Roden je u beogradu 20.vii 1943. Godine. Apsolvent akademije za pozorište, film, radio i televiziju u beogradu. Filmsku karijeru otpocinje glavnom ulogom sezonskog radnika labilnog morala koji pogiba a da nije našao svoje mesto u društvu i u životu )znacajke i mnogih njegovih kasnijih likova) u filmu kad budem mrtav i beo (1967) ž. Pavlovica, za koju je (s onom filmu tri sata za ljubav, 1968, f. Hadžica) nagraden diplomom na festivalu u puli 1968. Godine.glumacko sazrevanje, sa nizom uspelih kreacija likova iz svoje generacije, donosi mu 1985. Godine oktobarsku nagradu grada beograda za " kreativnu sposobnost da uybudljivo predo;i lik veliko psihološkog raspona " ( uloga nasilnika gare u filmu život je lep b. Draškovica). Glavne i vece sporedne uloge ostvario je u više od trideset filmova; isticu se još horoskop (b. Draškovic, 1969.); bube u glavi (m. Radivojevic, 1970), uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (b. Cengic, 1971), mlad i zdrav kao ruža (j. Jovanovic,1971), bez (m. Radivojevic, 1972, car konstantin u nišu), kicma (v. Gilic, 1975), nacionalna klasa (g.markovic, 1979, car konstantin), ko to tamo peva (s.šijan, 1980), banovic strahinja (v. Mimica, 1981), gde je za ulogu turskog pljackaša alije nagraden zlatnom arenom u puli, sezona mira u parizu (p. Golubovic, 1981), nešto između (s. Karanovic, 1983), balkan-ekspres (b. Baletic, 1983) i obecana zemlja (v. Bulajic, 1986). Nastupa i u kratkim igranim filmovima te na televiziji; osobitu popularnost kod mlade publike doneo mu je lik prleta iz filmova i televizijskih serija otpisani (1974) i povratak otpisanih (1976) a. Đordevica, a istaknuo se i u seriji show programa obraz uz obraz, zajedno sa milenom dravic. Kao clan beogradskog dramskog pozorišta i ateljea 212, u kojem je od 1969. Tumacio je više od dvadeset uloga, izgradio je i vrlo uspešnu pozorišnu karijeru. U sezoni 1982/1983 ucestvovao je ulogom lopova vaske pepela u drami na dnu m. Gorkog u eksperimentu rumunskog reditelja l. Pintiliea u pariškom theatre de la villem a oitin he gkznui u isusa hrista u majstoru i margariti m. A. Bulgakova u režiji m. Serbana.

Филмографија

1967 - Кад будем мртав и бео

1968 - Три сата за љубав - као Рики

1969 – Хороскоп - као Видак

1970 - Бубе у глави - као Драган

1971 - Млад и здрав као ружа

1971 - Последња станица

1971 - Улога моје породице у свјетској револуцији

1974 – Отписани - као Прле

1975 – Кичма - као Павле Гвозденовић

1976 - Девојачки мост

1976 - Повратак отписаних - као Прле

1978 - Трен

1979 - Национална класа - као Флојд

1980 - Ко то тамо пева - као шлагер певач

1981 - Бановић Страхиња - као Алија

1981 - Лов у мутном - као Столе

1981 - Нека друга жена - као Бобан

1981 - Сезона мира у Паризу

1982 - Идемо даље

1982 - Нешто између - као Марко

1983 - Балкан експрес - као Попај

1984 - Чудо невиђено

1984 - Грозница љубави

1985 - Живот је леп - као пилот

1986 - Мисс

1986 - Обећана земља

1986 - Протестни албум

1987 - Луталица

1988 - Чавка

1989 - Хаппy Енд

1989 - Искушавање ђавола

1989 - Последњи круг у Монци

1989 - Сабирни центар - као Јанко

1991 - Оригинал фалсификата

1992 - Дама која убија

1992 - Тито и ја

1992 - Велика фрка - као Чеда

1993 - Три карте за Холивуд

1994 - Биће боље

1994 - Ни на небу ни на земљи - као Игла

1994 - Сеобе

1995 - Подземље - као Филмски редитељ

1995 - Урнебесна трагедија

1998 - Буре барута - као пријатељ Џоновог боксера

1999 - Бело одело - као макро

1999 - Нож

2001 - Она воли Звезду

2001 - Виртуална стварност

Dragan Nikolić: Još nisam napisao kraj

Legendarni glumac Dragan Nikolić govori kako se nosi sa godinama, da li je zadovoljan onim što je postigao u životu, ali i kako je uspeo da četiri decenije održi brak sa koleginicom Milenom Dravić

Iako na domaćoj glumačkoj sceni postoji više od četiri decenije i važi za jednog od najpopularnijih domaćih glumaca i najveći seks simbol srpskog filma, Dragan Nikolić (67) odaje utisak jednostavnog i skromnog čoveka, ali i gospodina sa neverovatnom harizmom. Ovaj rođeni Beograđanin koji je odrastao na Crvenom krstu udahnuo je život kultnim antiherojima među kojima su vižljasti Džimi Barka, legendarni Flojd, simpatični Prle, šarmer Popaj, divlji Vlah-Alija ili gradski vitez Urke koji su mu doneli titulu neodoljivog mangupa i šarmera. Uprkos tome, ovaj vrsni umetnik već četiri decenije je u skladnom braku sa heroinom domaćeg filma Milenom Dravić koju je upoznao na snimanju filma Horoskop Bore Draškovića 1969. godine. Iz velikog druženja postepeno se rodila ljubav koja je krunisana brakom u pauzi snimanja novogodišnjeg programa Kako su se volele dve budale 1971. godine, a njih dvoje i danas važe za jedan od omiljenih glumačkih parova koji uspešno odoleva vremenu. Iako ne voli mnogo da priča o svojoj intimi, jer u maniru velikog umetnika radije pušta da o njemu govore njegova dela, markantni glumac u intervjuu za Story otkrio je da je sa suprugom Milenom živeo burno i brzo zbog čega nema utisak da su više od četrdeset godina zajedno, kako su uspeli da kao poznate ličnosti sačuvaju svoj brak, ali i da su zdravstveni problemi sa kičmom koje je imao krajem prošle godine sada iza njega. Popularni Gaga ispričao je i kako je pre sedam godina prestao da konzumira cigarete, zbog čega godine ne doživljava kao opterećenje, ali i zašto više ne prihvata nove uloge u pozorištu.

Story: Kakva je vaša uloga u novom igranom TV filmu RTS-a Albatros koji je počeo sa snimanjem 5. aprila?

