11.

Tek sam se u jedinici malo opasuljio.

Šrajbujem otuda mome prijatelju Dragančetu:

'Draganče, molim te, obilazi mi kuću. Kad sam pošao, kevi mi je bilo zlo, sva se bila izbezumila. I još, Draganče, nekako saznaj gde je onog četvrtka bio Stole Apaš. Dušica je obično išla u Božidarac: saznaj da li je to veče tamo viđen i Apaš. Gde je on sada? Mita Majmun to sigurno zna.'

Draganče mi odgovara:

'Ništa dobro, Ljubo, nemam da ti javim. Tetka Milinka' - to je moja keva - 'isto je onako kao što si je ostavio. Po ceo božji dan ćuti; a kad progovori, priča o tome kako je uvek sve činila za tebe i Vladu, a za Dušicu ništa. Burazer ti se i dalje javlja. Ništa ne priča kad će kući. A Majmuna sam za ono pitao. Kaže, Apaš je negde u sanatorijumu, ne zna u kom. Veli da je on onda već bio otišao.'

Opet pišem Dragančetu:

'To, Draganče, ne može da bude. Apaš je u to vreme, mora biti, ipak bio u Beogradu. Ako je to uradio jedan čovek, to je mogao samo on. Saznaj je li ona to veče bila kod Božidarca i s kim je tamo bila. Kako se našla u šumici? Možda su je sačekali kad je išla kući, možda ih je bilo više? Ali i ako je to učinio sam Apaš i ako ih je bilo više, Majmun je sigurno umešan, on sigurno sve zna. Saznaj to, Draganče, molim te, i ne teraj me da ti nadugačko objašnjavam šta treba da činiš. Ne budi mnogo fin sa njim. On samo izgleda strašno, u stvari je plašljiv; tri puta si bolji od njega. Nekad je imao jednu curu iz onog kraja oko drvare na Voždovcu. Možda se i sada uveče tamo kreće.'

Mesec dana Draganče ćuti. Onda mi javlja:

'Šampione, bio si u pravu. Dušica je ono veče bila kod Božidarca s nekom svojom drugaricom Jelicom iz gimnazije. Igrale su celo veče. Pred kraj, kad su već htele da pođu, pojavili su se Apaš i Majmun. Uzeli su ih obe - i Jelica više nije videla ni Dušicu ni Apaša. Stole je tvoju sestru izveo napolje, k'o bajagi hteo da joj ispriča nešto o tebi, svom starom drugaru: kao, ti si joj nešto poručio. Štos je upalio, ona je izišla. Napolju je levom uhvatio za mišicu, a desnom izvukao utoku, prekrio je svojom bluzom i namestio joj je na slabinu. Tako su, malo iznad Kikevca, presekli Tolbuhinovu i Južni bulevar - ona je išla, valjda se nadala da će mu negde uz put umaći - i pored gimnazije Petar Drapšin Strumičkom izbili na šumicu. - Nije uspela da mu pobegne.

Sutradan, čim se na Dušanovcu saznalo, Majmun je Jelicu potražio kod kuće. "Ti se ne šali", rekao joj je, "nemoj slučajno nekome nešto da pričaš. To nema veze sa Stoletom. On je bolestan i njih dvoje su se odmah napolju rastali. Ako slučajno nešto ispričaš, proći ćeš gore nego ona, ja ti za to stojim dobar." Ona se uplašila i ćutala.

Sve sam to saznao od Majmuna. Ne pitaj me kako. A Apaš se sada nalazi na Golniku.'

'Hvala ti, Draganče,' odgovaram mu ja, 'što si mi to saznao. I još samo nešto, pa si svoj posao završio: kaži Majmunu, neka se glavom ne šali, neka te redovno obaveštava gde se Stole nalazi; jer ovaj sad može nekud da pobegne. Neka se ne šali, jer ću mu šiju prekinuti kad dođem; a mogao bih i Stoleta da obavestim, pa bi on tu stvar umesto mene završio: neka bira. A Apašu neka javi da ne znam gde se nalazi, ali da mu poručujem: bilo gde da se sakrije, kad-tad ću ga pronaći. Neka mi se nada.'

12.

Međutim, smrt se već bila naselila u mojoj kući.

Krajem zime kevi je toliko postalo zlo da su morali da je presele u bolnicu. Tamo je gledali, okretali - mesec dana. Onda kažu mome Andri: "Znate šta, ona nije za nas. Ona nema nikakvo fizičko oboljenje. Sve smo joj ispitali. Vaša žena je u nekoj teškoj depresiji. Biće bolje da je uputimo na Psihijatrijsku." Otac se užasne: "Ona nije luda. Nikad niko iz naše kuće nije bio u ludnici. Nama se ćerka pre nekoliko meseci ubila. Još to nije preživela. Vodiću je kući." "Nemojte", kaže mu lekar, "to tako da shvatite. Ne idu tamo samo ludi. Ona više sama sebi ne može da pomogne. Vidite da više neće ni da jede." "Ne", kaže otac. "Vodiću je kući. Ako treba da umre, neka umre kod kuće."

Dovede je moj Andra kući. Posedi ona tamo još mesec - i sve gore.

Pišem iz vojske mome ćalcu: 'Nemoj da se šališ, vodi je u bolnicu dok još ima vremena. Tamo će malo da je razdrmaju.'

Odvedu moju majku na Guberevac.

I - to je već proleće.

Udesim, nekako, da me te godine ranije puste na odsustvo, dođem u Beograd. Pitam oca: "Kako joj je?" "Ne pitaj", veli. "Ništa me ne pitaj."

Odemo joj u posetu. Sednemo na neku klupu. Oko nas se muvaju ludaci; samo nešto šapuću. Nje nema.

Zamolimo nekog bolničara da joj javi da smo tu. "Neka izađe", poručujemo.

Malo zatim, evo njega, vraća se. "Kaže, neće. Pođite unutra."

Uđemo u neku sobicu: srce da ti pukne, kakva je. Ona sedi, sama, na nekom krevetu. Bela u licu, vene joj se na slepoočnicama i obrazima plave. Oči joj nekako ušle u glavu, a nos postao ogroman. Kosa joj ispod marame potpuno bela i - čak, čini mi se, pod maramom, vidim - retka. Umotala se u neku veliku košulju, sedi na tom krevetu, a noge kao štapovi, ruke - kao trske. Ni polovina od one žene.

Obesila glavu, ispreplela prste na rukama i gleda nekud sebi u papuče.

Otac počne pored nje da spušta one drangulije što smo joj doneli.

Ona podigne glavu na njega:

"Što si mi doš'o?"

I opet se sagne.

Ćale se zbunjeno osmehne:

"Dobro, ako nećeš mene da vidiš, pogledaj bar da vidlš koga sam ti doveo. Ljuba nam je došao."

Ona za trenutak usredsredi očima u jednu tačku kao da nešto osluškuje, pa samo nakrene lice ka meni - ja stojim kraj vrata i uzdržavam se da ne zaplačem - i čak se, čini mi se, malo namršti.

"I ti si tu?" 'ladno pita.

Priđem, pa kleknem kraj nje. Raspletem joj prste, počnem da joj ljubim hladnu šaku.

"Došao sam", kažem. "Javili mi da ti nije dobro." Ona izvuče ruku od mene. Pomiluje me po kosi, pa opet sagne glavu i uplete prste.

"Šta čete mi vi sad?" kaže!

Otac stoji više mene i plače kao dete.

"Ne kažnjavaj me tako, Milinka. Trideset i četiri godine smo u slozi živeli. Decu smo izrodili: vidi kakve smo sokole podigli. Šta to sad činiš? Ne ostavljaj me ovako, Milinka."

Ona ne diže glavu. Poćuti, pa tiho, tako da se jedva i čuje, govori:

"Trideset i četiri godine, kažeš, Andro. A ne kažeš - trideset i četiri godine na muci. Celog veka - štrajkovi, otpuštanja, zatvori. Nikad nisam mogla da budem sigurna da ću sutra imati nešto da vam skuvam da jedete. A koliko sam tek za vreme rata izdrhtala. Jedan ludak se uhvatio sa devojkama i boksom, druga dva ludaka s politikom: objasni im nešto. Niste hteli da mi pomognete, eto."

"U pravu si ti, mama", kažem. "Mi smo krivi. Mi smo za sve krivi."

