ovaj je izgleda pobrkao loncice

XIII - БОРБА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ
          1880-1918 ГОДИНЕ

Ово поглавље носи наслов Борба За Ослобођење И Уједињење и обухвата временско раздобље од 38 година. Потребно је одмах напоменути да је ово време-нско раздобље уствари само завршни и најуспешнији ход те борбе, која је стварно почела са краљом Стефаном Твртком I. Од времена слома Српске Царевине, тачно од смрти цара Уроша, сви краљеви, деспоти, војводе, кнеже-ви и патријарси и цео народ из свих српских покрајина имали су пред собом као главни циљ - ослобођење и уједињење свих српских земаља и народа.
Живот Срба под Аустријом, пре Садове, био је тежак и у извесним временима достизао степен неподно-шљивог. Али, с обзиром да су Срби уживали извесне повластице у Српској Војној Крајини, изгледало је, бар теоретски, да би се могло наћи неко и за Србе прихватљи-во решење за стварање српске државе унутар те царевине. Хабзбурзи су се називали римским царевима и сањали о обнови Римског Царства, са њима на челу, као заједнице европских народа, неке врсте унуверзалног царства. Из тога се могло логично закључити да у томе универзалном европском царству треба да има места и за Србе и Србију. Али то је била само једна теорија коју је пракса стално оповргавала. После Садове и та идеалистичка теорија је потпуно ишчезла. И у овоме се историја понавља, све до три године уназад бројни Срби су мислили и говорили да у тој Уједињеној Европи, која се сада ствара, треба да има места и за Србе. Већ су нам говорили како ћемо ce у том друштву технолошки унапредити. Али са разбијањем Југославије, када су нас из те њихове Европе засули лажима и мржњом, која је уједно и атавистичка и патоло-шка, и у сваком случају за културног човека неразумљива, отрезнули су нас од тих наших заблуда.
После Садове, Аустрија је потиснута из немачког света и из западне Европе, што је за њу значило - збогом пуста снови о римском царству и универзалној царевини. Она је морала пронаћи нове разлоге њеног постојања или се свести на једну малу и безначајну земљу. Пошто је аустријска држава била држава Римске Цркве, на тим основама је она поставила своју животну филозофију и перспектаву за будућност. Преусмерена на искључиву улогу ширења католичанства, убрзо се претворила у
инструменат римске верске инквизиције. Освајање српс-ких земаља и њихово католоцизирање је њена искључива историјска мисија.
Видели смо да у време Пожаревачког мира Аустрија није желела да у своме саставу има једну право-славну Србију, па је целу вратила натраг султану. Сада је њена нова улога сасвим друкчија, она подразумева освајање српских земаља по сваку цену и спровођење насилне католизације. За ту нову мисију Аустрија се припремала не само на војно политичком плану, него и у свим другим видовима: верском, културном, научном, пропагандном итд. Као водећа католичка држава она је имала потпуну подршку Римске Цркве, а преко ње и свих католичких народа у свету, нарочито у западној Европи. По солида-рности из интереса у ове треба укључити и Велику Британију и протестантску Немачку, јер је Аустрија била немачки Источни Рајх. Следећи у стопу Британију, и Америка се укрцала у исти воз, а да није баш увек била начисто са тиме куда тај воз иде. Од седамдесетих година XIX века почиње, под вођством Аустрије, једна велика међународна антисрпска завера, која није свуда и код свих народа била потпуно схваћена. Било је и стихиског слеђе-ња као што се следи једна мода. Та завера није ни до данас потпуно откривена и објашњена. Многи честити људи на Западу увиђају да ту није ствар у реду, али нерадо у то улазе. Једни што им то на известан начин иде у интерес, други што их се то много не тиче и трећи и у највећем броју - зато што је иза те завере заложен ауторитет Католичке Цркве па неће да се замерају.
Последице од те завере по нас Србе су биле огромне и ми и данас од тога патимо, јер све што се нас тиче постављено је на целом Западу као у кривом огледалу. Тако се десило да се у Америци, у врло озбиљним установама, сачувају извештаји о догађајима из времена Балканских ратова, у којима је доказана истина просто окренута на главачке. Људи то данас читају и из тога изводе закључке о нама.

Тако, отприлике, стоји и са свим другим подацима о нама, о нашој историји, о нашој земљи и о нашем народу. Вешто исковане предрасуде и обмане о Србима од стране беч-ких пропагандиста имају и данас, као што се то свуда показало, врло снажно дејство на целом Западу. У ту лажну пропаганду људи и данас верују, јер других података и немају. О Србима се и данас зна на Западу тачно онолико колико је бечка пропаганда дозволила да се зна.
