Милорад Вукашиновић: НАШ ДРАГОШ – МИСИЈА ЈЕДНОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Аутор Милорад Вукашиновић


Угледни часопис Геополитика недавно је из пера В. Димитријевића објавио приказ Мислилац на граници – сећање на сликара, новинара и публицисту Драгоша Калајића. Аутор је, уз навођење Калајићеве радне и професионалне биографије, објективно осветлио стваралаштво једног од „најзначајнијих српских интелектуалаца друге половине 20. века“. Било би неправедно да не споменемо и друге који су пишући о Д.К. настојали да  после његове смрти подсете на „просветитељску мисију“ који је имао „херојских деведесетих“ (Калајићев израз). Реч је, пре свега, о анализама А. Гајића, Н. Кузмановића, Б. Матића, С. Ерића и других афирмисаних стваралаца на које је Калајић „ једним погледом на свет “  можда пресудно утицао.

И овом приликом посебно издавајам значај својевременог поновног приказивања  серијала емисија Мон Блан (ТВ Палма) које су, захваљујући тадашњем директору новосадске ТВ „Аполо“ Саши Адамовићу, Драгошевом пријатељу и сараднику, и визуелно оживеле сећања на његов изузетан стваралачки опус. Неколико година после смрти, захваљујући телевизијском екрану, пред нама је поново у пуном сјају био аутор невероватне ерудиције и геополитичког образовања које је и тада као и данас недостајало овдашњој „интелектуалној и политичкој класи“.

Иако нисам припадао најужем кругу Калајићевих пријатеља, имао сам ретку привилегију да од Петог октобра до његове тешке болести више пута разговарам са великим мислиоцем. Били су то сусрети у време постреволуционарне досистичке страховладе, када је мали број интелектуалаца имао довољно храбрости и моралне одговорности да укаже на погубне последице преврата у режији „Империје зла“. После интервјуа који су емитовани на локалним телевизијама Тиса у Бечеју ( 19. децембар 2000)  и Јесењин у Новом Саду ( 12.фебруар 2002, првог дана суђења Милошевићу у Хагу), људи су ми прилазили и захваљивали на ономе што је, у њихово име, Драгош јавно говорио. Предосећајући да ће неки одговори бити задуго актуелни (као и Калајићева дела) два од укупно четири таква разговора приредио сам у свом публицистичком првенцу Суочавања, објављеном 2003, за живота великог мислиоца.

Подсетио бих на неке од његових тадашњих промишљања за која верујем да ће и данас бити занимљива за анализу не само његове слојевите личности, већ пођеднако и једне сложене и противречне епохе. Када сам га замолио да опише место и улогу интелектуалца у једном друштву, добио сам одговор о томе да је реч о мисији „да су интелектуалци људи различити од осталих, да самим тим имају веће одговорности да осматрају свет, упозоравају на опасности и изналазе најбоље одговоре“. „Ако сам, наставио је Драгош, такав интелектуалац онда сам испунио свој животни задатак“. Наш први „јавни телевизијски сусрет“( на Светог Николу, Бечеј 19.12.2000) поклопио се са писањем завршног поглавља капиталне студије Европска идеологија, коју је Калајић најављивао као своје животно дело.

Да ли је Европска унија заиста европска – питање је којим се бавио, као и образложењем „да је она нажалост данас многи више америчка него европска“. Калајић је убедљиво објашњавао антиевропску политику званичног Брисела на примеру Италије, која је суочена са масама избеглица из Трећег света, почела да губи сопствени идентитет (самосвојност). Агресија на тадашњу СРЈ, коју је подржала влада италијанских посткомуниста, била је за Калајића очигледан доказ издаје, не само једног европског народа (српског) него и интереса аутентичне Европе у корист „окупатора с оне стране Атлантика“. За оне који су током рата 1999. пратили италијанске медије остаће незаборавни његови телевизијски наступи. Они су до те мере утицали на јавност у овој земљи да је тадашњи комесар ЕУ Ема Бонино признала „да је Италија једина чланица НАТО где Срби добијају медијски рат“. Да ли случајно или не тек 21. маја 1999. италијански парламент ( са готово 60 одсто гласова) донео је резолуцију о тренутном прекиду бомбардовања, коју влада премијера Далеме није смела да примени. Из тога доба остао је забележен и један трагичан догађај. Наиме, свега два дана после усвајања Резолуције убијен је владин саветник за рад и социјална питања Масимо Дантона. Убиство су извршиле наводно Црвене бригаде за које, више од две деценије, нико у Италији није чуо. Калајић је у нашем разговору истицао да се радило о „мафијашком знаку премијеру“ (иницијали су исти М.Д), да ће проћи исто уколико одустане од наставка бомбардовања. Баш као и толики други италијански политичари који су, попут Матеиа или  Мора, покушавали да заштите државне и националне интересе.

