Kad su cvetale tikve

1.

Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao sam mu svoje prezime; oca ionako nije znao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom, burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima - on ima ćerčicu i sinčića - slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: "On je otišao na svoje more. On ne može bez svog mora." Meni je ovde lepo. Pre četiri godine žena i ja smo nekako skupili malo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, već počinje da se sprema drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.

Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: "Moj stari je u Jugoslaviji bio šampion. Novine su o njemu pisale." A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: "Kad smo ono letos bili u našoj Jugoslaviji ..."

Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: "Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te." Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: "Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?" Ona kaže: "Ne znam čega se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri." "Pa, u redu", rekao sam. "Možda nam više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš." A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu.

Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.

Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. "Ona ide s Ljubom Šampionom", govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset i osma mi je.

Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da zakera: "Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?" I: "Opet te tvoje blesave novine!" I: "Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!" I uopšte. Po tome su nam, kao što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako sam otišao, međutim - prvo jezik, a onda i sve drugo - postao sam ćutljiv. Ovde svet, uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I, mada takve stvari ipak retko činim - obično gledam da im pomognem na neki drugi način - kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: "Mi volimo naša Jugoslavija." I pere mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan takav bio pokrao - ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se jeo kao Mesec: eto kakvi smo! - ona mi kaže: "Nemoj da se sekiraš. Sav je bio propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo."

Pre dve godine sam se opet bio zapio - dešava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. "On", kažu, "ima pravo da vidi svoju domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem najboljem radniku ne možemo da dozvolimo da vidi svoje more?" A ja, kažem, nisam imao pravo, a nisam imao ni volje nikoga da molim, iako mi se posao baš nije menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: "Šta se, bre, zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili." "A ne", kažu oni. "Svoje doušnike zato ne otpušaju. Otpustili su te zato što si sindikalista. A uz to ti si još bio i bolestan! Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste."

Glavu dajem ako je iko od njih išta od toga shvatio. Oni prosto misle da smo svi mi udareni, keve mi! I kad prođu ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze valjamo, oni misle - nismo čitavi. 'Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dođe, on predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki saobračajni prekršaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za nas nije još i bolje što je otišao?

I prilična se gužva oko toga napravila. Čak su i neke sindikalne novine počele da me brane - izlazi ovde jedan takav listić: on je, kažu, bio bolestan. Došao neki dasa iz tih novina. "Ma, jok", kažem mu ja, "niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se oko toga pravi neka gužva. Naći ću drugi posao." I stvarno sam to odmah mogao. Ali onda mi moja Inge kaže: "Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo da razumemo. Kako možeš da budeš kriv? Ne možeš da budeš kriv. Bio si bolestan! Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu, baci kombinezon i ode u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva, i poslovođu, koji dođe da ga pozove da se vrati, otera u materinu i gađa praznom flašom, a onda, onako u košulji po hladnoći, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao da se ništa nije ni desilo, onda to stvarno niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovde radi? Ko je to ovde ikad uradio? I baš zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je - kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muškarci. I kad ih već imaju, imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih neka oni to samo teraju, nemoj ih zadržavati."

I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put došao na posao, samo što mi na ulazu nisu slavoluk bili postavili.

U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabrički klub. A osim toga, radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio - u sindikatu. Kad smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao, on se prosto upišao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za boks, dabome.

Kod kuće, naravno, imam naše ploče. Ali tamo ne volim da ih slušam. Rastužim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je puštao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim ovamo. Malo mi je lakše otkako ovde ima naših. Gotovo šest godina bio sam jedini Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo šeststo. Kad su počeli da dolaze, očima nisam mogao da verujem. I - ovde malo žvalavimo po naški, malo pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.

U stvari, ja im ovde dođem - kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su švedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba; ovaj klub, tu prostoriju, švedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za folklor obezbeđujem narodne nošnje: i to pozajmljujem od Šveđana; njihove su muške nošnje slične slovenačkim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde. Često sam ovde, i sačekujem one koji dolaze, ispraćam one koji odlaze. A oni dolaze, i odlaze, a ja ostajem.

I kad me uhvati moje ludilo, kad se smračim, Inge i Arne hodaju oko mene na prstima. "Inge", tada kažem mojoj ženi, "Inge, srce mi puca." A ona kaže: "Vidim, Ljuba." U početku je strahovala da ću otići; unastrahovala se, jadnica, pored mene. "Ti, ćeš, Ljuba", kaže, "jednom otići od nas. Sešćeš na voz, i ostavićeš nam tvoja kola i tvoju kuću, i nećeš se vratiti. Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe. A šta će nama kola i kuća umesto tebe?" "Ne budi luda", kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. "Ne budi luda, nikud ja neću otići. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći." I, kažem, u početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proći će me. I kad me vidi takvog, srpski mi kaže: i ona se uči da govori srpski: "Pa, Ljuba, idi malo u tvoja Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u naša Jugoslavija." - To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo dvojno državljanstvo, i švedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. - A ja joj kažem: "Ti, Inge, kao da si se na Dušanovcu rodila."

Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dođem do austrijske i naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam - jedanput sam tako šesnaest sati prespavao - obrijem se, presvučem. I, polako, pređem preko granice.

Tada uđem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore, gledanm oko sebe i - slušam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.

I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.

Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda natočim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se po licu, po kosi, po grudima ...

Kući se vratim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: "Ti si se, Ljuba, podmladio."

A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj

I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.

2.

Kao klinca, mene su mangupi na Dušanovcu zvali Ljuba Vrapče. To je zato što je keva htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me naučila da kitu zovem vrapče. I u školu sam već išao, a tako sam je zvao. Mangupi čuli - i eto ti.

Za vreme rata, moj burazer Vlada, koji je pet godina stariji od mene, radio je ilegalno. A mi - ja, Jova Jolpaz, Miša Cvrčak, Pera Patak - mi ništa, zezali smo maglu. Ponekad smo burazeru ponešto i preneli. Ali ko te za to pita - niti smo znali šta nosimo niti nam je to bilo važno. Uglavnom, moj matori, koji je stalno bio napolju, morao da šljaka da zaradi za klopu, ostavljao me na miru; keva me takođe nije dirala: iako mi je šveca bila punih sedam godina mlađa od mene, ja sam bio kevin ljubimac, njena maza; jedino mi burazer nije dao oči da otvorim: lešio me kako stigne i kako me dohvati.

A onda, četrdeset druge, on ode u šumu: jedne noći Germanci dođoše po njega, a on im đalnu gotovo na oči, još mu je krevet bio topao kad su ušli. Oni zbog nečega ne drpiše ni ćaleta ni kevu. I tako i ostade.

E, tada nastade raj za mene: naokolo već počelo bombardovanje, škola ne radi: vratim se s posla - učio sam zanat - pa noga: niko te ne pita ni gde si ni šta radiš.

U leto četrdeset četvrte je meni, Patku i Jolpazu jedna kurva kelnerica što se ševila s nekim Germancem istog dana skinula junfer.

Stojimo nas trojica kod bioskopa kad naiđe Stole Apaš.

"Klinci", kaže - a on vršnjak mog burazera - "je l' biste vi večeras nešto uboli?"

Mi mislimo - zeza se. Gledamo ga belo.

"Kroz pola sata", kaže, "budite kod kupatila."

Skupimo se mi tamo još pre vremena. A pantalonice nam ovako trepere.

Malo zatim dođe i Stole. Vodi još neke.

"Tu ste?" kaže. "Dobro. Da krenemo."

Ukupno nas osmorica.

Pođemo pored kupatila, izbljemo na šumicu. Zatim, ivicom - oko nje - sve do njene druge strane, tamo, prema Zvezdari.

Stole kaže:

"De sad, posakrivajte se."

Zavučemo se u neki šušmušljak, ni nos nam se ne vidi. Čekamo.

Već polako poče da pada sumrak.

Ćutimo tako petnaest minuta.

Pitam Jolpaza:

"Šta je, bre, ovo?"

"Ne znam", kaže.

"More, da mi idemo. Prebiće me matori kad vidi da nisam kod kuće." A Stole već sikće:

"Ćuti tu, majku ti balavu!"

Uto se na ivici pred nama, dosta daleko napred, pojavi neki Germanac. Ne vidimo ga dobro. Vidiš samo kako se ljulja u širokim čizmama i kako mu se na opasaču klati bajonet. U rukama nešto nosi: kao nekakve konzerve.

Dođe tako na tridesetak metara do nas, pa sede na travu. Upola se i on sakrio. I puši.

Sad se više nema kud. Čekamo i dalje.

Malo zatim evo i nje.

Ide istim putem kuda i on, i osvrće se.

Ni nju dobro ne vidimo. Vidimo samo da nije baš mlada i da ima malo krive noge. U ruci nosi neku torbicu.

Germanac, kad ona priđe, ustane, zagrli je i oboje se vuku u šumicu. I sad više ne znamo gde su. Unutra već mrak.

Stole malo pričeka, pa četvoronoške odbaulja napred. Mi i dalje onde čučimo.

Tako potraje, bogami, pola sata.

Najzad evo Stoleta. Zove nas rukom.

"Pazi sad". kaže. "Germanac će sad da ode. Ona će još malo da posedi unutra. Čim on izađe, mi ćemo da joj se privučemo. Kad dam znak, skači. Vas dvojica držite joj noge. Vas dvojica ruke. Ja joj neću dati da viče."

Pođemo za Stoletom četvoronoške. Uvučemo se u šumicu.

Uto, tamo negde pred nama, Germanac odnekud ustane kao da izraste iz onog šušmušljaka, obuče bluzu, sagne se, valjda da je poljubi, i pođe napolje. Ona ostane sedeći. Vidimo joj, sasvim nejasno, samo glavu. Puši.

Počnemo da joj se primičemo.

I - Germanac već zamače za ivicu. Promiče pored drveća.

Kad on odmakne, Stole polako ustane i, još pognut, mahne nam rukom.

Pred nama, tamo, žena ustaje. Još puši, ali polako prikuplja prnje oko sebe. Stavlja u torbicu one konzerve.

Na prstima, krijući se iza žbunja, sasvim joj se primaknemo. Onako otpozadi, Stole joj odjednom skoči pravo na glavu i obori je na zemlju. Šakama joj pritisne usta i potmulo viče:

"Drži je! Drži joj ruke!"

Pritrčimo i mi - i napravi se čitava gužva. Ne zna se ko koga drži.

Ona se rita, brani i u toj zbrci odjedanput nam se nekako izmigolji. I vukući se naguz, izmače se metar-dva.

Sa crvenim flekama na bledom licu, gotovo zagušena, nemajući vremena ni da ustane, sa zadignutom suknjom nad belim, pomalo debelim butinama, otuda psuje:

"Ma, šta 'oćete, majku vam slinavu! 'Oćete mindžu? A? 'Oćete mindžu? Pa evo vam! De da vas vidim šta možete!"

Mi se zbunismo. Gotovo da se pokupimo.

Ali Stole, kao da je samo to čekao, skoči kao zec i već joj uskoči između nogu. Zgrabi je za butine i zavali na leđa. Nervozno poče da se otkopčava.

"A ti?" kaže. "A ti šta 'oćeš? 'Oćeš da kažemo četnicima, pa da te ošišaju? Je l' to 'očeš?"

Pa onda nama:

"Drž' joj ruke! Drži joj ruke, šta bleneš!..."

Kad smo se svi izređali, ona se, onako raščepljena, znojava, jadna, polako uspravi na laktove.

