Autostoperski vodič kroz galaksiju

UVOD

     Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
      Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
     Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
      Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni s digitalnim časovnicima.
     Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
     A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve vreme grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
     Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena.
     Ova priča ne govori o tome.
     Ali govori o toj užasnoj, glupoj katastrofi i nekim njenim posledicama.
     To je, takođe, priča o jednoj knjizi, delu pod naslovom 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' - ali to nije zemaljska knjiga, niti je ikada štampana na Zemlji, a i sve do trenutka kada je došlo do te užasne katastrofe za nju nije nikada čuo niti ju je video ijedan čovek.
     Svejedno, bila je to izuzetno značajna knjiga.
     U stvari, bila je to verovatno najznačajnija knjiga koju je ikada objavila velika izdavačka korporacija na Ursa Minoru - za koju takođe nijedan Zemljanin nikada nije čuo.
     I ne samo što je posredi izuzetno značajna knjiga, ona je i vrlo uspešna - popularnija je od 'Nebeskog omnibusa za kućepazitelje', bolje se prodaje nego 'Još pedeset tri stvari koje se mogu izvesti u bestežinskom stanju', a i kontroverznija je od filozofskih bestselera Ulona Kolufida 'U čemu je sve Bog pogrešio', 'Još neke Njegove najveće greške' i 'Ma, ko je uopšte taj Bog?'.
     U mnogima od manje zatucanih civilizacija istočnog kraka Galaksije 'Autostoperski vodič' već je zamenio veliku 'Enciklopediju galaktiku' kao standardni izvor svekolikog znanja, jer iako u njemu postoji veliki broj propusta i mnogo toga što je netačno, ili bar neprikladno, on ima prednost pred ovim starijim i uštogljenijim delom u dve bitne stvari.
     Prvo i prvo, nešto je jevtiniji; drugo, preko korica mu je ispisano 'Bez panike!' velikim, umirujućim slovima.
     Ali priča o tom užasnom, glupom četvrtku, priča o njegovim neobičnim posledicama i priča o tome kako su se rečene posledice neraskidivo povezale s tom značajnom knjigom počinje na vrlo jednostavan način.

01.

     Kuća se nalazila na malom uzvišenju, pokraj same ivice sela. Stajala je sasvim samotna, okrenuta prema prostranom predelu ratarske oblasti Vest Kantrija. Nije to ni u kom pogledu bila izuzetna kuća - bila je stara možda tridesetak godina, omanja, četvrtasta, zidana od cigle, a na prednjoj strani imala je četiri prozora koji su bili takvog oblika i veličine da su, manje ili više, delovali prilično nakaradno.
     Jedina osoba kojoj je ta kuća išta značila bio je Artur Dent, a i to samo zbog toga što je slučajno živeo u njoj. Stanovao je na tom mestu skoro tri godine, još od kako se iselio iz Londona, zbog toga što se tamo neprestano osećao nervozno i razdražljivo. Imao je tridesetak godina, bio je visok, tamnokos i stalno zbog nečega napet. Najviše ga je brinulo to što su ga ljudi neprestano zapitkivali zbog čega deluje tako zabrinuto. Bio je zaposlen u jednoj radio-stanici i imao je običaj da govori svojim prijateljima kako je tamo mnogo zanimljivije nego što oni verovatno misle. I bilo je zanimljivije - većina njegovih prijatelja radila je, naime, po reklamnim odeljenjima.
     U sredu uveče pljuštala je kiša, livada je bila sva mokra i blatnjava, ali u četvrtak izjutra sunce je bilo jarko i blistavo, obasjavajući, kako se ispostavilo, kuću Artura Denta poslednji put.
     Artur još nije bio svestan činjenice da opštinari nameravaju da sruše njegovu kuću kako bi na njenom mestu bio sagrađen put.
     
     U osam sati u četvrtak izjutra Artur se nije osećao baš kao da su mu sve koze na broju. Probudio se sav na tri ćoška, smušeno se vrteo po sobi, otvorio prozor, spazio buldožer, našao svoje papuče i oteturao se do kupatila da bi se umio.
     Malo paste na četkicu - taako. Trljaj.