Сличну судбину доживео је и председник Милошевић. О томе како је Калајић коментарисао почетак мастодонтског процеса у Хагу, остао је траг у другом делу нашег разговора који сам публиковао у књизи Суочавања. О овом суђењу Д.К. је говорио 12. фебруара 2002, после ишчитавања оптужнице Карле дел Понте. На основу њене анализе било му је јасно да је реч о „отвореном политичком суђењу у којем се суди не толико Милошевићу, колико српском народу и држави СРЈ“. Осуда Југославије као агресора, за Калајића је била само један детаљ шире стратегије Вашингтона чији је циљ да загосподари Евроазијом, односно Русијом. И приликом овог разговора Д.К. је говорио о сасвим извесној кризи светске суперсиле повезујући њен крах са урушавањем долара и преваре зване Њујоршка берза, што се уосталом и догодило августа 2008.

Многе Калајићеве оцене данас су реалност међународне политике и економије. В. Димитријевић је указао на неоосманизам о којем је Драгош први писао ослањајући се на чувени оглед Трећа америчка империја, аутора Хајлбруна и Линда, у којем се још 1996. говори о Босни као зони нагло ширећег утицаја Америке од Залива закључно са Балканом. Друга Калајићева важна процена односила се на повратак Русије у међународну политику. Она понајвише долази до изражаја приликом писања поговора за допуњено издање књиге Русија устаје у којем исказује пропутинска расположења али и известан скептицизам о идеолошким дометима Путинске епохе, о чему је тек пре извесног времена писао и познати руски геополитичар Александар Дугин. Непревазиђени су и његови текстови из Првог заливског рата Алал вера Садаме и Побуна русофоба, у којем је изложио оштрој критици режим Б. Јељцина. У категорију незаборавних огледа свакако спада и онај под насловом Јадан Ватикан где је међу првима критиковао савез папске државе са трилатералним капиталом и домете невиђене католичке верске мобилизације под папом Војтилом. Посебан значај имају и Калајићеви текстови о процесима транзиције у Источној Европи. Наиме, Драгош је међу првима разоткрио позадину свргавања Чаушескуа који је ликвидиран по налогу светске лихварске интернационале јер је вратио све дугове, што је са становишта Новог поретка неопростив грех. Захваљујући Драгошу, међу првима смо сазнали да масонска елита влада Француском, као и да су Бугари најителигентнији народ у Европи (по тестовима британске “Менсе”). Калајић је,  нема сумње, умногоме био испред свог времена.

Наш последњи разговор имао је у извесној мери и приватну ноту. Као да смо се опраштали. Говорио је о операцијама које су ушле у анале медицине. Саветовао ме је и подржавао. За крај ми је препричао сусрет са славним Езром Паундом, коме је, својевремено, као млад сликар исказао дивљење.

Добио је одговор који је тога дана упутио не само мени већ једној генерацији која је стасавала херојских деведесетих: „Младићу ако сам заиста толико урадио, мој живот имао је смисла“.

Нови Сад

http://www.srpskaanalitika.com/2011/10/31/milorad-vukasinovic-nas-dragos-misija-jednog-intelektualca/

За тог Калајића се сећам како је одговорио када га је Ђинђић назвао салонским фашистом ...

''То је бесмислица, у изворном облику израз је салонски комуниста и био је намењен да опише човека који није у свом природном окружењу ... Ђинђић је то обесмислио јер је салон природно окружење фашисте''

... фаца 

јбт...ђинђић    хасач волова по палама и јагањаца на милошевићевом канабету

Калајић се при томе позивао на Милоша Црњанског, и читав низ италијанских фашиста: Грофа Еволу, великог Д'Анунција, Муслонија, Маринетија...

Црњански је био пешадинац у Првом светкском рату, а Д'Анунцио један од његових најславнијих јунака.
Евола се никад није склањао од бомби, док је Ђинђић већ 25.марта '99. побегао прво Милу, а онда је преко Дојче велеа наводио нато-авионе на Београд и Србију!
Маринети је као старац ратовао у Африци.

Деценијама је Калајић, син брозовог официра, био омиљена звезда београЏанске ''јавне сцене'', док ушогољен међу ратницима прве линије, није сазнао ИСТИНУ, да су ЈЕДИНО сељачки Срби- пламстово, и да нема Србина без ратника!!! То му чаршија НИКАД није опростила!
Најмрска особа у Србији, и најомиљенија особа у граду.

си ти некад очистио м70 аб2 ?

не мораш да одговориш

Само ћу да напишем: зашто би чистио?

Но питање: како то да је страшна, ЈНА, пета војна сила у Европи (Свету) доживела катастрофалне поразе од стране вишеструко слабијег непријатеља?

Преферирам ладно оружије.

---

Фрагменти о Драгошу Калајићу
 
Власник новог, чудног света
У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет

Република Српска Крајина. Село Брушковци налази се на само двеста метара од прве борбене линије, изнад старог града Скрадина који је у рукама непријатеља. Камени дом породице Урекало. Драгош је у самом срцу праве античке драме. Један од браће Урукала носи сваког јутра свог двогодишњег сина Стефана у ров на ватреној линији да се „дијете навикне на вријеме на оно што ће га чекати цијелога живота”.

