10.
To je vec bilo vreme kada se prica o slovenackom i jugoslovenskom totalitarizmu blizila kraju. Njegova karakteristika je upravo u tome da je imao urodjenu manu. Nisu ga srusili njegovi spoljni neprijatelji vec njegova sopstvena priroda. U pocetku, uzasno ogresenje nad ljudima, nasilje i stvaranje straha, u nastavku i sve vreme docnije cutanje o proslosti. Kada je cutanje prestalo, kada su se izgovorile slobodne reci, prve upravo u oblasti kulture, u knjizevnosti i u knjizevnim 
Sve sto se desavalo tih cetrdeset pet godina jasno treba da dozovemo u svest, 
to mora da postane sastavni deo naseg istorijskog pamcenja 
i naseg danasnjeg zivota
casopisima, nacet je i strah. I kada je osamdesetih strah nestao, zgrada je pocela da se urusava. Bilo je samo jos pitanje vremena kada ce se probuditi ono sto se progonilo isto tako revnosno kao i svako drukcije misljenje: solidarnost.
Dvadeset prvog juna 1987. godine posmatrao sam trg s istog balkona Ljubljanskog univerziteta, odakle je davnog maja cetrdeset pete govorio Tito. Organizatori mitinga solidarnosti u znak podrske cetvorici, kao i protest zbog njihovog hapsenja, bili su zabrinuti, trg je dvadesetak minuta pre pocetka mitinga bio jos prilicno prazan. Onda su, kao sto dobro pamtimo svi mi koji smo bili na onom uvek iznova istorijskom balkonu, ljudi sa svih strana poceli da se slivaju na trg. Nekoliko minuta pre pet, ako sam dobro zapamtio, trg je bio prepun. Na tom cuvenom balkonu nedaleko od sebe video sam srecnu Alenku Puhar kako grli Marka Hrena i vice u sav glas: »Sta smo uradili! Sta smo uradili!« Verovatno je htela da kaze: Uspeli smo. I uspelo je. To je bio slovenacki Berlinski zid, pocetak kraja. Zgrada je popustala.
Izmedju maja cetrdeset pete i juna osamdeset sedme okrenuo se tocak istorije. Sa tog balkona je Tito izgovorio svoje pretece reci. U istom gradu je dan pre izasao clanak s uvodnikom pod naslovom: »Osveta je strasna rec«. Sada su na istom balkonu bili drugi ljudi, na tribini ispod balkona govorile su se druge reci, reci kojima se nije pretilo nikome. A na Kongresnom trgu bili su drugi ljudi, mada je medju njima mozda bilo i nekog ko je prisustvovao onom davnom skupu. Novine koje su izasle narednog dana nisu govorile o osveti. Pokusale su da malo umanje broj demonstranata, i to je bilo sve. Odjednom je sve postalo tako jednostavno. Pa ipak su izmedju ova dva skupa protekle mnoge godine. Gledano sub specie aeterinitatis nista narocito, pola veka, ali sa stanovista pojedinacnog ljudskog zivota, apsolutno sve.