Ona kaže, kao da se sama sa sobom nešto preslišava:

"Imala sam jedno dobro dete: i njega sam izgubila. I to sve zato što sam bila glupa. Moja ženska pamet mi kaže: Gledaj muške, oni su prvi. Muške gledaj: oni su budale, pameti nemaju, slabi su, ali su ipak glavni. Kako ćeš bez njih u kući? I samo blenem u vas i u ovoga matoroga. Mislim, ono je žensko, lepo, pametno, izvući će se samo. Zato sam i htela da izuči školu: niste valjda vi, budale, bili za to? Završiće, mislim se, školu, naći će sebi muža. I eto ti. Muški mi je i pokvarili. Nisam pazila."

Ja samo što ne zapomažem:

"Mama, zašto tako govoriš? Zašto nas ovako kažnjavaš? Jesi li videla, kad si polazila, kakva nam je kuća? Ko još može u njoj da živi? Mama, molim te, bori se malo. Ja ću već iduće godine doći, Vlada će možda još i pre: opet ćemo biti zajedno."

Ona klima sebi u nedra:

"Kasno je sad za to."

"Kako možeš", pitam, "ovako?"

"Mogu", kaže, "tako, jer više ne mogu nikako. Istrošilo se. Doćeralo cara do duvara."

Izađemo, posle, ja i otac, pa - koliko zamaknemo za kapiju - zagrlimo se i skičimo kao prebijeni kučići, ne zna se ko više. I okrećemo glavu jedan od drugoga: da jedan drugoga i ne vidimo i ne čujemo...

Umrla je samo što sam se izmakao. Samo što sam stigao u jedinicu, već posle desetak dana sustiže me telegram.

Otac je poslednjih dana bio preneo kući. Nikoga više k njoj nije puštao. Sam je dvorio i pazio, sam je i prao.

13.

U to vreme ja sam stvarno tek počinjao da dolazim u punu snagu.

Zorić, danju-noću, sa mnom. Krušku, džak i ostale osnovne stvari oni su imali već kad sam bio došao, ali onda on trčao u komandu vojne oblasti da nam se negde nabave štitnici za glavu: "Ne znate vi", kaže, "kakvog ja asa imam u jedinici." I, bogami, dali mu. Otad, gotovo svaki dan, sparingovao sam bar po pet rundi. Punim tempom. Pazi mi na svaku sitnicu, gleda me sa svih strana. Tera me da boksujem na prazno: on legne na pod, pa gleda kako radim nogama. Tera me da trčim kao atletičar, tera me da dižem tegove. Doneo u salu ovakvu grudvu plastelina. "Na", veli, "ovo. Nema sedenja na prazno. Gnječi to rukama. Uzmi parčence i mesi šakama. Prebacuj iz jedne u drugu." Posle, sedimo, čekamo na ručak, i ja to premećem iz šake u šaku i mesim. Naučio sam, pa više i ne primećujem.

Najzad, nekako baš pred kevinu smrt, uspe da nas prekomanduje u Zagreb; mene s njim, i još dvojicu. Tamo, pri komandi vojne oblasti, ništa drugo i ne radimo, samo boks.

Do kevine smrti, posle onog nokauta, još sam jedanput bio poražen. I to, čini mi se, zbog sudija; to se može desiti. Posle toga - više nijedanput. Četiri puta su me uzeli u armijsku reprezentaciju: sva četiri puta sam pobedio. Postao sam i prvak vojne oblasti, ali zbog kevine smrti te godine nisam stigao da nastupim na svearmijskom prvenstvu. Iduće, pred puštanje iz vojske, postao sam i svearmijski prvak u srednjoj kategoriji.

Te godine na jednoj rang-listi bio sam treći u srednjoj kategoriji u Jugoslaviji, iako još nijednom nisam bio dospeo do prvenstva Jugoslavije. Drugi je bio neki Perić iz Borova, koga bih ja, čini mi se, sasvim lako preskočio, a prvi Pavlić iz Partizana, jedan tipičan nokauter, koji je tako udarao da ti je, prosto, iverke odvaljivao. Jednog Italijana je tako zveknuo da se ovaj više nije ni probudio.

To je bilo pomalo smešno: ja i Draganče Stojiljković nikad nismo izašli jedan protiv drugoga - ni kategorija nismo bili ista - ali kad bismo se zezali i navukli rukavice - da li zato što sam bio teži i što sam imao duže ruke - čuknuo bih ga malo jače i on bi odmah smicao rukavice: "Ne mogu", veli, "s tobom." Isti taj Draganče je, recimo, onog Čauševića, koji je mene deljao kako voliš, svaki put bez napora i problema sređivao. Tri puta sam, pre vojske još, u klupskim susretima, u poslednji čas, pošto bi me Čaušević pojurio u polusrednjoj, nabio težinu i pobegao u srednju, nikome drugom nego Pavliću. A Pavlić je stvarno bio pravi šampion, takvome Čaušević nije bio ni do kolena. Prvi put sam izgubio, ali se šampion namučio sa mnom; a poslednja dva puta - bilo je, bogami, nerešeno. Da sam ostao još godinu-dve, ili da me Stari Perišić nije onako zeznuo sa vojskom, ne znam da li bi on i dalje ostao takav siguran šef u srednjoj.

Ali, kad počinješ - mlad si, umeš malo da mlataraš rukama, imaš srca i pogotovu ako si uz to fer, čist bokser i imaš simpatičnu njušku - svi te podržavaju, svi su uz tebe. Onda ti nastaviš, počneš da pobeđuješ, probijaš se, i odjedanput, nisi se još ni osvrnuo, a već moraš više da se braniš nego da napadaš. Te godine kad su me demobilisali, ja sam već bio napunio dvadeset i četiri; tada su takve smatrali veteranima. Pa, i jesam to bio: nastupao sam još od šesnaeste. I, odjedanput, ja vidim: publika sve češće protiv mene! Pojavi se neki mališan, još musav, trti se nešto kao petlić, ni do kolena mi nije, ali - publika gotovo više uz njega nego uz mene! Pobedim ga: ne zvižde, aplaudiraju, ali više njemu nego meni!

A i čovek se nekako iskvari; sam po sebi postane kvaran. Jeste to, brate, sport, ali onog trenutka kad si ušao među konopce, računaj s tim da ti je glava u torbi: nema tu šale, nema milosti; zakačiće te malo nezgodnije, a onda samo možeš da se kaješ što na vreme nisi sebi zakupio parcelu na Novom groblju.

U početku, bio sam izrazit tehničar. U Beogradu sam jedanput čak bio diskvalifikovan zato što nisam bio borben. - Izišao neki momak: koliko se pipnemo, ja vidim: slab. Čuknem ga malo, on pade! Sudija mu odbroja, on zauze stav: opet ga kucnem, on opet pade. Opet uze sudija da mu broji; odbroja i viče: "Boks!" Ja gledam u sudiju: čekam da prekine. On opet viče: "Boks!" Počnem da skakućem naokolo: ja više ne nasrćem, onaj ne sme. Sudija nas prekide: "Hoćete li vi da se borite ili nećete?" Opet počnemo, opet ja ne nasrćem. Tek, on: "Stop!" Pa pokaza jednom ugao, pokaza ga drugome: obojica diskvalifikovani! - Zorić me, međutim, naučio da budem agresivniji, da udaram raznovrsnije i čvršće. I polako, od tehničara, ja postanem gotovo fajter, gotovo nokauter. Malo-malo, pa - nokaut. Publici se to sviđa, ali Zorić, koji me je tome i naučio, sve češće me nešto zagleda. Kao da mu se to ne sviđa.

I, vremenom, to ti tako postane kao neko ludilo: ne smeš da izgubiš! Zar sam se ja sve ove godine zezao da bih sad pustio da mi neki klipan tako olako naguzi majku: moram da pobedim! I kad te neki tip priklješti, kad vidiš da nema druge, zaigraš na sve ili ništa. Kad bi mi prigustilo, umeo sam da radim svih devet minuta bez prekida, kao mašina. Posle bih, u svlačionici, od umora gotovo u nesvest pao. To, na primer, kako sam Čauševića, pred demobilizaciju, prvi i jedini put, pobedio na otvorenom Zvezdinom prvenstvu, to je, mislim, zaista bilo da se čovek zgrozi. Tri puta sam ga oborio. Prosto sam ga samleo. To već više nije ličilo ni na šta.