Xотели на обали више не узимају ни вино ни маслиново уље из фамилије Урукала која их је деценијама снабдевала. Машине за цеђење уља стале су јер нема резервних делова па се оно цеди на средњовековни начин, прешама, као и вино којем се више не додају шећер и вода. Ретка прилика да осетимо праве, непатворене, изворне укусе. Седимо за скромном трпезом у приземној каменој кући. У плитак тањир насуто је маслиново уље, посољено и забиберено. Умачемо у њега комаде тек испеченог црног хлеба дебеле хрскаве коре присмачући успут чешњак, све то заливено густим црним вином иза кога на дну чаше остаје таман талог танина. Права гозба у ратним временима. Ово је суштина тог благословеног поднебља: „хлеб и вино” Игнациа Силонеа.

Две неспојиве личности

Недељу дана доцније Драгош ће у једном елитном београдском ресторану имати примедбе на средње печен бифтек и враћаће мрзовољно, вино које му је конобар рутински сипао у чашу да оцени његов буке и квалитет. Никада у животу нисам видео некога како враћа боцу вина јер је повукло воњ запушача, осим Драгоша. То, иначе, чини редовно, демонстрирајући размажени рафинман познаваоца.

Две неспојиве личности; ратник у маскирној уноформи који умаче хлеб у уље и денди који има примедбе на „беф строганов” у Клубу књижевника.

Водимо у ратну Крајину италијанску грофицу Ђини Маранцани Висконти, припадницу једне од најстаријих италијанских племићких лоза. То је блага, још веома привлачна жена којој су године поклониле сигурност и зрелу лепоту. Управо је напустио Даниел Шифер кога је попут правог женског Пигмалиона створила из ничега и који на својим визит картама као занимање има одштампано: филозоф и хуманиста. Смешније занимање никада нисам видео у животу. Београд је стао на Даниелову страну. Он обилази дечје болнице, даје гомиле интервјуа и прима новац од домаћих тајкуна.

Ми се старамо за контесу Висконти која пише за левичарски милански лист „Ил Манифесто”. Одлази са нама у Крајину где, сем писања својих ратних репортажа, има намеру и да усвоји двоје сирочади. За вечером, коју за њу приређује командант војске Републике српске Крајине, генерал Миле Новаковић, предлажем контеси да усвоји мене и Калајића: пребродили смо осетљиве године, завршили школе, избегли дрогу (сем помало алкохола), а Калајић уз то може за њу и да пише њене текстове. Грофица, која се у почетку смејала мом предлогу, изгледа да се помало увредила његовом завршетку.

Она и Калајић разговарају о будућности Европе. Не разумем ни речи од онога о чему загрцнуто говоре. Слушам га како говори италијански као да му је матерњи језик. Живот меша карте. Нежна контеса из најотменијих италијанских кругова, седи окружена мушкарцима строгих, избразданих лица у избледелим маскирним униформама и разговара са мојим пријатељем о срећној Европи коју очекује будућност.

Из детињства и ране младости на Неимару остало ми је само једно осећање – страшна досада пролећних и летњих поподнева када не знамо шта ћемо са собом, па вучемо прст по тараби или кључем остављамо дугу линију по зидовима. У сеновитој улици Филипа Филиповића, тромој од поподневног дремежа, Драгош сања свет. У то време, то је пре свега, град у који воде сви путеви – Рим. Пробијаће се до њега мукотрпно и лукаво преко суморних класа на Академији ликовних уметности у Рајићевој улици код Калемегдана, где ће морати да црта и слика наказне женске актове испред паравана од прашњаве јуте.

За то време Рим блешти свим светлима живота; виа Маргута са својим галеријама још увек је у великој моди, Ђорђо де Кирико пије сваког јутра капућино у „Кафе Греко” у виа Кондоти, у близини свог атељеа код Шпанских степеница. Ренато Гутузо је у пуној снази; његово црно-бело сликарство влада римским галеријама у којима се налазе још увек одсјаји великих сликара Сиронија, Кампиља, Бурија и Лућа Фонтане. Фелинијев „Сладак живот” (Анита Екберг купа се одевена у фонтани на пјаци Навона), уобличио је начин римског понашања. У такав град стиже млади Драгош са својим платнима која је већ дефинисао у Београду. Он не долази у овај град да нешто научи, већ да понуди свој већ обликовани свет.

Повремено долази у Београд који је суморна балканска провинција. На глави носи тропски шешир, а на ногама елегантне чизме невероватно меке коже испод јахаћих панталона. Његова млада лепа жена, пијанисткиња, прати га боса. Необичан, екстравагантан пар за шездесете у Београду. Драгош је весник једног новог, чудног света у, тада, још увек сивом, социјалистичком Београду. Он прича о Јакопетијевим филмовима „Мондо кане” и „Африка адио”, говори о Пазолинијевим романима и филмовима, „Вита виоленца”, о сликарским револуцијама… Својим одевањем и понашањем навлачи на себе завист и притајену мржњу, која ће га пратити све до смрти.

