Dragan Jovanović Danilov, dobitnik "Zmajeve nagrade"

Pesma kao kucanje ljudskog srca

Vreme nacionalnih književnosti definitivno odlazi u ropotarnicu istorije. Ko ne bude spreman da podigne glavu sa ivice svog tanjira pasulja, može da završi kao autista

Radikalna kulturološka promena sa invazijom filma, videa, performansa, dovela je do toga da poezija danas postane marginalna. Nema sumnje da je roman dominantna forma i da je danas teško jednom pesniku da zadrži pažnju čitalaca koji su najvećma izgubili čip za poeziju. Dragan Jovanović Danilov jedan je od retkih pesnika koji izaziva širu pažnju kritike i čitalaca. Danilov je ovogodišnji dobitnik "Zmajeve nagrade" za zbirku pesama "Gnezdo nad ponorom".

Kao da je bogat barokni svet, u knjigama iz devedesetih, zamenila bogata štedljivost u izrazu u vašoj poslednjoj knjizi?

- "Gnezdo nad ponorom" je knjiga o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu. Pesme iz te zbirke, kao i pesme knjiga "Koncert za nikog" i "Homer predgrađa", imaju više rezonancu prema aktuelnom, životnom realitetu. U ovoj zbirci još više sam produbio poetiku "Homera predgrađa". Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva, već je on, jednostavno, pesnik predgrađa. On malo toga izmišlja. Kao i dobri slikari iz starih vremena, on slika po modelima koje je izmislio Svemogući. NJega zanimaju male, naizgled efemerne teme: podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa...
      

Dobitak na lutriji nismo iskoristili

- Moj ideal je da izmirim slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu. Mi smo, nažalost, neradan, lenj narod. Tužno je to što smo u istorijskoj lutriji izvukli najplodnije krajeve na zemlji, a da to nismo iskoristili za svoju društvenu i ekonomsku stabilnost. Rad, red, neumoljiva strpljivost, budna savest i ustrajna dužnost su i osobine oko kojih se vrti svet, a ne plandovanje, prolazne naslade i veselje bez kraja - kaže Danilov..
      
   
   

Jedan ste od retkih pesnika za čije stvaralaštvo postoji ozbiljno zanimanje čitalačke publike.
- Imao sam sreću da moja poezija već na samom početku privuče pažnju i da o njoj bude pisano i afirmativno i opadački. Raduje me što imam čitaoce izvan akademskih i kritičarskih krugova. Jako je važno poeziju ponovo povezati sa širim svetom.

Jedan ste od najprevođenijih srpskih pesnika, imate već desetak izdanja na drugim jezicima.
- Vreme takozvanih nacionalnih književnosti definitivno odlazi u ropotarnicu istorije. Danas živimo u dobu otvorene planetarne kulture i internacionalnog kulturnog zbližavanja i onaj ko ne bude spreman da podigne glavu sa ivice svog tanjira pasulja, taj može da završi kao autista, minoran i marginalan.

Elizabet Hamilton je zapisala da u "Gnezdu nad ponorom" spajate i izmirujete religioznu upitanost, slavu erotične putenosti i lament nad propadljivošću tela.

- Poeziju doživljavam kao pansofiju, svemudrost, religiju, zato što u meni izaziva osećanje apsolutne zavisnosti. Čoveku nije dato da pronikne u misterije pravednosti, blagosti, ljubavi, Boga, poezije. Sve su to stvari koje za mene nisu vidljive. One su tek poznate ljudskom srcu. Psalmist, prisetimo se, spominje "misli srca" (tog mesta nepisanog zakona) što znači da je Bog dao ljudima srce da razmišljaju.

Verujem da su sve tajne zakopane duboko u ljudskom srcu i da ih tu i treba tražiti. Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji.


Izvor: Glas Javnosti \ Zvonko Prijović