----------------------------------


Извор:http://cultofghoul.blogspot.com/2010/10/zoran-inic-u-pesmama.html

требало је да ископираш и ово ... да људи стекну представу шта их чека на сликама ... 




jeдноставно не знам ... да ли да се смејем или да плачем или да се нервирам због људске глупости

...ne! ni plakati,ni smejati se.jednostavno pustiti da glupost vetri.

Niksm .... Daj pusti nam te pesme u normalnom formatu ... i jednu po jednu , da se smejemo natenane ...

Koliko vidim  frik koji je objavio ovaj pamflet o ex U.P.M.u  je iz sela Prekonozi , rodjen u zeljoradnickoj zadruzi ... pardon porodici ...   .. sve drugo  mi je nejsno ...  

Др Живомир Жика Николић је рођен 21. марта 1954. у селу Преконози код Алексинца, у земљорадничкој породици. Докторирао је на Пољопривредном факултету у Београду, на време, 1997. године и стекао звање доктора биотехничких наука. Радио је у Заводу за шећерну репу (ЗШР) - “селекција” у Алексинцу.

Објавио је песме за децу “Кад порастем бићу песник” (2001), песме за децу “Кад прочитам све ћу знати” (2002), још песама за децу “Губанова дружина – Први део” (2003), за нешто старију дечицу “Очекујем драгу да ми дође” (2003), “Кад порастем бићу песник 2” (2004), песме на сврљишко-заплањском наречју “Попре беше поубаво” (2006), збирку љубавне и родољубиве поезије “Брђанка све памти”, збирку афоризама “Они низашта узеше све” (2008) и, коначно, “Губанова дружина – други део” (2009).

Члан је књижевног клуба “Соколово перо” из Соко Бање, и СКОР-а у Београду.
Песме су му награђиване и штампане у многим зборницима широм Србије. Заступљен је и у антологији љубавне поезије за децу “Хоћу да се љубим” (2007). Као пензионер живи и ствара у Алексинцу.
---------------------------
може једна страна једна порука...што би угушило тему.
дoбро је овако!
  

Gde iskopa ovo , u kući cveća?

http://cultofghoul.blogspot.com/2010/11/zoran-djindjic-poslednje-skrnavljenje.html

Одушевљен сам е, епик џанк

А јел'би то мого да отпева Жика Обретковић?

нешто као предговор:
-----------------------------------

Raskomadano srce       
NENAD PROKIĆ      

Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam: bilo je potrebno, posle svega, da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce.

Nisu uspeli, u procentu većem od četiri ili sedam i po posto da ga podržavaju kada je promovisao mišljenje u krupnijim dimenzijama, kada se hrabrije i pametnije od svih borio protiv poslednje diktature usred Evrope, kada ih je spasao od gladi, inflacije i terora, epidemije i emigracije, kada je zatvorio katalog svih katastrofa što se mogu zamisliti, kada ih je mirio sa susedima i vraćao civilizovanom svetu: nisu ga podržavali čak ni kada je na svoja pleća preuzimao teret izručenja krvoločnih i umno poremećenih srpskih lidera, nisu ga voleli kada im je vraćao banke, valutu i podzemne garaže. Pa ni onda kada je očigledno postao svetski omiljen premijer, koji je imponovao obrazovanjem, znanjem, izgledom i ponašanjem. A svaki Srbin je bio svedok.

Bilo je potrebno još nešto, sasvim u duhu srpskog mraka: bio je potreban taj jezivi gest mučeništva i žrtve. Srbi se nikada nisu ustezali da ga traže od svojih najplemenitijih glava. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti, znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde, opet u korist svoje ogromne štete, proglasite krezube kokošare i palikuće patriotama; neka vam opet budu preči banditi i ubice od suseda Hrvata i Mađara; glasajte za kilave, korumpirane i retardirane ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara?

Ništa nije, naime, opasnije nego kad mali pate od ludila veličine. To važi kako za pojedince, tako i za čitave narode. Baš je u ovom društvu, iz tačno tog razloga, stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum, jer takve stvari se ne dešavaju slučajno. Taj monstrum ima više glava, neke su veće, neke manje, ali nijedna neće sama otpasti. Zato su ovdašnji pošteni i izistinski patriotski opredeljeni intelektualci morali oduvek da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da, na kraju, u tome izgore. Jer, hoće da nadomeste nešto za sve nas. To nije mogućno u potpunosti, ali svaki takav pokušaj vuče napred više od bilo čega u nesrećnim društvima. U našoj civilizaciji ionako opstaje samo jedan tanak sloj koji svakog trenutka mogu da probiju destruktivne snage podzemlja.

Njegovo već raskomadano srce moralo je da podnese još nešto: ceremoniju koja ne ide uz njega, kao što ni smrt nekako ne ide uz njegov osmeh. Ali, ako je pop koji je govorio, postao makar donekle svestan suštinskih stvari potrebnih za sreću ovog naroda, u šta duboko sumnjam, onda je i to sve trebalo da bude baš tako.

Od mnogih pitanja koja sada iskrsavaju, ključno je možda baš ovo: da li će Zoran Đinđić biti jači od sopstvenog mita koji će Srbi o njemu stvoriti i da li, eventualno, taj mit neće postati nužno nekrofilski? Jer, nije on nikakav mučenik i žrtva kakvim bi ga Srbi najradije videli. On je spejs-šatl za Srbiju, koji možda ponekad eksplodira u svojoj ludoj hrabrosti i brzini, ali i dalje ostaje blistava i munjevita misao budućnosti.

http://www.pescanik.net/content/view/1030/135/