Под сводовима атријума манастира Крка, нашем ратном штабу, где жуборећа вода клизи преко маховине на огромном камену-фонтани у сред дворишта, Драгош ми се исповеда. Признаје ми да се стиди испразности свог претходног живота у коме му је било стало до добрих или лоших критика, награда, отварања и јавног живота, места на којима се добро једе и на којима треба бити виђен… Овај рат је све изменио и он је, каже, потпуно други човек.

Без монографије

У манастиру нема ничег другог за јело сем печене јегњетине. Стада су се размножила, али нема ничег за салату. Испоставља се да Драгош не подноси јагњетину и да је на њу алергичан. Жваће ћутећи комад старог црног хлеба. За трпезом је и један стари Рус, божји човек, ходочасник, Стрељцин. Он месецима обилази српске богомоље молећи се за спас нашег народа. Драгош и он разговарају о последњим данима Лава Николајевича Толстоја, који је побегавши из Јасне пољане, умро у спаваћој соби отправника возова станице Астапово. Стрељцин тврди да су Толстоја отровали масони јер је хтео да се исповеди чувеном старику и да му открије њихове тајне.

Никада га нисам видео срећнијег него на крми старог турског једрењака „Џафер Оглу” док смо се приближавали делу обале одакле ћемо се упутити дубоко у копно, у Ефес. На столу, козји сир, маслине и растворена књига Xераклитових мисли о смрти. Драгош као да се припрема за одлазак. Исте јесени прилази нам за сто у башти Клуба књижевника у Француској 7 и саопштава савршено мирним гласом да има карцином, а затим се враћа за свој сто.

Занимљиво, Драгош који је отварао безброј изложби и написао на стотине каталога за изложбе другима, сам нема ни најмању монографију о свом сликарству.

Он има времена да чека на њу.

Ми немамо.

Момо КАПОР

http://www.komentar.rs/236/dragos-kalajic/%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8-%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%88%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D1%83-2-2/

па какав си ти сербски свети ратник? да не зарђа цев



не верујем да си упознат и са том врстом оружја...пре ће бити да ти мамика и даље сече лебац на танку парчад и сипа млеко са млевеном плазмом док ти ратујеш по интернету

Љуби те мамица тако паметног.

PTT kablove,na primer.

 

само оптика ... и добар проток ... 

Niksa je pravi srbski ratnik, on kida lebac, ne sece ga 

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ-МИСЛИЛАЦ НА ГРАНИЦИ    
Пише: Владимир Димитријевић  

УМЕСТО УВОДА 
 
Постоје две особине нашег народа које су погубне када је у питању вредновање значајних људи: заборавност и незахвалност. Заборављамо, сасвим олако, оне који су себе, на овај или онај начин, уградили у опште дело; ако их се и сетимо, одмахујемо руком као да је оно што су учинили безначајно, или као да је то могао да учини било ко. Како каже један мој познаник, најдубљи израз ове врсте распамећене нехајности је изрека:“Кога нема, без њега се може“. Она би, правилно формулисана, могла да гласи:“Кога нема, без њега се мора“. Али, његово место у заједници вредности не може тек тако бити попуњено. Због тога сам, ето, решио да одужим још један дуг, дуг према сликару и мислиоцу Драгошу Калајићу, који је снажно утицао на обликовање не само моје ране интелектуалне биографије, него и многих других младих људи који нису желели да се мире са дегенерисаном „религијом бога Мамона“ ( Калајићев израз ), нити су желели да се поклоне златном телету.
 
Наиме, оне,сад већ далеке, 1989,када је комунизам, као скрама конјуктивитиса, спадао са наших очију, Калајићива контрареволуционарна лектира нам је била попут антибиотских очних капи;оне су нам, после година које су појели скакавци шуваровских реформи школства, помагале да гледамо даље и дубље. О чему све тај човек није писао у свом „Једном погледу на свет“, у фамозној „Дуги“, новинама за „истомишљенике свих боја“? После његових чланака било нам је јасно да фраза Луја Шеснаестог„После мене – потоп“ није значила „Шта ме брига шта ће бити кад ја умрем!“ него „После моје погибије ће потоп крви запљуснути Француску“ (и заиста – у име „слободе, једнакости и братства“, револуционари су убили милион људи );открили смо да су Лењина и бољшевике финансирали монструми са Вол Стрита, који су, зарад пљачке, желели да освоје ресурсе непрегледног царства руског; престали смо да Николаја Другог посматрамо кроз призму монархофобичне пропаганде, и доживели га као Цара Мученика; сазнали смо да прича „секс, дроге и рокенрол“ није била никаква појава омладинског спонтанитета на Западу, него велика специјална операција иза које су стајале обавештајне службе Империје зла; видели какав је моћ међународне масонерије, која је, као знак свог тријумфа, штампала , још пре Другог светског рата, доларску новчаницу, са оком у троуглу изнад 666 циглица зарубљене пирамиде, најављујући тријумф Новог светског поретка, када „просветљени“ треба да владају обичним смртницима, робовима под „жигом звари“...
 
