Капетани и данас поред Прахова плове на сопствени ризик јер из његових дубина још нису извађене тоне експлозивне ратне технике коју су Немци потопили још 1944. и која представља највећи еколошки и безбедносни проблем у читавом току Дунава



Фотографије екипе филма „Тајна дунавског вилењака“


У Србији је потонуло толико лађа да се човек не може надати да ће конкретно обратити пажњу на било коју, али на оне у близини Прахова, на граници са Румунијом, кад-тад ће морати. „На сектору Дунава између 863. и 859. километра пловног пута“, како локацију неромантично описује један јунак овог текста, налази се „последња неиспричана велика прича Другог светског рата“, како је романтично описује други. Дунав ових дана бесни и влада новинским ступцима широм Европе, али у "последњој неиспричаној причи" има још више новинарског материјала - има у њој и мистерије, и изгубљеног блага, можда и издаје, а свакако драме, али невоља је што може бити и експлозија. Не на екрану, већ нама под носом.

„Ту се налази више од 170 бродова  нацистичке црноморске и дунавске флотиле, већи број шлепова и других пловила, дакле укупно више од 200 пловних објеката, потопљених септембра 1944, у акцији названој ,Дунавски вилењак'. Немачкој флотили совјетска је била за петама, и пошто није могла да се извуче, потопила се насред Дунава, да барем запречи пут Совјетима. Самопотапање читаве флоте готово никада није забележено у историји“, каже сценариста и редитељ Душан Војводић, аутор документарног филма Тајна дунавског вилењака, најуспешнијег покушаја да се расветли судбина поменуте немачке формације, премијерно приказаног на РТС-у крајем прошле године.

Пажљив читалац већ из претходних редова може закључити свашта о економским и безбедносним аспектима овог сасвим „индијанаџонсовског“ филмског материјала, али да не би паре и оружје увек водили главну реч, нека прво говоре научници.
„Ту су разарачи, миноловци, десантни, патролни и теретни бродови, транспортери, брод-болница, брод-радионица… Они су у веома лошем стању, али ради се о важној историјској причи, и евентуалном вађењу пловила треба да приступимо као археолошком ископавању, а не да радимо по систему ,испао нам тањир, нема везе’. Баш тањир, кормило, шољице, и сличан материјал извађен је 2006, и то је нестало, никад није стигло до музеја. Не може тако, не може грабеж. То је историјски материјал, има своје место, а то су музеји. Холанђани су, рецимо, пронашли немачке бродове када су продубљивали једну своју луку и одмах су на том месту подигли музеј“, каже подводни археолог Гордана Каровић, која је дунавског вилењака покушала да „ухвати“ двапут, 2006. и са екипом Војводићевог филма 2012.





ФЛОТИЛА
Локални живаљ је већ успевао да пронађе парчад историје попут немачких шлемова и лако га прода јер је тржиште нацистичких меморабилија веома живахно у свету, али Индијана Џонс не би трагао за обичним комадом челика. Но, на дну Дунава, сањају многи, могло би се наћи и много више.
„Историчари су нам рекли да би ратни плен који је флотила превозила могле да чине руде и разноврсна технологија. Док није уништена пруга, Немци су имали довољно времена, неколико дана, да возовима превезу најважнији терет, те не мислим да доле има злата и сличног. Ипак, ако сагледамо околности у којима се флотила нашла, недеље сталних борби, велике губитке, распад организације услед пропасти Трећег рајха, могуће је све. И то подгрева машту и локалном становништву и ловцима на потопљено благо“, објашњава Војводић.

Није доста Индијане Џонса? О снимању филма Тајна дунавског вилењака требало би снимити филм. Душан Војводић и коауторка Милина Тришић не устежу се да кажу да су „имали више среће него памети“ снимајући свој документарац, па ће га она домаћа ваљда ускоро видети поново. То што су Војводићу помогли Министарство културе, градска управа Зајечара и РТС не би било довољно да Дунав, потпуно непредвидиво, није хтео да сарађује.