     Ogledalce za brijanje - okrenuto prema tavanici. Pomerio ga je. Na trenutak, odražavalo je sliku drugog buldožera kroz prozor kupatila. Namešteno kako valja, prikazivalo je dlačice na Arturovoj bradi. Izbrijao ih je, umio se, obrisao i oteturao do kuhinje da pronađe nešto što bi gricnuo.
     Čajnik, utikač, frižider, mleko, kafa. Zev.
     Reč buldožer prošla mu je umom u potrazi za nečim s čime bi se povezala.
     Buldožer koji se video kroz prozor kuhinje bio je poprilično veliki.
     Buljio je u njega.
     'Žuti', pomislio je i oteturao se nazad do spavaće sobe da bi se obukao.
     U prolazu, zastao je kod kupatila da bi popio veliku čašu vode, pa zatim još jednu. Počeo je da sumnja da je, u stvari, mamuran. Ali zbog čega bi bio mamuran? Da se nije sinoć napio? Zaključio je da jeste. Zapazio je odraz u ogledalcu za brijanje. 'Žuti', pomislio je i produžio do spavaće sobe.
     Stajao je i mozgao. Krčma, pomisli on. O, Bože, krčma. Kao kroz maglu sećao se da je bio besan zbog nečega što je smatrao izuzetno bitnim. Pričao je ljudima o tome - u stvari, zaključio je, govorio im je prilično dugo: u sećanju mu je najjače ostao prizor staklastih pogleda na licima prisutnih. Bilo je to nešto o novoj obilaznici za koju je upravo saznao. Izgleda da je njena izgradnja planirana već mesecima, samo što, kako se činilo, niko pojma nije imao o tome. Smešno. Popio je gutljaj vode. Srediće se to samo od sebe, zaključio je on; niko nije želeo izgradnju obilaznice, opštinari nisu imali nikakvu podršku u narodu. Srediće se to samo od sebe.
     Ali, Bože, kakav je samo gadan mamurluk zaradio. Pogledao se u ogledalu na vratima ormana. Isplazio je jezik. 'Žuti', prođe mu kroz glavu. Reč 'žuti' vrzmala mu se po mislima u potrazi za nečim s čime bi se povezala.
     Petnaest sekundi kasnije nalazio se van kuće i ležao na putu velikom, žutom buldožeru koji se približavao preko staze u njegovom vrtu.
     
     Gospodin L. Proser bio je, kako se to obično kaže, samo čovek. Drugim rečima, on je bio dvonožni, ugljenični organizam koji je nastao kao evolucioni potomak majmuna. Još tačnije, bio je star četrdeset godina, izgledao je gojazan, delovao je neugledno i radio je kao službenik opštine. Postojala je jedna zanimljiva pojedinost u vezi s njim, iako nije bila poznata ni njemu samome: on je bio direktni potomak Džingis Kana po muškoj liniji, premda su pokolenja što su minula u međuvremenu i mešanje rasa toliko ispremetali gene da nije imao nikakvih primetnih mongolskih crta; jedini preostali tragovi koje je slavni predak ostavio na njemu bili su oveći stomak i sklonost ka malim krznenim kapama.
     On ni u kom slučaju nije bio veliki ratnik: borio se samo sa sopstvenim brigama. Danas je bio posebno zabrinut jer je nešto u njegovom poslu ozbiljno pošlo kako ne treba - a posao mu je bio da do smiraja dana ukloni kuću Artura Denta.
     "Ma haj'te, gospodine Dente", rekao je, "ništa vam ne vredi, znate. Ne možete u beskraj ležati pred buldožerom." Pokušao je da natera svoje oči da gnevno blesnu, ali to mu nikako nije polazilo za rukom.
     Artur je ležao i šljapkao po blatu.
     "Prihvatam izazov", rekao je. "Videćemo ko će prvi da zarđa."
     "Bojim se da ćete morati da se naviknete na tu pomisao", rekao je gospodin Proser, pomilovao svoju krznenu kapu i lepše je namestio na glavi. "Ova obilaznica mora da se gradi i biće sagrađena!"