Да, био је то тај Калајић, чију сам необичну фотографију први пут видео још раније, као средњошколац, док је, у неким новинама, рекламирао Плотинова сабрана дела у издању „Књижевних новина“: у једној руци је држао комплет Плотина , а у другој патике, хотећи ваљда да укаже колико је Плотин материјално приступачан сваком ко тражи мудрост. Морам признати, његово сликарство ми тада (а ни сада) није значило много, јер је (он то никад није ни крио) било илустрација његових идеја, церебрално и лишено емоционалности; али, као његова мисао  је била незаобилазна. Поред „Дуге“, Калајић је писао и у крагујевачким „Погледима“, под насловом „Европски секстант“ најављујући светске догађаје на начин озбиљан , и непорецив. Док смо ми овде још увек мислили да је главна оса сукоба у Србији комунизам – антикомунизам, он нам је показивао шта се иза брда ваља, и откривао да Американци враћају Турке на Балкан (сада је свима очито шта је „неоосманизам“; али, онда то нити је ко знао, нити је помињао, а наши људи су Истамбул доживљавали само као шверцерски центар).
 
Са Калајићем смо, тада, оснивали и подружнице Друштва српско-руског пријатељства ( сећам се једне такве вечери у Чачку); и док су у њих хрлили домаћи информбировци ( на крају крајева, свако има право на своју верзију Русије ), он је причао о Столипину и хусарима, и указивао на Солжењицинов „трећи пут“, да би се избегла , како рече велики научник руски, Игор Шафаревич – „два пута ка истом бездану“, комунизам и капитализам.( Узгред, и Шафаревича, писца „Русофобије“ и „Социјализма као појаве светске историје“, Калајић је представио Србима. )

Наравно, као православни хришћанин, Калајићу сам замерао његов непоправљиви паганизам (о чему сам писао у својој књизи „Царство Божје и царство празнине“, објављеној на Цетињу 1998). У првој фази свог интелектуалног живота, пре ратова за Србство 1991-1995, он је био радикални антихришћанин, који је , у предговору за дела Јулијана Одступника, нападао учење о свеопштем васкрсењу из мртвих, жалећи Римску империју коју је хришћанство, наводно, срушило ( а, у ствари, обновило ју је, јер је Источна римска империја, Византија, трајала још хиљаду година после пада старог Рима под ударима варвара). Касније, не напуштајући своје неоплатонистичко многобоштво, ублажио је оштрицу критике на рачун хришћанске вере, и прихватио православље као државотворну идеологију, кадру да помогне у обнови руске и србске заједнице.
 
Заступао је, без пардона, геополитику Савеза православних народа (попут нашег угледног мислиоца из дијаспоре, др Марка С. Марковића, кога је такође поштовао). Причао ми је да му је деда био професор карловачке богословије, апологета др Милош Парента; али, очито је његов лични пут ка Христу био препречен раним усвајањем погледа на свет традиционалиста предвођених Ренеом Геноном и Јулијусом Еволом, које је настојао да представи нашој читалачкој публици. А и Генон и Евола нису се , за живота, срели с Христом: Генон, разочарани масон који је у европском слободнбом зидарству на крају видео само контраинцијатичку псеудоморфозу „примордијалне традиције“ ( па се због тога обратио у ислам, умирући као шеик у Каиру ) и Евола, који је дигао „побуну против модерног света“, више су били прецизни дијагностичари апокалиптичног сутона западне цивлизације него што су могли да понуде решења за спасење од смртног ропца.( О њима у озбиљној студији Марка Сеџвика „Побуна против модерног света“,Укронија, Београд,2оо6. )   
 
Али, њихови увиди су драгоцени; и као што је Јуџин Роуз ( потоњи јеромонах Серафим ), један од најзначајнијих православних мислилаца 20. века, читајући Генона схватио да је његов сопствени пут кроз далекоисточне религије погрешан, јер их на Западу представљају у „контраинцијатичком“ ( како каже Гита Мехта, „карма-кола“ ) издању, тако је и Калајић, својим супротстављањем идеологији нихилистичке револуције трговаца и банкара, многим православним Србима помогао да узму праве књиге у руке и да почну да мисле својом главом.
 