I - nekako sam se ostrvio, sve češće udaram jednim mučkim udarcem, nekim skraćenim aperkatom pod sisu u srce. To je teško izvesti, jer je srce obično dobro zaštićeno, ali ako ga levom gađaš u levu stranu lica - što takođe nimalo nije lako - onda on podiže levu ruku i ti ga ispod nje možeš pogoditi pod sisu. Danas ja mojim momcima ovde izričito zabranjujem taj udarac; onda sam ga, međutim, ne samo koristio nego i uvežbavao.

To je stvarno strašan udarac. Najmanje što ti se posle njega može desiti jeste da ti se cela ta strana za nekoliko sekundi gotovo oduzme; za to vreme onaj može s tobom da radi šta hoće. Ali od njega možeš biti i nokautiran - i to klasičnim nokautom: rad srca se odjednom poremeti, dolazi do jake aritmije i padaš, polako i nepovratno, ravno odozgo kao da si bez kostiju, kao kad se otkači odelo sa čiviluka - a, bogami, može se i umreti. U trenutku. A ja sam ga, kažem, još i uvežbavao.

Tim udarcem sam, sećam se, na svearmijskom prvenstvu pobedio nekog Mariborčanina Slamniga.

Gledam tog lafa pre meča; pred borbu sam uvek dobro gledao dasu s kojim ću se susresti. Neki simpatičan, belomusast momak; visok, mršav kao dugoprugaš, lice dugačko. Mislim se: ovaj će me držati na odstojanju i iz daljine će me gađati direktima: ima duže ruke od mene; i, verovatno, ima osetljiviju bradu.

Počnemo: ma kakvi! Kakvo odstojanje, kakva osetljiva brada! Udara kao maljem, gde me potkači, tu mi, čini mi se, meso otkine. I brz kao vatra! Ja njega zakačim jedanput, on mene stigne dva puta; ja njega dva puta, on mene stigne i treći put. Skakućem naokolo kao jarac: ne vredi. Odjedanput ispaljuje cele rafale, valjda od po sedam-osam komada! Svaki put me potkači bar po dva puta!

Au! Ovo ništa ne valja! U pauzi ne mogu da se snađem: šta je ovo? Još ovakvo čudo nisam sreo.

Počne druga. Sad idem opreznije, sad ja njega puštam da nasrće. Ide sad on, i situacija se, kao, malo menja: sad ja njega sačekujem i pomalo mu vraćam. Ali ne vredi mi to mnogo. Treba mi bar još pet ovakvih rundi, pa da dostignem ono što je on u prvoj sakupio. I nikako da mu napipam slabu tačku. Tek krajem druge runde nekako mi se samo za tren zgodno namesti i ja ga tim poluaperkatom malko kvrcnem. On izdrža, nije to ni bio jak udarac, ali preko lica kao da mu prelete neki mali grč i neko bledilo. - A, tu li si, lafe!

U trećoj ga isto tako puštam da napada i, negde sredinom, levom uspem da ga otvorim i desnom da ga punom snagom pogodim onde gde treba. On pobele kao kreč i kleče na kolena. I tako, s otvorenim ustima, brekće kao kuče na vrućini. Onda ustade, ali sad ja njega jurim, sad ja njega zasipam serijama. - Mislim da sam ga na kraju pobedio ne za jedan nego za frtalj boda.

14.

Svearmijsko prvenstvo se održi u Beogradu. Dođemo Zorić i ja i tu, kažem, budem prvi u srednjoj kategoriji. Zbog toga dobijem deset dana nagradnog odsustva.

Kod kuće, gledam moga Andru. Mrtav starac! Još pre nekoliko godina mi je ćorisao majice koje sam dobijao u klubu i pravio se važan u njima, prav kao mladić. Nisam siguran, ali čini mi se da je i žene pomalo jurio. A sad, odjedanput, ispred moje kuće sedi na pragu neki starac, podbočio se dlanovima o kolena kao da se plaši da će glava da mu se omakne među noge i ćuti. Povazdan tako.

Meni to, iskreno da kažem, nije pravo. Nagazio sam na neku šolju i hoću da je dovedem kući - malo sam valjda ispao iz štosa, pa mi nekako više nije zgodno da je vodim u šumicu - i nikako da udesim.

On stalno na pragu, pribogu kao neko kuče.

"Dobro, bre, ćale", kažem, "što stalno tu sediš? ldi malo, prošetaj se." - A njega penzionisali nekako baš oko kevine smrti: nema ni kuda da ide.

On me pogledne preko ramena.

"Ne ide mi se", kaže.

"Ma", velim, "stalno tu sediš! Idi nekud malo! Zaposli se nečim. Gde to valja, toliko sedenje!"

On kaže:

"Ništa mi se ne radi. A i ne mogu. Noge me izdale. Ne mogu da stojim."

Ja ga gledam. Ruke mu nekako došle bele, mrtvačke, kao da gvožđe nikad nisu ni videle.

"Dobro", kažem. "Kad nećeš, onda sedi. Ali što se bar ne umiješ? Lice si nečim isprskao."

On se pipne prstima: a oni se nekako ukočili i samo mu igraju.

"Nisam se", kaže, "isprskao. To meni tako otkako umre Milinka. I nikako da se skine. Ne znam šta.

Meni ga odjedanput dođe žao.

Sednem pored njega, zagrlim ga.

"More, matori", kažem, "ne pravi se lud. Do juče si žene po Dušanovcu jurio. Što si se smrz'o?"

Njemu preko usta lizne osmejak, a onda se odmah opet uozbilji, kao da se nešto zamislio.

"Bi mu to, sinko", kaže. "Sad se svačemu treba nadati."

"Bre, ćale", fol zezam se, "da ti mene ne iznenadiš? Da ti meni ne spremaš neku podvalu?"

"Svačemu se", veli, ""nadaj."

"'Ajde", kažem, "drži se još malo. Nemam više od tri meseca do skidanja. A i Vlada će sigurno uskoro. Šta ti piše?"

"Ništa", veli, "ne piše. Isto onako. Ne govori kad će. Dolazio jedan otuda, od njegovih. Ni ime mi ne reče. Samo kaže: 'Vlada je dobro i pozdravlja vas.' 'Pa, dobro,' kažem, 'kako vam je tamo?' 'Dobro nam je', kaže, 'ništa se za njega ne brinite.' 'A kad će kući? Što ništa o tome ne piše?' 'Ništa više', veli, 'ne mogu da vam kažem, zbogom.' 'Dobro', velim, 'kaži mi bar kako se zoveš.' 'Nije', veli, 'važno moje ime.' I ode."

"More, dobro", kažem. "Važno je da je živ i zdrav. Doći će."

Za vreme tog odsustva sam, za tri dana, osvojio i prvo mesto na otvorenom Zvezdinom prvenstvu. Zaista sam bio pun snage; nikad tako dobar nisam bio. Onda sam, u polufinalu, i Čauševića pobedio. Nisam ni slutio da tih dana stvarno, u pravom takmičenju, poslednji put navlačim rukavice na ruke.

Zorić ne ode u Zagreb, ostade da me gleda. Stalno je negde blizu mene, ali - ništa ne govori. Ni ne pokušava da udesi da mi sekundira.

Kad se sve završi - proglasiše mene za pobednika - on me zagrli, čestita mi, ali, vidim, kao da nije baš presrećan zbog toga. "Ti", kaže mi, "iskoristi još ta dva-tri dana što su ti preostala, pa dođi. Ja idem noćas." "Zašto noćas, druže kapetane? Ostanite sa mnom. Knjavaćemo kod mene." - A mi smo nekad zaista živeli drugarski. - "Ne", veli, "moram da idem. Zdravo." "Zdravo, druže kapetane."

Ta dva dana sam proveo muvajući se među dušanovačkim mangupima. - Draganče takođe otišao u vojsku, nema nikoga da mi pomogne. - Gde je Mita Majmun, raspitujem se. Nema Mite Majmuna; nekud se odselio, izvan Beograda; i ne piše nikome čak. Pobegao, znači. - Gde je Stole Apaš? Niko ne zna da mi kaže, svi sležu ramenima. I ne insistiram mnogo: čini mi se, stvarno ne znaju.

Najzad, nekako uoči samog polaska, jedan klinac mi provali stvar; Stoletovoj kevi je nekoliko puta nosio pisma na poštu. U Surdulici je Apaš; promenio je dva-tri sanatorijuma, a otpre mesec i po dana je tamo.

