Милорад Вукашиновић: НАШ ДРАГОШ – МИСИЈА ЈЕДНОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Аутор Милорад Вукашиновић


Угледни часопис Геополитика недавно је из пера В. Димитријевића објавио приказ Мислилац на граници – сећање на сликара, новинара и публицисту Драгоша Калајића. Аутор је, уз навођење Калајићеве радне и професионалне биографије, објективно осветлио стваралаштво једног од „најзначајнијих српских интелектуалаца друге половине 20. века“. Било би неправедно да не споменемо и друге који су пишући о Д.К. настојали да  после његове смрти подсете на „просветитељску мисију“ који је имао „херојских деведесетих“ (Калајићев израз). Реч је, пре свега, о анализама А. Гајића, Н. Кузмановића, Б. Матића, С. Ерића и других афирмисаних стваралаца на које је Калајић „ једним погледом на свет “  можда пресудно утицао.

И овом приликом посебно издавајам значај својевременог поновног приказивања  серијала емисија Мон Блан (ТВ Палма) које су, захваљујући тадашњем директору новосадске ТВ „Аполо“ Саши Адамовићу, Драгошевом пријатељу и сараднику, и визуелно оживеле сећања на његов изузетан стваралачки опус. Неколико година после смрти, захваљујући телевизијском екрану, пред нама је поново у пуном сјају био аутор невероватне ерудиције и геополитичког образовања које је и тада као и данас недостајало овдашњој „интелектуалној и политичкој класи“.

Иако нисам припадао најужем кругу Калајићевих пријатеља, имао сам ретку привилегију да од Петог октобра до његове тешке болести више пута разговарам са великим мислиоцем. Били су то сусрети у време постреволуционарне досистичке страховладе, када је мали број интелектуалаца имао довољно храбрости и моралне одговорности да укаже на погубне последице преврата у режији „Империје зла“. После интервјуа који су емитовани на локалним телевизијама Тиса у Бечеју ( 19. децембар 2000)  и Јесењин у Новом Саду ( 12.фебруар 2002, првог дана суђења Милошевићу у Хагу), људи су ми прилазили и захваљивали на ономе што је, у њихово име, Драгош јавно говорио. Предосећајући да ће неки одговори бити задуго актуелни (као и Калајићева дела) два од укупно четири таква разговора приредио сам у свом публицистичком првенцу Суочавања, објављеном 2003, за живота великог мислиоца.

Подсетио бих на неке од његових тадашњих промишљања за која верујем да ће и данас бити занимљива за анализу не само његове слојевите личности, већ пођеднако и једне сложене и противречне епохе. Када сам га замолио да опише место и улогу интелектуалца у једном друштву, добио сам одговор о томе да је реч о мисији „да су интелектуалци људи различити од осталих, да самим тим имају веће одговорности да осматрају свет, упозоравају на опасности и изналазе најбоље одговоре“. „Ако сам, наставио је Драгош, такав интелектуалац онда сам испунио свој животни задатак“. Наш први „јавни телевизијски сусрет“( на Светог Николу, Бечеј 19.12.2000) поклопио се са писањем завршног поглавља капиталне студије Европска идеологија, коју је Калајић најављивао као своје животно дело.

Да ли је Европска унија заиста европска – питање је којим се бавио, као и образложењем „да је она нажалост данас многи више америчка него европска“. Калајић је убедљиво објашњавао антиевропску политику званичног Брисела на примеру Италије, која је суочена са масама избеглица из Трећег света, почела да губи сопствени идентитет (самосвојност). Агресија на тадашњу СРЈ, коју је подржала влада италијанских посткомуниста, била је за Калајића очигледан доказ издаје, не само једног европског народа (српског) него и интереса аутентичне Европе у корист „окупатора с оне стране Атлантика“. За оне који су током рата 1999. пратили италијанске медије остаће незаборавни његови телевизијски наступи. Они су до те мере утицали на јавност у овој земљи да је тадашњи комесар ЕУ Ема Бонино признала „да је Италија једина чланица НАТО где Срби добијају медијски рат“. Да ли случајно или не тек 21. маја 1999. италијански парламент ( са готово 60 одсто гласова) донео је резолуцију о тренутном прекиду бомбардовања, коју влада премијера Далеме није смела да примени. Из тога доба остао је забележен и један трагичан догађај. Наиме, свега два дана после усвајања Резолуције убијен је владин саветник за рад и социјална питања Масимо Дантона. Убиство су извршиле наводно Црвене бригаде за које, више од две деценије, нико у Италији није чуо. Калајић је у нашем разговору истицао да се радило о „мафијашком знаку премијеру“ (иницијали су исти М.Д), да ће проћи исто уколико одустане од наставка бомбардовања. Баш као и толики други италијански политичари који су, попут Матеиа или  Мора, покушавали да заштите државне и националне интересе.