„Ронити у Дунаву, поред наоружаних потопљених објеката из Другог светског рата – то је готово немогућа мисија. Али на почетку снимања имали смо незапамћену прозирност воде. Као што Ескими имају двадесетак израза за врсте снега, тако и локално становништво на Дунаву има двадесетак израза за то каква је вода. Када смо стигли, рекли су нам да је вода ,као ракија’ – прозирна. Тако смо забележили кадрове који су готово непоновљиви. Иза тог снимања, у децембру, Дунав нам је пао на педесетогодишњи минимум, и тада су из реке провирила четири најзначајнија брода – два највећа ратна брода флотиле, затим ,Ускок’, једини југословенски брод у флотили, и брод-болница.“

Неурачунљивост Дунава, судећи по Војводићевој причи, далеко је значајнији фактор у оваквим подухватима од све савремене технологије.
„Када је Европска агенција за реконструкцију истраживала овај проблем, тим из Италије је одустао од роњења. Ангажовани су затим рониоци из Ниша, чији су резултати слабији од наших, али не због тога што је тај тим био слабији од нашег, већ зато што су околности на реци биле потпуно другачије. Довољан је један пример да илуструје ризике – све је обрасло травом, и дубинске мине су готово непрепознатљиве. Ми смо их препознали само захваљујући ниском водостају, тек када је једна од њих изронила десетак центиметара, када се на њој осушила трава.“
Е, сада је доста Индијане Џонса, и време је за повратак у сурову реалност. А то је „између 863. и 859. километра пловног тока Дунава“ једноставно. Довољне су бројке.

„Пронашли смо три највећа брода, а сваки од њих је носио седам до осам тона експлозива, рачунајући само дубинске мине, не и остало оружје. Податак који може да узнемири сваког Европљанина, не само нас, јесте да се ту званично налази 213.000 тона ратне технике. То је највећи еколошки и безбедносни проблем у читавом току Дунава“, јасан је Војводић.
Још је јаснији Срећко Николић, председник Удружења капетана унутрашње пловидбе Србије. Пошто поморски ред налаже да се плови средином реке, а то низ поменута четири километра Дунава није могуће јер су се Немци потопили насред среде, пловни пут уз српску страну границе је на свега 130 метара од обале. Шта то значи, објашњава Николић.






„Наш део пловног пута креће се кроз оперативни део луке Прахово, дакле тамо где се обављају сидрење, утовар, истовар, окретање пловила и све друге лучке радње. Немогуће је да се пловила мимоиђу или сусретну, те се не може ни помоћи броду који је насео на неки спруд, што се дешава током ниског водостаја. Увек су успевали да се избаве снагом мотора, додуше, али пловни пут је у тим тренуцима био потпуно затворен.“
Душан Војводић каже да су Совјети својевремено успели да изваде и помере десетак бродова, и тиме омогуће пловидбу уз нашу и румунску обалу. Како је пловни пут „уређен“ тада, тако изгледа и данас.
„Узнемирујуће је да смо снимајући налазили оштећења на потопљеним бродовима која се дају објаснити само сударима са бродовима који су пловили преко њих. Кад падне ниво реке, бродови који имају дубљи газ, рецимо речно-морски бродови, загребу по потопљеним објектима. Не треба пуно маште да се претпостави шта може да се деси.“
Срећко Николић машти не оставља нимало простора.