Dobro je, bar sam to obavio.

15.

Vratim se u Zagreb.

Prvih nekoliko dana se baš i ne lomim da idem na trening. Ali tako prođe i cela nedelja, a Zorić se niti pojavljuje niti me poziva. Najzad pođem sam.

"Hoćeš da treniraš?" pita me on. - 'Hoćeš da treniraš!' - "Možda bih malo." "Dobro", kaže. "Radi sam; izaberi šta hoćeš." Ja počnem nešto da kilavim; nekako mi se i ne radi. I stalno mislim: šta je s ovim čovekom?

Prođe tako, bogami, svih desetak dana. Ja - kao gost: dolazim kad hoću, radim šta hoću, odlazim kad hoću. Niko me ništa ne pita, niko me ni za šta ne kontroliše. Zorić se nekako stalno odmiče od mene. Nikako da ga uhvatim da ga pripitam šta je.

Odjednom, jedno veče kad sam se vratio na spavanje, susrete me dežurni.

"Ljubo", kaže, "ima jedno naređenje za tebe. U roku od četrdeset i osam sati imaš da se javiš vojnoj pošti petnaest trideset i devet u Nišu." "Zašto to?" pitam. "Je l' to prekomanda?" "Prekomanda", kaže. "Zašto?" kažem. "Ko ide u prekomandu na dva meseca pred skidanje?" "Ništa", veli, "ne znam. Takvo je naredenje."

Sutradan ja sabajle potražim Zorića.

"Šta je ovo, druže kapetane? Je l' idemo zajedno?"

"Ne", kaže. "Ideš sam."

"Zašto to, druže kapetane? Zar nismo svugde dosad bili zajedno? Je l', to po kazni?"

"Zašto po kazni?" kaže on. A očima lažljivo vrlja naokolo.

"Ne znam", kažem. "Možda zato što sam pobedio. Ili je vama samo bilo stalo da vam donesem pehar, a posle - možete i da me najurite! Zar na dva meseca pred demobilizaciju - prekomanda?"

"Tamo ćeš se ti", kaže on meni, "isto tako lepo snaći kao i ovde. Ne ideš kao makar ko nego kao šampion. I tamo ćeš trenirati. To sam ti već sredio."

"Sredili ste mi da treniram? Znači, vi ste mi sredili i da idem? Dobili ste trofej, i sad vam više nisam važan!"

"U redu, Ljubo, kad već hoćeš da znaš: ja sam ti", kaže, "namestio da te prekomanduju. Priznajem ti to. I - ljuti se na mene, ako smatraš da treba da se ljutiš."

"Ali, druže kapetane, zašto? Pa vi ste me i načinili bokserom!"

"Nisam, Ljubo, ne budi toliko skroman, kad to i nisi. Ti si već došao kao dobar bokser. Ali onda sam ja još i imao čemu da te naučim. Sad više nemam. Idi traži boljeg trenera od mene."

"To, druže kapetane, nije razlog. Ni vi baš niste tako skromni kao što hoćete da se načinite. Niti sam vam ja ikad rekao da želim boljeg trenera od vas."

"Pa, u redu, Šampione, kad baš hoćeš da ti kažem. Znaš, možda sam ja takav čovek. Možda ja ne želim da imam takve boksere kao što si ti. Ja sam te i ono poslednji put ovde, a i sad u Beogradu gledao. I divio sam ti se, veruj mi. Kao stručnjak sam ti se divio. Ali - više te nisam voleo. Sad se tebi više niko ne može suprotstaviti. Niko ti pred pesnicu ne može izaći. A ja to - možda ne volim. Kad smo ono pre dve godine počeli, ti si još rastao. I ja sam uživao gledajući te. A evo, sada, ti si možda već postao veliki bokser, a možda ćeš to tek postati - ali ja više ne uživam. Mislim da si se iskvario. Mislim da si postao isuviše sujetan. Nekad si, bar se meni tako činilo, ulazio u borbu s namerom da pobediš ako si bolji i da izgubiš ako si slabiji. Poslednjih meseci ti više ni ne pomišljaš da bi iko od tebe mogao da bude bolji. Takva pretpostavka za tebe više ne postoji. A to se meni ne sviđa."

"Kako bih, druže kapetane, pobedio ako u to ne bih bio ubeđen? I može li se uopšte postati šampion bez sujete?"

"Ne znam", kaže, "možda i ne može. Ali ja u tome neću da učestvujem. Danas ti ulaziš u borbu s namerom da pobediš po svaku cenu, a to više nije sport, to više, Ljubo, nije boks. Gledao sam te kako si sad u Beogradu pobedio Čauševića: neko drugi bi od onih batina umro; on je izdržao. Gledao sam te kako si ovde, pre toga, pobedio onog Slovenca Slamniga. On, Ljubo, gotovo nimalo nije bio slabiji od tebe. Možda je čak bio i bolji."

"Ako je, druže kapetane, bio bolji, što me nije pobedio?"

"Pa eto, takav si ti. Tako je, u pravu si, on nije bio bolji od tebe. Ali to možda samo zato što nije želeo da pobedi po svaku cenu. Ti si možda inteligentniji i lukaviji bokser od njega, ali ti si ga pobedio, moj Šampione, i zato što ti se duša malo usmrdela. Čemu onaj udarac u srce kad znaš da se od njega može umreti? Čemu uopšte na ringu takvi podmukli udarci? Služi li to sportu, služi li boksu? - Opet ću ti reći: ja se tebi kao bokseru divim. Ti imaš brzinu kao bantamaš, eskivažu kao velteraš, a udarac ti je kao u teškaša; i pri tom si u srednjoj! Ko ti se može suprotstaviti? Ali, poslednjih meseci ja intenzivno imam utisak da ćeš nekog usmrtiti. Strahujem od toga! Ja, Ljubo, ne želim da budem trener niti nekome ko bi mogao da bude ubijen niti, pak, nekome ko bi mogao da ubije. Ne zato što se bojim takvog rizika u boksu; jer u njemu takav rizik svakako postoji. Nego zato što ne želim da učestvujem u pripremama za nešto takvo. Ti, recimo, poslednjih meseci tako reći ne silaziš sa džaka. Možda grešim, ali nikako ne bih hteo da sebi ikada prebacujem da sam bilo na koji način tome pomogao."

"U redu, druže kapetane", rekoh, "kad je već tako."

On me zagrli.

"Ne ljuti se, Šampione, ti na mene. Možda ja zaišta grešim. Ali, kažem ti, počeo sam da strahujem. Nije to potrebno ni tebi ni meni. Ionako bismo se, uostalom, uskoro rastali. A ja ti zaista želim da se moja strahovanja ne ostvare i da postaneš ono što po svojoj vrednosti i zaslužuješ. Ja sam u stvari ponosan što sam radio sa takvim sjajnim bokserom kao što si ti. Nemoj to da zaboraviš."

16.

Od Zorića odmah svratim u poštu. Pošaljem ocu telegram da me izjutra sačeka na beogradskoj stanici.

Zatim se izopraštam sa drugarima. Uveče krenem.

Suturadan, na stanici, moj stari stoji na peronu uštogljen kao da je pošao u pozorište. Napolju od ranog jutra vrućina, a on u šeširu, u nekom tamnom kaputu, pa čak i mašnu vezao. I nešto ovako, kao na tiganju, drži u ruci.

"Šta je, bre, ćale", malo ga zezam, "što si se tako uštogljio kao da si pošao na neku sahranu? Zar ti nije vrućina?"

"Nije mi", veli, "vrućina. Uopšte mi nije vrućiua. Ovih dana mi je čak nekako pomalo hladno."

"Kako", velim, "hladno? Zar na ovoj pripeci?"

On mi pruži onaj zamotuljak.

"Bolje što ne znaš. Na ovo."

"Šta je to?" pitam.

"Burek", kaže. "Ako nisi doručkovao. Da ti je majka živa, bilo bi nešto drugo. Ovako, ja nemam šta drugo da ti iznesem."

Meni gotovo udariše suze na oči.

"Hvala ti", kažem, "što si se setio."

"Takav je", veli, "kod nas običaj."

Pođemo malo po peronu. Sad ja držim onaj burek ispred sebe kao vruć tiganj.

"I tako", kaže, "ideš u Niš? Bićeš bliže."

"Jeste", kažem. "Biću bliže."

I još malo tako žvalavimo bez veze.