Сличну судбину доживео је и председник Милошевић. О томе како је Калајић коментарисао почетак мастодонтског процеса у Хагу, остао је траг у другом делу нашег разговора који сам публиковао у књизи Суочавања. О овом суђењу Д.К. је говорио 12. фебруара 2002, после ишчитавања оптужнице Карле дел Понте. На основу њене анализе било му је јасно да је реч о „отвореном политичком суђењу у којем се суди не толико Милошевићу, колико српском народу и држави СРЈ“. Осуда Југославије као агресора, за Калајића је била само један детаљ шире стратегије Вашингтона чији је циљ да загосподари Евроазијом, односно Русијом. И приликом овог разговора Д.К. је говорио о сасвим извесној кризи светске суперсиле повезујући њен крах са урушавањем долара и преваре зване Њујоршка берза, што се уосталом и догодило августа 2008.

Многе Калајићеве оцене данас су реалност међународне политике и економије. В. Димитријевић је указао на неоосманизам о којем је Драгош први писао ослањајући се на чувени оглед Трећа америчка империја, аутора Хајлбруна и Линда, у којем се још 1996. говори о Босни као зони нагло ширећег утицаја Америке од Залива закључно са Балканом. Друга Калајићева важна процена односила се на повратак Русије у међународну политику. Она понајвише долази до изражаја приликом писања поговора за допуњено издање књиге Русија устаје у којем исказује пропутинска расположења али и известан скептицизам о идеолошким дометима Путинске епохе, о чему је тек пре извесног времена писао и познати руски геополитичар Александар Дугин. Непревазиђени су и његови текстови из Првог заливског рата Алал вера Садаме и Побуна русофоба, у којем је изложио оштрој критици режим Б. Јељцина. У категорију незаборавних огледа свакако спада и онај под насловом Јадан Ватикан где је међу првима критиковао савез папске државе са трилатералним капиталом и домете невиђене католичке верске мобилизације под папом Војтилом. Посебан значај имају и Калајићеви текстови о процесима транзиције у Источној Европи. Наиме, Драгош је међу првима разоткрио позадину свргавања Чаушескуа који је ликвидиран по налогу светске лихварске интернационале јер је вратио све дугове, што је са становишта Новог поретка неопростив грех. Захваљујући Драгошу, међу првима смо сазнали да масонска елита влада Француском, као и да су Бугари најителигентнији народ у Европи (по тестовима британске “Менсе”). Калајић је,  нема сумње, умногоме био испред свог времена.

Наш последњи разговор имао је у извесној мери и приватну ноту. Као да смо се опраштали. Говорио је о операцијама које су ушле у анале медицине. Саветовао ме је и подржавао. За крај ми је препричао сусрет са славним Езром Паундом, коме је, својевремено, као млад сликар исказао дивљење.

Добио је одговор који је тога дана упутио не само мени већ једној генерацији која је стасавала херојских деведесетих: „Младићу ако сам заиста толико урадио, мој живот имао је смисла“.

Нови Сад

http://www.srpskaanalitika.com/2011/10/31/milorad-vukasinovic-nas-dragos-misija-jednog-intelektualca/

За тог Калајића се сећам како је одговорио када га је Ђинђић назвао салонским фашистом ...

''То је бесмислица, у изворном облику израз је салонски комуниста и био је намењен да опише човека који није у свом природном окружењу ... Ђинђић је то обесмислио јер је салон природно окружење фашисте''

... фаца 

јбт...ђинђић    хасач волова по палама и јагањаца на милошевићевом канабету

Калајић се при томе позивао на Милоша Црњанског, и читав низ италијанских фашиста: Грофа Еволу, великог Д'Анунција, Муслонија, Маринетија...