На целом Западу није се појавило ни једно једино научно дело о Србима у последњих сто година, ни о српској историји ни о српској култури ни о српском језику. Понавља се папагајски само оно што су бечки слависти написали.
Само годину дана после Садове, направљена је тако звана аустро-мађарска нагодба, којом је ударен темељ господарства Немаца и Мађара над Словенима и Романима. Све српске земље под Аустријом подвргнуте су систематском расрбљавању и католицизирању. На удару је нарочито била Далмација а затим и Босна и Херцеговина. На годину дана пре Невесињске пушке, 1875 год, што зна-чи на крају турске власти у Босни и Херцеговини, састав становништва у овим земљама, према верском обележју изгледао је, у заокруженим бројкама, овако: 130,000 католика (11%), 480.000 муслимана (40%), и 600.000 православних (50%), од укупног броја становништва. Подаци потичу од писца католика. (Прико Де Сент-Мари, ст. Зб) Аустријски попис становништва, после окупације Босне и Херцеговине, обављен је 1879 године и даје следећу слику: 495.761 православац (42%), 448.613 муслимана (39%) и 209.391 католик (18%). Из овога ми видимо смање-ње броја православних за око сто хиљада душа, смањење броја муслимана за око тридесет хиљада и повећање броја католика за око осамнаест хиљада душа. Са овим бројевима нешто није у реду и изгледа да је аустријски попис, односно, резултати који су објављени, били подешени према њеним политичким циљевима.
Смањење броја муслимана за око тридесет хиљада може се прихватити, јер су Турци готово сви отишли у Турску и са њима један део Срба муслимана. Повећање броја като-лика од осамнаест хиљада за тако кратко време је немогуће. Исто тако је немогуће статистички објаснити мањак од преко сто хиљада православних Срба. Да је Аустрија објавила праву слику становништва Босне и Херцеговине, после окупације, цео свет би видео да је она окупирала једну чисто српску земљу. Пошто је велики број католика, још тада, осећао се и изјашњавао се као Срби, а то исто је важило и за муслимане. Да је тада попис становништва извршен по националној припадности, уместо по вероисповести, број Срба би прешао двотрећинску већину. У томе и лежи објашњење зашто је Аустрија манипулисала са пописом становништва.
Убрзо после Садове у Хрватској се стварају политичке странке на чисто антисрпској основи, чија је једина делатност била - вођење антисрпске пропаганде. Таква је била Хрватска Странка Права, коју су основали Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Њена антисрпска пропаганда названа је и у самој Хрватској - "стеклиштвом", што на кајкавском значи штектање паса. Само годину дана после аустро-мађарске нагодбе појавила се књига Анте Старчевића: "Име Срб". Та књига је гомила будалаштина и које каквих и које чијих измишљотина, али с обзиром на низак културни ниво и заосталост средине којој је намењена, она је имала великог утицаја. Затим се од истог писца појавила друга књига: "Пасмина Славо-сербска по Хрватској", 1876 год, којом су постављени основи будућег геносида над Србима. "Стеклиштво" није било неки посебни, а још мање случајни феномен, него је то производ аустро-клерикалне антисрпске пропаганде са ширим залеђем. Треба напоменути да је у Хрватској и Славонији, све до 1910 год, било само 48.000 особа са правом гласа. Широки слојеви храватског становништва држани су намерно у дубокој заосталости и политичкој обесправљености. У Босни и Херцеговини је било 1910 год, после тридесет година аустријске окупације, свега пет средњих школа и 87 одсто становништва било је неписмено. Уместо школа грађене су католичке цркве и самостани и организовани францискански и језуитски семинари, као нови велики центри за производњу мржње против Срба. Ови центри су били посебно активни у Широком Бријегу, Травнику, Високом и Фојници. После једног сукоба са језуитима српски православни митрополит Сава Косановић морао је напустити своје седиште 1885 године.

Као круном аустро-клерикалне антисрпске пропаганде имају се сматрати одлуке "Свехрватског Католичког Конгреса", одржаног првих дана септембра 1900 год. у Загребу. На томе конгресу је језуита др. Јосип Штадлер, митрополит врхбосански и први католички бискуп Босне био главни говорник. Штадлер износи своју жељу: "да се што пре Босна и Херцеговина сједини са матером зем-љом." Немојте се преварити, поштовани читаоци, није он под том његовом -матером земљом - мислио на Србију, као што би то логично требало да буде, него је, по његовом новом програму, то била - Хрватска?!