"Je l' vas ima još koji? Je l' vas ima još, majku vam ništačku? Svu ste mi bluzu iscepali, majku vam usranu! Nećete valjda da mi je kupite. Bolje da je iscepate. Kako ću, ovakva, kući? Je l' vas ima još takvih, mrtvu vam majku!"

I psujući, žmuri od besa...

3.

Posle smo Patak, Jolpaz i ja počeli da služimo Apašu kao skakavci. Trčali smo onako kud bi nam rekao da idemo - da prenesemo neku poruku nekoj šolji ili nekome drugom, da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega, ili nešto slično. Ne, ništa nismo drpisali; samo dva-tri puta nešto Germancima, i to pred sami kraj. Apaš nije voleo takve stvari. Hteo je da otme, recimo; hteo je da prevari na kartama; ali da ukrade nije voleo niti je to uopšte radio. Uopšte, on nije voleo ništa da radi za šta ne bi imao publiku. I - nekoliko puta smo mu asistirali u nekoj tuči: voleo je, na primer, da prebije nekog džulova na pijaci. - I to je uglavnom bilo sve.

Onda je došlo i oslobođenje. Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom jedinicom koja je u njega ušla, a prvi posao koji je u njemu imao da obavi bio je da mene oleši. Kako je on za to s Apašem saznao, veze nemam, tek već je sve znao i odrao me na mrtvo ime i prezime. A odmah zatim su Apaša i druge starije među nama pokupili u vojsku i oterali na front. I tako se prvo Stoletovo društvo raspalo.

Nekako, međutim, još za vreme rata, a pogotovu posle njega, kod nas je odjednom postao vrlo popularan boks. Moj burazer se za vreme rata, zajedno s ilegalom, a možda i koristeći ga kao zaklon za nju, time bavio; Apaš je to takođe radio; a posle njega, već, gotovo da nije bilo klinca sa Dušanovca koji to nije pokušao: Mita Majmun, Ivica Lepi, Steva Džambas, svi. Samo nas nekolicina smo u tome bili umalo uporniji i nešto ipak postigli, svi ostali su pre ili kasnije otpali. A to znači da u to vreme na Dušanovcu gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja. Stole, razume se, baš među njima i skuplja svoje novo društvo.

A boks ti je takav: može te naučiti dobrim stvarima - da osetiš da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrašivim ili čak i mudrim, da više ne primaš sve tako kako izgleda - a može te i za ceo život preplašiti ili ti i dušu zatrovati. tako da počneš da uživaš u tome što u čoveka možeš da udaraš kao u džak. Stole je stvarno bio neustrašiv. Jer, ako se to ne može reći za Majmuna, a pogotovu za Džambasa, od Apaša je zaista mogao da postane dobar bokser, samo da ga je to interesovalo.

Pri tom, svi smo mi bili u Radničkom: a Radnički - zna se čiji je bio klub. Tako, jedno vreme, dok još nije bio potpuno prestao da trenira a već je oko sebe imao i Ivicu, i Majmuna i još nekolicinu, iako mu se radnja tek razvijala, cajkoši su bili ti koji su njega i njegove, s jedne strane, jurili i, opet, upravo cajkoši ti koji su ga, sa druge strane, kao svoga štitili.

Ipak, četrdeset peta i četrdeset šesta još su bile isuviše vruće za takve stvari. Ni četrdeset sedma još nije bila sasvim dobra. Četrdeset i osme, tek, počelo je da se priprema ono zlatno doba Apaševo, koje će zatim trajati gotovo nekoliko godina.

A ja u to vreme - nekako sam se bio otkinuo. Stvarno sam se već bio zagrejao za boks. Četrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zauzeo sam drugo mesto u velter-kategoriji.

Sve dotle, iako sam pomalo počeo da treniram još četrdeset pete, bio sam ne samo potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se uglavnom možeš dobro zezati. Redovno trenirao, naravno, nisam. Međutim, bio sam ono što se zove darovit. Mada dugih ruku i visok, gotovo mršav, bio sam dosta brz, pa čak, za početnika, imao sam i dobru tehniku. Već tada, umeo sam da udarim žustro i jako, i levom i desnom, dosta sam dobro radio nogama, i kako sam imao i odlične reflekse, teško me je bilo pogoditi. Dosta sam bio i srčan - nije me bilo lako uplašiti. I, pri tom, što za boksera takođe nije nimalo nevažno, imao sam i prilično simpatičnu njušku; već tada sam počeo du stičem svoju publiku. Još posle ovoga, posle omladinskog prvenstva, tako reći kao klinac, postao sam bokser s kojim se ubuduće mora računati.

Tada, u finalu - nekako sam do njega dospeo - sreo sam se s Jovicom Čauševićem, kasnijim državnim reprezentativcem, koji je bio godinu dana stariji od mene i imao duži staž u boksu nego ja. On nije bio nikakva klasa; bar je takav utisak ostavljao. Bio je levak i imao desni gard, koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan problem. Uz to, saginjao se, hvatao rukama, nije bio nesklon da u gužvi udari glavom. Kažem, nije ostavljao bogzna kakav utisak, i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se danas iko seća, ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim boljima od sebe. Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zamke i da ga pročitaju; samo njima u stvari nije bilo potrebno mnogo da ga čitaju. Ja tada to ni izbliza nisam bio.

Nastupio sam samosvesno - bio sam, u stvari, srećan što sam njega dobio - i, u početku, gotovo sam uspeo da ga zbunim. Uspeo sam da mu nametnem svoj stil: ne puštam ga blizu, stalno ga presrećem direktima, i kad god mi se ukaže prilika, bombardujem ga krošeima; nekoliko puta sam ga baš dobro odalamio. Pred kraj, već imam dobijenu rundu.

Publika navija za mene. A oko ringa - gomila dušanovačkih mangupa. "Napred, Vrapče", viču.

Tada, gotovo pred sam gong, on mi se nekako uvuče u klinč i, niži od mene, prosto mi iskida pleksus. Pokušavam ja da mu se izvučem, izmičem mu se, gledam da ga tako pogodim da ga odgurnem i - u tom izmicanju - on me potkači aperkatom. Učini mi se da ću da progutam svoj sopstveni jezik; prosto, kao da mi zapade u grlo. Ipak, nekako ostadoh na nogama, pružih odozgo dva-tri direkta - i on se malo odmače. I - iako mi se dobro mutilo u glavi, još dva-tri udarca, dve-tri eskivaže - udari gong.

Publika - da poludi.

Odem u svoj ugao - a malo se, kao, povodim - sednem. "Je l' te dobro potkačio?" pita me trener, neki Mića Stefanović. "Kao maljem". kažem. "Nisam to znao." "Pa govorio sam ti", veli on i ljuti se. I stvarno mi je, čovek, govorio. "Ne puštaj ga", kaže, ,"blizu", kao da ja to ne znam, "beži od klinča. Gledaj da ga sateraš u ćošak. To ga, izgleda, zbunjuje."

U drugoj rundi sam oprezniji. Pimplam nešto direktima, pretim mu krošeima. Ali sad više nisam siguran da sam prvu dobio: moram da krenem. Pođem polako, kljucnem ga dva-tri puta direktom u čelo - a on je tu osetljiv koliko i bizon - načinim fintu desnom i - nekako mi se zgodi - dobro ga odalamim desnim krošeom. On to izdrža i pobeže u ugao. Sad si, mislim se, moj. Počnem iz daljine da radim kao mašina, direktima, da ga ne bih promašio, pa da izgubim ravnotežu, i čekam ga da mi se namesti za kroše. Ali nikako da ga dobro potkačim: beži mi, levo, desno, saginje se, i sitnim, mrkim očicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oči. Najzad, odjedanput se saže kao jež, opet mi se uvuče u pleksus, tu me valjda samo dva puta opali, dok me ne otvori, i duf! - opet onaj aperkat. Ja ovako, raširenih i ruku i nogu - na leda!

U publici, čini mi se, tajac.

Odmah skočim na noge. Sudija mi broji.

Tresem glavom, okrećem se oko sebe, skakućem. I tek sada čujem da publika urla: svi stoje.

Na "sedam" zauzmem gard; još ne čujem sasvim dobro, još mi sve izgleda kao da je u jastuke umotano. Opet počnemo. On me sada prosto juri. Ja uzmičem, a levu stalno držim ispred sebe. I tako nekako izdržim do gonga.

U pauzi sedim u uglu mrtav preplašen. Dotle sam imao već oko trideset mečeva, a posle ovoga sam izašao na ring još oko sto trideset-četrdeset puta, ali nikad se ni pre ni posle toga nisam osećao tako smrvljen. Sedim onako i mislim: "Beži ti, lafe, iz ovih konopaca dok još imaš vremena."

U trećoj rundi samo što nisam bežao. Pokušavam da držim strvinu na odstojanju, tražim ga odozgo, kvrcam ga u čelo. Ali on me napipao, pa me juri kao mrtvog konja. U životu sam doživeo svega dva klasična nokauta, a svega sam osam puta u borbi uopšte bio oboren: on me je tada načeo. I u trećoj me je oborio.

Tada je, još iz rata, nekako pomalo bio u modi jedan udarac koji se zvao sfing: to je bio krvnički udarac, nalik na kroše, ali malo odozgo, poluopruženom rukom, koji je nekako ubrzo bio i zabranjen. Ja ga nisam koristio: to mi je pomalo već ličilo na ubijanje, ne na boks. Tri puta mi je u trećoj rundi opet ulazio u pleksus, otuda me otvarao, zatim je dolazio levi aperkat, pa kratki desni kroše i onda bi levom odozgo ispovio sfing. Dva puta sam mu izmakao, tako da umalo sam nije pao; društvo se naokolo smejalo. Treći put me je ipak našao. U uvo. Odleteo sam na pod kao da me je šutnuo nogom.

Izgubio sam, naravnu. Istina, opet sam ustao, ali jedva sam izdržao do kraja. U to vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi baš nije bila jača strana. Čudim se što nas sudija nije prekinuo ranije.

Posle toga sam, kažem, boksovao još sto četrdeset puta i za sve to vreme izgubio sam svega devet borbi. Četiri puta od toga - on me je tukao! Nikako nisam uspevao da mu nađem slabu tačku. - Laž je to da ima boksera koji nemaju slabu tačku. Svi ih imaju! Oni za čiju se nije saznalo bili su, svakako, i veoma dobri, ali imali su i sreće da ne sretnu dasu koji bi umeo da im je napipa. Ja sam, na primer, važio za čvrstog boksera, umeo sam i dobro da udarim i da podnesem velike batine, i nisam imao staklenu bradu, ali od aperkata sam se čuvao kao od žive vatre. Ako me neko tako zgodi u bradu malo jače, teško sam ostajao na nogama; to je valjda od sklopa vilica: moji zubi zaista nisu baš najpravilniji. Isto tako, u eskivaži sam se čuvao od saginjanja; na kraju sam se od toga gotovo bio i odviknuo. Jer ako me neko tako, dok sam sagnut, pogodi krošeom u uvo, ja padam kao sveća, ni svi sveci ne mogu da mi pomognu.

Tako sam ja mome prijatelju Čauševiću vremenom postao stalna mušterija.

O tom prvenstvu, a i o ovom meču i meni novine su dosta opširno pisale i, mada sam u finalu izgubio, čak me proglasile za nekakvu malu boksersku nadu. Posle toga sam najzad stvarno počeo ozbiljno da treniram. Nekako upravo tada, preuzeo me je trener Miša Poparsić, čovek koji je podigao nekoliko odličnih boksera. On mi je poboljšao rad nogu, usavršio mi udarac, tako da sam vremenom počeo da udaram kratko i žustro, gotovu nevidljivo, i pri tom razorno, nabijao mi kondiciju. To je bio čovek koji me je odlično poznavao i koji je, znajući koliko volim da se zezam i da jurim ribe, umeo da uveče navrati i mojoj kući da prokontroliše da li sam na vreme legao. A i ja sam se, moram da kažem, najzad ipak bio naučio na disciplinu; retko sam kasno išao u krevet, a pušio ni pio, recimo, nisam nikad.

