селу Бигреница, 3. августа, ''жандарми су давали отпор око пола часа док им је трајала муниција, па су се повукли''.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 23.)
У Гружи, 17. авхуста, жандарми су ''после краће борбе, а пошто су истрошили сву муницију, били савладани''.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 49.)
Ево службене белешке из Ариља, од 22. августа:
''Пошто су били бројно слабији а при томе и муницију истрошили, жандарми су морали да се, један по један, извуку из борбе и да Ариље препусте нападачима...''(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 56.)
Истог дана жандарми су се повукли и из варошице Салаш, јер су ''имали свега по 10 метака''.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 57.)
И тако даље...
Документа такође потврђују и да је потпуковник Тришић тражио оружје и муницију за своје људе. У његвој представци Милану Аћимовићу од 15. августа 1941, поред осталог стоји: ''... да су одмах дозволили потпуно наоружање целокупне наше жандармерије сигурно је да до овога долазило не би''.(Зборник докумената, том 1, књига 21, страна 39.)

(...) наставак на "о Љотићу и Недићу"