Црњански је био пешадинац у Првом светкском рату, а Д'Анунцио један од његових најславнијих јунака.
Евола се никад није склањао од бомби, док је Ђинђић већ 25.марта '99. побегао прво Милу, а онда је преко Дојче велеа наводио нато-авионе на Београд и Србију!
Маринети је као старац ратовао у Африци.

Деценијама је Калајић, син брозовог официра, био омиљена звезда београЏанске ''јавне сцене'', док ушогољен међу ратницима прве линије, није сазнао ИСТИНУ, да су ЈЕДИНО сељачки Срби- пламстово, и да нема Србина без ратника!!! То му чаршија НИКАД није опростила!
Најмрска особа у Србији, и најомиљенија особа у граду.

си ти некад очистио м70 аб2 ?

не мораш да одговориш

Само ћу да напишем: зашто би чистио?

Но питање: како то да је страшна, ЈНА, пета војна сила у Европи (Свету) доживела катастрофалне поразе од стране вишеструко слабијег непријатеља?

Преферирам ладно оружије.

---

Фрагменти о Драгошу Калајићу
 
Власник новог, чудног света
У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет

Република Српска Крајина. Село Брушковци налази се на само двеста метара од прве борбене линије, изнад старог града Скрадина који је у рукама непријатеља. Камени дом породице Урекало. Драгош је у самом срцу праве античке драме. Један од браће Урукала носи сваког јутра свог двогодишњег сина Стефана у ров на ватреној линији да се „дијете навикне на вријеме на оно што ће га чекати цијелога живота”.

Xотели на обали више не узимају ни вино ни маслиново уље из фамилије Урукала која их је деценијама снабдевала. Машине за цеђење уља стале су јер нема резервних делова па се оно цеди на средњовековни начин, прешама, као и вино којем се више не додају шећер и вода. Ретка прилика да осетимо праве, непатворене, изворне укусе. Седимо за скромном трпезом у приземној каменој кући. У плитак тањир насуто је маслиново уље, посољено и забиберено. Умачемо у њега комаде тек испеченог црног хлеба дебеле хрскаве коре присмачући успут чешњак, све то заливено густим црним вином иза кога на дну чаше остаје таман талог танина. Права гозба у ратним временима. Ово је суштина тог благословеног поднебља: „хлеб и вино” Игнациа Силонеа.

Две неспојиве личности

Недељу дана доцније Драгош ће у једном елитном београдском ресторану имати примедбе на средње печен бифтек и враћаће мрзовољно, вино које му је конобар рутински сипао у чашу да оцени његов буке и квалитет. Никада у животу нисам видео некога како враћа боцу вина јер је повукло воњ запушача, осим Драгоша. То, иначе, чини редовно, демонстрирајући размажени рафинман познаваоца.

Две неспојиве личности; ратник у маскирној уноформи који умаче хлеб у уље и денди који има примедбе на „беф строганов” у Клубу књижевника.

Водимо у ратну Крајину италијанску грофицу Ђини Маранцани Висконти, припадницу једне од најстаријих италијанских племићких лоза. То је блага, још веома привлачна жена којој су године поклониле сигурност и зрелу лепоту. Управо је напустио Даниел Шифер кога је попут правог женског Пигмалиона створила из ничега и који на својим визит картама као занимање има одштампано: филозоф и хуманиста. Смешније занимање никада нисам видео у животу. Београд је стао на Даниелову страну. Он обилази дечје болнице, даје гомиле интервјуа и прима новац од домаћих тајкуна.

Ми се старамо за контесу Висконти која пише за левичарски милански лист „Ил Манифесто”. Одлази са нама у Крајину где, сем писања својих ратних репортажа, има намеру и да усвоји двоје сирочади. За вечером, коју за њу приређује командант војске Републике српске Крајине, генерал Миле Новаковић, предлажем контеси да усвоји мене и Калајића: пребродили смо осетљиве године, завршили школе, избегли дрогу (сем помало алкохола), а Калајић уз то може за њу и да пише њене текстове. Грофица, која се у почетку смејала мом предлогу, изгледа да се помало увредила његовом завршетку.

Она и Калајић разговарају о будућности Европе. Не разумем ни речи од онога о чему загрцнуто говоре. Слушам га како говори италијански као да му је матерњи језик. Живот меша карте. Нежна контеса из најотменијих италијанских кругова, седи окружена мушкарцима строгих, избразданих лица у избледелим маскирним униформама и разговара са мојим пријатељем о срећној Европи коју очекује будућност.