Штадлер је уз ово још прогласио истоветност хрватства и католицизма. Тиме се једном једином изјавом сви Срби католици пребацују у Хрвате. Погажена је хиљадугодишња традиција постојања католика међу Србима. Десетине хиљада, на разне начине прекрштених Срба, проглашавају се Хрватима. Сви католици Славоније, Босне и Херцеговине и Далмације проглашавају се од Штадлера Хрватима, а да их нико није питао за њихово мишљење и национално осећање. По тој језуитској логици, Хрватима се проглашавају и сви припадници других народа који су католици. Писац овох редова је имао прилику да чује изјаве неких Хрвата, савременика, о постојању "хрватских села на Косову". Мисли се на Шиптаре католике. Поводом одлука овог "Свехрвтског Католичког Конгреса", др. Иван Шарић, тадашњи уредник "Врхбосне" и каснији врхбосански надбискуп, изјавио је да је то: "наш клерикални програм за нови XX век." Папа Леон XIII дао је пуну подршку овоме конгресу и његовим одлукама. Овај њихов конгрес је прогласио Хрватском не само Српску Војну Крајину, Далмацију и Славонију, него и целу Босну и Херцеговину и Срем све до Београда. Један од вођа на овоме конгресу, др. Шандор Брестиенски је изјавио: "А да је наша Хрватска домовина особити дар Божји показује то њезина природа: њезино красно море од истарске обале до Боке, њезине красне планине од словенских Алпа до Саве, где се у Дунав слива и врлетне босанске красоте."
Једну четвртину становништва у самој Хрватској чинили су Срби, али нису имали никаквих националних права. Лика, Кордун и Банија, где су Срби били у већини, плански су запостављене од свих јавних служби и привредног развоја. Са друге стране аустријске власти настоје да онемогуће било какву сарадњу између Срба и Хрвата и у ту сврху монтирају разне "издајничке процесе" и уз помоћ свештенства покрећу руљу 1902 и 1908 год. да разбија, пљачка и руши српске радње и пали српске куће у Загребу. Међу државним чиновницима у Босни и Херцеговини било је 190б год. 42% Хрвата, 25% Пољака, 5% муслимана и само 3% православних Срба. До 1910 године досељено је у Босну и Херцеговину, осим великог броја Хрвата, још 70.757 католика разних националности. У времену од 1895 до 1910 год, исељено је из Босне и Херцеговине 50.280 лица у прекоморске земље, од којих су огромна већина били Срби.
Аустрија није скривала своје тежње за освајањем свих српских земаља. Анексија Босне и Херцеговине 6-Х-1908 године само је потврдила њене намере. Уз освајање ишао је упоредо и програм, као што смо из изложеног видели, тоталног уништења Срба као нације. Србима је било јасно да ће за своје ослобођење и уједињење морати истовремено ратовати са две царевине: Аустријом и Турском и са њиховим успутним савезницима и помагачима. Анексија Босне и Херцеговине узрочила је стварање револуционарних организација, где на првом месту треба истаћи Младу Босну, која је створена по угледу на Манцинијеву Младу Италију. Млада Босна је имала у своме програму ослобођење Босне и Херцеговине и уједињење са Србијом и Црном Гором. Вођа и идеолог Младе Босне био је Владимир Гаћиновић, родом из Херцеговине, који је уједно био и члан организације пуковника Аписа -Уједињење Или Смрт.
Аустро-Угарска је имала око 50 милиона становни-ка, од којих је било само 12 милиона Немаца и 7 милиона Мађара, који су заједно држали у подчињеном и обеспра-вљеном положају 24 милиона Словена, 4 милиона Румуна и један милион Италијана. Иако су Словени католици употребљавани као оруђе у борби против Срба и они су сви држани у подчињеном и понижавајућем положају. Цар Франц Јозеф је изјавио: "Више волим да будем немачки кнез него словенски цар."