- Igram Gligorija - Gigu Geršića koji je bio ministar pravde u vreme kralja Milana Obrenovića i njegov savetnik, pošto su bili u prijateljskim odnosima, iako su se konfrontirali oko nekih političkih pitanja, jer je Giga više bio za Ruse, a Milan je bio austrofil. Bili su toliko bliski da, kada bi kralj saznao da Gigina supruga Marina kuva sarmicu od zelja sa kiselim mlekom, maltene bi se sam pozvao na ručak. Voleo bih da sam ja u mlađim godinama mogao da igram lik kralja Milana, jer mislim da je on jedna fantastična ličnost, abdicirao je kad je bio najsnažniji i bio je veliki hedonista. On se čak pominje i u filmovima Mulen ruž i Princ i pevačica u kome je davno igrao Lorens Olivije. Pre svega drago mi je što se ponovo uspostavlja dramski program na televiziji, jer sam svedok jednog vremena kada su se premijere drama čekale sa velikim uzbuđenjem.

Story: Da li je posebno zadovoljstvo igrati u projektima koji dočaravaju određenu epohu?

- Negde sam već rekao da sam ja sam po sebi epoha, tako da mi to nikada ne pada teško, već mi je vrlo interesantno zbog kostima i scenografije.

Story: Najavili ste da planirate da snimite film o sopstvenom životu koji će biti i vaš producentski prvenac. Hoće li taj projekat uskoro biti realizovan?

- Za to ima još vremena, pošto treba da stanem iza njega kao scenarista, reditelj i producent. Sve to je još u pelenama, videćemo šta će biti u narednom periodu.

Story: Šta se dešava sa snimanjem nastavka serije Sva ta ravnica?

- Ne znam tačno, ali mislim da se očekuje u junu mesecu, jer je nastavak već napisan i veoma je interesantan. Ovog puta će se, čini mi se, raditi za RTS, a ne za Pink. Serija će i dalje biti na nivou trilera, ali ne bih ništa da prepričavam, jer bi mi to zamerili scenaristi i producenti.

Story: Da li je tačno da ste prestali da prihvatate nove pozorišne uloge?

- Nisam prestao da ih prihvatam, već prosto mislim da sam pozorišnu karijeru nekako završio. Ne samo što je rad na svakoj predstavi veoma naporan, već mi se više dopada da igram na televiziji i filmu. Kada odigraš sto, dvesta, trista predstava i svaki put to radiš iznova na isti način, može da bude malo dosadno, mada je jeres ovo što govorim, ali bar sam iskren. Teško da bih prihvatio neku novu pozorišnu ulogu, ali uživam kada igramo predstavu Posetilac u Ateljeu 212 i obnoviću ulogu u Frederik ili bulevar zločina u BDP-u. To su dva komada od istog pisca Erika Emanuela Šmita i predstave su veoma posećene, a to mi je dovoljno što se tiče pozorišta.

Story: Krajem prošle godine imali ste problema sa zdravljem zbog kičme. Jeste li se oporavili u potpunosti?

- Sada je sve u redu, ja se bar nadam da je tako. Ukoliko ponovo ne propušim! (Smeh)

Story: Znači li to da ste korigovali svoj način života?

- Ja sam već sedam godina apstinent od cigareta, ali nema to veze sa tim. Nisam se mnogo mučio kada sam doneo tu odluku i nije to bilo nikakvo odricanje, jednostavno sam prekinuo sa tim. Ali, nisam se odrekao boemskog načina života.

Story: I dalje volite da odete u kafanu?

- Kako da ne, ne spadam u one koji viču: Gasi cigaru i nemoj da mi dimiš tu! I dalje volim da se družim sa prijateljima u kafani, jer je to stvar navike u kojoj uživam.

Story: Vaša supruga Milena Dravić nedavno nam je rekla da nije opterećena svojim godinama. Da li je i u vašem slučaju tako?

- Ni ja se nikada nisam opterećivao godinama, čak sam kao mlad glumac govorio da imam više godina nego što sam stvarno imao. Valjda sam hteo da budem nekako zreliji, makar kroz tu laž. Nemam problem sa godinama ukoliko se ne pojave neke zdravstvene tegobe, koje imaju možda veze sa njima.

Story: Iza vas je raskošna karijera i stotine odigranih uloga na filmu, televiziji i u pozorištu. Kada se osvrnete unazad, jeste li zadovoljni svime što ste postigli?

- Mogao bih da kažem da jesam, jer bi stvarno bilo jeretično da se bacam kamenjem na zvezde, ali još mislim da nisam napisao kraj. Tako da je i to nešto što ja očekujem, što se od mene očekuje i što će se možda i dogoditi. A do sada mi se sve što sam poželeo i ostvarilo.

Story: Milena i vi ove godine obeležićete četiri decenije braka. Imate li utisak da je zaista prošlo toliko vremena?

- Iskreno ne, jer smo živeli burno i brzo, onako kako i treba živeti.

Story: U poslednje vreme svedoci smo da brakovi između poznatih ličnosti veoma teško opstaju i da su praćeni burnim razvodima. Koji je recept u vašem slučaju?

- Moj savet je da se ne razvode preko novina, da se ne zaljubljuju preko tih istih novina i ne šalju poruke preko medija, već da prosto negde pronađu svoju intimu. Tako je najbolje i to je jedino što je recept za zajedničke godine sa nekim.

Izvor: Story

Dragan Nikolić: Sreća je da igram ljude mojih godina

Bard srpskog glumišta Dragan Nikolić ne miruje ni tokom leta. Za nekoliko dana putuju na Tenerife, gde će snimati film “Montevideo, Bog te video” Dragana Bjelogrlića. Čim se vrati u zemlju, sredinom jula, nastavlja sa radom na seriji “Jagodići” u Kulpinovu, odnosno u dvorcu Dunđerski. Naime, najavljeno je da će se nastavak serije “Sva ta ravnica” Miroslava Lekića snimati tokom leta. U međuvremenu, Nikolić je u pregovorima za još jedan film koji će režirati Milan Karadžić.



Legendarni Gaga za ”Blic” kaže da mu projekti ne predstavljaju teškoću i da je srećan što radi punom parom.

Kako počinje nastavak serijala “Sva ta ravnica”, odnosno “Jagodići”?
- Grof Milan Jagodić, koga tumačim, oporavlja se od moždanog udara. On je u uslovnom azilu i plaća ceh delu svoje prošlosti sa jedne strane, a sa druge, olakšavajuća okolnost je to što je duševno spokojan jer je napokon priznao sve svoje sinove. Na početku serije “Sva ta ravnica” imao je samo dvojicu, a do kraja se ispostavilo da ima još dva sina. Tako da je, na neki način, grof Jagodić završio jedan životni krug.

Šta će se dešavati sa sinom Miškom, koji je zbog ubistva, ali i pokušaja ubistva u zatvoru?
- On će izaći na slobodu, ali ne smem više da otkrivam scenario.