РАДНА БИОГРАФИЈА
 
Своју„радну биографију“Драгош Калајић је носио са ноншаланцијом, изазивачки, као да живи бонвивански; али, у питању је био човек који ради, и то ради озбиљно и упорно. На себи и око себе. Рођен је 1943. године у Београду. Дипломирао је 1966. године на римској Академији лепих уметности, с највишим оценама.Одбранио је дипломски рад из историје уметности, са темом о иконолошком значењу двојне перспективе једне Учелове фреске. Био је члан редакције угледног београдског часописа „Дело“, за који је, између осталог, приредио, што сам, што у сарадњи с Божом Вукадиновићем, низ темата:“Мит и савременост“, „Ин мемориам Леонид Шејка“, „Мит, традиција, савременост“, „Јапан, традиција и савременост“, „Уметност, алхемија“, „Индија, традиција и савременост“, „Утопија“ „Езотерија“, „Ислам“. Седамдесетих година 20. века објављује у разним листовима и часописима, од „Књижевне речи“ и НИН-а до чачанског „Градца“, како огледе из историје и теорије уметности, тако и философско-културолошка разматрања.За Други програм Телевизије Београд 1978-1979. урадио је низ једносатних ТВ есеја и репортажа, међу којима се истичу „Планетарна култура“, „Салвадор Дали“, „Хенри Мур и путеви савремене скулптуре“, „У крупном плану: Иља Глазунов“. Снимио је и осам епизода културолошке серије „Огледало 20. века“. У Београду је приредио низ ауторских изложби-теза, међу којима су, за време БИТЕФа 1975. и 1976, биле оне посвећене постмодерни и поставанагарди. Излагао је , поред престонице, у Загребу, Милану, Бриселу,итд.
 
Осамдесетих година 20. века, поред својих уобичајених активности,посветио се нарочито раду у листу „Дуга“, где је излазио његов „Један поглед на свет“.Почетком деведесетих година 20. века, када се србски народ нашао на удару Новог светског поретка, Калајић умногоме еволуира: од , прилично анационалног, езотеричара-космполите, који се, на трагу Генона и Фритјофа Шуона, живо интересовао чак и за ислам (чак је присуствовао и дервишким трансичним ритуалима на просторима бивше СФРЈ), он постаје декларисани борац за србску ствар, препознајући у свом народу људе са линија последње одбране индоевропске традиције, сакралне тријаде свештеник-ратник-ратар. Додуше, тај његов пут се могао наслутити:у свом огледу „Традиција будућности“, писаном деценију и по пре почетка распада СФРЈ, Калајић је писао:“Култ оца и предака, огњишта и отаџбине, јесте једна од најкарактеристичнијих одлика Индоевропљана. Заједница није везана урбаном агломерацијом, дакле једном материјалном везом, већ је повезана духовном солидарношћу“.
                                                                                                                                                         
Стално је у Крајини и Босни и Херцеговини, на првим линијама фронта, па ће, скупа са Момом Капором, приликом НАТО бомбардовања србских положаја 1995, бити озрачен осиромашеним уранијумом и оболети од тумора, чије ће последице, до последњег тренутка, јуначки носити. Води оштре полемике са домаћим НАТОфилима, маскираним у заговорнике западних вредности. Настоји да истину о свом народу пренесе у иностранство: сарађује са Угом Гауденцијем и људима окупљеним око новина „Ринашита“, са Алексадром Дугином и другим руским геополитичарима, а за време НАТО бомбардовања Србије 1999. у Италији објашњава, веома успешно, због чега Србију заиста нападају. Чињеница је да је био близак појединим круговима војске, и да је, бар извесно време, покушавао да саветује Слободана Милошевића и његову жену (наравно, то није ишло, јер је брачни пар Милошевић-Марковић имао сасвим другачији поглед на свет, недовољно уобличен да се суочи са изазовима апокалиптичног тоталитаризма Новог поретка). Калајић то није радио као многи, који су данас перјанице жутокраке коалиције „За европску Турску“ (пардон, „Србију“) – са циљем личног богаћења и живота на грбачи свог народа. Циљ му је био да његов народ и држава остану на путу самобитности и независности, да не падну у страху идолопоклонства пред златно теле Вол Стрита. Зато је, у то доба, био дописник „Политике“ из Рима, јер је, на одличном италијанском, умео и да пита и да одговара.
 
Умро је 2оо5. године. Иза њега су остале, између осталог, књиге „Упориште-рехабилитација структуре интегралног човека“ ( Београд 1971, забрањена од стране комунистичког режима ),“ Мапа ( анти)утопија)“,“ Смак света“,“ Русија устаје“,“Издана Европа“, „Америчко зло“ 1 и 2,“Европска идеологија“. Писао је и романе, занимљиво штиво какве су књиге „Последњи Европљани“и „Српска деца Царства“.
 
Наравно, не треба заборавити Калајића као сликара. О његовом сликарству упутно је писао Бранко Кукић, у свом огледу „У трагању за изгубљеним Јединством/ Пут Драгоша Калајића“ ( „Градац“, 24-25/1978. ). У њему је навео омиљеног Калајићевог мислиоца, Јукија Мишиму, који је рекао:“Ја сам потомак сељака и самураја. Радим као сељак, а чувам морал самураја“. Кукић је истакао да се Калајић у својој књизи „Мапа (анти)утопија“, на изложби слика „Северњача“ и у ТВ серији „Огледало 20. века“ упорно и успешно борио против „традиције разарања која је сама себи циљ“, а за Традицију која је идеја“ преношења бити у њеном савршенству“. По Кукићу, Калајић је, симболичким порукама својих слика, опредељен за патријархално-урански поглед на свет, за вертикалу, тзв.AXIS MUNDI,за звезду Северњачу ( као тачку интегритета ), Хипербореју као земљу индоевропских коренова (зато је био близак Црњанском, чији је поглед на свет такође трагао за хиперборејском звездом у „бескрајном, плавом кругу“). На његовим сликама појављивали су се и орао и самурај, симболи соларног. По Кукићу, на Калајића је утицао период у близини“медиалиста“, нарочито Леонида Шејке, који је модерну уметност ,инкарнацију нихилизма, оставио на „ђубришту“, определивши се за „сликарство као облик молитве“ и потрагу за целовитошћу.