Odjedanput, on mi veli:

"Ja sam bio kod advokata i u sudu. Sve sam svoje stvari sredio." "Kakve stvari?" pitam. A nešto mi ovakvo, kao jaje, kao pesnica, prođe kroz grkljan i leže na srce.

"Kuću sam preneo na tebe i na Vladu. I one takse sam isplatio. Da se vi s tim ne gnjavite. Prodao sam svoje venčano odelo i moj alat, i neke Milinkine i Dušičine prnje. Vi ćete sebi, posle, da kupite ono što vam bude trebalo."

"Aman, ćale", kažem, "šta ti bi? Šta mi to pričaš?"

"Čovek na to mora da bude pripravan."

"Pa, još ti nije ni šezdeset! I zašto mi to uopšte govoriš?"

"Jeste, jeste", veli, "šezdeset i jedna. Ali nisu tu, sinko, godine najvažnije. Srce mi je sasvim propalo. To mi je i doktor proletos kazao. Onda sam ga još malo i obilazio; sad sam i to prestao. A u poslednje vreme - nekako ružno sanjam. Sanjam sve nešto - kad sam bio mlad. I - Milinka me zove."

Meni se malo razvedri.

"Pa ti to zato! Ej, bre, ćale: pa ti bar u te stvari nikad nisi verovao!"

"Nisam verovao. I ne verujem ni sad. Ali to mene noću guši. I - osećam. Tome čovek stalno mora da se nada."

"Ma, 'ajde", velim, "ne pričaj svašta. Šta ti je sad to došlo u glavu?"

"Osećam ja to", kaže on meni. "Možda će me stegnuti kroz mesec, a možda kroz godinu dana, ali - tu je, nije mi mnogo ostalo. Treba se nadati. - Sve sam, dakle, glavne stvari svršio. I grobarinu sam platio. Zakopaj me pored majke. Živi smo bili zajedno, neka budemo i mrtvi. A ti i Vlada, kad on dođe, nemojte po starom.

Dosta je bilo svađa. Više nikoga nećete imati: ti samo njega, on samo tebe. Što je bilo - bilo je. I oženite se. Čovek bez žene je kao truo panj pored puta. Nemojte s tim baš mnogo da požurite, da ne pogrešite. Ali nemojte mnogo ni da čekate. Želim vam da imate takvu sreću kao što sam je ja imao: da sebi nađete takve žene kakva je meni vaša majka bila."

Ja zamuknuo, pa ne mogu ni da zinem.

"Iznenadi ti mene, tata", najzad kažem.

"Ne znam", kaže, "da li sam te iznenadio. Kod pošte sam na tvoje ime otvorio štednu knjižicu. Nekako sam skupio trideset hiljada. To će biti dovoljno za sa'ranu; a i da ti se nađe za prvo vreme. I dugove sam sve izmirio: da te, posle, niko ne laže. I još: nemoj da mi praviš neku veliku sa'ranu. Video sam, čak se i u novinama o tome piše: neću to. Nije to nikakva proslava. Sa'rani me prvo, pa onda radi šta znaš.

Dovedi, posle, Cigane da ti sviraju ako hoćeš."

"Dobro, ćale", rekoh. "Lepo ti meni ispriča."

"To, da znaš", kaže on. "Ako te sačekam, i sve posle toga, to će biti čist ćar. Ako te ne sačekam, uradi tako kao što sam ti rekao. 'Ajd sad, idem. Želim ti srećan put."

"Hvala ti, tata. Nisi me baš mnogo obradovao."

Zagrlismo se, poljubismo.

"Bilo je za mene, sinko", kaže, "i radovanja."

I ode. Poguren, s onim crnim šeširom na glavi, u tamnom kaputu - tako se, klimajući glavom, izgubi sa stanice. Ja ostadoh onde držeći ispred sebe onaj zamotuljak sa burekom sa koga se cedi mast...

Mesec dana docnije, nekako posle nekog nevremena - čas kiša i hladno čas sunce i vrućina, pa onda opet neka kišurina sa grmljavinom - moj stari jedne noći umre. Nađoše ga tek sutradan. Komšiji se učinilo čudno što ne izlazi.

Javiše mi.

Ja dođoh i sahranih ga onako kako je želeo. Zatim ostavih ključ iznad vrata, onde gde smo ga uvek ostavljali, za slučaj da dođe Vlada, pa iza kuće nađoh neke tarabe i unakrst ih ukucah preko vrata i prozora. Imadoh tog leta mnogo posla...

U Niš sobom ponesoh civilno odelo. Ni mesec dana mi nije bilo preostalo do demobilizacije.

Pred polazak samo još jedanput potražih onog klinca: moj prijatelj je još u Surdulici...

17.

U Nišu sam se zaista dobro snašao. Valjda, onako pred demobilizaciju, nikome više nije ni bilo važno da me zbog nečega zeza. Trenirao sam, izišao sam čak i na dva egzibiciona meča.

I koliko dan skidanja bliži - ja toliko nervozniji.

Dobar deo svojih stvari bio sam poneo u Beograd i tamo ih ostavio kad mi umre ćalac. Malo šta mi je bilo i ostalo: četke za odelo i cipele, četkica za zube, jedna sveska, nešto pisama i pribor za pisanje. I veliki vojnički kofer. Odelo - jedne letnje pantalone, košulju i majicu s kratkim rukavima - bio sam doneo u sportskoj torbici.

Nekako se desi da treba da se svučemo baš u ponedeljak.

Ja se tamo sprijateljio sa četnim ćatom, nekim ročnim podoficirom Stanićem.

"Zašto, bogamu", pitam ga, "baš u ponedeljak? Zar to ne može da se svrši u subotu?"

"Ne može", kaže. "Tada vam ističe rok."

U subotu pre podne, međutim, mi predamo oružje. Vojska se nekako odjednom raspusti, razdrlji. Niti više ko koga gleda niti ko koga zarezuje. Po neko već i pijan.

Uveče potražim dozvolu samo na dva sata, da nešto kupim. Donesem nešto za klopu i flašu konjaka. Zatim se nas trojica-četvorica skupimo u Stanićevoj kancelariji: sedimo i pijemo. Stanić se, bogami, malo nacirisa. Ja se čuvam. A i nisam voleo. Navika.

Sutradan, u nedelju ujutro, pitam ga:

"Hoće li se danas davati dozvole za grad?"

"Hoće", kaže.

"Zar se ne plašite da bi neko mogao i da se ne vrati?"

"Može", veli, "i da se ne vrati ako hoće da produži boravak u armiji."

"Spremi je ti meni", kažem mu. "A jesu li", kao uzgred pitam, "popunjene bukvice?"

"I bukvice i objave", kaže. "I potpisane već. Samo da sutra predate uniforme i ćebad - i voljno."

"Jesu li kod tebe?"

"Kod mene", veli. "Maločas sam ih dovršio."

Ja odem u spavaonicu. Poslednji put iščetkam uniformu, izglancam cokule. Zatim četke i onu torbicu u kojoj sam doneo odelo zavijem u novine i bacim u đubre. Iscepam pisma i hartije koje sam imao. Onda na drvljaniku kod kuhinje u sitne parčiće iscepkam drveni vojnički kofer.

Niko mene i ne gleda. Svi bazaju naokolo kao ćoravi. Samo što me neki kuvar upita:

"Šta to, bre, radiš?"

"Kad joj ti", velim mu, "budeš odslužio tri godine kao ja, verovatno isto tako nećeš hteti da te na nju ni kofer podseća."

U spavaonici gurnem staru uniformu pod jastuk, pa krevet lepo poravnam, da nikome ništa na njemu ne bude sumnjivo. Bacim šuferice i obujem čarape. Zatim u klozetu ispod uniforme obučem civilno odelo. Kragnu košulje zavrnem unutra da mi ne viri iznad bluze.

Najzad svoje civilne cipele zavijem u hartiju i stavim u vojničku torbicu.

Na krug izađem bez opasača i gležnjaka, sa raskopčanim gornjim dugmetom na bluzi, sa šajkačom u džepu. Torbicom mlataram u ruci.

U Stanićevoj kancelariji se nešto vrzma neki soldat. Sačekam da ode.

Kad on izađe, stanem mirno, pa se proderem:

"Druže vodniče, spreman sam za izlazak!"

On me pogleda:

"Zar nećeš da ručaš? Posle podne je izlazak."