Da li će i u novom ciklusu biti ubistava?
- Hoće, ali zaista ne smem da pričam o tome, jer je to jedna od klauzula ugovora koji smo potpisali. Jednostavno, pogledajte “Jagodiće” i saznajte šta će se sve događati.

Stiče se utisak da vam leže uloge grofova?
- Da, ja sam uvek nekako tu igrao sebe samog (smeh).
Šta god vi tumačili, gledaoci vole da vas vide na televiziji ili u bioskopu...
- To mi je kompliment! Mada moram da priznam da sad imam sreću da igram ljude svojih godina, pa čak ponekad i malo mlađe. Mislim da je to ipak neka privilegija za glumca.

Uvek isplanirate da se leti odmarate. Kako ćete ovog puta to učiniti, jer snimanje “Jagodića” počinjete da radite usred letnjeg odmora?
- Ovog leta baš imam puno da radim. Osim snimanja serije “Jagodići”, uskoro idem na Tenerife, gde snimamo drugi deo filma “Montevideo, Bog te video”. U filmu Dragana Bjelogrlića tumačim Žila Rimea, čoveka koji je izmislio Kup šampiona. On je njegov rodonačelnik i dan-danas se to takmičenje zove “Kup Žila Rimea”. Ako su Kubertenova pravila bila “Važno je učestvovati” što se Olimpijade tiče, Žil Rime je doneo novo pravilo da “nije važno samo učestvovati već i pobediti i biti svetski pobednik”. Jedva čekam da otputujem i snimim svoje scene u filmu “Montevideo, Bog te video”. Inače, u pregovorima sam da radim i novi film Milana Karadžića, koji će se snimati na Adi Bojani.

Pošto se svi glumci filma “Montevideo...” fizički pripremaju za svaku scenu, da li ćete i vi malo šutirati loptu?
- Ne. Mada, ako mi se baš nekad neka lopta i nađe na putu, ja ću biti spreman.
 
Radite baš punim tempom?
- Da kucnem u drvo, za sada je tako i to mi prija.

"Ne volim da gledam sebe na televiziji"

Nedavno ste završili snimanje TV filma “Albatros” Filipa Čolovića. Da li ste imali priliku da pogledate snimljeni materijal?
- Upravo su mi rekli da je film u fazi montaže. Inače, nisam gledao snimljeni materijal. Jednostavno - nisam stigao, ali znam da je to dobro ispalo. Tokom snimanja je vladala dobra atmosfera i pozitivna energija. Mislim da će to biti interesantan televizijski projekat. Privatno ne volim da gledam sebe, zbog toga što uvek nađem neku manu, pa čak i nešto što možda drugi ne vide. Onda počinjem da ukazujem drugima na moje greške, tako da se to ne isplati i ne valja. Ali, tu i tamo pogledam poneku epizodu. Međutim, ne volim da posle svake scene i dana snimanja pogledam šta sam uradio.


Izvor: Blic

Драган Николић: Спремам документарац о себи

Глу­мац Дра­ган Ни­ко­лић мо­же се по­хва­ли­ти из­у­зет­но бо­га­том глу­мач­ком ка­ри­је­ром, али и ти­ме да је био са­вре­ме­ник и лич­ни при­ја­тељ бар­да срп­ског глу­ми­шта Да­ни­ла Ба­те Стој­ко­ви­ћа. У знак тог при­ја­тељ­ства, Ни­ко­лић је пре­ки­нуо го­ди­шњи од­мор ка­ко би до­шао у Вр­њач­ку Ба­њу да са оста­лим при­ја­те­љи­ма и по­што­ва­о­ци­ма при­су­ству­је „Ба­ти­ним да­ни­ма“, ма­ни­фе­ста­ци­ји ор­га­ни­зо­ва­ној у част Ба­ти­ног ро­ђе­ња 11. ав­гу­ста. У ин­тер­вјуу за „Прав­ду“ Дра­ган Ни­ко­лић се при­се­ћа анег­до­та ве­за­них за ње­го­во дру­же­ње са ве­ли­ка­ном, али и о фе­но­ме­ну се­ри­је „От­пи­са­ни“ ко­ју и по­сле то­ли­ко го­ди­на сви ра­до гле­да­мо, као и о бу­ду­ћим пла­но­ви­ма.



То­ком ду­ге ка­ри­је­ре, ра­ди­ли сте и на те­ле­ви­зи­ји и у по­зо­ри­шту. Где вам је би­ло леп­ше?

– Во­лим сва­ку до­бру уло­гу, али са­да ми је мно­го лак­ше да ра­дим на фил­му. Та­мо јед­ном сни­миш за­да­те сце­не, и го­то­во. А за сва­ку по­зо­ри­шну пред­ста­ву мо­рам по­но­во да се шмин­кам, обла­чим, па он­да све то ски­дам. Умо­рио сам се од то­га.

Спре­ма­те ли не­што но­во за пред­сто­је­ћу се­зо­ну, по­сле ле­то­ва­ња?

– За На­ци­о­нал­ни сер­вис играм у се­ри­ји „Ја­го­ди­ћи“ у 12 епи­зо­да, ко­ја ће се од Но­ве го­ди­не еми­то­ва­ти на РТС-у, и ко­ју смо сни­ма­ли по Вој­во­ди­ни. Исто­вре­ме­но се спре­мам и за две но­ве по­зо­ри­шне пред­ста­ве.

Да ли је тач­но да ће­те са­ми ура­ди­ти до­ку­мен­тар­ни филм о се­би?

– Спре­мам се, обе­ћао сам то се­би, јер мно­ги су не­што пи­са­ли о ме­ни, али ми­слим да је нај­бо­ље да сам ура­дим је­дан до­ку­мен­та­рац. Или, мо­жда, мо­но­гра­фи­ју. Мо­ји су ро­ди­те­љи сво­је­вре­ме­но ску­пља­ли све тек­сто­ве о ме­ни, што ја ни­сам ра­дио, али на­ћи ће се до­ста ма­те­ри­ја­ла. По­сто­ји и мно­го „ре­стло­ва“ из ра­зних фил­мо­ва и пред­ста­ва, ко­је Ки­но­те­ка ни­је са­чу­ва­ла, а у ко­ји­ма има до­ста за­ни­мљи­во­сти ко­је мо­гу да се ис­ко­ри­сте.

С об­зи­ром на то да сте ра­ди­ли са мно­гим ре­ди­те­љи­ма, мо­же­те ли да из­дво­ји­те не­ког са ко­јим сте нај­ра­ди­је са­ра­ђи­ва­ли?

– Ми­слим да не­ма ре­ди­те­ља са ко­јим ни­сам не­што ра­дио, али са си­гур­но­шћу твр­дим да је Ми­лош Ми­ша Ра­ди­во­је­вић „тре­ни­рао“ ре­жи­ју на ме­ни. Док смо још би­ли на Ака­де­ми­ји, глав­ни ли­ко­ви у ње­го­вим фил­мо­ви­ма оба­ве­зно су се зва­ли Дра­ган, а у ње­го­вом фил­му за ди­плом­ски рад ја сам играо глав­ну уло­гу.