     "Prvo da čujem", reče Artur, "zašto mora da se gradi?"
     Gospodin Proser zamahnu da mu pripreti prstom, a onda zastade i spusti ruku.
     "A šta vi mislite, zbog čega mora da se gradi?" upitao je. "Pa to je obilaznica! Obilaznice moraju da se grade."
     Obilaznice predstavljaju sredstva koja nekim ljudima omogućuju da jure iz tačke A u tačku B, dok drugi ljudi jure iz tačke B u tačku A. Ljudi u tački C, koja se nalazi između ove dve i koju oni obilaze, često se pitaju šta je to tako lepo u tački A kada toliko ljudi iz tačke B žudi da se nađe u njoj i šta je to tako lepo u tački B kada toliko ljudi iz tačke A žudi da se nađe u njoj. Oni često požele da se ljudi jednon za svagda odluče gde, kog đavola, žele da budu.
     Gospodin Proser je želeo da bude u tački D. Tačka D nije se nalazila na nekom određenom mestu, bila je to naprosto zgodna tačka na velikoj udaljenosti od tačaka A, B i C. U tački D nabavio bi lepo, malo imanje s kućicom, na čija bi vrata postavio ukrštene sekire, a onda bi uživao u tački E, odnosno u krčmi, koja je najbliža tački D. Njegova žena više bi volela da kuću ukrašava puzavicama, ali njemu su se dopadale sekire. Nije znao zašto - sekire su mu se naprosto sviđale. Onda je video podsmešljive izraze na licima vozača buldožera i pocrveneo do ušiju.
     Premestio se s noge na nogu, ali i na jednoj i na drugoj bilo mu je podjednako neugodno. Bilo je vidljivo da je neko ovde očajno nesposoban, a gospodin Proser se molio da on ne ispadne taj.
     Zato reče: "Znate, bilo je dovoljno vremena da uložite žalbu ili zahtev za preispitivanje odluke u zakonskom roku."
     "Zakonskom roku?" huknuo je Artur. "Zakonskom roku? Prvi put sam čuo za ovo kada je juče radnik došao do moje kuće. Pitao sam ga da li je došao da mi opere prozore, a on reče, ne, došao je da mi uništi kuću. Razume se, to mi nije odmah rekao. O, ne. Najpre je obrisao par prozora i naplatio mi petaka. Tek posle mi je rekao."
     "Ali, gospodine Dente, planovi su bili svima na raspolaganju u opštinskom odeljenju za planiranje, tokom poslednjih devet meseci."
     "A je li? E pa, kada sam čuo za to, odmah sam otišao da ih vidim, juče popodne. Niste se baš pretrgli da skrenete pažnju na njih, zar ne? Hoću da kažem, nikome niste rekli ni reč."
     "Ali planovi su bili na raspolaganju..."
     "Na raspolaganju? Na kraju sam morao da siđem u podrum da bih ih našao."
     "Odeljenje za uvid u dokumentaciju nalazi se tamo."
     "S baterijskom svetiljkom."
     "Ah, pa verovatno je nestalo struje."
     "Baš kao i stepenica."
     "Ali, čujte, pa našli ste dokument, zar ne?"
     "Da", reče Artur. "Da, našao sam ga. Bio je izložen na uvid na dnu zaključanog plakara gurnutog u neupotrebljavano kupatilo na čijim je vratima stojao natpis 'Čuvaj se leoparda'."
     Iznad njih promače oblak. Bacio je senku na Artura Denta, opruženog u ledenom blatu. Bacio je senku na kuću Artura Denta. Gospodin Proser se naroguši.
     "Pa, baš i nije neka kuća", rekao je.
     "Žalim, meni se dopada."
     "Dopala bi vam se i obilaznica."
     "E, sad, dosta!" reče Artur Dent. "Prekini čoveče i nosi se odavde - a možeš da poneseš i svoju prokletu obilaznicu. Ovde nemaš šta da tražiš, je l' shvataš?"