"Ručaću u gradu. Piši mi dozvolu. Do jedanaest uveče."

On zavrte glavom - dozvole se izdaju do osam - ali napisa.

Uzmem hartijicu. Zatim iz džepa izvučem soma. Dlanom ga ispeglam na stolu ispred njega.

"Ovo", kažem. "da popiješ sa drugarima." A on voli cujku, majku bi za nju prodao.

"Zar tolike pare?" pita on; to je petomesečna vojnička plata. Ali mora malo da tvrdi pazar.

"Nema veze."

"Pa, hvala, burazeru", kaže. "Zar ti posle podne nećeš s nama?"

A soma već smota u džep.

"Neću", kažem. "Neću biti tu. A sad, daj mi bukvicu i objavu."

Kad to ču, on se prestravi.

"Jesi ti lud! 'Di smem!"

"Burazeru", velim, "molim te, izvadi me. Ovde imam jednu gerlu. Noćas mogu da budem s njom. Noćas i više nikad. Sutra me više nema."

"Dobro, ali zašto bukvicu? Sutra budi s njom."

"Sutra joj dolazi muž."

"Ne, ne. Ne smem. Zato se ide na vojni sud. Budi s njom do jedanaest."

"Molim te, burazeru, shvati me. Šta mi je to, do jedanaest? To nam je poslednje. I više nikad."

On se malo pokoleba. A i onaj som mu u džepu šuška.

"Kako ćeš kad ni stvari nisi predao? Šta ćeš s uniformom?"

"Predaćeš ih ti. Poturi ih četnom starešini. A kad bude prozivka, mene preskoči. Ko će to u ovoj gužvi da vidi. Svima se žuri. I vama i nama."

Kakav je bio strašljivac, naterao me je da pođemo u spavaonicu - srećom, u njoj nije bilo nikoga - da proveri da li su mi zaista sve stvari tamo.

Ali - još uvek ne pristaje.

"Jok", veli. "Ne smem. Bolje, ostani do jutra, pa izjutra dođi. Ja ću ti pomoći da udeš."

"Nemoj, burazeru, molim te. Treba svu noć da gledam na sat i da drhtim da li neću da zakasnim i da li ću moći da uđem. Bud drhtim od njenog muža, treba da drhtim još i od vojske. Nemoj da mi pokvariš."

Jedva najzad nekako uspem da ga namolim. A i nije to sitna stvar.

Izvučem opasač ispod bluze, opašem se; namestim šajkaču, zakopčam se. Torbicu s onim cipelama dam njemu.

Izađemo na kapiju. On kaže stražaru:

"Sad ću ja da se vratim."

Ali moja bukvica - još kod njega u džepu!

Koliko malo odmaknemo - znam ja šta njemu fali - svratimo u neki bife. Popijemo po neku; ja opet - oranžadu.

Platim somom. "Uzmi taj kusur", kažem mu - više nema problema.

Uz put svratimo u neki šušmušljak i tamo ja smaknem uniformu. Nekako je naguramo u torbicu. Cokule ne mogadnu da stanu, pa ih zavijemo u novine. On ih uzme ispod miške.

"Večeras će mangupi", kažem mu, "sigurno da zakasne. Ko zna dokle će da dolaze. Ti uđi u moju spavaonicu, pa krevet tako načini kao da u njemu već neko spava. A izjutra ga pokvari. Biće sve u redu."

On se sad više ne plaši.

"More, biće! Niko sad više nikoga ne gleda. Idi ti samo! I lepo se provedi. Pozdravi svoju curu."

I dade mi bukvicu i objavu.

Poljubismo se...

U jedan sam već bio u vozu za Vladičin Han.

18.

U Vladičinom Hanu me sačeka neki izdrndan autobus. Natovarim se na njega.

U Surdulicu stignem negde kasno posle podne. U glavnoj ulici - već uveliko šetnja.

Koliko siđem, odmah izmaknem izvan centra. Osmotrim malo naokolo.

"Kakva je to gužva?" pitam nekog čiču. "Jesu li to tuberani?"

Čiča kaže:

"Ima i njih."

"Oni to danas imaju izlazak?"

"Jes'", kaže.

"A gde im je taj sanatorijum?"

"Pa, ima kilometar-dva odavde. Eno, vidiš gde se završava glavna ulica? Pa, odatle, levo, izbićeš na put za bolnicu."

Dobro. Zahvalim se čiči.

Okrenem se levo-desno. Negde mora da postoji zaobilazan put.

Zaputim se kroz neke sokake pored reke, pa stalno držeći levo, izbijem na pijacu. Još malo napred - i ugledam kolonu na korzu. Gore, preda mnom, kao neka ulica.

Stavim ruke u džepove kao da se šetkam. Onako u košulji, bez stvari, tako valjda i izgledam.

"Onamo se", pitam nekoga da proverim, "ide za sanatorijum?"

"Jes'", kaže.

Dobro. Sad još samo da saznam je li moj prijatelj još uopšte ovde.

Pri kraju sokaka, već gotovo na korzu, ugledam neku prčvarnicu. Iznutra mirišu ćevapi. Od jutros nisam ništa jeo, a nekako nisam ni gladan. Ali ako bih se tu zgodno namestio, možda bih mogao da vidim svakoga koji prođe glavnom ulicom.

Tako i rešim. Osmotrim kafanicu - a ona ništa veća od jedne malo veće sobe: niska, s malecnim zelenim prozorima - i, učini mi se, sve čisto. Nema ni mnogo ljudi. Zakoračim unutra i krenem ka šanku, kad, odjednom, u uglu, vidim, sede njih nekolicina s jednom jedinom curom, piju valjda pivo, i među njima - Apaš! Okrenut mi gotovo leđima. Ne vidi me; nešto žvalavi onoj ribi.

Mene, kao da me neko iznenada udari ispod pojasa, odjedanput uhvati grč. Mišići na stomaku mi se prosto skupiše u gužvu i zamrsiše, čini mi se, pokidaće se. I odmah mi se prišora. - To je moja stara boljka: ja nisam bio ni strašljiv ni tremist, ali pred svaki meč u nepoznatom gradu najpre se raspitujem gde je pišaonica; koliko mi je nastup bliže, toliko me češće juri. - Svega me obli znoj. Prosto mi se bulja preznoji.

Još mene Apaš ne vidi.

Okrenem se levo-desno, pa kao da mi se nešto ne sviđa, polako, toliko polako da mi se čini da mi za svaki korak treba po ceo sat, iskoračim napolje.

Odmaknem se korak-dva od vrata, samo toliko da iznutra ne mognu da me vide. Je li me primetio?

Okrenem se kao da gledam preko ulice. Ako jeste, poći će za mnom; da proveri.

Stojim i blejim preko puta, fol nešto me tamo strašno interesuje. Čekam.

Ništa. Niko ne izlazi.

Za svaki slučaj postojim još malo, pa uza zidove, ne žureći previše, presečem glavnu ulicu. Ne mogadnem više da izdržim - obrišem se od znoja i odmah se iza nekog kućerka, ne hajući za to da li me neko možda gleda, išoram. A onda, onom ulicom, napred.

Stignem, tako, i do sanatorijuma. Osmotrim kako to izgleda. Zatim - natrag.

Negde oko pola puta jedno mesto mi se učini zgodno. Sa strane je neko trnje, ali takvo da se iz njega put može videti. Dosta dobro mesto, čini mi se.

Sednem tu i sakrijem se. I čekam, svaki čas šorajući.

I, evo, ne prođe mnogo, pa tuberani počeše da se vraćaju. Idu u grupama. Pričaju, šale se. Gledam ih onako izbliza. Ljudi kao ljudi: ne vidiš šta ih iznutra grize.

Oko mene, kao neka plavkasta skramica, polako se hvata suton. Još dosta toplo. Prijatno čak. A negde daleko, tiho, lelujavo, opojno pevaju žabe i meni se ponekad čini da to neko naokolo vuče nekakvu zavesu.

Može li u ovakvo veče iko ikoga da ubije?

19.

Vratiše se tuberani. Nema ih više. Nikoga više oko mene.

Sumrak se unaokolo već dobro uhvati. Put se između trnja i drveća beli kao da su ga brašnom posuli.

Čekam, sve nervozniji. Sa dlanova mi prosto pljušti neka ledena voda. Sedim, otirem ruke o pantalone i sve češće me nešto kopka: da ipak odem? Da možda ipak dignem ruke? I - jesam li uopšte ovo ja? Jesam li ja to ovaj čovek koji večeras ovde čeka da nekoga ubije?