Pa ipak, mada sam iduće godine kao junior lako postao prvak Beograda i Srbije u velter-kategoriji - Čaušević je već bio senior - a pedesete i pedeset prve kao senior prvak Srbije u polusrednjoj, za sve vreme, sa Čauševićem sam svega jedanput uspeo da izvučem nerešeno, a tek u našem poslednjem susretu, kad sam bio u vojsci i kad sam stvarno bio pun kondicije, uspeo sam i da ga pobedim. I to mi je bio prvi i poslednji put.

Uloge su nam se za to vreme menjale. Ja sam postao teži i dospeo u polusrednju, a on je ostao u velteru; kad je on dospeo do polusrednje, ja sam već bio u vojsci i odavno u srednjoj. Ali toliko je na mene kao na mušteriju bio navikao da me je redovno jurio i u težoj kategoriji. Znate li kako se čovek oseća kad pred sam meč mora da popije tri litra vode? Ni toga se on nije plašio. Uz to, ja sam već postajao poznat - počeo sam da dobijam i nokautom, od četiri međunarodna meča jedanput sam boksovao nerešeno, a tri puta pobedio - pa je na meni sada već sebi pravio reklamu. Četrdeset devete na prvenstvu Srbije u velter-kategoriji bio sam veliki favorit, ali sam eliminisan još u predtakmičenju: on me je to bio presreo. I nikad to nije bila lepa borba, ali je uvek bila veoma uzbudljiva. A ja bih u njoj redovno bio taj koji je dobio batine.

Nikad to neću razumeti. Izlazio sam na kraj s ljudima s kojima on ne bi mogao ni da sparinguje. S takvima, pružao sam partije o kojima bi se mesecima pričalo: nekoliko puta su me na rukama u svlačionicu odneli. A onda bi mi došao on - prosto bih video kako mu je škembe od popijene vode naduveno kao fudbal - i tukao bi me. Zatim je bilo došlo vreme kad sam i ja njega počeo da obaram. On bi pao i, kao da je tamo čašu vode popio, skočio bi i odmah bi opet počeo da me maže. Tek poslednji put, kažem, kad sam u vojsci dobio nagradno odsustvo baš u vreme otvorenog Zvezdinog prvenstva, tek tada sam uspeo da ga, jedan jedini put, najzad pobedim. Tada je on zaista već bio isuviše mali da bi mogao da mi naškodi.

4.

A onako, inače, koliko sam među konopcima postajao bolji, i koliko sam boks ozbiljnije shvatao, toliko sam bio sve veći trubač. Moj matori je radio, burazer je u komitetu radio, ja sam radio: s lovom - nikakvih problema. Snabdevao sam se - u diplomatskom magacinu. U preduzeću, Janku Lisjaku, bio sam ljubimac. Iako među najmlađima, u radionici sam najpre bio brigadir, a onda - zamenik šefa. I umeli smo da zasučemo rukave. Mangupi su me slušali kao matorog. Umeo sam da kažem: "Mangupi, ovo ima da se svrši, nema da se ide kući dok ne bude gotovo." I ostali bi, nemaš da brineš. Moj diša nije propuštao moj meč. Kaže: "Ljubo, je l' ti treba neki dan za trening? Je l' ti treba da izađeš? Samo kaži." I ja bih u pola radnog vremena uzeo torbicu na rame: "Idem na trening", pa - s nekom šoljom - na Savu ili u bioskop.

Voleo sam ribu, brate! Pošto sam uveče morao ranije da legnem, obično sam ih, danju, vodio u šumicu. S trolejbusa bih svratio kući po mantil; imao sam jedan svetli, specijalni mantil, jedino za to. Nju bih ostavio na ulici da me sačeka. I dok bismo polako prolazili Dušanovcem, mangupi se kikoću: "Vrapče uz'o beli mantil!"

I trčale su, đavo bi ih znao zašto, kao mutave. Obično bih s jednom išao ozbiljno. Nju bih čuvao, a naokolo sam klao sve što bi mi palo pod ruku. Ali posle dva-tri meseca i to bi mi dosadilo, probušio bih i nju, i 'ajd dalje: našao bih drugu ozbiljnu. Sedam junfera sam tako odneo. Ni sam ne znam na šta su te slepice trčale.

S tipovima na Dušanovcu živeo sam dobro: ne diram ja njih, ne diraju oni mene. Dosta njih su mi bili i navijači. Ali mnogi su me i mrzeli. Baš zbog riba. Oni jesu bili dasovani, nema zbora, i svi su imali svoje cure. Ali dok je moj bio čitav Beograd, oni su imali relativno uzan teren : Dušanovac, Auto-komanda, Voždovac, dve-tri ribe sa Zvezdare, koje bi ubrzo prestale da budu interesantne, dve-tri sa Kalenića - i to je sve. Sa Karaburcima su ratovali i tamo nisu imali pristupa, Slavija je za njih bila nekako velika, raštrkana, nije imala svoje zborište i tu se nisu snalazili, Crveni krst, opet, bio je pomalo gospodski. Oni su uglavnom mogli samo da ih menjaju između sebe, a to već nije dobro: kakav je to štos ako su ti curu s kojom ideš ševila trojica mangupa iz ulice?

Negde oko pedesete Stole Apaš je bio na vrhuncu.

To je bio crn, ne baš mnogo lep momak. Imao je gustu, pravu crnu kosu, koja mu je uvek dosta lepo stojala, iako mu je nekako počinjala gotovo sa polovine čela. Retko je čoveka gledao u oči: uvek je pogledom nešto tražio naokolo, kao da se na sve što mu pričaš pravi lud. Bio je i dosta nizak, i, u odelu, činilo ti se, ništa naročito. Ali kad se svuče, na Savi, nisi mogao da mu se ne diviš. Na njemu je ležao mišić na mišiću, svaki tanak i svaki na svom mestu. I - elegantan kao cura: koliko je u ramenima bio širok i jak, toliko si ga u pasu gotovo šakama mogao obuhvatiti. Ruke - nadlanice, podlaktice, nadlaktice - istetovirane. Najviše riba je na Savi i uhvatio. Umeo je iz štosa, za opkladu, iz cuga po tri puta gore-dole da je prepliva.

Tada je imao, valjda, dvadeset i šest. Kao i ostali mangupi, negde je radio, kao mašinbravar, ali je i tamo, izgleda, umeo da se posvađa i da udari; često je menjao preduzeća. Nije se u stvari tačno ni znalo gde radi. Živeo je s kevom, koja je primala neku penzijicu; lovu od plate joj valjda nije ni davao. Na desnoj potkolenici, na specijalnom kaišu, u kožnoj kaniji, stalno je nosio sjajnu, kao brijač oštru utoku. Ali retko je upotrebljavao. Jer, sem iz boksa, negde je bio pokupio i neke štosove iz džuda: dirneš li u njega, isto ti se hvata kao da si se našalio sa zmijom, budi siguran da te sutra ni rođena majka neće poznati. A to se zaista moglo desiti samo frajeru: u njega obično niko nije smeo ni da darne, obično je on bio taj koji je nasrtao. Mislim da u to vreme nije olešio samo onoga koga nije hteo.

Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave.

Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi započeo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, društvo bi bez veze žvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: "'Ajde da nekog olešimo." "'Ajde", rekli bi. Ako do bioskopa ne bi sreli nikoga nepoznatog, iz nekog drugog kraja, ili ako odnekud ne bi naišao neki tip s ribom koga bi pred njom mogli da odelju ili bar da orezile, obično bi se nadžonjali kod trolejbuske stanice.

Dva-tri klinca skakavca bi se nacrtala uz samu banderu. Kad bi trola stala i društvo počelo da se istovaruje, oni bi se zakačili za nekog čilagera; gurnuli bi ga, ili bi mu opsovali majku ili nešto slično. Dušanovčani su znali za štos: progutali bi i gledali da što pre ispare. Onaj koji nije bio verziran, međutim, klinca bi pojurio, dohvatio bi ga za uvo ili bi mu opalio šljagu. Tada bi društvo došlo fol u zaštitu. Ako bi to bio neki čilager penzioner ili neki mekani tip, Stole Apaš bi ostao kraj zida. Gledao bi šta se radi i grickao bi šibicu. Ako bi, pak, mušterija bila oficir ili neki mlađi žvalavko koji se ne bi dao, umešao bi se i sam. Čovek bi zatim ostao da leži, a oni bi se zezajući se pokupili dalje. Posle bi Stole rekao: "'Ajd sad na sovanje, sutra treba da se šljaka." I razišli bi se na spavanje.

Negde oko pedesete na Dušanovcu se osetio deficit u ribama. Oskudevali baš, dabome, nisu. Ali u početku su s mangupima htele da pođu i gimnazijalke, uhvatila bi se i poneka studentkinja - iako to već retko - a onda je došlo vreme kad je sve što je nekad vredelo postalo kvarno i kad se oko njih našla samo gola fufa.

Tad su počeli da izvode drugi štos iz tog vremena. Po četvorica-petorica bi se pokupila i otišla na Zvezdaru ili u Hajd-park; šumica iznad Dušanovca je odavno postala mrtva, tu niko osim njih nije smeo ni da prdne. Tamo bi malo šacovali i kad bi ošacovali neku lepu ribu koja je s nekim tipom malo zavrljala u neki šušmušljak, žvalavka bi najurili, a na curi bi se izređali. Ako bi tip bio uporan i hteo da se maklja, oni bi ga prebili i dok bi ga dvojica držala, na njegove oči bi se na njoj ređali. A cure bi bile toliko preplašene da bi se obično same poturale. Kad bi sve bilo gotovo, rekli bi lafu: "Ti si, bre, daso, baš neka stipsa. Evo ti tvoja gerla, kad si baš toliko navalio. I - fina ti je gerla. Čuvaj je." I ostavili bi ih.

Ali oni su hteli da imaju i svoje, stalne cure; da liče na nešto, ne kao one što su se vukle za njima. I, opet u grupama, počeli su da obilaze đuskavce po gradu - Lolu, Indeks, Božidarac kod Kalenića, Zvezdino košarkaško igralište na Kališu.

U Loli i Indeksu, međutim, klima im baš nije mnogo prijala. Nekako je bilo jako mnogo tipova, a vrlo malo cura. Ono što je bilo slobodno nije mnogo ni vredelo, a i držalo se na ceni: neće sa garavcima. A ono što je nešto vredelo već je bilo zauzeto; studenti nisu toliko naivni da bi ih olako pustili. Tamo su mangupi nekoliko puta napravili gužvu, dva-tri puta su nekoga na brzinu izmasakrirali i izgubili se. Ali, posle, ciketani ih uočili i čim se Stole Apaš ili Mita Majmun pojave, oni viču: "Evo ih!" I jurnu po desetorica. I koliko god da su i Stole i Majmun i ostali bili dobri, dva-tri puta se nimalo lepo nisu proveli. Nisu to bile baš velike batine, kao što su oni umeli nekoga da oderu, ali su svaki put ipak dobro dobili i na kraju su još morali i da kidaju. Pa čak, posle toga, nikome ne bi mogli ni da se osvete: gde ćeš da uhvatiš nekog kilavog studenta koga ni ne znaš, sem da ga čekaš pred nekim domom? A tamo - već nimalo nije bilo zgodno. Uopšte, mangupi su se dosta čuvali velikih gužvi; u vojsku, recimo, takođe nisu dirali.