     Gospodin Proser par puta otvori i zatvori usta, a um mu na trenutak ispuni neobjašnjiva, ali izuzetno privlačna slika kuće Artura Denta obuhvaćene vatrom i samog Artura koji vrišteći istrčava iz usplamtele ruševine s najmanje tri teška koplja zarivena u leđa. Gospodina Prosera često su morile slične prikaze. On na trenutak uzdrhta, a potom se sabra.
     "Gospodine Dente", reče najzad.
     "Molim? Da?" odvrati Artur.
     "Imam neke informacije za vas. Šta mislite, koliko bi vas oštetio ovaj buldožer kada bih dao da pređe preko vas?"
     "Koliko?" reče Artur.
     "Nimalo", rekao je gospodin Proser i nervozno se udaljio. Pitao se zbog čega mu je um ispunila slika hiljadu raščerupanih konjanika koji urlaju na njega.
     
     Čudnom igrom slučaja, ta reč 'nimalo' vrlo je precizno označavala koliko je evolucioni potomak majmuna, Artur Dent, slutio da jedan od njegovih najboljih drugova nije evolucioni potomak majmuna i da potiče sa male planete u blizini Betelgeza, a ne iz Gildforda, kako je obično pričao.
     Artur Dent nije to ni u snu pomislio.
     Taj njegov prijatelj prvi put je stigao na Zemlju pre petnaestak godina i svim silama se upinjao da se uklopi u zemaljsko društvo - uz, mora se priznati, dosta uspeha. Na primer, tih petnaest godina proveo je praveći se da je nezaposleni glumac, što je delovalo prilično uverljivo.
     Ali napravio je nepažljivo jednu omašku, jer nije posvetio dovoljno vremena pripremnom istraživanju. Informacije koje je sakupio navele su ga da izabere ime 'Ford Prefekt', ubeđen da je savim neupadljivo.
     Inače nije bio upadljivo visok, lice mu je bilo neobično, ali ne i upadljivo zgodno. Kosa mu je bila glatka, svetloriđa i začešljana unazad na slepoočnicama. Koža nosa kao da mu je takođe bila povučena unazad. U njegovom izgledu postojalo je nešto jedva primetno čudno, ali bilo je teško reći šta. Možda se činilo da mu oči ne trepću dovoljno, pa kad biste malo duže razgovarali s njim, vaše oči bi nevoljno počele da suze umesto njegovih. Možda je posredi bilo to što se smešio za nijansu preširoko, odajući utisak da će posegnuti rukom i zgrabiti sagovornika za vrat.
     Većini drugova, koje je stekao na Zemlji, delovao je neobično, ali bezopasno - aljkavi mladić sklon kapljici i pomalo čudnih navika. Recimo, često je nepozvan upadao na univerzitetske zabave, napijao se do daske i zatim zavitlavao svakog astrofizičara na kojeg naiđe, sve dok ga ne izbace.
     Ponekad bi ga obuzimalo neobično odsutno raspoloženje i tada bi kao hipnotisan zurio u nebo sve dok ga neko ne bi upitao šta to radi. Onda bi se trgao, pogleda punog krivice, a potom opustio i nasmejao.
     "Oh, ništa, tražim leteće tanjire", našalio bi se, a svi bi se nasmejali i pitali ga kakve to leteće tanjire traži.
     "Zelene!" odvratio bi uz lukav smešak; zatim bi se na trenutak divlje nasmejao, pa stuštio u najbliži bar i naručio ogromnu turu pića.
     Takve večeri obično su se rđavo završavale. Ford bi navalio na viski, pa bi odvukao neku curu u ćošak i tamo joj pijano objašnjavao kako, istini za volju, boja letećih tanjira i nije baš toliko bitna.
     Posle toga, dok bi se batrgao noćnim ulicama, često je pitao policajce na koje je nailazio, znaju li kako da stigne do Betelgeza. Policajci bi mu obično kazali nešto kao: "Zar vam se ne čini da je vreme da pođete kući, gospodine?"
     "Pokušavam, mali, pokušavam", odgovarao bi Ford bez razlike u takvim prilikama.
     U stvari, kad god je rasejano piljio u nebo, tragao je za bilo kakvim letećim tanjirima. Razlog zbog koga je pominjao zeleno bio je taj što je zeleno bilo tradicionalna boja svemirske uniforme trgovačkih izviđača sa Betelgeza.