Odjednom, negde na putu pred sobom, iza nekakve okukice, začujem neke glasove. Muški i ženski. Govore dosta tiho, ali - naokolo tišina, sve odzvanja.

Oslušnem bolje i, učini mi se, poznam ga. Poslušam još malo - govore s prekidima, čas sasvim tiho čas nešto glasnije, pokatkad se nasmeju - i sad sam gotovo siguran. On je.

Više se nema kud. Šta je - tu je.

Kleknem iščekujući i zureći kroz šiblje pred sebe - i odjednom osetim da mi butine i listovi podrhtavaju kao da mi je neko kroz noge pustio struju. Uplašim se od toga. Još jednom bacim oko na put - glasovi su mi sve bliži - pa brzo nekoliko puta duboko udahnem i opet sednem. Udarajući se šakama, žustro, snažno počnem da radim masažu. Odmah kao da me malo popusti. Onda ustanem i, sakriven onde, počnem da poskakujem. Otresam nogama. I već - mnogo bolje.

Uto se na putu preda mnom pojaviše dve prilike. Idu zagrljene. Odmah ga po hodu poznam. Onako širokih ramena a uzana struka, odande mi izgleda vrlo visok. Ali taj dugi, mekani, elegantni korak - ne može me prevariti.

Duboko udišući, sačekam da mi se primaknu. Sad ga već sasvim jasno raspoznajem.

Još jednom udahnem, pa viknem:

"Stole!" Glas - kao da mi malo prozukao.

Oni stadoše.

Šušteći kroz šiblje, iskočim na put.

"Stole", reknem, sad već dosta mirno, gotovo obično. "Došao sam, Stole."

Apaš me gleda, čini mi se, iznenađen. Smače ruku sa cure i odmače se korak u stranu.

Najzad kao da jedva prevali:

"Zdravo, Šampione."

To me potpuno umiri.

"Stole", opet kažem, "došao sam. Zar mi se nisi nadao?"

Njemu kao da preko lica pređe neka senka. Poćuta trenutak.

"Nadao sam ti se, Šampione", progovori, već valjda 'ladan. "Znao sam da ćeš da dođeš. Ali nisam mislio - ovako rano." I uspe i da se osmehne.

"Zar je rano, Stole?" upitam. I upadljivo pogledam u devojku. Šta će ona tu?

Ne vidim je sasvim dobro, ali, čini mi se, neka mlada, nežna cura. I lepa. Nikad Apaš nije hvatao gabore.

On shvati.

"'Ajde ti", kaže joj, "idi. Ja ću doći kasnije."

Ona se kanda malo iznenadi, kao da zausti i nešto da kaže, ali onda valjda oseti da to nije baš sasvim zdravo. Pažljivo me pogleda, pogleda u Apaša, pa pođe. I nestade nam iza leđa. Odlupka po putu.

Stole i ja ostanemo sami.

Gledamo se.

Nije se mnogo promenio. Samo što je, koliko mogu da vidim, malo bleđi. Čak nekako izgleda i mlađi.

"Pa", kaže on, "čujem da si postao odličan. Bio si prvi i na otvorenom Zvezdinom."

"Desilo se", kažem.

On se podsmehnu :

"Finoća ti je oduvek bila jaka strana."

"Ni ti", kažem, "što se toga tiče nisi sasvim slab. A - kad si već tako dobro obavešten - sigurno si čuo i za ostale stvari. Znaš šta se sve desilo?"

On kaže:

"Znam." Oćutnem trenutak.

"I ništa više nemaš da mi kažeš?"

On me pogleda kao da nisam sasvim čist.

"A šta hoćeš da ti kažem?"

"Ništa. I ne treba. Majmun je meni za to bio sasvim dobar."

Stole se osmehne.

"Mislio sam već da je to bio taj peder. Pa ništa, videćemo se mi."

"Sumnjam", kažem. "Majmun je nekud zbrisao, ne zna se kud. A ionako."

"Šta, Vrapče, ionako?"

"Ništa naročito, Apašu. Došao sam, samo, malo da ti otkinem glavu.

Pa, mislim, nećeš imati prilike da tražiš Majmuna. Mada to baš ne bi bila neka šteta."

On se smeška:

"Tako, znači?"

"Baš tako. Možeš da zapališ ako pušiš."

"Dozvoljavaš?"

"Aha."

"To, ovako", a i dalje se smeška, "kao poslednja želja?"

"Otprilike", kažem.

"Pa, baš ti hvala. Strašno bi mi pištala jajca bez toga."

"Ne znam to. Ipak ti zapali."

On usitni očima.

"Zapaliću ja, Vrapče, posle. Kad budem gotov s tobom. I sad da ti nešto kažem: mislio sam da ćemo se sresti, ali ti si me ipak iznenadio. Još niko, Vrapče, Apašu nije pretio. Ni neko bolji od tebe. Još si ti sitan za mene. Zaboravio si da sam ti ja prvu ribu namestio; zaboravio si da sam te ja i učio kako se mariše. Sad mi te je već pun ševac. Sad te neću pustiti olako."

Nasmejem se.

"Nisam, Apašu, ni došao da bi me pustio. Ja tebe neću pustiti. Zapali ti duvan kad ti kažem, bojim se, biće ti poslednji."

"Vrapče", kaže on, i vidim da se nervira, "stvarno mi te je pun ševac. Niko meni tako dosad nije pretio."

"Boli me, Apašu", odgovorim, "kita za to. Niko ti tako nije pretio, jer niko nije ni mogao. I nikome nisi kuću zacrnio. Kao meni. Zapali ti duvan kad ti ja kažem, dok još imaš vremena. Neću te dugo čekati."

On se pesnicom udari po butini.

"Tako me je i tvoja sestra nervirala!"

I - što ti je prokleti čovek. Već dve godine znao sam to. I da mi Majmun nije priznao, znao bih! Samo je on to mogao da bude! A, evo, sada, kad mi sam reče, kad to čuh iz njegovih usta, meni prosto mozak otkaza, kao da me neko maljem udari u slepoočnicu. Pa ipak je, znači, bilo! Ipak je moguće!

Jedva nekako uspem da se malo oslobodim.

"Sigurno se", najzad progovorim, "zato i ubila, od jada što te nervirala."

Besan, on me gotovo i ne primećuje. - Da me je tada udario, bio bih njegov; s tolikim zlom se ne možeš tući.

"Ona je", kaže moj Apaš, "bila budala, zato se i ubila! Da je nisam probušio ja, učinio bi to neko drugi! Vrlo važno! Bolje ja nego neka budala."

"Ona, izgleda, nije tako mislila."

"Zato je tako i prošla! Ona je, Vrapče, reći ću ti, bila zgodna cura, nema šta. Ali zar ih je malo takvih? Riba - riba. Pa, možda bih je ja i pustio. Ali ona - samo što mi oči ne iskopa! Posle sam gotovo u gaćama otišao kući: svega me je iscepala. E pa, čekaj, nanu ti upišanu, nisi ti jača od Apaša. Iz inata je nisam pustio! Tri sata me je mučila, ali je nisam pustio."

Meni pred očima titra nešto crno.

"U redu je, Stole. A sad mi još samo kaži šta je to trebalo da učini da bi je pustio. Kad bi je, Stole, pustio?"

On se od toga prosto zbuni. Prosto se nekako izbeči na mene.

To potraja trenutak, pa se zasmeja.

"Pa, pustio bih je", veli kikoćući se, "kad bih je probušio!" Bio je to beskrajno smešan vic. "Nisam je valjda od Božidarca vukao da bih je pustio!"

Poćutah pokušavajući da se sredim. Razmišljao sam o tome šta još da mu kažem. Ali, vredi li to? Negde daleko opet začuh žabe.

"Pa, Stole, sad više ništa ne treba da mi kažeš. Sad tri glave da imaš, sve tri bih ti otkinuo. Više nemaš vremena za pušenje."

On se nakezi.

"Misliš? E, to, Vrapče, nimalo nije lepo od tebe. Tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve. Sad nije leto, Vrapče."

"Ponekad se, Apašu, desi da i tikve zakasne. Tvoje su, očigledno, zakasnile."

"U redu, Vrapče. Pa onda, vadi šta imaš. Šta imaš? Pucu? Utoku?"