По­но­во се ре­при­зи­ра се­ри­ја „От­пи­са­ни“. Ка­ко на то гле­да­те?

– Та се­ри­ја има зна­чај јер је сни­мље­на у хо­ли­вуд­ском ма­ни­ру. Иако мно­ги­ма то мо­же да бу­де сме­шно, „От­пи­са­ни“ има­ју про­фе­си­о­нал­ну те­жи­ну. Ако ни­ком дру­гом, та се­ри­ја је увек и из­но­ва ин­те­ре­сант­на клин­ци­ма. То је би­ло вре­ме кад је још Во­ја Бра­јо­вић био ја­ко леп, а ја ја­ко ру­жан (смех).

У Вр­њач­ку Ба­њу сте до­шли из по­што­ва­ња пре­ма Ба­ти Стој­ко­ви­ћу. Сма­тра­те ли се при­ви­ле­го­ва­ним што сте би­ли ње­гов лич­ни при­ја­тељ?

– То је­сте пра­ва при­ви­ле­ги­ја, али из­над све­га част. Зна­чи ми већ и са­ма чи­ње­ни­ца да ме је Ба­та по­не­кад пу­штао да сед­нем за ње­гов сто у Дру­штву књи­жев­ни­ка у Фран­цу­ској 7 или у Ате­љеу 212. Био је то ве­ли­ки ком­пли­мент за ме­не, а он их баш ни­је де­лио че­сто. Али оно због че­га сам до­шао и до­ла­зи­ћу до­кле год бу­дем мо­гао, то је мој осе­ћај да је Ба­та, ипак, нај­ве­ћи ме­ђу ве­ли­ка­ни­ма. Не са­мо у глу­ми, не­го и у жи­во­ту уоп­ште. Он је зра­чио не­чим од че­га смо се ми по­ма­ло пла­ши­ли, а то је би­ло то ве­ли­ко што га је из­два­ја­ло од оста­лих.

Мо­же ли, по­сле Ба­те, не­ко да бу­де Ба­та?

– Те­шко, за­и­ста! Као што ни­ко по­сле Зо­ра­на Рад­ми­ло­ви­ћа ни­је мо­гао да игра „Ра­до­ва­на Тре­ћег“. Тач­но је да је ста­са­ла јед­на но­ва ге­не­ра­ци­ја та­ле­на­та, на че­лу са Бо­ри­сом Иса­ко­ви­ћем из но­во­сад­ског На­род­ног по­зо­ри­шта, ту је и наш Сер­геј Три­фу­но­вић, Дра­ган Ми­ћа­но­вић, Дра­ган Јо­ва­но­вић, и не­ка ми опро­сте они ко­је ни­сам по­ме­нуо а за­слу­жу­ју, али Ба­ту ни­је ла­ко до­сти­ћи.

Че­га се нај­ра­ди­је се­ћа­те из при­ват­ног дру­же­ња са Ба­том?

– Мно­го то­га је не­за­бо­рав­но, али нај­ви­ше Ба­ти­не сла­ве. Оне су би­ле не­из­бе­жне, и чак да сам то­га 19. де­цем­бра, на Све­тог Ни­ко­лу, био у бол­ни­ци, под­ра­зу­ме­ва­ло се да по­бег­нем и одем код Стој­ко­ви­ћа. А ту су би­ли умет­ни­ци нај­ра­зли­чи­ти­јих фе­ла, и Ба­та је нај­ви­ше во­лео ка­да смо га Бр­сти­на и ја ими­ти­ра­ли. У то­ме је баш ужи­вао.

Ба­тин лап­сус

Мо­же­те ли да се при­се­ти­те и не­ке ин­те­ре­сант­не анег­до­те ве­за­не за ње­гов сцен­ски на­ступ?

– Ба­та је у за­но­су че­сто знао да на­пра­ви не­ки лап­сус, ко­ји пу­бли­ка ни­је при­ме­ћи­ва­ла, а код нас про­фе­си­о­на­ла­ца иза­зи­вао је смех. А јед­ном је, на са­мом кра­ју пред­ста­ве, за­бо­ра­вио текст, па је за­тра­жио по­моћ шап­та­ча. Он му је про­чи­тао по­след­њих не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца и ре­као – ту је го­то­во, крај! Ба­та је све то из­го­во­рио на сце­ни као да је део тек­ста, а пу­бли­ка је схва­ти­ла да је он оба­ве­шта­ва – го­то­во је, не­ма ви­ше!

Izvor: Pravda

Ljubimac generacija

Za mnoge popularni Gaga, a za sve generacije Prle iz „Otpisanih“. Kinematografija beleži da je zaigrao u četiri, od deset najgledanijih domaćih filmova u poslednjih 100 godina.



On je „Nacionalna klasa“, ne samo zbog toga što je u glavnoj roli ovog filma, kao automobilista Brane Flojd, postao simbol urbanog Beograda, okupljenog oko tada kultnog „Šumatovca“, već po svojim ulogama, kako na dugoj traci, tako i na daskama srpskog pozorija i nezobilaznim malim ekranima. Dragan Nikolić je glumac neospornog šarma na sceni i van nje. Za mnoge popularni Gaga, za sve generacije Prle iz „Otpisanih“, a za domaću umetničku scenu doajen glumišta koji pleni i antologijskim i novim ostvarenjima. Kinematografija beleži da je zaigrao u četiri, od deset najgledanijih domaćih filmova u poslednjih 100 godina.

„Znači da sam učinio pravu stvar“, konstatatuje Nikolić, čija je karijera krenula zvezdanim stazama sa filmom crnog talasa reditelja Žike Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ (1967) . Nastavila je bravurama koje su se ređale nakon tog prvog velikog uspeha.



Popularnost doajena srpskog i ex YU- glumišta ne jenjava. Ovih dana snima nastavak TV serije „Sva ta ravnica“, koja nosi naziv „Jagodići“. Igra u predstavama „Posetilac“, u matičnom „Ateleju 212“ i „Frederik“ , u Beogradskom dramskom pozorištu. Nedavno se vratio sa Tenerifa, gde je snimao nastavak filma „Montevideo“. Trenutno je na odmoru u Crnoj Gori, koji je prekinuo na kratko zbog „ Batinih dana“, festivala filmskog scenarija u čast legendarnog Danila-Bate Stojkovića. Sa filmskim „Bubulejom“ Nikolić je, između ostalog, igrao u maestralnom kinematografskom delu „Balkanski špijun“, ali i prijateljevao s njim, te ga, kako kaže, ništa nije moglo sprečiti da dođe u Vrnjačku Banju i govori o velikom Bati. Za „Akter“, večni šarmer Gaga govori o sebi, glumi i o kolegama koji su ostavili neizbrisiv trag u ovoj umetnosti.