     Ford Prefekt očajnički je želeo da što pre naiđe bilo kakav leteći tanjir, jer petnaest godina suviše je dugo za zaglavljivanje bilo gde, a naročito na tako očajno dosadnom mestu kao što je Zemlja.
     Ford je želeo da leteći tanjir prispe što pre, jer znao je kako da ga navede da sleti i da ga poveze. On je poznavao načine da vidi divote Vaseljene za manje od trideset altairskih dolara dnevno.
     Jednom rečju, Ford Prefekt bio je zagriženi saradnik znamenite institucije zvane 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'.
     
     Poznato je da se ljudska bića izvrsno prilagođavaju, i do trenutka kada je došlo vreme ručku život u okolini Arturove kuće sasvim se ustalio. Arturova uloga bila je da leži i šljapka po blatu i da povremeno traži da vidi advokata, svoju majku ili Bibliju; uloga gospodina Prosera bila je da s vremena na vreme navaljuje na Artura svojim lukavstvima, kao što su govor Za Dobrobit Naroda, govor o Napretku, govor Znate Jednom Su I Meni Srušili Kuću A Ja Se Nisam Ni Osvrnuo i uopšte sva moguća ulagivanja i pretnje; uloga buldožerista bila je da sede, pijuckaju kafu i razmatraju kako da iskoriste sindikalne propise, ne bi li preokrenuli situaciju u svoju korist.
     Zemlja se lagano kretala svojom dnevnom putanjom.
     Sunce poče da suši blato u kome je ležao Artur.
     Na njega ponovo pade senka.
     "Zdravo, Arture", rekla je senka.
     Artur podiže pogled, žmirkajući, i zaprepasti se kad vide da nad njim stoji Ford Prefekt.
     "Forde! Zdravo, kako si?"
     "Fino", reče Ford, "Čuj, jesi li zauzet?"
     "Jesam li zauzet?" uzviknu Artur. "Pa, moram da ležim pred ovim buldožerima, jer će mi srušiti kuću ako to ne budem radio, ali inače ... Pa, ne, nisam posebno zauzet, zašto pitaš?"
     Na Betelgezu ne znaju za sarkazam i Ford Prefekt često nije uspevao da ga primeti ukoliko ne bi bio usredsređen. On reče: "Odlično, znaš li gde bismo onda mogli da porazgovaramo?"
     "Šta?" uzviknu Artur Dent.
     Činilo se da nekoliko sekundi Ford Prefekt ne obraća pažnju na njega, jer je netremice piljio u nebo, poput zeca koji čeka da ga zgaze kola. Onda je iznenada čučnuo pored Artura.
     "Moramo da porazgovaramo", uzbuđeno je rekao.
     "Odlično", reče Artur. "Govori."
     "I da nešto popijemo", reče Ford. "Neophodno je da porazgovaramo i da nešto popijemo. Smesta. Idemo do krčme u selu."
     On ponovo pogleda u nebo, uznemireno, kao da nešto očekuje.
     "Ali, čoveče, zar ne shvataš?" dreknu Artur. Pokazao je na Prosera. "Taj tip hoće da mi sruši kuću!"
     Ford zbunjeno pogleda.
     "Pa to može i dok nisi tu, zar ne?" upitao je.
     "Ali ja ne želim da on to učini!"
     "Ah."
     "Slušaj, Forde, šta ti je?" upita Artur.
     "Ništa. Nije mi ništa. Čuj - moram da ti kažem najvažniju stvar koju si ikada čuo. Moram ti reći smesta, i to za barom krčme 'Kod konja i konjušara'."
     "Ali zašto?"
     "Jer će ti žestoko piće biti neophodno."
     Ford je netremice gledao Artura i Artur sa zaprepašćenjem shvati da volja počinje da mu slabi. On nije znao da je to zbog stare igre koju je Ford naučio po hipersvemirskim lukama koje su se nalazile pored rudnika mandranita u zvezdanom sistemu Orion Beta.
     Igra pomalo liči na zemaljsku igru zvanu indijanski dvoboj, a igra se na sledeći način:
     Dva suparnika sedaju za sto jedan naspram drugog, s čašom ispred svakog od njih.