„Ко год је закачио нешто од потопљеног, имао је штету. Немачки ратни бродови грађени су од најквалитетнијег челика. Што се тиче експлозивних средстава, експлозија никада не мора да се деси, али довољно је да се једном ,чачне’ мина која је и даље активна, па да наступи ланчана реакција. А и без тога олупина може да поцепа танкер или путнички брод. Терет може да процури, брод да потоне, и ето еколошке катастрофе, могуће људске жртве да и не помињемо.“

КОМИСИЈА
Ма, има и горег од тога. За судар са историјом довољна је грешка у навигацији, а навигација на овом делу Дунава је врло оригинална, судећи по Николићевим речима.
„Међународна Дунавска комисија, која домаћим министарствима даје упутства за пловидбу Дунавом и издаје званичне пловидбене карте, никада није уцртала пловни пут или дала препоруку како пловити овим сектором. Када узмете пловидбену карту Дунава, видите да је она од ,Ђердапа 2’ до Радујевца бела. И упутстава неће бити док потопљени објекти не буду склоњени. Капетани, дакле, плове на сопствени ризик, искуствено. Додуше, Дирекција за водне путеве је бовама обележила уски канал којим може да се плови, а оператери на ,Ђердапу 2’ наводе пловила…“

Већ има и стварне штете. Капетан Николић каже да под оваквим околностима лука Прахово не може да ради нормално, те да страни инвеститори оклевају да улажу у локалну индустрију. Европска агенција за реконструкцију је, као што је већ поменуто у тексту, у сарадњи са домаћим институцијама 2006. извидела терен колико се могло и записала двадесетак бродова који су највећа опасност. Негде у оквиру Дунавске стратегије, коју је 2011. усвојила ЕУ, има места и за чишћење српског дела Дунава, али уклонити немачку флотилу – то је ипак посао за Индијану Џонса. О томе сведочи и покушај Румуна из 1972. године да очисте свој део реке. Експлозија је убила двојицу ронилаца. А тада, приде, није било хидроелектране и луке у близини.
„Највећи проблем јесу и биће неексплодирана минска средства. Не могу ја сада да кажем, идем да видим шта се дешава’ и да зароним. Ко зна у каквом су стању мине након 70 година?“, рекла би подводни археолог Гордана Каровић.
Душан Војводић мисли да је потопљена немачка флотила део ионако претешког терета историје који ћемо оставити наследницима.

„Вађење поменутих двадесетак бродова веома је важно за безбедну пловидбу и трговину, али највећи део ратне технике и тада ће остати на дну, неким будућим генерацијама.“
Што се тиче садашњих генерација, локалних, праховских, делују прилично хладнокрвно, чак и када иду да рибаре. Приче о аласким мрежама у којима уместо шарана завршавају мине, ипак су мит, срећом, каже локални алас Игор.
„Имамо чега да се бојимо, али потопљене бродове гледам као било коју препреку, као пањ. Некада сам око бродова остављао мреже, сада идем само штапом, а и трудим се да их избегавам. Штета је, има ту доста рибе…“













Мистерија жртвовања рањеника

Издаја поменута у уводу текста односи се на дунавски мутну судбину рањеника са брода-болнице из потопљене флотиле. Екипа Тајне дунавског вилењака пронашла је очевице који су тврдили да су Немци са бродом-болницом потопили и рањенике које је било претешко извлачити. Ако је то истина, била би и гадна мрља на историји немачке ратне морнарице, која се и кроз Други светски рат некако провукла са релативно малом моралном штетом, за разлику од необрисиво укаљане копнене војске и ваздухопловаца. Потапање сопствених рањеника са тиме се никако не слаже.
„У филму смо утврдили да постоји наредба о евакуацији, али не и доказ да су сви евакуисани. Колико знам, Немци нису никада жртвовали рањенике у неборбеној ситуацији попут овог потапања, али користимо логику – пруга је уништена, пловни пут затворен, тешке рањенике тешко је транспортовати...“, каже Војводић.   
Археолог Гордана Каровић ипак мисли другачије.
„Командант флотиле, контраадмирал Зиб, убрзо по потапању је оптужен пред војним судом, али ослобођен и, штавише, одликован. Будимо логични – да ли би добио одликовање да је потопио стотине својих сународника?"



Марко Ловрић




NIN

Па нису они Срби да жртвују своје војнике, ми смо жртвовали чак и цивиле.

Одличан документарац.