Kod Božidarca isto tako nisu bili u velikoj formi; Dušanovac ipak nije tako daleko, čuje se šta se tamo radi. Međutim, tu su još ponešto i mogli da uhvate; tu su se, uostalom, i čuvali da se ne iskompromituju previše. I - još su ponešto mogli da urade na Zvezdinom.

Tamo smo se Apaš i ja i sudarili.

5.

Ja sam tada baš bio teslimio jednu svoju curu. Počela da mi bari kevu, folira mi matorog, švecu mi vodi u bioskop. A i sam sam s njom malo bio neoprezan, dovodio sam je kući. Andra, moj matori, već počeo da me zapitkuje: "Šta ti misliš s ovom devojkom što ne izbija iz naše kuće?"

A, to li je, mislim se. Čekaj, nanu ti tvoju.

lmao sam jednog drugara, zgodnog lafa, nekog Laleta, cinkografa iz Borbe. Ali - koliko lep toliko kvaran; strašno drčan neki tip. "Lale", kažem ja njemu, "učini mi uslugu. Ja večeras treba da se nađem s jednom ribom, a sa Desom sam se dogovorio da je vodim u bioskop. Idi vodi je ti. Evo ti karata. Kaži da sam ja zauzet u klubu. I budi fin s njom, to je fina cura. I - još je cela." - Ekser, cela! Bilo to. nekad! "Ne brini, burazeru", kaže on, "sve će bitl u redu."

Ja nisam voleo da se tako oslobađam od svojih cura, i čak bi mi bilo krivo ako bi me kod neke nasledio neki bezvezan tip, ali s ovom sam baš bio zaglavio; neću valjda da se oženim? Tip je, dakle, to veče odveo u bioskop, pa sam ja još jedanput šatro bio zauzet, a treći put su već sami zakazali. Tad on navali na nju kao nezdrav. Ona pobegne plačući.

Sutradan mi slini: "Takve mi drugove šalješ!" Ja se fol zabezeknem. "Kakve drugove? Veze ja nemam! 'Vataš se s tipovima naokolo, pa još imaš obraza da dođeš da mi se žališ! Iš, bre, od mene!" Onda joj i kod moje keve i ćaleta potkujem kopita. "A vi mi", kažem im, šatro strašno ljut, "nađite još neku ovakvu curu kao što je Desa. Za mene hoće da se uda, a uz put ide još sa dvojicom-trojicom." "Što smo ti je mi našli?" pita me Andra. "Što dižeš maglu? S kim to ide?" "Nikakvu ja maglu ne dižem", kažem. "A ona ide s najvećim beogradskim mangupoum, cinkografom Laletom iz Borbe, eto s kim. Sam sam ih sinoć video." - Dođe moja Desanka još dva-tri puta. Matori se odmah izgubi, keva se pravi da ima posla. Počne ona nešto da se žali mojoj kevi. A keva joj kaže: "E, ćerko, devojka mora da vodi račun šta radi." I 'ajd zdravo. više se nije pojavila.

To veče, dakle, došao sam na Zvezdino s mojim starim drugarom iz kluba i partnerom, s kojim sam mnoge ribe uhvatio, Dragančetom Stojiljkovićem jednim velikim lafom i velikim bokserom. - On je, kasnije, godinama bio reprezentativac u velter-kategoriji i stvarno je bio veliki majstor, ali tek je pred samo povlačenje prvi i jedini put uspeo da postane prvak i Srbije i Jugoslavije tek kad su se one ajkule Šovljanski i Toma Hladni povukli. Jer pored njih nisi mogao da prođeš nikako drukčije, sem da letiš avionom. - I uz put nam se priključio i neki Mića iz mog preduzeća, jedan tip bez veze.

Ošacujem ja tamo jednu ribu lepu kao san - visoka, duga plava kosa, lepa glava, šiljate siskice, noga kao salivena. "Draganče, bog te maz'o", vičem, "ždrakni onu tamo." "Video sam je već", kaže Draganče, "strašna." "Daj", velim, "da je maznemo." "Misliš", kaže on, "ti da je mazneš?" "Pa, naravno", smejem se, "ja. Visoka je za tebe."

A on stvarno nije bio visok. "A šta bi ti falilo da gepiš onu s njom? Pogledaj je, nije ni ona loša." Dogovaramo se mi tako - "Nanu ti kvarnu", kaže on, "dokle ću da ti sparingujem, uvek 'vatam lošije ribe od tebe" - kad započe igra i odnekud se ka njoj stuli - Stole Apaš! Stiže na vreme i diže je. S njim se pojavi i Mita Majmun i uze onu drugu. Bacim oko malo naokolo i vidim - nešto dalje sede i druga dva dušanovačka krvnika, Ivica Lepi i Steva Džambas.

Au, to ne valja! Odakle se oni stvoriše?

"Ljubo", pita me Draganče, "vide li ti to?"

"Vidim", kažem. Mislim se šta ćemo. "Znaš šta", odmah menjam taktiku, "'ajdmo mi da uzmemo one tri što su ostale."

Uzmemo neka tri gabora - a ona u nekoj gužvi, ima ih valjda sedam-osam - sve drugo već odneseno, kao na hipodromu. Odigramo tu igru.

Vratimo se na svoja mesta.

"Sad ćemo ovako", kažem. "Primaći ćemo se bliže, da opet ne izvisimo. I - ti uzmi moju, a ja ću tvoju." "Uh, bre, ti već podeli!" "'Ajde, 'ajde, drugi put ću ja tebi da sparingujem. A i ti, Mićo, sad gledaj kuda ćeš, i ti uzmi jednu odande." Sad ja hoću i njega da uvučem. Ako dođe do neke gužve, bar ćemo biti trojica, iako on s makljanjem nema veze. Ali - neka pravi brojno stanje.

Primaknemo se i koliko onaj dune u saksofon, mi smo već kod njih: "Molim."

Igram ja s onom malom, Dragančetovom: stvarno nije loša. Pogledam Dragančeta: on nešto žvalavi, sav se isfronclao, ali, izgleda, nema veze - ona gotovo viša od njega i još pomalo diže nos. Krišom šacnem Apaša i društvo: sede sva četvorica i mere nas ispod oka. - Biće ovde noćas krvi do kolena.

"Znaš šta, Draganče", kažem posle. "Sad ćemo da ih preskočimo. Opet idemo tamo, ali njih dve nećemo da diramo." "Dobro", kaže Draganče. "Ja kod ove tvoje, izgleda, ništa ne bih ni uradio."

Uzmemo sada neke druge tri. Ove dve odmah zgrabe Apaš i Majmun. I, vidim, situacija se, kao, popravlja. Ivica i Džambas sačekaše da vide kako će se stvar završiti, pa i oni nešto uhvatiše.

Kad to bi gotovo, kažem: "E, sad pazi. Sad ne smeju da nam izmaknu. I ako primetiš da nam Apaš i Majmun i ona dvojica prilaze ili da idu oko nas, tu više šale nema, kolji prvog koji ti padne pod ruku, ne čekaj da oni započnu. I ne razdvajajte se. Budite oko mene."

Tako i bude. Za dlaku izmaknemo Apašu i Majmunu. Oni, da se ne orezile, uzmu neke dve bez veze. Ivica i Džambas se malo povrteše na klupi, pa kad videše da Stole i Majmun igraju, odoše i oni.

Vidim da će ova igra da prođe bez gužve. Sad hvataj na brzinu.

Počnem nešto da žvalavim - kao, nisam je dosad ovde video, ja obično zapazim svaku lepu curu, dolazi li često ovamo? - sve u tom stilu. Ona me, kao, malo pogledne - a ima krupne, pametne zelene oči - ali nešto se baš ne lomi. Iz Kragujevca je, kaže, ove godine je došla u Beograd, brucoškinja. Opet ja nešto počinjem, i opet nema mnogo vajde. Da l' je Apaš, mislim se, već obario? A to je bio opak švaler: gde on trzne, ona mora da padne ili zemlja da se prevrne. Ako još nije, sad moram na brzinu da je uhvatim - ili neću nikad.

A ja i Draganče smo imali jedan mrtav štos, koji smo sto puta isprobali i sto puta je upalio; mnogo su blesave te žene. Tako sam valjda i ovaj nadimak dobio.

Onako u igri, primaknem se Dragančetu. "Draganče, burazeru", kažem, "kako napreduješ? Ja baš nikako." "E, moj Šampione", kaže on, "ne znam kako ti, ali ja bih i sa Šovljanskim lakše na kraj iziš'o. Poštuje me kao mrtvog konja." One se, kao, malo nasmeju. Mi se jedan drugome, onda, još malo fol jadamo, i one se - evo ih - otkraviše! Njegova gleda u mene, moja gleda u njega: još moraju da budu fine, ali sad se već - interesuju.

Odmaknem se ja sada i - klima je već druga. Posle onog zaleta, još malo se zezam na svoj račun. Ona me sve češće pogleda; a ima trepavice kao zavese. Onda pita: "Kako vas je ono vaš kolega nazvao, kakav ste vi to šampion?" Evo je! A ja se lomim od skromnosti. Ma jok, nema veze, nisam baš neki šampion, samo sam prvak Srbije, nisam jugoslovenski, ali Draganče je stvarno veliki bokser, iako ni on dosad nije postao prvi, ali taj će to sigurno postati, to je i sjajan bokser i veliki laf - i sad Dragančetu udarim strašnu reklamu. Stare smo mi kurve: on to isto dotle radi meni kod one druge. A posle igre one će odmah da se ispreslišavaju.

Završi se igra. Pođem da je otpratim do njenog mesta i, skroman i fin kakav sam, kažem: "Izvinite, vi jako lepo igrate, nisam skoro sreo devojku s kojom bih se tako lepo slagao, i rado bih došao opet da vas zamolim. Ali primetio sam da često igrate s onim crnim mladićem tamo" - to za Apaša - "pa ako je to vaš mladić, ili imate neke obaveze, molim vas, recite mi, ja se neću naljutiti." "Ma ne", kaže ona, "nema veze. Ja sam samo dve-tri igre s njim odigrala. A osim toga, pomalo me gnjavi. I oseća se na duvan."

Drugi put smo ih takođe u poslednji čas pretekli - Apaš nije bio navikao da se utrkuje, obično su gerle jurile njega - a treći put su, čim je počela muzika, same krenule ka nama.

I tada - nas trojica se baš dogovaramo da ih preselimo kod nas; čak je i Mića kod one treće nešto bio uradio - kad evo otud Majmuna.