     Između njih smešta se boca žestokog pića zvanog džanks (kao što je ovekovečeno u onoj staroj orionskoj rudarskoj pesmi: "O nemoj mi sipati više tog starog džanksa / ne, nemoj mi sipati tog starog džanksa / Jer glava će da mi puca, jezik da mi muca, oči će vatra da mi kljuca, a srce prestati da kuca / ma daj, sipaj mi još tog grešnog, starog džanksa").
     Oba takmaca usredsređuju se na bocu i pokušavaju da je otvore i naspu piće u protivnikovu čašu - a ovaj tada mora da ga popije.
     Boca se potom iznova puni. Igra se ponavlja. Pa još jednom.
     Kad jednom počnete da gubite, verovatno će vam se to dešavati i dalje, jer jedna od posledica džanksa jeste da potiskuje telepsihičke moći.
     Čim se predviđena količina utroši, pobeđeni mora za kaznu da učini nešto što je najčešće nepristojno biološki.
     Ford Prefekt uglavnom je namerno gubio.
     
     Ford je piljio u Artura, koji poče da misli kako bi možda, na kraju krajeva, i mogao da ode do 'Konja i konjušara'.
     "Ali moja kuća...?" upitao je Artur tužnim glasom.
     Ford pogleda gospodina Prosera i na um mu iznenada pade podla misao.
     "On bi da ti sruši kuću?"
     "Da, hoće da gradi..."
     "A ne može, jer ti ležiš pred buldožerima?"
     "Da, i..."
     "Ubeđen sam da možemo to nekako da sredimo", reče Ford. "Gospodine, molim vas!" uzviknu on.
     Gospodin Proser (koji se upravo raspravljao s predstavnikom vozača buldožera o tome da li Artur Dent predstavlja pretnju po njihovo mentalno zdravlje i koliko treba da im se doplati ukoliko je tako) hitro se okrenuo. On se lecnu kada vide da Artur više nije sam.
     "Da? Molim?" reče on. "Da li se gospodine Dent opametio?"
     "Pretpostavimo na trenutak", reče Ford, "da nije."
     "I?" uzdahnu gospodin Proser.
     "I pretpostavimo", reče Ford, "da on namerava da ostane ovde čitav dan."
     "Pa?"
     "Znači, vaši ljudi će čekati čitav dan i neće raditi ništa?"
     "Može biti, može biti..."
     "Pa, ukoliko ste to ionako odlučili, on u stvari ne mora sve vreme da leži ovde, zar ne?"
     "Šta?"
     "On vam zapravo", reče Ford strpljivo, "nije neophodan."
     Gospodin Proser se zamisli.
     "Pa, ne, u stvari, ne..." rekao je on, "ne baš neophodan..." Proser se zabrinu. Pomislio je kako neko od njih dvojice nije sasvim čitav.
     Ford reče: "Prema tome, ukoliko budete zamislili da je on, u stvari, ovde, gospodin Dent i ja možemo da šmugnemo u krčmu na jedno pola sata. Kako vam se to čini?"
     Gospodinu Proseru se to činilo potpuno uvrnuto.
     "Čini mi se baš pametno..." reče on umirujućim glasom, pitajući se koga bi on to da umiri.
     "A ako i vi budete kasnije hteli da navratite na jednu s nogu", reče Ford, "možemo da vas odmenimo."
     "Hvala vam veliko", reče gospodine Proser, koji već više ni sam nije znao kako da se ponaša, "hvala vam veliko, da, to je baš lepo od vas..." Namrštio se, pa se nasmešio, onda je pokušao da učini oboje istovremeno, to mu nije pošlo za rukom, dohvatio je svoju krznenu kapu i namestio je na vrh glave. Jedino je mogao da se nada da je upravo izvojevao pobedu.
     "Prema tome", nastavio je Ford Prefekt, "ukoliko biste bili toliko ljubazni da dođete ovamo i da legnete..."
     "Šta?" upita gospodin Proser.