....


ШТА ДАНАС ЧИТАТИ ОД КАЛАЈИЋА?                               
 
Данас треба поново читати Калајића, који је већ шест година одсутан из овог света, и видети да је човек заиста био врхунски аналитичар збивања у свету и код нас, као и „футуролог“ без премца.То се да једноставно доказати: његове књиге, писане пре више од три деценије, актуелније су и сада од „тлапњи“ домаћих другосрбијанаца и евроинтегративаца. Требало би, можда, почети од „Мапе (анти)утопија“, у којој Калајић излаже настојање западних антиелита да се изврши хомосексуализација човечанства, да би се створио нови андрогин, биће лишено својстава, стерилни робот масовне културе. Ту је, свакако, „Смак света“, објављен 1979. године.Још онда, Калајић увиђа опасност компјутеризације , којом људи одустају од самих себе и пристају на вулгарну ламетријевску антропологију ( човек је машина ). Лажни хуманисти, учи нас Калајић, човека не доживљавају као боголико биће,због чега користе машинске изразе кад говоре о њему: МЕМОРИЈА, СЕНЗИБИЛНОСТ,ИМПУЛС,ПРАЖЊЕЊЕ, МЕХАНИЗМИ, ПСИХИЧКИ АПАРАТ, СТРУКТУРЕ, ШОК. Калајић је знао да су речи оснивача модерне кибернетике, Норберта Винера, својеврсна претња човечанству:“МОДЕРНИ СИСТЕМ КОМУНИКАЦИЈА УЧИНИО ЈЕ НЕИЗБЕЖНИМ СТВАРАЊЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ ДРЖАВЕ“, говорио је Винер. Па нас је Калајић упозорио да је моћ масовних медија толика да њихов утицај више уопште не зависи од садржаја поруке. Сама везаност за екран већ је хипнотичка, макар се човек не слагао с оним што види.
                                                                                                                                                         
Док су речи, каже он, некад ОТКРИВАЛЕ СВЕТ, данас су смеће које затрпава смисао. Калајић нам је већ 1979. објаснио пермисивно друштво као друштво у коме су бескрајно мале маније усклађене са бескрајно великим системом оргија, које човеку дарује слободу, али слободу бесмислену, неупотребљиву за добро. Нарочито је упутно прочитати одредницу „Трилатерална комисија“ („Смак света“ је писан као својеврсни речник пропасти Запада ). Запажајући да савремени човек слути катастрофу, али не зна да живи у њој, јер је инфантилан и уверен да трка за материјалном коришћу може да замени етику, Калајић запажа да се из такве средине регрутује лажна елита, која, кад добије политичке изборе, изгледа бесмислено срећно и насмејано „што јасно сведочи о њиховој душевној и интелектуалној незрелости или аморалности која тражи привилегије тамо где би требало носити највеће тежине одговорности“ ( погледајте само наше лутке и лутане из марионетског позоришта владајуће коалиције – Србију дупке сахрањују, а ведри и насмејани, као Барбике и Кенов ).
 
Калајић запажа да су тријумфу квазиелита допринели и интелектуалци, претворени у преторијанце лажних идеологија. Наравно, он зна да су „видљиви врхови западних система само привид „естаблишмнента“, нека врста „кулисе“ иза које делују реалне децизионалне снаге“. Комисије, попут Трилатералне, на чијем челу стоји клан Рокфелера, припадају тим снагама; но, пошто је њихов пут, пут либералног капитализма, већ осуђен на пропаст, Калајић упозорава на судбину жреца Новог светског поретка ( али, и на нашу судбину ):“Оснивајући своју аксиологију на антивредностима, ти жреци су савршено ефикасни у свим доменима чудовишних инверзија и разарања, али су зато и потпуно немоћни пред задацима грађења, јер такви задаци захтевају чврсте темеље, сачињене од већ уништеног материјала вредности. Другим речима, „тајна наднационална влада“ није способна да консолидује свој тријумф. Она то и не може зато што је друго значење тријумфа – катастрофа Запада. Ипак, жреци нису исцрпили све своје катастрофичке могућности и моћи. Неки од тих жреца данас већ отворено признају да је трећи светски рат-„једини излаз“. С лицем загњуреним у руке очајања, Солжењицин мрмља да је Запад већ изгубио тај трећи светски рат“.( ЧИТАОЧЕ, ДОК ГЛЕДАШ ПОХОД РУШИТЕЉА СВЕТОМ, ОД СРБИЈЕ, ПРЕКО АВГАНИСТАНА И ИРАКА, ДО ЛИБИЈЕ, И, УСКОРО, СИРИЈЕ, ИРАНА И РУСИЈЕ – СЕТИ СЕ, КАЛАЈИЋ ЈЕ ОВО НАПИСАО 1979. ГОДИНЕ! У то време, у Југославији су плаћени интелектуалци булазнили о самоуправљању, несврстаности и „социјализму с људским лицем“...)
 