"Zdravo, Vrapče", kaže. "Zdravo, Majmune. Kojim dobrom?" "E, Vrapče", kaže, "ne drpišu se ribe lako kako ti to radiš." "Ne znam, Majmune", kažem, "na šta misliš. Kad sam ja tebi drpio neku ribu?" "Nisi meni, Vrapče, ne pravi se naivan. Apašu. On me šalje. Ono je njegova riba." "Kaži mi, Majmune", velim ja, "je li to stvarno njegova riba ili on samo misli da je njegova. Je li je već obario?" Još ja pomalo sumnjam. "Pa, možda već jeste", kaže Majmun, "a možda još nije. Ali - hoće. On kaže - njegova je. I poručuje ti da odustaneš. Već tri nedelje se ja s njim ovde guzim. Već tri nedelje je on ovde bari. Moja cura zbog toga sedi kod kuće. A ti, Vrapče, znaš koliko nije zdravo otimati Apašu ribe." "Znam, Majmune", kažem. "Ali i ja tebi nešto da kažem: stari smo mi drugari, ali i za tebe može da ispadne vrlo nezdravo što mi donosiš ružne abrove. A kad već spominješ svoju curu, tebi, znači, nije stalo do one s kojom je drugi stari moj drugar, koga ovde vidiš, Draganče?" "Ne", veli, "ne insistiram." "Dobro je što ne insistiraš. A Stoletu poruči da kavgu s njim ne želim i da ja nikad nisam zalazio u njegov atar. Ova cura, kaži mu, ne samo da nije njegova nego je - moja. I, kaži mu, ona trza na mene. I još mu poruči da ja na nju ne trzam tri nedelje, kao on, nego već tri meseca; samo što sam je zbog one moje ranije cure malo bio zabatalio. I kao poslednje mu poruči: ne priliči jednom Apašu da nekoga moli da s neke gerle ustane da bi došao na njegovo mesto. Apaš uzima ili ostavlja. Neka se ne bruka. A ja nešto nemam utisak da je ovo takva riba da bismo zbog nje morali da se krvimo. Tako pozdravi Apaša, mog starog drugara." "Dobro, Vrapče, kad tako kažeš", veli Majmun. "Ali nije zdravo nama otimati ribe."

Majmun ode, i već poče muzika. Sve tri pođoše prema nama, čak i ona Mićina. Počnemo da igramo i odmah se izmaknemo u suprotni ugao: ako počne gužva, bar da možemo na vreme da ih vidimo.

A tamo - Majmun referiše. Stole gricka šibicu. Onda nešto misli, misli, pa ustade.

Pođe prema meni. Smeška se, a, vidim, bled.

Ovako digao ruku.

"Ljubo", viče izdaleka. "Ljubo, burazeru! Sve je u redu!"

Odmahnem i ja.

"Sve je u redu, Stole, burazeru."

I oni odoše.

Ništa nije u redu, mislim se, Stole, burazeru. Zapamtićeš ti meni. - I jeste mi zapamtio. - Sačekaćeš ti mene na mesečini, Stole, burazeru. Sačekaćeš ti mene u nekoj 'ladovini, kad se ne nadam. Ali, ne boj se, Stole, ni ja nisam naivan, stari moj drugaru.

Posle smo sva trojica sa gerlama zajedno izašli, dobro smo gledali kuda svaki korak pružamo i sva trojica smo jednu po jednu curu kući ispratili. A zatim su Draganče i Mića sa mnom došli do moje kuće, pa su se vratili u grad i tek onda se rastali svako na svoju stranu.

6.

A u to vreme u najvećem teče ona volovodnica s Rusima. Čuje se: drpili ovoga, drpili onoga...

Nemam ja vremena za to. Malo sam kod kuće, ali, kao, vidim, moj matori nešto šuška s mojim burazerom. Muvaju se oko radija. Ne zarezujem ja to: ko, bre, šmirgla uši Rulovcima dok na ovom svetu ima toliko riba!

Odjedanput, jedne noći, dva tipa upala u našu kuću - kod nas se, hvala bogu, nikad i nije zaključavalo - upalila svetlo i neko me vuče za pidžamu: "Diž' se!" "Šta je, bre?" velim. A kroz prozor vidim, treći tip stoji u dvorištu, pazi na kuću otpozadi. "Diž' se. Jesi li ti Vladimir Sretenović?" "Ma jok, bre!" Još ja ne kopčam. "Idi odavde! Ugasi tu sijalicu, 'oću da spavam!"

Drpiše mog burazera! On bled, a veli: "Pustiće me, to je neka greška."

Ekser što je greška! Prođe desetak dana, prođe mesec - njega nema. Posle mesec i po, umesto da puste njega, dođoše i po Andru. Krk! Ode još neko vreme i ja to još nekako ne shvatam sasvim dobro. Vučem kevi neke pakete u DJušinu ulicu, čekamo tamo u redu. Moja keva čisto pošizila. Vratimo se kući, a ona im pregleda veš parče po parče, ljubi ga i zapomaže: "Jao, mili moji! Jao, Andro, mužu moj! Jao, Vlado, dete moje! Jao, koga ću pre da oplačem!"

Šveca, koliko je vidi takvu, isto tako počne da slini. Ludnica.

"Šta ti je, bre, kevo?" vičem. "Jesi l' ti pošizila! Pa, ista su to govna! Oni se, bre, zezaju, šta ti je? Pustiće ih!"

A ona odgovara:

"Jao, neće! Jao, nije to isto! Jao, neće se oni meni više vratiti! Jao, jadna, šta ću i kako ću! Jao meni, sinjoj kukavici!"

Digoh ja ruke i od cura i od svega, pravo s posla trčim kuči. I na treninge prestadoh da idem.

Ne prođe mnogo, evo Poparsića, mog trenera. "Gde si ti?" pita me. A vidim, ljut. "Opet si počeo da se zezaš." "Ma, jok", velim, "kakvo zezanje. Ćaleta i burazera mi ćorkirali. Ne mogu da ostavim ove dve same kod kuće. Poludeše." "Što?" pita on. "Ne znam", velim, "zašto. Valjda nešto zbog Rulovaca." On ovako učini rukama: "Uh, ne pipaj u to! To je opasno! Ti se ne mešaj!" "Ma, ne bih se ja ni mešao", kažem, "ali pogledaj ove dve kukavice. Šta ću s njima?" On opet: "Nikako se ti u to ne mešaj! A na treninge, molim te, gledaj da nekako ipak dolaziš." "Dobro", velim, "gledaću. Doći ću."

Sutradan stvarno odem.

Tamo vidim jednog iz uprave.

"Molim te", kažem mu, "poruči Starome Perišiću da hoću da ga vidim. Hteo bih da nešto razgovaramo." A Stari Perišić, narodni heroj i pukovnik - naš je predsednik. Nema levu ruku do lakta.

Ode, tako, još nekoliko dana; opet ja redovno treniram.

Ponovo vidim onoga.

"Šta je bilo?" pitam ga. "Jesi video Staroga?."

"Kaže", odgovara on meni, "zauzet je, ne može sada. Bolje, potraži ga u kancelariji."

Meni nešto, ovako, iz stomaka navrnu na usta.

"Kaži Starome da dođe! Ovamo! Ovde se pravi boks, a ne u njegovoj policajskoj kancelariji! Nisam ja policajac nego bokser! I još mu kaži: ja sam šampion, a on je seronja! On neka dođe! Neka dođe ako hoće još da me vidi." - A mene u klubu čuvaju kao malo vode na dlanu.

Kroz dva-tri dana evo Staroga.

"Zdravo, Šampione", kaže. "Jedan seronja te pozdravlja. Jedan stari seronja, koji je na govnarenju i ruku izgubio." Narogušio se matori, ali, vidim, više me folira nego što je stvarno ljut.

"Dobro", velim, "Stari, dobro. Ne 'vataj odmah na to. Treba li zbog toga malo da otplačem? Kaži samo, odmah ću da prolijem neku suzicu. Ribe, čujem, dobro 'vataš i tom jednom."

On se malo trže.

"U redu je, Šampione. Ne treba da plačeš."

"Ja tebe", kažem mu, "nikad dosad nisam zvao. Niti sam ti ikad nešto tražio. Jesam li?"

"Ne", veli. "Nisi."

"E, pa kad nisam i kad te sad zovem, znači, imam neku debelu muku. A ti ne dolaziš. Zašto?"

"Šampione", veli on, "znam za tvoju muku. A ne dolazim zato što ne mogu da ti pomognem, eto zašto."

"Kako", kažem, "ne možeš?"

"Tako, lepo. Nije to moj sektor. A i da jeste: jače je to od mene, Šampione. Sitan sam ja tu."

"Pa onda mi bar objasni. Šta je ovo?"

"Ne znam", kaže. "Misliš da ja znam. Ništa više ne znam."

"Kako", velim, "ne znaš? Ko će onda da zna?"

"Dobro", kaže on. "Onda znam."

"Ne", velim. I već vidim da više ne mogu da se kontrolišem. "Ne znaš. Ali onda - znam ja! Ja ću tebi da objasnim. Ista ste vi, Stari, govna! Pomirićete se vi! Opet ćete vi jedni drugima da ližete dupe! A ako uz put neko odapne - nema veze, ševac vas za to boli! Posle možete spomenik da mu podignete. U to se bar razumete."

On me gleda.

"Mnogo si se, Šampione, nazlio."

"Ne", velim, "nisam se nazlio! Kita mene boli za vas, i za jedne i za druge! Eto vam vaša politika! I za one dve budale me kita boli! Ali - keva će da mi odapne. Poludela već. A čiji će to onda, Stari, biti sektor? To ti meni, molim te, kaži."

On, prosto, ne trepće.

"Ti si, Šampione", kaže, "dobar momak, i još si bolji bokser. I ne zezam te ja kad te zovem Šampione. Stvarno si, pravi si šampion. Ali mnogo si se nazlio i vidim da večeras ne mogu da izađem na kraj s tobom. Kako večeras ja da ti objasnim da sam sitan za te stvari? Ipak, pokušaću nešto. Ne nadaj se mnogo. Ali bar ćemo znati šta je. Pritrpi se još nekoliko dana. Javiću ti."

I rastadosmo se.

Prođe u iščekivanju i tih nekoliko dana. Ja - kao na trnju. Ne mogu više da gledam one dve slepice kod kuće.

Evo, najzad, Staroga.

"Došao sam", veli, "samo da ti kažem da sam se raspitao kod drugova."

"I?"

"Oca će ti pustiti. Neće možda baš odmah, ali će ga sigurno uskoro pustiti."

"A šta će biti sa burazerom?"

"Za njega ništa ne mogu da ti kažem. Čekaj malo, videćemo."

Otrčim kući. Ispričam kevi.

A ona smakla maramu sa glave, rasplela se i odnekud izvlači svetog Nikolu; to je nekad bila naša slava. Namešta ga na krevet i onako kleči pred njim. "Fala ti, Sveti, što si me uslišio. Fala ti što mi ih vraćaš. Fala ti, do kraja života ću ti služiti."

"Šta ti je, bre, kevo", vičem. "Idi umij se, priberi se malo! Kakve te sad ikone spopale, kakav sveti Nikola! Zahvali se Starome Perišiću, on ti je to učinio!"

A ona viče:

"I njemu, Bože, vrati. Posvetila mu se ona sakata ruka. O, daće Bog da će tako i biti."

"Ma ti, kevo", kažem joj, "mene ne slušaš. Pustiće samo ćaleta." A malo mi, kao, strašno: ona za Vladimira, izgleda, ni pet para ne baca. Samo joj je do matorog stalo. "I što si se pomamila s tom ikonom? Ne brukaj ni sebe ni njih. Šta će da kažu kad dođu, pa čuju da si postala bogomoljka?" - A i Andru poslednjih godina bilo nešto uhvatilo, i on joj to više nije dao.

"Neka kažu", veli ona, "šta hoće, samo neka dođu kući. A Vlada je mlad, on će sve izdržati."

7.

Nekako baš tada, čini mi se, otpoče i ekipno prvenstvo. Ja - potpuno van forme. Tri puta sam izašao - dva puta jedva izvukoh nerešeno, jedanput čisto izgubih. A i te nerešene ne znam da li sam baš bio zaslužio ili su mi onako, na slavu, dali.

Opet počnem ozbiljnije da treniram. Jok, more, nikako mi ne ide. Nikako da se sredim.