"Ništa ja od toga nemam. Ne zaslužuješ ti da neko zbog tebe robija. A i tebi ne preporučujem da nešto vadiš. Svakakvim đavolima sam se u poslednje vreme naučio."

On steže pesnicu. Poćuta malo.

"Ni ja ništa nemam, Vrapče. Šteta! Šteta što sam bio toliko glup! Šteta što te već nisam očekivao. Mislio sam da te neću videti bar još nekoliko meseci. A toliko bi mi bilo sasvim dovoljno."

"Nije, Apašu, baš nikakva šteta."

"I misliš - nemam nikakvu šansu?"

"Baš nikakvu."

"Pazi, Vrapče, da se nisi prevario."

I odmah me udari.

20. I nadao sam se, i nisam se nadao. Malo me ipak iznenadi.

Zamuti mi se pred očima, umalo što ne padoh.

Odskočih unazad, odvratim levim, pa desnim direktom, i oba puta promaših, ali on se povuče, a meni poče da se bistri.

"Pa, Vrapče", smeje se moj prijatelj Apaš, "nisi baš tako tvrd kao što misliš."

Ćuteći, polako pođoh.

Sevnuše pesnice obojici oko glave, obojica dobismo po dva-tri komada. Odmakoh se korak, pa počučnuh i kljucnuh ga levom u pleksus, a desnom u bradu. On mi opet uzvrati; još jedanput me dobro uzdrma. Ja - opet korak nazad, opet čučanj, i, sad levom, opet ga pogodih najpre u pleksus, a zatim pod bradu, ali tako da ga, samo malo, pipnuh i u grkljan. Moj prijatelj Stole odmah kašljucnu.

Pobeže od mene korak-dva i zastade. Začudi se, pobele.

"Stole", kažem, "ni ti nisi tako tvrd kao što si nekad bio."

On stoji, ovolikih, osvetljenih očiju. Preplašen. Grudi mu, čujem, pomalo šište.

"Ah, kurvo!" kaže. "To znaš!"

Sad mu je spas bio još jedino u tome da me brzo, što pre obori.

Poleteo je jedanput - i ja sam mu se izvukao. Poleteo je drugi put - ja sam mu se opet izmigoljio. Već malo zaduvan, poleteo je i treći put. Izvukoh mu se opet i tada - duf! - iz sve snage ga pogodim u grudi.

On zastade kao da ga neko podupre motkom za veš, izduži se u visinu i zakašlja. Unutra kao da mu nešto prepuče. Saže glavu kao da nešto u sebi osluškuje, a lice mu u onom mraku nabreknu. Zatim pred sebe pljunu u prašinu nešto crno. Brzo čučnu zatim na zemlju i maši se maramice. Obrisa usta.

"Zar opet?" tiho kaže gledajući u maramicu.

Onda kao nehotice krete nekud pored mene. U bolnicu valjda.

Stanem pred njega.

"Stole, još nismo gotovi."

I sad pamtim njegove oči tog trenutka.

Ćutke se vrati korak-dva unazad. Zatim rukavom obrisa usta, pa se spremi da me dočeka.

Opet polako pođem.

Načinim fintu, pa ga levom dvaput, jednim za drugim, potkačim u glavu. Ništa strašno; ali on mi se refleksno otvori i ja opet - duf! - još jače nego maločas, u prsa.

On se povede unazad, i ostade na nogama. Ali tada iz njega provali.

Jeste li kad videli kako umiru tuberani?

Kao da mu je nešto zastalo u grlu, Stole se najpre dugo i oštro zakašlja. Već mi se učini da će od toga početi da povraća, toliko ga je napinjalo, kad odjednom bljunu iz njega u širokom, crnom, činilo mi se, penušavom, kapljičastom mlazu nalik na levak. Prskalo mu je valjda i noge. Udisao je kratko, kao da štuca, hripajući, gotovo urličući, bečeći oči kao goveče. A iznutra bi ga već opet teralo.

U kratkim pauzama, izmenjenim, tihim glasom Stole psuje udarajući se pesnicom sa zacrnjenom maramicom u njoj po butini:

"Ah, majku ti usranu! Ah, mamicu ti gladnu, što i nju nisam dohvatio!" Posle nekog vremena kao da ga malo popusti. Malo se smiri.

Sagnute glave kao da ga boli guša, lica koje mu se u mraku beli kao u glupog avgusta, odozdo me gleda.

"Sad bi", kaže, "mogao da me pustiš." A glas mu krotak kao u devojke. "Još mi imamo vremena ovo da rešimo."

Mrdnem glavom.

"Kad to, Apašu? Misliš li da sam dolazio da bih te pustio? Jesi li ti moju Dušicu pustio? I njoj nije bilo zgodno vreme."

On ćutke još jedanput, polako, pažljivo obrisa usta, pa gurnu maramicu u džep.

Još jedanput podem k njemu.

Uletim mu pravo među pesnice. Više ne mareći za to što me po licu prosto kida, u toj pravoj klanici od valjda pola minuta u kojoj od pesnica ništa nisam ni video, dok kašalj već opet poče da mu nadolazi, ja ga pogodih i levom i desnom još nekoliko puta, kao da hoću da mu izvadim srce.

On najzad pade. I onde, okrenuvši se na lakat, tim visokim kašljem koji ponekad izgleda kao da cepaš hartiju, od koga bi se i zdrav čovek razboleo, probijajući mi uši, poče da toči iz sebe.

Ja stojim malo dalje. I čekam.

Naokolo već polako postaje svežije. Mrak i tišina. Nigde nikoga i nigde na svetu ništa drugo osim tog kašlja koji mi probija uši.

Između dva napona, on se najzad osvrte.

"Čekaš, nanicu ti geliptersku?"

"Čekam", kažem.

"Dobro", kaže. "Da ne čekaš mnogo."

I nekako ustade.

I dalje kašljući, i izbacujući one crne vodoskoke pred sebe, steže šake u pesnice i posrćući krete prema meni.

Odmakoh se malo.

On pođe za mnom. Nanišani i zamahnu: ja se izmakoh. On promaši i pade licem prema zemlji, kao da zabode usta u prašinu.

Tu ga spopade još jače. Napinjući se, klečao je na kolenima i, sa glavom u prašini, uvijao se kao mačka kojoj se u grlu zaglavila kost. Gušeći se, činilo mi se, grizao je zemlju.

Opet dugo čekah.

On najzad podiže glavu. Lice mu je bilo izmazano nečim crnim, čiju sam pravu boju danju poznavao, i šiljato i bledo kao u mrtvaca.

"Još čekaš? Pa, završio si posao."

Bi mi ga gotovo žao.

"Nije do ovoga", rekoh, "moralo da dođe."

On se opet zakašlja. Sačeka da ga to prođe, pa se nasmeja crnim ustima.

"Misliš? A meni, vidiš, nije žao. Da mogu, opet bih isto učinio. Sad pogotovu."

"Onda je sve u redu", kažem. "Ja idem."

I pođem.

Tada on viknu za mnom:

"Čekaj! Čekaj još malo!"

Zastadoh.

Njega opet spopade, dugo, tako da mi se učini da će se sada zaista zagušiti. Ipak, negde na vrhuncu, hraknuvši, opet iskašlja. Zatim se nekako uspravi na kolena i još jednom začuh njegov tihi, isprekidani, mrtvački glas:

"Boga mu", iznenada reče sasvim prijateljski, "vide li ti nekad te jebene tikvine cvetove?"

Malo se začudih.

"Ne znam", rekoh. "Ne sećam se."

On se osmehnu.

Ja jesam. Bilo ih je onde, iza šumice. U onim kukuruzima."

Bi mi neprijatno. Šta će mu to?

"Sad idem", rekoh.

Njega uto već opet steže. Zakašljavajući se i urličući, uvijajući se ka zemlji, on odozdo zaklima glavom.

"Idi."

Pogledah ga još jedanput i pođoh ka varoši. On ostade na putu urličući iscepanom utrobom i ogledajući se za mnom belim, iskolačenim očima.

Kad se malo odmakoh, odnekud iz šiblja, kao da se istrže iz nečije ruke, odjednom izlete neka ptica. Zaleprša u mraku krilima i leteći nisko kao avion, prporeći, polete putem ispred mene kao da mi pokazuje pravac. Zatim iznenada svrati u stranu i odjedanput potonu u mrak kao da se utopi.