„Naravno da mi nije bilo teško da prekinem odmor zbog „Batinih dana“, jer je na odmoru uglavnom dosadno. Milena i ja odmaramo u jednom malom ribarskom mestu. Ona voli da pliva, ali i da zida, pa sam je ostavio da radi ono što najviše voli. Bata Stojković je jedan od naših glumačkih velikana, pa ovaj dolazak ne smatram nekom svojom žrtvom, već osećam da mi je tu mesto. Mislim da bi on mnogo voleo da me ovde vidi. Zbog Bate bih prekinuo i ležanje u bolnici, a ne samo letovanje“.

Nagrade i pečat - Uloge
„Čak i ta naša najveća glumačka nagrada „Dobrica Milutinović“ ništa ne znači običnom čoveku. Ako izađete na ulicu da pitate ko je Milutinović, retko ko će znati da kaže. Stojković se godinama „borio“ s likom Bubuleje, da ne ostane zauvek samo to, i da ga ljudi ne pamte samo po njemu. Ima puno glumaca koji imaju takvu sudbinu, a jedan od njih sam i ja, još uvek Prle. Ta uloga mi je veoma draga, a u tim serijama „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“ ja sam se bukvalno igrao“, kaže glumac koji je večiti idol generacija koje tek dolaze.

Čega se najviše sećate u druženju sa Batom?

Nezaboravne slave Sv. Nikole i druženja sa njegovim prijateljima likovnjacima. Imao je drugare iz svih grana umetnosti. Ko ne dođe, bio bi izdajnik! Ne daj, Bože, da ležim bolestan u bolnici, morao bih da dođem! Bile su to divne slave pune smeha. Imitirali smo ga, a on je imao fotelju koja je bila njegov „presto“, pa kada ustane, a ja sednem i pravim se lud, on pogleda, nakašlje se i u šali kaže: „Alo, ustaj, brate magarče!“ Gurmanluci svakako nisu izostali. Pošto je to posna slava, bila je i riblja trpeza, ali i prasići, jagnjići... Jedno vreme bili smo malo posvađani, zahladneli su odnosi, ne sećam se zbog čega. Jedno jutro, u šest sati, probudilo me je zvono. Kada sam otvorio, Bata je stajao sa pečenim jagnjetom. Neću pričati neke intimne stvari, iako nisu bile ružne. Naprotiv.

Meni je postalo naporno da igram nove predstave: oblači se, svlači se, skidaj, stavljaj šminku... To može da traje godinama, dok u filmu odradiš jednom posao, završio si ga, pozdraviš se i odeš.

Šta ste naučili od Stojkovića, budući da je važio za velikog glumca i boema?

Mnogo, a pre svega mislim na stil. Zračio je, i bio sasvim drugačiji, nešto sasvim drugo, a to drugo bilo je nešto veliko. Znao je da se obrati ljudima, da popriča. Kada bi on, posle neke premijere, nekog počastio komplimentom, to je značilo da je pohvaljeni baš bio dobar. Bio je dosta, na neki način, sujetan. Nije dozvoljavao da se mnogo priča i kritički odnosi prema glumačkom radu, osim stručne kritike, jer ni on nije nikoga kudio. Bio je prosto opsednut glumom, teatrom pre svega, a i za film je učinio mnogo. Jednostavno, zavisan od glume. Mislim da je on glumac sa najviše odigranih predstava. Ne znam da li je mesečno imao dva slobodna dana. Prešao je kilometre na sceni. Fascinirao me je u mnogim ulogama, a posebno u „Balkanskom špijunu“. Može se reći da je Duško Kovačević bio mladi otac Bati Stojkoviću, jer je u njegovim filmovima ostvario brilijantne uloge. Imali su sličan ukus. Mogu da kažem da se ubrajam u ljude koje je on voleo, na neki svoj način, onako, van pozorišta, van umetnosti... Voleo me je kao momka sa Crvenog krsta, prepoznavao je taj duh, jer je odrastao na Čuburi. Kad kažem „mi smo Beograđani“, to nekako zvuči bez veze, ali tu smo se, na tom asfaltu, prepoznali, i to su bile neke posebne šifre, koje smo samo nas dvojica razumeli.



Kada ste prvi put sarađivali sa Batom?

Zaigrao sam s Batom odmah posle akademije, u „Ateljeu 212“. Imao sam sreću što su me odmah primili. Neverovatan je osećaj kada, kao tako mlad glumac, staneš na scenu pored nekog ko toliko zrači kao Bata. To te prosto uplaši, iako nas je on više podržavao. Bata nije ulivao strah.

Ima li sličnosti između njega i drugog legendarnog glumca Zorana Radmilovića?

I da, i ne. Njih dvojica su s vremena na vreme bili u nekoj vrsti antagonizma. Ne mogu da kažem su se voleli, ali sam siguran da su se poštovali. Imao sam privilegiju da me obojica puste u vanscenski život. Nisu puno igrali zajedno, ali su bili stub „Ateljea 212“. Mada, na sreću ili nesreću, Radmilović je bio rob jednog lika, Radovana Trećeg, dok je Bata imao više uloga u savremenim i klasičnim komadima.

Kad vas je Bata najviše nasmejao?

Bata je znao da pravi mnogo lapsusa na sceni. Kada smo bili mladi glumci, umeli smo da pobegnemo sa scene ukoliko napravimo neku grešku koju samo mi možemo da razumemo, da publika ne bi pomislila da smo neozbiljni što se toliko smejemo. Ipak, koliko god da je pravio grešaka, Bata ih je svojski nadomešćivao i pokrivao svojom izvanrednom glumom i energijom. Sećam se, jednom je uskočio u neku predstavu, i to u jednu baš veliku ulogu. Suflerka Vera Maršićanin mu je „sipala“ direktno tekst i, kad ga više nije bilo, sklopila je svesku i rekla: „Uh, gotovo!“ A onda je Bata i to ponovio.

Zašto su naše najveće glumce poput Stojkovića, Radmilovića ili Taška Načića smatrali veoma “teškim“ ljudima”? U čemu se zapravo ogledala njihova težina?

Nisu oni teški ljudi, već zahtevni, iskreni... Nekada je „Atelje 212“ bio poznat i po svom bifeu gde su se često dešavale mnogo interesantnije stvari nego na pozorišnoj sceni. Objasniću to ovako: glumac posle predstave ne može odmah da ide kući, mora da „izađe iz uloge“, da se umiri... Potrebno mu je malo oduška da bi mogao da “uđe” u nešto novo, ali i da se vrati uobičajenom životu. Zato su mesta poput pozorišnih bifea jednako važna kao scena. U bifeu „Ateljea 212“ dešavale su se mnoge lepe stvari, ponekad bolje nego na sceni. Tu je sedeo Danilo Kiš, i mnogi drugi, koji smo samo sedeli i gledali. Toga više nema.