Najzad se još i povredih. Ništa strašno - malo sam uganuo prst - ali ne mogu ni na posao ni da boksujem. Jednog jutra, nešto se s onim zavojem muvam po kući, kad - evo ti moga Andre. Vuče nekakve prnje.

I ranije je bio sed, a sad, čini mi se, beo kao ovca. I lice mu nekako belo, kao okrečeno, i podnadulo.

Koliko dođe do praga, poče da plače. "Mislio sam", kaže, "da ovaj prag više neću prekoračiti."

Zagrlio nas sve troje i svi sline. A on - mene i švecu i gleda i ne gleda; ali matoru stegao i ne pušta. Ljubi on nju, ljubi ona njega, bez zazora: briše suze on njoj, briše ih ona njemu. Vode matori ljubav.

Sledećih nekoliko dana ćale i ja sedimo kod kuće.

On, vidim, uplašen na mrtvo. Duše u njemu nema. Drugi ili treći dan po dolasku otišao do preduzeća. I, bogami, otpustili moga matoroga! "Neće", veli, "ni da razgovaraju."

"Pa, dobro", pitam ga najzad, "šta to bi?" Hoću da ga pitam: šta su ti učinili kad su uspeli da te ovako probuše?

Moj ćale odgovara: "Ništa me ne pitaj." "Jesi li video Vladu?" "Ne." "Šta će biti s njim, ne znaš?" "Nlšta", veli, "ne znam i ništa me ne pitaj.

A i ti se u to ne mešaj." Ja se nasmejem: "Ne misliš valjda da i mene mogu da upetljaju s Rulovcima?" "Svašta oni", veli, "mogu." Odjedanput, jedno poslepodne, ne primiše nam paket za Vladu. "Zašto?" pitamo. "Nije", kaže, "tu." "Kako nije? Pa gde je onda?" "Javiće vam se."

`Javiće vam se'

Potrčim ja Starome Perišiću. Jedva ga pronađem, jedva dođem do njega.

On se zdravi sa mnom a, vidim, nešto se ukrutio. 'Ladan.

"Šta je ovo, Stari? Burazer mi više nije u DJušinoj. Ne primiše nam ni paket."

"On je", veli, "otišao dalje." I ovako učini rukom. Nasmeja se valjda.

"Kuda to dalje?" pitam.

"Zna se", veli "kuda. Imamo mi jedno lepo mesto za njih."

"Kakvo lepo mesto?" A već pomalo poče da vri u meni.

On to valjda primeti.

"Ne boj se ti, Šampione, za njega. Tamo će malo da radi. Malo će da tuca kamen." I opet ne izdrža nego se nasmeja. "Dobijaće knjige, novine."

"Kakve knjige, kakve novine? Šta će mu to kad je na robiji?"

"Nije to robija, Šampione. Nismo mi kapitalisti. To je - popravni rad. Mi ćemo da ga prevaspitamo. Kad se popravi, pustićemo ga."

"Kako", velim, "da ga prevaspitate? Onako kao oca? Šta ste mu to učinili kad ste uspeli onako da ga probušite? I otpustili ste ga s posla: ej, bre!"

A on mi kaže:

"Pa nego šta! Nema za takve mesta kod nas! Mora da plati!"

"Nema za takve mesta", kažem; a još se uzdržavam. "A za kakve onda ima mesta? Pa, bre, Stari, moj ćale je još dvajes' četvrte štrajkovao u ovom Beogradu! On se borio za ovu zemlju, kao i ti! A moj burazer, on je - ti to znaš! - za vreme rata pola Dušanovca zapalio. A od rata tako reći u komitetu je i spavao. Ni sa devojkama zbog komiteta nije stigao da ide."

A Stari mi odgovara:

"Ti meni pre neki dan reče da te ne 'vatam na moju ruku. A na šta sad ti mene 'vataš, Šampione? I da znaš: to je bilo! Nema to veze! Za takve kao što su tvoj otac i tvoj brat - nema mesta u ovoj zemlji!"

"Pa u kojoj onda, Stari, molim te, ima? To mi kaži. I zašto, bre? Zar zato što su slušali radio?"

"Nisu oni samo slušali radio, ne pravi se lud! Pričali su svašta, i bila je to cela banda! Tvoj otac je izlapela budala, i zato smo ga pustili. Ali tvoj brat je znao šta čini! On je - banda! Tako se i u istrazi držao. I ne pitaj me ništa više."

Ja uzdrhtah valjda onako kao što sam samo prvi put kad sam na ring izišao uzdrhtao.

"Banda, veliš? Znaš šta, Stari: stariji si čovek, i voleo sam te i poštovao kao moga ćalca. Ali sad ću ti reći: ti si banda, Stari. Ništa nisi bolji od njih. Još si gori!"

On preblede kao smrt. Ustade.

"Šampione", polako mi veli, "to mi je poslednji put rekao još Bećarević."

Ali mene sad samo sekirom možeš zaustaviti.

"Kita me za to boli, Stari. Kita me boli i za tebe i za Bećarevića. Ništa i nisi bolji od njega! I opet ću ti reći: ti si banda, Stari! I svi ste vi banda! Ne zna se ko je od koga gori! Poludeli ste, svrake su vam popile mozak, eto šta ste vi, eto šta si ti."

On još stoji.

"Dobro je sad, Šampione. Sad idi. Rekao si sve što si imao da mi kažeš, i idi. I odsad da vodiš računa o tome šta govoriš! Dosta sam te branio. Odsad više neću. Imamo mi podatke i za tebe!"

"I za mene?" velim. "E, baš me za to zabole ovaj moj zaguljeni ševac! Možete malo da me uhvatite, pa da me pomuzete, tako poruči tvojim policajcima! A što se odlaska tiče, otići ću, i to ću vrlo dobro otići. Ispisnicu da mi daš. U Radničkom sam se ja gotovo i rodio i nisam mogao ni da zamislim da ću jednog dana otići. Ali sad više ne mogu da boksujem za vas. Postaraj se da ovo bude naše poslednje viđenje."

I iziđem.

Kad se nađoh napolju, bogami, svašta mi dođe u glavu. Ispisnicu mi, mislim se, sigurno neće dati, mogu da budem zadovoljan ako me još i ne drpe...

8.

Ništa o tome kod kuće ne pričam. Međutim, ne prođe ni nekoliko dana - ja u međuvremenu ne treniram - kad, u preduzeću, zovnuše me telefonom. "Dodi", vele, "posle podne u upravu."

Dadoše mi ispisnicu! Bez problema! Kažu, "Stari je rekao da ti napišemo ispisnicu, i on je već i potpisao, ali opet da te pitamo: što ne ostaneš? Ovde si ti i ponikao." "Znam to", velim. "Vaše brošurke čitajte sami."

Odem pravo u Zvezdu. Oni ovako - raširenih ruku. "Odavno mi mislimo na tebe." Boli me ševac, mislim se, i za vas što mislite na mene. Ja se vas ne bih ni setio.

Odmah počnem da treniram - i sve onako traljavo. Ne ide mi, pa bog! Posle petnaest dana već sam imao pravo da nastupim za njih i oni me odmah naguraju u ekipu. Susretnem se s nekim dečkićem Petrovićem iz BSK-a; dobar momčić, i srčan, fer bokser, samo - bez iskustva. Gledam ga pred borbu: ako ne pobedim nokautom, mislim se, još u prvoj ili najkasnije do sredine druge, dobiću batine kao vo.

Koliko onaj kucne, ja navalim. Na početku druge runde nekako ga potkačim i on odlete na daske. Sudija mu broji, a ja se mislim: ako se sad ne preda, kako sam se nazlio, tako ću ga izmasakrirati da ga ni rođena majka neće poznati. Uto mali zauze stav i ja već pođoh prema njemu, kad - ulete peškir. Dobro je.

Navijači me, posle, na rukama odneše u svlačionicu.

A kod kuće - pomor. Burazer se ne javlja. Matori nešto prčka po bašti: a kad smo mi to radili? Mi smo svi metalci, još deda mi je to bio! Počeo da obilazi ulice, da se raspituje da l' negde ima neka brava da se popravi; popravlja čunkove: ej, bre! A i ja sam ufitiljio. U Radničkom nikakvih problema nisam imao. A sad?...

I uto već stiže i jesen: jednog dana kod kuće me sačeka poziv za vojsku!

Ja sam se k'o bajagi upisao u neki tehnikum; ispite, hvala bogu, nisam ni pomišljao da dajem. Ali da sam u Radničkom, na to bih je lako odložio.

Potrčim po potvrdu, pa s njom - u vojni odsek.

"Ja učim školu", kažem. "Kako ću sad u vojsku?" Sav sam se uprepodobio.

A onaj vojak me gleda, pa moju potvrdu - fik-fik! - na četvoro! "Drugome ti to", veli. "U iduću sredu da budeš ovde sa stvarima."

"Dobro", kažem; vidim da moram da se pomirim. "A kud idem? Ja sam bio određen za školu rezervnih oficira. Na godinu dana."

"Dobio si drugi raspored", kaže. "Ideš u specijalne, desantne jedinice."

"Na koliko?" pitam.

"Na tri godine."

Na tri godine! Reši mi Stari Perišić problem.

E, nanu ti policajsku, mislim se, baš da te molim.

Potrčim Dragančetovoj kući.

Sačekam ga dok se ne vrati s posla. "Draganče", kažem, "mene pozvaše u vojsku. I to na tri godine. Pomagaj ako boga znaš. Zaposli mi matorog. Kako da ih ostavim bez hleba?" A on u bravarskom Partizan nekakva markica; opet preko boksa, kao i ja. "Znaš šta, Ljubo", kaže. "Kod nas takve isto tako otpuštaju. Prekjuče su baš trojicu otpustili. I to nisu bili u ćorci. I još se uz to drže govori." "Ma, niko neće da zna! Ko tamo zna moga Andru!" "Znaju ga oni koji treba da ga znaju. Provaliće se stvar."

Ej, majku mu! Ne valja.

"Ništa", kažem. "Šta možeš." Počnem da se spremam da idem.

"Znaš šta", kaže Draganče. "Možemo ovo da probamo. Mi radimo neke objekte u Zaječaru i Mladenovcu, i tražimo ljude za teren; akordaše. Daj tamo da ga pošaljemo. Ako baš i saznaju, mogu da kažem da nisam znao. Boli me ševac za politiku, ja se s tim ne zezam." "Dobro", velim, "bolje išta nego ništa. Iako on za teren baš više nije. Ne znam šta će tamo, na akord, i da zaradi. Ali makar to." "Dobro", kaže i Draganče, "daj da probamo. Neka on podnese molbu. I neka tamo ništa o ćorci ne žvalavi."

Tako i bude. Prođe voz s mojim Androm i on ode u Mladenovac. A mene pošalju bogu iza leđa, u Divulje.

Ali bilo to bogu iza leđa ili ne, svejedno, glavno je da nisam bio tu kad je bilo najpotrebnije.

9.

A u to vreme, Stole Apaš - caruje na Dušanovcu. Kao i on, momci iz njegovog društva, kad se svuku, svi po telu išarani kao detlići, svi nose boksere, svi imaju specijalne utoke u džepu; sami su ih pravili. I svi ga slušaju kao malog boga.

I - nekad se još i znalo koga će da potkače: sad delju sve redom. Ništa se više ne zna. Nekad su na Dušanovcu hvatali samo džulove ili ljude sa strane; sad više niko ni u šta ne može da bude siguran; da li ćeš, sišavši sa trole, do kuće stići čitav ili sa polomljenim rebrima, to je sve više stvar sreće ili nesreće, to ti je svakodnevna lutrija. Kad uhvate nekog caleta samog, zna mu se; zatim nekoliko noći ne spavaju kod kuće, a onda opet sve po starom. Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju; sad ih jure i po Dušanovcu. I, znalo se, neke neće da diraju: one s kojima su sami išli u školu, ili mlađe, koje su išle s njihovom braćom i sestrama. Sad se ni to više ne ferma.