У првом Балканском рату Аустрија се надала поразу Србије и уз помоћ Немачке утицала у Истанбулу да се главне турске снаге упуте у долину Вардара према Србији. Треба знати да су тада немачки официри водили турски генералштаб. Преко немачке династије Кобурга у Бугарској, немачких послушника, успели су да одврате Бугаре од упућивања једне армије на Вардарско ратиште, како је то било предвиђено уговором о савезу између Србије и Бугарске. Српске победе над Турском изненади-ле су Аустријанце и Немце, па су свим силама радили да гурну Бугарску у рат против Србије. Неспоразум по пита-њу граница између Србије и Бугарске требао је бити решен арбитражом Русије, како је то било предвиђено уговором о савезу, али Кобург је слушао Беч и Берлин и пошао у рат против свога савезника Србије. Српска победа у оба Балканска рата изазвала је хистерични гнев у Аустрији. По бечким улицама су чак и даме са стиснутим песницама викале и псовале Србе. Уочи потписивања мировног уговора, у Букурешту 9-VIII-1913 год, аустријски амбасадор у Риму изјавио је италијанском министру спољних послова, Сан Ђулиану, да је Аустро-Угарска одлучила да нападне Србију.

Међу Србима је владало мишљење да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд главни подстрекач рата против Србије. Ово мишљење није било погрешно, само што он није био нека усамљена појава, него је иза њега стајала цела Аустро-Угарска. Долазак Франца Фердинанда на војне маневре, 1914 год, који су били припрема за напад на Србију и његова изазивачка посета Сарајеву на Видовдан, дали су повода члановима Младе Босне да припреме атентат на њега и да га убију. Ово је Беч искористио као повод за објаву рата Србији. До тога би и тако и тако дошло и све да се ово убиство није десило, пошто се Аустро-Угарска већ била одлучила на тај рат годину дана раније.
Иза Аустрије стајала је Немачка и наравно -Ватикан. Постојала је пуна сагласност римске Курије и папе Пија Х са аустријским нападом на Србију. То по-тврђује и депеша аустро-угарског посланика при Ватикану, Морица Палфиа, упућена из Рима 29-VII-1914 год, грофу Бертолду, министру иностраних дела Аустро-Угарске. О разговору који је имао са државним секретаром Његове Светости, кардиналом Мери дел Валом, он извештава: "Он је, истина, означио ноту упућену Србији као оштру, али је ипак одобрио, без ограде, и изразио у исто време, на један посредан начин, наду, да ћe Монархија ићи до краја. Дакако, мислио је кардинал, да је штета што Србија није већ много раније 'учињена мањом', јер тада би се ово могло, можда, извести без тако великих опасности као данас. Ова изјава одговара мишљењу папе, јер је у току ових последњих година Његова Светост у више махова изразила своје жаљење што је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа." Гроф Палфи је питао: "Из којих разлога се Католичка Црква показује тако ратоборном у време када са њом управља поглавар који је прави светац и сав истински прожет апостолским идејама?" Добио је овакав одговор: "Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза Монархију све до сржи и која ће је временом расточити.
Поред свих других покушаја које је Курија предузимала у току последњих десетија, Аустро-Угарска јесте и остаје католичка држава 'пар екселанс', најјачи бедем који је преостао у овоме веку Христовој Цркви. Рушење тога бедема значило би за Цркву губитак најчвршћег ослонца у борби против православља. Она би изгубила свог најјачег поборника. Из тих разлога, дакле, као што је за Аустрију неодложно потребно, да због самоодржања ослободи, по потреби и силом, свој органи-
зам од зла које га нагриза, тако је и за Католичку Цркву нужно да учини све, или да одобри све, што би могло послужити постизању тога циља. Ако ствари посматрамо у овој светлости, можемо врло лако открити везу између папиних осећања и ратничког расположења."
Други документ по истој теми је телеграм баварског отправника послова, барона Ритера, упућен његовој влади 26-VII-1914 год. Он јавља: "Свети Отац одобрава што Аустрија врло оштро иступа против Србије... кардинал државни секретар држи да Аустрија неће презати да макар и својим војскама сатре агитацију која је довела до злочина у Сарајеву, а која у исто време озбиљно прети опстанку Монархије. Све ово потврђује колико се Света Столица плаши Словена."
Живот Срба у земљама под аустријском окупаци-јом после сарајевског атентата био је страдалнички, а најгоре је било у Босни и Херцеговини и Хрватској. Свуда су нападани и убијани, српске куће паљене, а радње разбијане и пљачкане. У овим нападима главну улогу имали су, нажалост, Хрвати. Аустијске власти вршиле су масовна убијања српског становништва, вешања и стрељања, нарочито угледних Срба. Организовани су концентрациони логори смрти, од којих су најпознатији били у Терезинштату и Араду. У тим логорима је уморено на десетине хиљада Срба укључујући и жене и децу.