Vidite li u nekom mladom umetniku naslednika naših glumačkih bardova?

Boris Isaković iz Srpskog narodnog pozorišta je odličan glumac, ako uopšte može i treba da bude rangiran naslednik. Englezi su imali priznanje, kao neki “viteški” mač, poput našeg „Dobričinog prstena“, koji je, na kraju, posle gomile slavnih glumaca, došao i do Pitera O Tula, kog izuzetno cenim. Kada je on dobio ovu nagradu, više nikome nije hteo da je da, jer je smatrao da je niko nije zaslužio. A to je, prema propozicijama, bilo moguće. Koliko mi je poznato, nagrada je ostala kod njega. Naši mladi glumci su sjajni, izuzetno talentovani, međutim u Srbiji i dalje ljude od 30 ili 40 godina ubrajaju u mlade talente, što je pomalo paradoksalno. Odlični su Nebojša Glogovac i Sergej Trifunović, veliki pozorišni glumac Dragan Mićanović, pa Gordan Kičić, Dragan Jovanović i, naravno, Milorad Mandić Manda. Oni su na neki način potkovaniji od nas, govore jezike, skidaju sve sa interneta, informišu se.

„Mislim da je velika greška naše kinematografije što nije skupljala predstave i filmske kadrove koji su „otpadali“ u montaži, jer je tu bilo raznih stvari. Smatram da bi tako nešto, u nekom posebnom odeljku Kinoteke, predstavljalo značajnu filmsku zaostavštinu“.

Smatrate li da će glumci izgubiti posao na filmu i da će igrati samo u pozorištu, jer kompjuterska tehnika brzo napreduje, pa nije isključeno da će se uz pomoć nje „sklapati“ imaginarni likovi, a publika će ponovo moći da vidi i Brus Lija...?

Film bez glumaca može da se dogodi, ali to je malo opasno za filmsku industriju, jer publika ipak želi da vidi žive ljude i na filmu, i da ga sretne na ulici. Pozorište je lepo, mnogi kažu da je to umetnost, a ja se ne bih s time složio u potpunosti, jer je i film umetnost, ali i jedno ogledalo koje može da izda čoveka. Na filmskom platnu može se uočiti greška, koja je neprimetna u galeriji teatra. Ne mogu više da igram stalno nove likove u predstavama, jer to stalno zahteva probe, pripreme, a posle nekoliko sezona se ne igra. Film, ipak, jednom spremiš, odigraš, skineš šminku, pozdraviš se i gotovo. On je zapravo jedna vrsta egzekucije i ono što ostaje, a pozorište to nije. Meni je postalo naporno da igram nove predstave: oblači se, svlači se, skidaj, stavljaj šminku... To može da traje godinama, dok u filmu odradiš jednom posao, završio si ga, pozdraviš se i odeš.

Kakav vam osećaj izazove kada vidite „nebrojenu“ reprizu TV serije „Otpisani“?

S jedne strane, to je bila veoma ozbiljno napravljena stvar u holivudskom maniru a, s druge strane, ima tu i naive. Nedavno mi je taksista pričao kako njegov klinac od pet godina gleda „Otpisane“, ali mu nije jasno zašto „ovi“ pucaju na „one“, ko je tu protiv koga? Ali to se gleda, evo i danas.

Veliki glumci jednog dana odu, zauvek, a gotovo da je sačuvano veoma malo njihovih TV ili novinskih intervjua, a govorili su sigurno sjajne stvari, iznosili mišljenje o životu, umetnosti, sebi... Sve to bi se moglo otrgnuti od zaborava u dokumentarnim filmovima, koji se kod nas ne snimaju...

Da vam otkrijem, po prvi put u životu prihvatiću se režiranja. Imam ideju da napravim filmsku, dokumentarnu monografiju o sebi i drugima, ali da idem obrnutim putem. Obično se prvo napiše, pa tek onda snima, a ja sam rešio da prvo snimim, pa tek onda onda da napišem. Da li će to na kraju biti realizovano, zavisi od mnogo faktora. Nažalost, dosta toga je propušteno, kada je reč o takvim dokumentarnim ostvarenjima. „Centar film“ je pokušavao da napravi takvu vrstu kompilacije. Takođe, ima mnogo glumaca o kojima se ništa ne zna. Mislim da je velika greška naše kinematografije što nije skupljala predstave i filmske kadrove koji su „otpadali“ u montaži, jer je tu bilo raznih stvari. Smatram da bi tako nešto, u nekom posebnom odeljku Kinoteke, predstavljalo značajnu filmsku zaostavštinu. Igrao sam u filmovima Miše Radivojevića i, kada više nije bilo para, maltene nije bilo montaže. Sa druge strane, igrao sam u filmu Saše Petrovića „Seobe“, gde je napravljena jedna kompilacija sa fenomenalnim detaljima, kadrovima. Možda čak i boljim od onih što su ubačeni u film. Nisu ušli zbog neke radnje, drame.

Imate li privatnu arhivu „uspomena sa scene“?

Nemam. Pravili su neki film o meni, sa nekim insertima iz raznih filmova. Roditelji su sakupljali fotografije, fanovi poštom slali novinske članke i to je ono što posedujem. Ja to nisam radio, nisam sakupljao.

Koja vam je zapravo omiljena uloga i najdraži reditelj?

Ne mogu da je izdvojim. Skoro je izašla neka knjiga o „crnom talasu“, gde sam pročitao nešto o sebi, nešto u stilu „igrao je to i to, i onda je postao jedan od najomiljenijih glumaca“. Volim što je tako, ali ne znam šta to zapravo znači.

Miša Radivojević je, da kažem, „trenirao režiju“ na meni. Bili smo zajedno na Akademiji. Još tada mi je rekao: „Kad budem snimao film, ti ćeš da igraš“. Tako je i bilo. Posle ispitnog filma igrao sam u još dva u kojima se glavni junak zvao Dragan. Miša je reditelj s kojim sam započeo, a tu je, svakako, i Žika Pavlović. Mislim da ne postoji reditelj sa kojim nisam radio.

Da li vam je nekad smetalo što vas češće vezuju za komedije?

Ne, jer komedija je vrlo važan žanr i teži od tragedije. Međutim, ja i volim filmove poput “Ko to tamo peva”, “Balkan ekspresa”,... jer njih voli i publika i kritika.

„Imam ideju da napravim filmsku, dokumentarnu monografiju o sebi i drugima, ali da idem obrnutim putem. Obično se prvo napiše, pa tek onda snima, a ja sam rešio da prvo snimim, pa tek onda da onda napišem“.