A cajkoši u to vreme - valjda imaju važnija posla. Nigde ih nema. Kad se i desi da dođu na Dušanovac, idu sve po trojica. I onda, malo provrljaju po pijaci, kao da su im džulovi najveći problem, kroz vrata prigvire u kafane i bioskop, pa 'ajd natrag. Sve mirno, i svi zadovoljni; oni valjda još i ponajzadovoljniji.

Ali na dva-tri meseca pre nego što ću ja da pođem u vojsku, na Dušanovcu se pojavio i neki cale Sulja. Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo došao sitan, a ovaj je bio pravo brdo od čoveka. U početku je i on na Dušanovac isto tako zalazio samo u društvu i, kao i ostali, ponašao se mirno: kad već ništa ne možeš da učiniš, onda bar ćuti. A onda, mic po mic, vremenom, malo-malo, pa se čuje: Sulja noćas uhvatio na mesečini toga i namestio mu koske; Sulja jutros sredio toga; Sulja namestio rebra tome ...

Kakav je on bio ranije, ne znam, tek - došlo vreme kad je Sulja postao za Dušanovčane prava kaznena ekspedicija: ništa bolji od Apaša i njegovog društva. Ne znaš od koga pre da se braniš. Izvan Dušanovca on je bio miran i uredan. Ovde, koliko krene od Rejona, razdrlji se kao raspop, zasuče rukave i uzme pendrek u ruku. Više se ni s kim od svojih u društvu nije ni pojavljivao: uvek sam. I dok stigne do kupatila - dvojicu-trojicu je sredio!

I, kao i Apaš, više ne bira. Kad uhvati nekog iz Stoletovog društva samog, odelje ga pre nego što ovaj uspe i da zine. Tako prebio Ivicu Lepog, tako udesio Mitu Majmuna, tako prošao Džambas. A onda naiđe na celu grupu, zajedno s Apašem - i nikoga i ne pipne. Prođe između njih, poglednu se, ali kavgu ne zameću. Jedino što one koje je nasamo već bio dohvatio uz put zezne: "Šta je, Mito, jes' to ispao iz trole?"

Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince, a i mnoge druge, potpuno nedužne ljude, pa čak i Peru Manojlovića, invalida bez noge do kuka, koji nikad nikakve veze s Apašem nije imao. Pera mu viče: "Ma ja sam, bre, invalid, zar ne vidiš!" A ovaj mu odgovara: "A jes' to sa četnicima zaradio?" "Ma, jok, bre, kakvi četnici! Na frontu sam bio!" "Jesi, jesi, sa ćetnicima, kad ja ka'em!" I udri još bolje. - Jednostavno je znao, kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao, da uđe u kafanu i čim ugleda dvojicu kako sede zajedno, bez pitanja i reči počne da ih delje. "A što ti", veli, "laješ na narodnu vlast?" A ljudi nemaju veze, piju pivo.

U početku, po neko je još i pokušavao da se žali. A tamo da li bi mu nešto uradili ili ne bi, ja ne znam, tek, posle, Sulja dasu potraži, pa ga namesti još bolje. - Umuknuo svet. Isprazniše se dušanovačke kafane.

Stole - da pukne od besa. "Majku vam pedersku", viče na svoje alamane, "zar ona vreća govana da vas udesi! Ni za šta niste!" I preti mu: "Namestiće se on meni." Sulja, opet, čeka njega. Kad bi ga negde noću sreo samog, on bi mu već rešio problem. Danju, međutim, tu je uvek cela banda ...

I tako, poručuju oni ponešto jedan drugome, vrebaju se, ali kad se sretnu na ulici, poglednu se dobro - i prođu jedan pored drugog.

Odjedanput, jedne većeri tog leta, prvog otkako sam otišao u vojsku, Sulja se, prvi put uopšte, na Dušanovcu pojavio u civilu.

Kod bioskopa, samo što su se vratili sa Save, celo društvo: Stole, Majmun, Ivica, Džambas, Milanče Goli, svi, više od deset njih valjda.

Prođe Sulja pravo kroz njih. Svakoga gleda pravo u njušku i smeška se. Oko njega - tajac.

Kad on već malo odmače, Stole povuče još dim, pa nagazi kokavac.

"O Suljo!"

"E?" kaže ovaj.

"Je l' te to, Suljo, najuriše iz milicije? I njima si, izgleda, dojadio."

"Jes', vala", kaže Sulja. Okrenuo samo glavu i smeška se.

"Pa, Suljo, odavno ja tebe čekam. Kad je već tako, mogli bismo mi malo da se promarišemo."

"Vala, Apašu, ćekam i ja tebe. Nikako da mi se zgodiš. Ali, more i ovako."

"Dobro, Suljo", kaže Stole. "Al' da nemaš ti tamo negde neku malu pucu? Pošteno, a?"

"A šta, Apašu, s tobom more bit' pošteno? Al' kad ka'eš, evo. DJe b' je?" I ovako razrgne kaput.

"Kad je pošteno, nek je pošteno", kaže Stole.

"Evo, i ja ću moju utoku da ostavim." I zadigne nogavicu, pa otkopča kaiš.

I tako je počelo.

Veća mara kod nas ni pre ni posle toga verovatno nije viđena.

Kažu da na Dušanovcu niko dotle nije popio veće batine nego Sulja tog dana. Ali - kljusina je to. Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri, pa i četiri takva komada od kojih bi i konj crk'o. A on se zaljulja kao zrela kruška, ukrsti očima - i ostane na nogama. Onda u onoj gužvi ispruži ruku, i Apaš odleti tri-četiri metra dalje u prašinu. Žurno bi sada Sulja potrčao da ga dovrši. Ipak, on je za Stoleta bio i trom i nevešt: ovaj bi ga već čekao stojeći. Opet bi počeli da se ciljaju: Apaš bi ga gotovo svaki put pogodio, Sulja bi se sit iznapromašivao. Najzad bi ga opet samo jedanput pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prašini. I onda opet sve iznova...

Tako su se vitlali od bioskopa do pijace. Ali snaga je snaga. Kad su stigli do pijace, Stole više nije ličio na sebe; sva su mu već i leđa bila oljuštena od kaldrme. I mada grogi obojica, cale, koji je i dalje ostajao na nogama, sad je sve više nadjačavao. Najzad, na samoj pijaci je još jedanput uspeo da ga pogodi. Stole odleti, i to nekako tako nezgodno da padne čak pod tezgu. I dok je, ionako već polumrtav, ovamo-onamo, pokušavao da se izvuče, evo već Sulje nad njim.

Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoće da mu otkine glavu: Stole je zalepršao rukama kao dživdžan i odleteo. Drugi put mu je Sulja prišao još dok je ustajao i opet mu načinio hirurški zahvat na glavi: opet se Stole besplatno provozao po prašini. Onda mu je cale, kao radnik koji je završio neki težak posao, već sporije, ali i samouvereniji, prišao da ga zaista dovrši. Sad ga više nije čekao da ustane. Sagao se da ga podigne: Stole je već čučao. Uhvatio ga za kosu, podigao do sebe i, onako polupijan, nanišanio. I to mu je bila druga greška tog dana.

Kako se Apaš, onako polumrtav, kad vijuge čoveku više uopšte nisu u stanju da rade, toga u stvari jevtinog štosa u tom trenutku setio, ne znam, ali on mu je odjedanput već obema rukama pritisnuo šaku na svojoj glavi, samo je opustio kolena u čučanj - i onome ligamenti pucaju kao da su od stakla. Sulja je stigao samo da urlikne.

Sad je za Stoleta već preostao lak posao. Predahnuo je, pa ga je gađao nogom u jaja, pesnicom ispod pojasa u želudac, a šakom u oči, u grkljan, zavrat. Sve dok se cale nije strovalio. A onda, za svaki slučaj - još nekoliko puta nogom u bubrege ...

Zatim se nekako nekud odbatrgao, a Sulja je ostao da leži nasred dušanovačke pijace kao vreća trulog paradajza. Kolima za hitnu pomoć su ga odneli.

10.

Naravno, nije se na tome završilo.

U ranu jesen te godine došao sam na prvo odsustvo. Za tu godinu rukavice nisam ni video; odmah odem u Zvezdu malo da treniram: uželeo sam se. Kod kuće - sve kao što sam ostavio. Burazer počeo da se javlja iz nekakvog Bakra, šveca se još više razvila i, još i ranije lepa, sad postala prava lepotica. I - Draganče se muva oko nje! Fol dolazi mene da vidi, a, ovamo, stalno bleji u nju. Keva i ćale mi baš ostareli. Ćale se još lomata po terenu, ali nekako baš oronuo, tužno ti i da ga pogledaš. Kubure s parama.

A na Dušanovcu - mir! Posle one makljaže cajkoši najzad pošizili, pa odjedanput došli sa tri marice i sve što su našli, i krivo i nedužno, odvukli. Dabome, radili su oni slične stvari i ranije. A dasovani bi negde posedeli mesec-dva, pa kad se vrate - sve po starom. Sad ih, međutim, i ne puštaju tako brzo, a osim toga, što je glavno, više im nema Apaša.

Ne zna se gde je Apaš. Traže ga cajkoši, traže ga drugari, a on se samo ponekad kasno uveče za trenutak pojavi i, kao hajduk, odmah nekud nestane. Nema ga ni u ranijem preduzeću. Ko zna gde radi i da li uopšte radi. Malo ga je ko odonda i video.

I - traži ga još jedan. Sulja.

Dobra dva meseca je Sulja oduvao u bolnio slomljena ruka, slomljeno nekoliko rebara, slomljen nos. Sav iskrpljen. Lečili ga, izlečili, otpustili iz bolnice, a onda mu i njegovi drugari rekli zdravo. Najurili Sulju iz milicije! A on se zaposlio negde kao portir, doselio nekud na Karaburmu i otuda poručuje: "Javite Apašu da ga čekam."

I još se nešto zucka po Dušanovcu; samo najbolji njegovi pajtaši to znaju: "Sulja ipak sredio Apaša. Apaš prokašljao." Teško je u to poverovati, jer je Stole kao mačka, ali sve upornije se govorka: "Sulja probušio Stoletu škrge. Apaš propljuvao crveno."

Ne zna se tačno šta je. Ali da nešto ima - sigurno je...

Odsustvo kao odsustvo - brzo prođe. Za tih petnaestak dana malo sam trenirao, pojurio neku curu - i gotovo, mora se natrag. Pozdravim se s mojima: niti mogu ja njima da pomognem niti mogu oni meni.

U jedinici, koliko stignem, evo nekog kapetana Zorića; znam da negde pomalo trenira boksere. "Ti si Sretenović?" "Jesam, druže kapetane." "Ti si bio prvak Srbije u polusrednjoj?" "Jesam", kažem. "Dobro", veli on. "Sutra ćemo da počnemo da treniramo."

Sutradan - ja još malo mogu da vitlam rukama - malo sparingujem s nekim tipom, malo, ovako, pimplamo, a on usjajio očima u mene, pa ne trepće. Sledećih dana stalno je oko mene, ali još ništa ne govori: gleda i ćuti. Tek posle, valjda, desetak dana malo počeo da me popravlja.

Zakaže se meč s nekom jedinicom. Ja glatko dobijem. Još dva takva meča - opet ja glatko dobijem. On mi kaže: "Ja sam te, dečko, dosad posmatrao. I sad ti kažem: slušaj ti mene i načiniću te velikim bokserom."