11.
Komunizam i njegov totalitarizam pripadaju proslosti. Tako ih i treba posmatrati. Dojucerasnji komunisti danas mogu da budu demokrati, ne treba od toga praviti problem. Ali, da bi komunizam i u nasoj svesti postao to sto jeste, dakle istorija, treba da ga prvo u celosti prizovemo u secanje. Tek tada cemo doista shvatiti da nista ne smemo da zaboravimo. Ponajmanje zivote koje je taj sistem unistio ili ostetio. Ne smemo, kao u nedavnoj proslosti, ponovo pasti na ispitu ljudske solidarnosti predajuci se ravnodusnosti, sve i da je rec samo o solidarnosti sa secanjem. A stvari treba imenovati njihovim imenima. Pozivanje na antifasizam nam nece pomoci, jer nepobitno stoji pravilo: svaki demokrat je antifasist, ali svaki antifasist jos nije demokrat. Savremeni istoricar Fransoa Fire (Francois Furet), autor cuvene knjige o komunizmu Proslost jedne iluzije, raspravljajuci s nemackim istoricarem Ernestom Nolteom (Ernst Nolte) o odnosu fasizma i komunizma, napisao je sledece: »Cinjenica da su ove dve ideologije proglasile stanje medjusobnog radikalnog sukoba ne sprecava ih da se uzajamno jacaju upravo pomocu mrznje: komunista hrani svoju veru antifasizmom, a fasista antikomunizmom. I jedan i drugi udaraju po istom zajednickom neprijatelju, gradjanskoj demokratiji. Komunista na nju gleda kao na plodno tlo za nastanak fasizma, fasista u njoj vidi predsoblje boljsevizma, ali se obojica bore da je uniste«. Sto se tice komunizma u Sloveniji, ova konstatacija se moze potkrepiti hiljadama dokumenata. Uzalud je svako prenemaganje s istinskim antifasizmom slovenackih komunista. U temelju, od pocetka do kraja, nas komunizam je bio nasilni pokret protiv demokratije, svoj program je ostvarivao diktaturom proletarijata i totalitarizmom.
Diktatorima i nasilnicima koji na savesti nose teska krsenja ljudskih prava i sloboda – sve neka su po sto puta Slovenci i sve neka su po sto puta imali dobre namere – treba zato reci sta su: diktatori i nasilnici; i zlocincima treba reci sta su: zlocinci. Njihove spomenike treba posklanjati sa trgova slovenackih gradova i smestiti ih u muzeje, gde ce istoricari i posetioci u miru razmisljati o tome kakvo su zlo – tek uz nesto malo dobrog – naneli svom narodu, narocito dostojanstvu i integritetu ljudi kao pojedinaca. Neka ne bude nikakve osvete, neka se niko ni na koga ne baci kamenom, neka niko ne sudi da mu ne bude sudjeno. Pa ipak, pozivajuci se na kulturu i civilizaciju ne mogu se stititi spomenici podignuti ljudima koji su uveli teror i nekulturu, a Sloveniju za dugi niz godina pretvorili u zemlju nasilja, straha i cutanja. Ne mogu njihovi spomenici da ostanu bronzani idoli nase istorije, ponajmanje demokratskog vremena.
Sve sto se desavalo tih cetrdeset pet godina jasno treba da dozovemo u svest, to mora da postane sastavni deo naseg istorijskog pamcenja i naseg danasnjeg zivota. Isto tako kao sto su to taoci koje su streljali u mariborskom zatvoru i obeseni na putu kod Frankolova, kao sto su to mucionice u Begunjama, logori na Rabu i u Ausvicu. 
Pitanje zaborava nije samo slovenacki problem. I Englezi, kako kaze Timoti Garton Es (T. G. Ash), podlezu iskusenju da radije misle o Sekspiru nego o ubijanju i tlacenju u doba svog kolonijalizma, radije o Cercilu nego o Severnoj Irskoj. Pri tom mora da se kaze da su se Englezi u novije vreme retko ogresili o svoje gradjane, mada to ne menja mnogo na stvari. Svi treba da znamo. Treba da znamo da su deo nase istorije i nase svesti i Rog i Goli otok. Teharje i Sterntal, nepoznate grobnice, ljubljanske i mariborske tamnice, zenski logori Rajhenberg i Ferdrenk.
Sve to treba da znamo, ne samo zato sto iz saznanja o zabludama komunizma i svakog totalitarizma raste jasna svest o demokratiji. Ne samo zato sto, takoreci per negationem, nastaje, ili bi bar morala da nastaje, pozitivna svest o demokratskim principima, o drustvenoj toleranciji, ljudskoj solidarnosti, pravima i slobodama. I ne samo zato sto, tek kada saznamo sta demokratija nije, mozemo dobro da razumemo sta ona jeste, odnosno sta bi trebalo da bude.
Treba o svemu tome da znamo u prvom redu zato sto s iskustvom totalitarnog stoleca, koje su ljudi u nasem delu sveta preziveli u celosti, moramo poceti da zivimo u duhu dvomilenijskog jevandjeljskog predanja i s praksom moderne, liberalne i tolerantne zajednice.

Sa slovenackog prevela Branka Dimitrijevic 

* Uvodni esej u zborniku s istim naslovom, izdanje povodom izlozbe o »kratkoj istoriji totalitarizma u Sloveniji 1945–1990«, (ur. Drago Jancar) Nova revija, Ljubljana 1998.