После пораза Аустро-Угарске у рату са Србијом 1914 године било је свакоме јасно да се та "тамница народа" неће моћи одржати. Католичка Црква је радила на њеном спасавању и због тога Фрушка, Енглеска и Америка нису ништа предузимале што би могло допринети њеном разарању. Папа Бенедикт XV предузео је акцију за мир, својом нотом од 1-VIII-1917 год, у циљу спасавања Аустро-Угарске. И Фрушка је на томе радила и водила тајне преговоре са Бечом све до априла месеца 1918 год. Тек после изјаве грофа Чернина, од 2-IV-1918 год, у Бечу, да је Аустро-Угарска одбила мир који јој је Фрушка понудила и тиме обелоданио ту закулисну радњу, па је зато Фрушка прекинула даље напope на спасавању Аустрије.

Лојд Џорџ је изјавио, 5-I-1918 год, да ни Енглеска ни Америка нису намеравале разбијање Аустро-Угарске, него су хтеле њено преуређење под династијом Хабсбурга.
Због тих закулисних радњи на спасавању бечког мртваца, обустављена је офанзива српске војске 1916 год, када је већ била крунисана победом на Кајмакчалану и могла је да спаси Румунију од капитулације. А друга офанзива српске војске 15-IХ-1918 године, одобрена је захваљујући критичном стању фрушке војске на западном ратишту и залагању фрушког генерала Франше д'Епереа, који је био послат по казни у Солун и био у личном сукобу са својим предпостављеним у Паризу. Уместо да врати у Фрушку две њихове дивизије, како му је било наређено, он је радио за Србе, да би се осветио онима са којима је био у сукобу и вратио у Париз као победник. После победе српске војске, у Паризу су неки говорили: "Требали смо га извести на суд, али сада није нам преостало друго, него да му гурнемо у њушку маршалску палицу."
Мађарска се одвојила од Аустрије, 24-Х-1918 год, да би се сама лакше спасавала од последица пораза. Само четири дана пре званичне капитулације Аустрије, о којој се већ знало унапред, Сабор у Загребу доноси одлуку, 29-Х-1918 год, о раскидању са Аустријом и Мађарском. Аустрија није желела да потпише капитулацију пред Србима, стварним њеним победиоцима, него је то учини-ла пред Италијанима, 3-ХI-1918 год. Мађарска није имала другог излаза и потписала је капитулацију пред Србима.
Уједињење српских земаља 1918 године ишло је преко покрајинских, земаљских, Сабора, који су у томе времену били једини легални представници власти и воље народа у тим земљама. Уједињење српских земаља ишло је овим редом: Босна и Херцеговина су се ујединиле са Србијом 18-ХI-1918, Војводина 25-ХI-1918, Далмација доноси одлуку, око 20 новембра, о уједињењу са Србијом и ту своју одлуку је објавила и послала Сабору у Загреб поруку да се она уједињује са Србијом па било са њима заједно или без њих. Црна Гора се ујединила са Србијом 26-ХI-1918 године. Славонија, Хрватска и Словенија су се ујединиле са Србијом 1-ХII-1918 год. Неки прослављају 26 новембар као дан уједињења Срба, а други славе 1. деце-мбар као дан југословенског уједињења. Ни једно ни друго није тачно и то су више изрази пометње и незнања него било што друго. Први децембар је истински дан српског уједињења, јер су се тога дана ујединили са Србијом и Срби из Славоније и Крајине. Он је уједно и дан уједињења Хрватске и Словеније са Србијом, али не дан уједињења Југословена или Југославије, јер она није тада ни постојала, тек тринаест година касније проглашена је Југославија.