Negde u novembru zakaže se jedan veliki meč. Nekako se desilo da je u Divuljama i naokolo bilo više dobrih momaka i Zorić, zajedno sa drugim trenerima, namisli da nas pokupi u jednu ekipu i da načini meč s reprezentacijom zagrebačkog garnizona; javni meč. Zakaže se to negde za drugu polovinu novembra. I, čak, za ono vreme, dobije dosta veliki publicitet. Novine donesu sva imena, s nekim malim bokserskim biografijama, Zoriću i zagrebačkom treneru objave i slike.

U to vreme u Zagrcbu je vojsku služio i neki buzdovan Ognjanović iz niškog Radničkog, s kojim sam se ja već tri puta sreo.

To je bio takav bokser kakvog je svako ko je imalo veze sa boksom imao morao da mrzi. On se ovako podboči, pokrije njušku do očiju i, s levom nogom ispred sebe, polako se primiče. Udaraj ga koliko hoćeš, podnosi on batine kao svinja. I pri tom te nišani desnom: ako te pogodi, glavu će ti odšrafiti, kroz konopce će te izbaciti. Mnoge je tako osakatio i ljudi su ga se bojali kao đavola.

Ali to je stil koji je ko zna otkad pročitan: bilo je bar deset boksera u Jugoslaviji koji su nekako s njim mogli da izađu na kraj, a nas trojica-četvorica smo ga u svakoj prilici mogli čisto dobiti. Kažem, tri puta sam se već s njim sretao i sva tri puta sam ga dobio.

Zašto su se u tom zagrebačkom listiću baš za njega toliko zainteresovali, ne znam, tek, tamo mu je izišla i slika i opširno su citirane njegove prognoze o meču, pri čemu sam, kao njegov protivnik, naravno, na dnevni red morao da dođem i ja. Uglavnom, sada, ta cepanica preko tog lista meni poručuje: "Srediću dušanovačkog lepotana. U formi sam", veli, "kao nikad dosad i nokautiraću ga u prvoj rundi. Možda ću ga zbog publike pustiti malo duže. Ono pre, sudije su maminoj mazi pomagale." Nije to tamo možda baš tako pisalo, ali - to je značilo.

E, nanu ti repatu, ti ćeš mene da središ!

Dođe neki momak iz tog lista. "Poruči ti njemu", kažem mu ja, "da će dobiti batine kao nikad u životu."

Moj Zorić vrti glavom: "Dečko, takve stvari ne smeju da te nerviraju. Ti moraš da živiš svojim životom i da boksuješ svojim stilom." Ja ga blažim: "Ma, jok, nisam se iznervirao. Ništa se vi ne brinite." A u sebi sav ceptim od besa. Ja mamina maza! Čekaj, džibronjo, namestiću ja tebe. Pamtićeš ti mene dok si živ.

Treniram ja kao sumanut. I noću bih gotovo čučao u sali.

Najzad otputujemo u Zagreb. Boksujemo na otvorenom, na Trešnjevci; desila se topla ta jesen.

Naokolo - sve krcato.

Odmah ja jurnem. Samo seva, ne znaš ko više mlatara. Raja ne može da se snađe, pola minuta valjda oko ringa muvu da čuješ. Onda, odjednom, urlik, koji ni za vreme pauze ne prestaje.

Mislim da sam ga u prvoj i drugoj rundi pogodio najmanje po dvadeset puta. Sva mu je njuška crvena, kao majmunsko dupe. Usne mu ovako natekle. Ali - izdržava svinja. To čoveka uvek pomalo deprimira: udaraš u njega kao u džak, dok te ruke ne zabole, dok ti jezik iz usta ne ispadne, a stoka stoji i mlatara ti rukama oko glave kao maljevima. Pa ima li, misliš se, nešto što važi za tebe osim sekire?

Grdi me Zorić u pauzi na sva usta. "Ne tuci se! Ne navikavaj se na to! Ne dozvoli da te isprovocira. Iz daljine hvataj poene direktima. Ne možeš ti da izdržiš takve batine kao on." "Mogu, mogu", velim ja njemu. Ušla mi voda u uši, pa ga više i ne zarezujem. "Videćete da mogu, bar onoliko koliko on. Naučiću ja njega boksu. Najuriću ja njega s ringa."

U trećoj rundi osetim da sam malo posustao. Bio sam pun snage, ali ko će da izdrži takvu tuču? Ipak, i dalje ne uzmičem: samo puca!

Odjednom, negde sredinom runde - ja sam se uvek u eskivažu jako uzdao - on načini jednu veoma jevtinu fintu levom, a ja se nekako i prerano i previše trgnem - koliko čovek od batina otupi toliko mu živci postanu prenapregnuti - i prosto mu natrčim na desnu. Još samo stignem da pomislim da sam pogrešio - i ring se poda mnom slomi na četiri komada i polako mi se spusti na glavu.

I gotovo - osećam se kao da ležim u perini. Samo mi gore, malo u stranu, svetli tačka reflektora kao žuto zrnce bisera.

Tek u svlačionici su me probudili. Sudija mi nije ni brojao, odmah je utrčao lekar.

Zorič da poludi, samo što kosu ne čupa. "Pa, jesam li ti govorio! Pa, to je vo, nije čovek! Ko s njim u batinama može da se meri? Jao, budalo, unakazio si se, jao, budalo blesava!"

Ja se na onom ležaju samo ljuljuškam, kao na ringišpilu. Lekar mi pod nos gura kiseonik, lupka me, pipka.

Ipak nekako sednem. A u glavi mi sve nešto nije jasno. Najzad otvorim usta: "Ako", kažem, "bar sam ga izudarao."

"Vraga si ga izudarao!" vrišti Zorić. "Pogledaj se kakav si! Još jedan ovakav nokaut - i možeš da okačiš rukavice o klin! Sem ako ti se ne sviđa da potražiš stan u ludnici."

Jedva se odbranim od lekara da me ne pošalje u bolnicu. Ali odležim tu, bogami, valjda cela dva sata. Onda nas, kao što je red i običaj, malo provodaju po gradu kao konje, odvedu u neki bioskop. Ja bioskop volim, ali sad samo zevam, živ sam zaspao.

Ostanemo u Zagrebu i da prenoćimo. A izjutra - 'ajd natrag. U Divulje stignemo u subotu, negde posle podne.

Tamo me čeka neki telegram.

Otvorim ga. Ništa ne razumem.

"Daj, molim te", kažem mlađem dežurnom, "pročitaj mi ovo. Nešto sam umoran."

On otvori. Čita:

"Dušica juče umrla nesrećnim slučajem. Sahrana u subotu. Mama i tata."

Ja kažem:

"Dobro je." Dežurni me gleda:

"Ko ti je to?"

"Švesterka", kažem. "Sestra."

"Rođena?"

"Najrođenija", kažem. "Jedina."

"Pa šta je tu onda dobro?"

"Pa to", kažem, "stići ću na sahranu."

"Kako ćeš da stigneš", veli on meni, "kad je sahrana danas? Osim toga, sad tu nema ni komandira da ti da odsustvo. I - sestra ti, bre, umrla, shvataš li ti to! Kakvo dobro!"

Velim:

"Ne znam šta mi je, nešto sam umoran. Idem da legnem. A ti, molim te, ako slučajno naiđe komandir, sredi mi za odsustvo."

Sutradan krenem za Beograd. Sve vreme sam u vozu prespavao. Mogli su ne da me pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu.

Stignem najzad.

Na kući crn barjak. Keva u crnini: zgrčila se i ćuti na šamlici. Ćale, neobrijan, ispijen, tumara po dvorištu.

Pitam ga:

"Pa kako to bi?"

"Ne znam", kaže. "U četvrtak uveče otišla na igranku. I cele noći nije došla. Nikad ranije to nije učinila. Ujutru, u petak, neka deca je našla u šumici. Obesila se o svoj kaiš. Nije ni visila. Tako, kleči."

Ja izvalim:

"I što joj je to, budali, trebalo?"

Ćale sagnuo glavu.

"Bila je gotovo gola. Sva joj haljina iskidana."

"Jeste li zvali miliciju?"

"Ne", veli. "Dolazili su sami. Mi ništa nismo hteli da govorimo."

Ipak ja ne kopčam bogzna šta.

Posle podne dođe Draganče. Ćale me probudi, ja sam opet spavao.

"Jesi čuo, Šampione?" pita me Draganče; a sav nekako izbečen.

Šta mu je, pomislim; je li bolestan?

"Čuo sam", kažem. "Što joj je to trebalo?"

Njemu oči kao da malo pođoše na čelo.

"Ti, Šampione, izgleda, ne shvataš? Nezgodno mi je o tome da ti govorim, brat si joj, ali nju su - silovali."

Ja ga gledam mrtvački.

"Nemoj da mi pričaš, Draganče, ti bar te stvari znaš. Koju žensku možeš da siluješ ako ti se ona ne pusti? Nisu to vratnice."

Njemu preko lica kao da prođe neki grč.

"Šampione, šta je s tobom, jesu li ti svrake popile pamet? Kako ne kopčaš? Shvataš li ti, silovali je! I - ne mogu da ti govorim o tome - nije se pustila! Sva je bila", i ovako pokazuje rukom, "ranjava."

"Pa šta?" kažem. "Zar zato da se ubije?"

On me sad baš ozbiljno zagleda.

"Ti, Ljubo, izgleda, nisi čitav?"

Ja se najzad malo, valjda, probudim.

"U petak sam imao težak nokaut. Sav mi je mozak pomerio. Ništa ne kopčam. Samo mi se spava."

"Pa idi onda spavaj! Kad ti se sad spava!"

"Ne viči ti na mene, budalo", velim ja. "Gde si ti bio kad je nju svaki ciketan mogao da odvede u šumicu?" - On preblede, valjda, još više. Prosto mi dođe neprijatno. - "Mislio sam da si nešto petljao s njom."

Draganče se stušti.

"Hteo sam", kaže. "Nisam znao kako ćeš ti na to da gledaš."

"Šta ja tu imam da gledam? Nema to veze. I sestra je žensko. Zar one zbog toga ne treba da se udaju?"

"U tome i jeste stvar, Šampione. Ja nisam mogao da nasrćem na nju kao na druge. A nisam mogao ni ovako, iz neba pa u rebra, da joj kažem: `Udaj se za mene.' Njoj sedamnaest, meni dvadeset i jedna: ko se u to vreme ženi? Probao sam dva-tri puta da je povedem u bioskop. Njoj se to, čini mi se, dopadalo, ali se malo pravila važna. I nije ništa ispalo. Nadao sam se, biće neka bolja prilika."

"Dobro, kilavko, kad si se nadao", velim. - A to je stvarno ličilo na njega. On nije bio ni visok, a ni neki nalickan lepotan, ali je zaista bio veoma simpatičan i prijatan momak. Međutim, nekako je bio odviše fin: neka mu neka makar samo dežurno pokaže zube, on se odmah povlači i beži. Uvek sam morao da ga vučem. A i kao bokser je bio takav. Bio je, mislim, bolji i od mene, jedan od onih prefinjenih tehničara, ali od tuče je bežao toliko da je to čoveka prosto nerviralo. - "Idi sad", kažem, "pa se nadaj i dalje."

Draganče ode kao popišan...

Tri dana sam proveo kod kuće malo šta shvatajući i samo gledajući gde je najbliži krevet. Jedino što sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva potpuno izbezumila. Po ceo dan sedi zgrčena na šamlici. Ništa ne jede, noću ne spava...