Omiljen među mladima

Mlađe kolege kažu da obožavaju da igraju sa vama, jer im dajete neku sigurnost... „Bez lažne skromnosti, čini mi se da sam dobar partner, jer dajem prostor i drugim glumcima da se iskažu. U umetnosti ne smete biti sebični. Treba, naravno, pomoći mladima, a i pored toga raditi na svom liku, jer je to zajednički uspeh. Zahvaljujući velikom iskustvu, “latim” se i pedagogije i posavetujem mlade glumce,” objašnjava Nikolić.”Verujem da će se, i kad odem u penziju da bih napravio prostor i za neke nove ljude, naći neka uloga za jednog starijeg gospodina, odnosno za mene“.

Izvor: Akter

Dragan Nikolić: Pripremam film

Glumac Dragan Nikolić, iako je zvanično u penziji, radi punom parom. Za samo nekoliko meseci je snimio TV dramu „Albatros“, film „Montevideo, bog te video“ i seriju „Jagodići“, a trenutno ga na „Pinku“ gledamo i u ulozi voditelja kviza „Multimilioner“.



U ovom projektu, šarmantni umetnik se trudi da svakog utorka, zabavi gledaoce kraj malih ekrana, ali i da opusti takmičare i omogući im da osvoje što veću sumu novca, koja će im zasigurno promeniti život.

- Glavnu ulogu u ovom kvizu ima novac, a ja sam tu kao saobraćajac, koji posreduje između takmičara i banke. Po prvi put u odnosu na sve dosadašnje kvizove, u „Multimilioneru“ takmičari na samom početku dobijaju novac. U ranijim emisijama tog tipa se igralo na neki kredit, u smislu da li treba odustati ili ne. Ovde to nije slučaj i baš iz tog razloga, kviz je veoma uzbudljiv. To i nije igra na sreću, nego igra pameti i snalažljivosti - priča za „Blic“ Dragan Nikolić.

Šta pomislite kada na početku emisije vidite ogromnu sumu novca (deset miliona dinara) na gomili?
- Pare imaju svoju specifičnu težinu, miris... One mogu da se i izbroje, ali i da se izmere. Taj novac može čoveku da promeni život, odnosno da mu donese „život iz snova“. Čini mi se da ni takmičari, ali ni gledaoci, nisu svesni šta sve može da se kupi i koji životni problemi mogu da se reše, pomoću te svote.
 
Poznato je da vaša supruga Milena Dravić voli da pogleda sve što radite. Šta vam je rekla za „Multimilionera“?
- Prati ga, ali više sa vizuelne strane. Na primer, kako sam obučen, kako izgledam, koliko sam opušten pred kamerama... Dobro me poznaje, tako da vidi ono što drugi ljudi ne primete.



Zvanično ste u penziji. Priželjkujete li prave penzionerske dane?
- Još uvek nisam stavio šah pod mišku i ne idem na Kalemegdan pre podne. Čak i ne znam da li bih voleo tu vrstu odmora. Ja sam hedonista, koji više voli kafanice, reku, čamce, druženje...

Tako provodim slobodno vreme. Penzija nije ono što vam nude, već ono što vi nudite njima.
 
Šta gledate na televiziji?
- Ponekad malo pogledam TV program. Čujem da su sad hit turske telenovele, ali ih ne pratim. Više volim da pogledam kontakt emisije, kao što je „Utisak nedelje“ sa Oljom Bećković. To redovno pratim. U njoj vidim ko kako misli i zbog čega, ali mnogo se pročita i između redova.

Šta se dešava s vašom autobiografijom i da li će prvo osvanuti knjiga ili film?
- Ideja postoji, ali polako. Za nedelju dana mogu da bacim to na papir. Naravno, prvo film, pa knjiga. Mislim da ću tom prilikom biti i malo iza kamera. Što se tehničkih stvari tiče, valjda sam nešto, za ovoliko godina, i naučio. Za sada, još tražim prave saradnike - i biće to okej.

Pre nekoliko godina bilo je reči da ćete vi da vodite kviz „Želite li da postanete milioner?“ Do te realizacije ipak nije došlo. Da li vam je žao zbog toga?
- Apsolutno ne! Svojevremeno sam imao ponudu od BK televizije i oni su me tada slali na edukaciju u London. To sam shvatio kao malu ekskurziju. Bio sam u studiju gde je nastao taj kviz i upoznao njihovog voditelja. Kada sam se vratio, o pitanju honorara sam razgovore vodio sa Karićem, ali tada se nismo dogovorili. Posle toga, kada je Tijanić prešao na RTS, opet je bila ideja da se to radi za ovu medijsku kuću, pa smo ponovo razgovarali Tijanić i ja. Možda smo i mogli da se dogovorimo, ali oni su jednostavno odustali od tog projekta. Inače, mislim da je voditelj „Milionera...“ Ivan Zeljković to dobro radio.

Sa Zdravko Šotrom ste uvek dobro sarađivali. Ipak, nema vas u novom ekranizovanom romanu Mir Jam „Nepobedivo srce“. Zbog čega?
- Kao što vidite, Šotra uzima ljude sa kojima je već navikao da radi. Međutim, u „Grehu njene majke“ nije bilo uloge za mene, a u „Nepobedivom srcu“ je trebalo da igram oca, Aleksu Novakovića. Ali imao sam problema s kičmom, tako da sam bio nepomičan i nisam mogao da snimam. Samo iz tog razloga nisam igrao u seriji.

Izvor: Blic

Dragan Nikolić: Život kao borba bez pobednika

Dostojanstvo je mera stvari - reči su Dragana Nikolića, proslavljenog glumca kome 2012. donosi svojevrstan jubilej - 45 godina otkako je krenuo filmskom stazom igrajući Džimija Barku u filmu „Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića (1967).


Dragan Nikolić kao Džimi Barka u filmu "Kad budem mrtav i beo" (1967)

Za tu prvu filmsku ulogu - lik čoveka koji strada a da nije našao svoje mesto u društvu i u životu, što će neretko biti odrednice i likova koje je kasnije tumačio - dobio je priznanje na tada prestižnom Filmskom festivalu u Puli.

Mnogo godina kasnije, početkom 2000, kada mu je u Jugoslovenskoj kinoteci uručivano priznanje za doprinos kinematografiji rekao je kako je kroz čitavu karijeru nastojao da u sebe utka ono što je pisalo na špici tog prvog filma u kom je zaigrao. A pisalo je: „I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem.”

Zanimljivo, prilikom pomenute svečane dodele nestalo je struje. Nije mu smetalo. Naprotiv. Rekao je da se u mraku manje vidi njegova stidljivost. Upitnu konstataciju „Stidljivi ste?” ispratio je rečima: „Verovali ili ne, ali jesam, stidljiv sam. Stidljiv sam ne samo kada sam ja u pitanju, stidim se i kada neko drugi uradi nešto nedolično.”
 