Уједињење српских земаља признато је и озваничено међународним мировним уговорима после Првог Светског Рата. Као што је призната и нова држава настала из тога уједиљења, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. После разбијања Југославије у Другом Светском Рату, она је на основу истог стања и права била обновљена. Осим припајања Истре Југославији, није било никаквих нових уједињења или сесеција. Зато и данашње разбијање Југославије треба посматрати са становишта права уједињења из 1918 године, и стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Словенија се одцепила, и нека јој буде са срећом. Хрватска се одцепила, па нека и њој буде са срећом. Само што се њено одцепљење не односи, правно, и на Славонију и Крајину. А о Далмацији и да не говоримо. Јер приликом уједињења првог децембра 1918 године, заједно са Хрватима били су и Срби из Славоније и Крајине, а они се не одцепљују. Значи одцепљују се Хрватска и хрватски предели у Славонији и хрватски предели Српске Војне Крајине. Данашња слободна Српска Крајина је само један мали део бивше Српске Војне Крајине. Срби имају потпуно право да и путем употребе силе очувају јединство својих земаља, своје државе и свога народа. То право обухвата српске крајеве у Славонији, Српској Војној Крајини и Далмацији. На то Срби полажу право на основу историјског права, на основу етничког права и на основу права о уједињењу из 1918 године. Никада у историји Далмација није припадала Хрватској, ни стварно ни правно, припадао је само један мали део Далмације. Напротив, Хрватска је настала у Србији и на српској територији. Хрвати су живели и могу да живе у Србији, али за Србе нема живота у Хрватској, па било којој и било каквој. Само оно што је Хрватска унела у заједницу са Србијом 1918 године, нека то данас износи, ни више ни мање.

XIV - ПОГОВОРНО СЛОВО
У овој књизи, Западна Србија, обухваћени су само догађаји, временским редом, у најкраћим цртама и без ширих објашњења. У намери да обим књиге буде што мањи нисмо могли давати потребна објашњења свима збивањима о којима смо говорили. Због тога налазимо потребним да се у овом поглављу осврнемо на нека важна питања.
У западним српским земљама ми данас имамо велики број житеља припадника Католичке Цркве. Хрвати их присвајају и не правећи разлике између њих и Хрвата. Ту они укључују и Дубровник, у коме никада није било Хрвата, нити је тај град икада припадао Хрватима или некој Хрватској држави. То исто чине са католицима Далмације, коју су Хрвати махом напустили у време турске најезде и у којој су данашњи католици у огромној већини етнички Срби. Исто тако поступају и са западном Херцеговином, где се на подручју старог српског племена Неретвљана проширила Католичка Црква. Врло добро је познато да на томе подручју Неретвљана није никада било Хрвата.
Добар број католика у наведеним покрајинама се и не осећају Хрватима, па и поред упорне и насилне пропаганде која се над њима спроводи. А како би се и могли осећати Хрватима они Срби које су усташе насилно превеле у католичку веру? Сви ти Срби који су у разним временима променили веру нису могли променити њихово порекло, они су етнички Срби. Ако неко тврди супротно од тога, он тиме каже да су Срби који су прешли на католичку веру дезертери из Српске Нације. Ако се они требају сматрати дезертерима, откуда неко може да потражује неке територије на основу тих дезертера? Да ли су игде дезертери могли однети земљу на опанцима? Земља је увек припадала онима који су је бранили и за њу се борили а не онима који су из ње побегли. Нека ово посебно имају у виду Хрвати када је реч о Далмацији.
Никада и нигде вера није обележје националности нити то може да буде. У Америци има данас више од 250 разних вера. Када би неко рекао да у Америци има преко 250 разних националности, толико колико и вера, цео свет би га сматрао лудим. Постојање католика међу Србима није ништа ненормално, нити је то неки феномен, нити је то настало у овим временима. Од времена успоставе Хришћанске Цркве један део Срба је био под надлештвом Рима, а други део под надлештвом Константинопоља. И када се Црква раздвојила на Источну и Западну, велики број Срба је остао под Западном Црквом. Зато су и настале две упоредне црквене хијерархије код Срба. И зато ми Срби не можемо више дозвољавати да нам неко присваја делове наше Српске Нације. У свима будућим решавањима политичких односа са Хрватама има се постављати питање Срба католика. Исто то питање се мора постављати на дневни ред и при свим будућим разговорима са Светом Столицом, све док се то питање коначно реши.
Постојање припадника исламске вере међу Србима старо је више од пет векова. Велики број Срба је преведен на ислам у време турске окупације, али врло мали број њих је асимилован од стране Турака. Са повлачењем Турске из српских земаља повукли су се и Турци, а остали су само поисламљени Срби. Данашњи муслимани у Босни и Херцеговини, у Санџаку и уопште у српским земљама су преко 95% Срби. Зато се ми не можемо управљати према које каквој лажној пропаганди, према заблудама једних и обманама других. Питање Срба муслимана треба бити постављено јасно и решено без оклевања. Када, рецимо, Америка буде прогласила да Американци муслимани нису више Американци него нека друга нација, тада ћемо и ми Срби рећи да Срби муслимани нису више Срби него нека друта нација.