Из детињства и ране младости на Неимару остало ми је само једно осећање – страшна досада пролећних и летњих поподнева када не знамо шта ћемо са собом, па вучемо прст по тараби или кључем остављамо дугу линију по зидовима. У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет. У то време, то је пре свега, град у који воде сви путеви – Рим. Пробијаће се до њега мукотрпно и лукаво преко суморних класа на Академији ликовних уметности у Рајићевој улици код Калемегдана, где ће морати да црта и слика наказне женске актове испред паравана од прашњаве јуте.

За то време Рим блешти свим светлима живота; виа Маргута са својим галеријама још увек је у великој моди, Ђорђо де Кирико пије сваког јутра капућино у „Кафе Греко” у виа Кондоти, у близини свог атељеа код Шпанских степеница. Ренато Гутузо је у пуној снази; његово црно-бело сликарство влада римским галеријама у којима се налазе још увек одсјаји великих сликара Сиронија, Кампиља, Бурија и Лућа Фонтане. Фелинијев „Сладак живот” (Анита Екберг купа се одевена у фонтани на пјаци Навона), уобличио је начин римског понашања. У такав град стиже млади Драгош са својим платнима која је већ дефинисао у Београду. Он не долази у овај град да нешто научи, већ да понуди свој већ обликовани свет.

Повремено долази у Београд који је суморна балканска провинција. На глави носи тропски шешир, а на ногама елегантне чизме невероватно меке коже испод јахаћих панталона. Његова млада лепа жена, пијанисткиња, прати га боса. Необичан, екстравагантан пар за шездесете у Београду. Драгош је весник једног новог, чудног света у, тада, још увек сивом, социјалистичком Београду. Он прича о Јакопетијевим филмовима „Мондо кане” и „Африка адио”, говори о Пазолинијевим романима и филмовима, „Вита виоленца”, о сликарским револуцијама… Својим одевањем и понашањем навлачи на себе завист и притајену мржњу, која ће га пратити све до смрти.

Под сводовима атријума манастира Крка, нашем ратном штабу, где жуборећа вода клизи преко маховине на огромном камену-фонтани у сред дворишта, Драгош ми се исповеда. Признаје ми да се стиди испразности свог претходног живота у коме му је било стало до добрих или лоших критика, награда, отварања и јавног живота, места на којима се добро једе и на којима треба бити виђен… Овај рат је све изменио и он је, каже, потпуно други човек.

Без монографије

У манастиру нема ничег другог за јело сем печене јегњетине. Стада су се размножила, али нема ничег за салату. Испоставља се да Драгош не подноси јагњетину и да је на њу алергичан. Жваће ћутећи комад старог црног хлеба. За трпезом је и један стари Рус, божји човек, ходочасник, Стрељцин. Он месецима обилази српске богомоље молећи се за спас нашег народа. Драгош и он разговарају о последњим данима Лава Николајевича Толстоја, који је побегавши из Јасне пољане, умро у спаваћој соби отправника возова станице Астапово. Стрељцин тврди да су Толстоја отровали масони јер је хтео да се исповеди чувеном старику и да му открије њихове тајне.

Никада га нисам видео срећнијег него на крми старог турског једрењака „Џафер Оглу” док смо се приближавали делу обале одакле ћемо се упутити дубоко у копно, у Ефес. На столу, козји сир, маслине и растворена књига Xераклитових мисли о смрти. Драгош као да се припрема за одлазак. Исте јесени прилази нам за сто у башти Клуба књижевника у Француској 7 и саопштава савршено мирним гласом да има карцином, а затим се враћа за свој сто.

Занимљиво, Драгош који је отварао безброј изложби и написао на стотине каталога за изложбе другима, сам нема ни најмању монографију о свом сликарству.

Он има времена да чека на њу.

Ми немамо.

Момо КАПОР

http://www.komentar.rs/236/dragos-kalajic/%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8-%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%88%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D1%83-2-2/

па какав си ти сербски свети ратник? да не зарђа цев



не верујем да си упознат и са том врстом оружја...пре ће бити да ти мамика и даље сече лебац на танку парчад и сипа млеко са млевеном плазмом док ти ратујеш по интернету

Љуби те мамица тако паметног.

PTT kablove,na primer.

 

само оптика ... и добар проток ...