Jezikom brojki: na filmu i TV preko sto uloga, u pozorištu manje ali snažnih umetničkih dometa.
 
Govoreći o tome šta ga je vodilo kroz život, karijeru, u šta je verovao, rekao je: „Verovao sam u sebe. U želju da pobedim, ali i da pobedim sebe. A i život i gluma su pobeđivanje bez pobede.”


„Mlad i zdrav kao ruža” Joce Jovanovića

Dugo nosi titulu naj muškarca, naj šmekera... Biti mangup, rekao je jednom prilikom, podrazumeva pre svega čast i pozitivan odnos prema životu. „Ovo što nas okružuje nije mangupstvo, nije ni hrabrost. U pravom značenju možda i postoji negde na periferiji”, a zatim u svom duhovitom maniru dodao: „a pošto sam ja sa periferije...”
 
Rođen 1943. u Beogradu gde je sa 17 godina upisao Akademiju dramskih umetnosti. Kada je krajem devedesetih u Muzeju pozorišne umetnosti upriličeno veče posvećeno njemu, o svom odrastanju kazao je: „Detinjstvo sam proveo na Crvenom krstu. Bilo je to doba bez televizije, a na Krstu beše pozorište, bioskop i sportsko društvo. Kada sam se krišom, prvi put, okešao na prozor ondašnjeg Savremenog pozorišta (danas Beogradsko dramsko, prim. n.), ostao sam bez daha ugledavši našminkane i kostimirane glumce, spazivši neki drugi svet.“

Zbog prve ljubavi, kaže, nije mogao ni da jede ni da spava, a ona je bila, ni manje ni više, nego lik iz literature - sestra indijanskog poglavice Vinetua.

Prvi glumački angažman Dragana Nikolića bio je u Pozorištu „Boško Buha”, odakle su ga izbacili zbog snimanja filma „Kad budem mrtav i beo”, jer tada se pozorište zbog filma nije ostavljalo. Kasnije ga je Nebojša Komadina pozvao u Atelje 212. Saradnja sa Mirom Trailović, život na sceni i u bifeu tog pozorišta druga je i duga priča.

Nakon snimanja filma „Sezona mira u Parizu” u Francuskoj dobija ponudu od „Theatre de la Vill” da zaigra glavnu rolu u komadu Maksima Gorkog „Na dnu”. Zbog jezičke barijere naučio je napamet (na francuskom) celu knjigu.

Ostalo je zabeleženo s kojim oduševljenjem njegovom ulogom su predstavu ispratili tamošnja kritika i publika, a on kaže da su kolege u Francuskoj bile šokirane.

„Pomislili ljudi da mi ovde učimo knjige napamet pre prve čitajuće probe.”
 
Krajem devedesetih par godina odbijao je da igra u ovdašnjim pozorištima, da govori za medije. Kako je rekao, ta odluka je bila vezana za proteste 1996/97.

„Nije mi bilo jasno zašto su tadašnja opozicija i studenti tražili da se ne igraju predstave. Mogle su da se otvaraju izložbe, održavaju književne večeri... No, u Kolarčevoj izašao sam pred studente i rekao da ja, Dragan Nikolić, više neću igrati predstave u pozorištima dok se ne ispune njihovi zahtevi.

Dan, dva zatim dođem u ‘Zvezdaru’ i kažu mi da je sve prepuno, da predstavu gledaju studenti iz Kolarčeve. Ništa mi nije bilo jasno. Ali reč je reč. Elementarni uslov da čovek bude častan je da drži reč.”

Trebalo bi mnogo toga da se sklopi pa da se pribeleže „prateći sadržaji”, odnosno sve ono što se zbivalo iza kamere tokom snimanja niza kultnih filmova („Nacionalna klasa”, „Banović Strahinja”, „Nešto između”, „Ko to tamo peva”...) i TV ostvarenja („Otpisani”, „Obraz uz obraz”, „Balkan ekspres”...) u kojima je igrao.
 
U obrazloženjima za brojne filmske nagrade Dragana Nikolića, između ostalog, ističe se „izuzetna kreativna sposobnost da uzbudljivo predoči lik velikog psihološkog raspona”.
 
Koliko god je medijski rabljeno to da je radio reklamu za „grand” kafu, toliko je ostala u senci činjenica da se povremeno vraća „svojim” knjigama, da među njima kultno mesto pripada „Hadrijanovim memoarima” Margaret Jursenar, da su mu omiljeni pisci Kiš, Čehov...
 
I na kraju: „Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne. U svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem. Ne mora da znači da sam izašao kao pobednik, ali i iskustvo je vrsta pobede. I život i gluma su pobeđivanje bez pobede.”

Izvor: Blic

Ovde se vidi njegova mudrost i veličina. Bio šmeker-šmeker i ostao. Dragane, kapa dole za tebe

Legenda od glumaca!

Dragan Nikolić leži na VMA!

Glumačka legenda Dragan Nikolić je, kako „Alo!“ nezvanično saznaje, nedavno hospitalizovana! Naime, Nikolić je, prema tvrdnjama našeg izvora, pre nekoliko dana smešten na beogradsku Vojnomedicinsku akademiju. Pošto mu je pozlilo, obratio se lekarima, a oni su odlučili da ostane da leži kako bi ispitali o čemu se radi.



- Dragan se osećao loše, pa je otišao kod lekara na VMA, koji su ga zadržali u bolnici kako bi tačno utvrdili o čemu se radi. Analize njegovog zdravstvenog stanja još traju, a kada budu gotove, znaće se tačna dijagnoza, pa će lekari odlučiti kako treba da ga leče i da li je potrebno njegovo dalje zadržavanje u bolnici - kaže naš sagovornik i dodaje da Nikolića redovno posećuje supruga i koleginica Milena Dravić:


- Milena je stalno kod njega. Veoma je zabrinuta i nestrpljivo iščekuje rezultate, ali se trudi da se to na njoj ne vidi jer želi pozitivno da deluje na Dragana - konstatuje naš izvor, koji kaže i da će čuveni dramski umetnik odmah po izlasku sa VMA nastaviti sa poslovnim angažmanima, a jedan od njih je i snimanje emisije „Milioner“, čiji je voditelj:


- On će početi da radi čim se oporavi. Nekoliko emisija „Milioner“ je snimljeno, pa kada bude izašao iz bolnice, nastaviće da snima još. On je jako vredan čovek i uživa u svom poslu - zaključuje naš sagovornik.
U želji da proverimo ovu informaciju pozvali smo Dragana Nikolića, kao i njegovu suprugu, ali ih nismo dobili do zaključenja ovog broja.

Izvor puls