Писац ових редова је прошао доста земаља и упознао доста народа, али толерантнијег народа од Срба није видео. То нама Србима треба да служи на част и требамо и даље неговати ту велику тековину српске културе. Међутим, то не треба да нас одведе у другу крајност. Не усуђивати се рећи истину и поставити ствари на своје право место је кукавичлук, а не врлина. Намерно скривање истине и лагање себе и друтих је поквареност. Ми Срби нисмо ни кукавице ни покварењаци! Нека сваки Србин зна да је истина наш најнепробојнији штит. Ми Срби нисмо никада били једноверна нација па то нисмо ни данас. За разлику од наших западних европских суседа ми нисмо знали за верске ратове, нити за насилна преверавања.

На Двору православног цара Душана седели су министри католици. Пример какав се у то време није могао видети ни у једној другој земљи у Европи. Велики војвода од Светог Саве и Чувар Гроба Светог Саве био је богумил! Обновитељ српске патријаршије у Пећи био је муслиман! Једини српски књижевник нобеловац био је католик!
Српска Нација има данас у својим редовима: православаца, католика, муслимана и протестаната. Не можемо дозволити цепање нације по верској припадности. Да смо били одлучни и доследни по томе питању у последњих седамдесет година не би смо данас имали грађански рат.


САДРЖАЈ
Предговор
I - Србија пре Римске Империје
Bibliographia I
II - Србија у Римској Империји
Bibliographia II
III - Обнова Јадранске Србије Династија Свевладовића 490 - 641
Bibliographia III
IV - Династија Светимировића 640 - 794
Bibliographia IV
V - Династија Оштривојевића Прво Раздобље 794 - 865
Војвода Оштривој 794 - 796
Краљ Толимир 796 - 812
Краљ Прибислав 812 - 815
Краљ Крепимир 815 - 840
Краљ Светорад 840 - 858
Краљ Радослав 858 - 863
Краљ Часлав 863 - 865
Bibliographia V
VI-Србија без краља 865 - 926
Bibliographia VI
VII - Династија Оштривојевића Друго раздобље 926 - 1171
Краљ Павлимир - Ратник 926 - 942
Краљ Тјецимир 942 - 962
Краљ Прелимир 962 - 990
Краљ Силвестар 990 - 994
Краљ Тугимир 994 - 1000
Хвалимир, Петрислав, Владимир и Драгимир 1000 - 1011
Краљ Доброслав - Војислав 1024-1065
Краљ Михаило 1065 - 1084
Краљ Бодин 1085 - 1111
Оштривојевићи од 111 до 1171
Bibliographia VII
VIII-Династија Немањића 1171 - 1371
Краљ Стефан Првовенчани 1196 - 1227
Краљ Радослав 1227 - 1234
Краљ Стефан Владислав 1234 - 1243
Краљ Стефан Урош - Велики 1243 - 1276
Краљеви Драгутин и Милутин
Краљ Стефан Дечански 1321 - 1331
Цар Душан Силни 1331 - 1355
Цар Урош 1355 - 1371
IX- Династија Јаблановића 1371 - 1463
Краљ Стефан Твртко 1377 - 1391
Краљ Стефан Дабиша 1391 - 1395
Краљ Стефан Остоја 1398 - 1418
Краљ Стефан Твртко U 1404 - 1443
Краљ Стефан Томаш 1443 - 1461
Краљ Стефан 1461 - 1463
Х-Династија Хранића 1389 - 1501
ХI-Турско доба 1501 - 1578
ХII-Српска Крајина 1578 - 1880
XIII - Борба за ослобођење и уједињење 1880 - 1918
XIV - Поговорно слово



Сардонија - Завод за Србистику

Седамнаестог марта 1995 године основана је једна нова српска културно научна установа, под именом Сардонија - Завод за Србистику. Природа саме установе предодредила је њено име. То име је Сардонија, синоним културно научне установе, филозофске школе, скупа учених људи и тд. Име је српско и српског порекла, које се веже за име града Сарда у Малој Азији, у коме је први пут у историји постојао један скуп учених људи и прва филозофска школа, још у шестом веку пре Христа. Сард је био стециште свих културних праваца из Европе, Азије и Мисира, културна престолница, у правом смислу те речи, седмог и шестог века с.е. На двору у Сарду се окупљају најученији људи тога времена, где стварају један посебан учени круг, неку врсту високе школе, коју је Платон описао као "Гозбу седам мудраца".