Последња Калајићева књига,писана пред смрт овог „човека на граници“ јесте „Европска идеологија“: у њој је јасно показано шта су основе праве Европе, Европе отаџбина, , како рече Де Гол, „ од Атлантика до Урала“ и како је евроунијатска идеологија лаж и смрт за истинску Европу.Наравно, не смеју се заборавити ни његове књиге –„пророчанства“: „Русија устаје“ је написао док је Русија лежала у глибу јељциновског саморазарања, а“америчко зло“ је разобличио док се многима тамо привиђао демократски рај. Још тада је Калајић, рекосмо, знао да Американци на Балкан враћају Турке, и да од наше ЕУ будућности нема ништа. ( Чему се, наравно, радовао, знајући шта заиста јесте ЕУтопија).

КО ЈЕ БИО ДРАГОШ КАЛАЈИЋ?   
 
Са свим својим ограничењима, паганским позама и, повремено, идеолошким дводимензионалстима, Драгош Калајић је, пре свега и изнад свега, био Србин: и то Србин крајишник, граничар. „Крајинати“ значи „ратовати“, а србске земље су, увек и свагда, биле крајине, гранична ратна подручја .„Ој, Крајино, крвава хаљино,/ с тебе вазда започиње кавга.//С крвљу ручаш и с крвљу вечераш,/ све крваве бројиш залогаје“, певали су наши јунаци у Босанској Крајини. И префињени сликар, истраживач езотерије и „перенијалне философије“није могао а да се не нађе у том крајишком вихору, крајем 20. и почетком 21. века („толико напредног да му је припала част да буде последњи“, рекао би Владимир Соловјов). Био је то човек самосвестан, и одан идеји. У рат је ушао управо због оданости идеји. У руци држим његов интервју, дат „Гласу недеље“ 18. новембра 1998. Што би покојник рекао, „читам и преписујем“:“Политичка елита суочила се са распадом Југославије потпуно неспремна. Уздала се у добронамерност и захвалност такозваних „историјских савезника“, заборављајући да су се ти „савезници“ према Србима понели, још током Другог светског рата, горе него Трећи рајх, изручујући нас, цинично и бездушно, комунистичкој страховлади, и немилосрдно нас бомбардујући/.../Част изузецима, али старије генерације су углавном неупотребљиве за изазове које суочавамо и који нас тек очекују. Основна црта старијих генерације је нека врста сенилног инфантилизма. Они су деценијама живели у илузијама и самообмани о свету у коме живимо. Ваља се сетити да су и Наполеонови генерали били двадесетогодишњаци“, говорио је Калајић.
 
Новинар га је питао колико има истине у тврдњи Калајићевих непријатеља да је он „професионални Србин“,који се добро окористио својим „србовањем“. Интервјуисани је мирно одговорио:“Они, једноставно, изгледа нису у стању да схвате да постоје људи спремни да мисле и делају савршено бесплатно, покренути идејним или идеалним побудама“. А затим је навео три матријалне добити које је стекао од почетка деведесетих због свог рада за Србство:четрдесет аустралијских долара, које му је, јер зна да је код нас тешко, послао један србски рудар с најдаљег континента; факс-машина , половна, коју му је послао Србин из Чикага, и џип „пајеро“, непознатог дародавца из Лондона, који је Калајић одмах поклонио Сарајевско-романијском корпусу, јер је тај корпус „издржао најжешће ударе преко тридесет непријатељских офанзива“.О себи је рекао, без патетике и лажне скромности:“Ја добро знам да су моја знања једва просечна а моје способности осредње, али упоређен са првацима издаје међу овдашњим мондијалистима, ја изгледам као интелектуални и морални горостас“.   
 
Одужујући дуг човеку од кога сам се много чему учио (не прихватајући, како рекох, његов „патоспаганизма“), завршавам „крајишничком“ Калајићевом поруком из поменутог интервјуа:“Сваки веродостојни Србин мора да се суочи са питањем: да ли би остао непоколебљив и на изгубљеном месту српства без икакве наде? Ја себе васпитавам да живим без ослањања на штаке наде и оптимизма, дакле – са делотворним песимизмом“. Делотворни песимизам је, дакле, наша последња шанса; јер, како је певао Хелдерлин, „где је опасност, расте и оно спасоносно“. А Бог ће, по речи патријарха Павла помоћи –ако буде имао коме да помогне.Наше је да будемо „непоколебљиви и на изгубљеном месту српства без икакве наде“.
 
Извор: Геополитика