У томе ученом друштву или школи - Сардонији, нашли су се само врхунски научници и уметници. Тада се у Сарду стварају прве теоретске научне школе, које су биле основ савремене науке. Прва филозофска школа, прва геометријска школа, прва правна школа и многе научне теорије, међу којима, по свој прилици и прва атомска теорија. Најчувенији припадник сардијског ученог друштва био је Талес, оснивач прве филозофске школе. Талес је у Сарду проучавао, осим филозофије, још и халдејско звездарство, вавилонско законодавство, физику и геометрију. Он је предвидео прво у историји познато помрачење сунца, које се десило 28-5-585 године с.е. Талес је уредио календар са годином од 365 дана. Из геометрије познати су његови радови на допуни теорије Фрижанина Еуфорба, о разнокраком троуглу и правим линијама.
Други познати припадници сардијског ученог друштва, осим Талеса, били су: баснописац Езоп Фрижанин, Питак из Митилена, Анахарсис из Скитије, Музон са Струме, Биас из Приена и Клеовул из Карије.
Око два века касније, пошто је сардијска школа доживела највећу славу, почиње прва филозофска школа у Грчкој. Платон почиње да држи своја предавања, од 387 године с.е. у Академовом врту у Атини, по коме су савремене Академије добиле своје име.


БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Ова књига, Западна Србија, у ствари је само један извадак из много опширнијег дела насталог из 30 годишњег обимног истраживачког рада др. Јована И. Деретића. Писац ове књиге живи од 1963 године у иностранству, прво у Француској па потом у Америци. Иако је његово школско образовање било у техничкој струци, машинство, он је од своје ране младости одабрао историју као своје животно дело и то баш историју Српског народа којој је посветио свој живот.
После више од десет година проведених на обимном истраживању старије историје, у Француској, написао је и објавио две књиге: "Историја Срба", први том 1975 године и други том 1977 године. Први том обухвата време од праисторије до 336 године с.е. Други том обухвата време од 336 године с.е. до 239 године с.е.
Ниједна издавачка кућа у тадашњој Југославији није хтела да се прими за издавача тих књига, па чак ни једна једина није затражила да види рукописе, него су све одбиле понуду по кратком поступку. Писац је обе књиге издао као своје издање, које је заправо он сам штампао, у Ници у Француској. Иако се обе књиге односе на време од пре Христа, тадашње југословенске власти су забраниле уношење Деретићевих књига у Југославију и нађене књиге код југословенских грађана или посетилаца су заплењиване.
Код слабо образованих српских читалаца, из свега што се тиче старе историје и културе, Деретићеве књиге нису наишле на одјек какав су оне стварно заслуживале. Мали број Срба је тада схватио о чему се стварно ради и да те књиге значе један прелом у српској националној историји и у историји уопште. Само високо образовани Срби који су живели ван Југославије то су увидели, како је то лепо рекао др. Марко Марковић: "Српска историја се од сада дели на ону до Деретића и на ону од Деретића".
Ова трећа књига - Западна Србија - потврдила је тај прелом и учинила га коначним и вечним, у шта се сваки иоле образовани читалац може уверити. Сада смо свесни да се ради о враћању Српском народу око три хиљаде година сакривене његове историје, јер ми о српској историји нисмо знали готово ништа од пре Немање. То је могао учиниши човек. који је проучио више стотина писаца из свих времена и разних народа, служећи се при своме раду са више страних језика. Али више од свега и изнад свега, човек који је свој живот посветио Српскоме народу, његовој националној историји и култури.
Враћањем Српском народу његове античке историје враћа му се и његова античка култура и ми још данас не можемо сагледати све последице тога подухвата. Једино што можемо рећи јесте да је ово јединствен случај у историји света.
Четврта књига од истог писца је у припреми и носи наслов: Серби, народ и раса - Нова Вулгата!! Ово дело се ослања на Свето Писмо и треба да постави коначне оквире укупне српске историје, Срба као народа и као расе.
Поред поменутих књига др. Јован И. Деретић је писац бројних чланака, објављених у српској заграничној штампи, где се појављивао као новинар и као уредник неколико српских листова. Писац живи и ради у Чикагу, САД.
                                                                                                                                              Милан Рашета

1. Историја Срба, том I - распродато.
2. Историја Срба, том II - распродато.
3. Западна Србија, - у продаји.
4. Серби, народ и раса - Нова Вулгата,         - долази.

Narod jeste neuk a ovog tipa stavljam u red Milana Tarota, stim da je Milance ipak poznatiji sirokim umnim narodnim masama