     "Ah, izvinite", reče Ford, "možda nisam bio dovoljno jasan. Neko mora da leži pred buldožerima, zar ne? Inače ih ne bi ništa sprečavalo da krenu na kuću gospodine Denta, je li tako?"
     "Šta?" upita gospodin Proser ponovo.
     "Sve je to baš jednostavno", reče Ford. "Moj klijent, gospodin Dent, kaže da će prestati da leži ovde u blatu jedino pod uslovom da vi dođete i zamenite ga."
     "Ma šta to pričaš?" upita Artur, ali Ford ga munu cipelom da ćuti.
     "Vi hoćete", reče Proser, polako se privikavajući na tu novu zamisao, "da dođem i legnem tu..."
     "Da."
     "Ispred buldožera."
     "Da."
     "Umesto gospodine Denta."
     "Da."
     "U blato."
     "U, kao što rekoste, blato."
     Čim je gospodin Proser shvatio da je ipak on taj koji gubi bilo mu je nekako lakše: to je mnogo više ličilo na svet kakav je poznavao. Uzdahnuo je.
     "Zauzvrat, vi ćete odvesti gospodine Denta u krčmu?"
     "Tako je", reče Ford. "Baš tako."
     Gospodin Proser nervozno napravi nekoliko koraka i zastade.
     "Obećavate?" reče on.
     "Obećavam", reče Ford. Zatim se okrete Arturu.
     "Hajde", rekao mu je, "ustani i pusti čoveka da legne."
     Artur ustade, osećajući se kao da sanja.
     Ford pokaza mesto Proseru, a ovaj tužno, nespretno, sede u blato. Osećao se kao da čitav njegov život predstavlja neki san, a ponekad se pitao čiji je tu san posredi i da li taj što sanja stvarno uživa u svemu tome. Blato mu se razlivalo pod zadnjicom i slivalo u cipele.
     Ford ga namrgođeno pogleda.
     "I bez nevaljalog rušenja kuće gospodina Denta dok on nije tu, dogovoreno?" rekao je.
     "Sama pomisao", zabrunda gospodin Proser, "nije čak ni počela da nagoveštava", produži on i leže na leđa, "makar i najobičniju mogućnost da mi prođe kroz um."
     Video je kako mu prilazi sindikalni predstavnik buldožerista, zavalio je glavu u blato i sklopio oči. Pokušavao je da razradi svoje razloge u predstojećoj raspravi o tome da sada on ne predstavlja opasnost po njihovo mentalno zdravlje. U to nije bio nimalo siguran - um kao da mu je do vrha bio ispunjen vriskom, konjima, dimom i zadahom krvi. To mu se uvek dešavalo kada bi se osetio poniženo ili prevareno i nikada mu nije pošlo za rukom da to objasni sebi. U uzvišenoj dimenziji, o kojoj nam ništa nije poznato, moćni Kan urlao je od besa, ali gospodin Proser samo je blago drhtao i ječao. Osetio je kako mu se oči pune suzama. Birokratske tupadžije, gnevni ljudi prisiljeni da leže u blatu, neobični stranci koji sa sobom donose neobjašnjiva poniženja i neidentifikovana vojska konjanika koja mu se smeje unutar glave - kakav dan!
     Kakav dan. Ford Prefekt je znao da budućnost Arturove kuće, bilo da je sruše ili ne sruše, ne vredi ni po lule duvana.
     Artur je i dalje delovao vrlo zabrinuto.
     "Ali, možemo li mu verovati?"
     "Ja, lično, verovao bih mu sve do kraja sveta", reče Ford.
     "O, da", uzvrati Artur, "a kada će to biti?"
     "Za jedno dvanaest minuta, počev od ovog trenutka", reče Ford. "Dođi, potrebno mi je piće."

02.

     Evo šta Enciklopedija Galaktika ima da izjavi o alkoholu. Ona kaže da je alkohol bezbojna, isparljiva tečnost koja se dobija vrenjem šećera; potom se beleži njegovo toksično dejstvo na neke oblike života, čija je hemija zasnovana na ugljeniku.
     I Autostoperski vodič kroz Galaksiju pominje alkohol. On kaže da je od svih postojećih pića najbolji pangalaktički grgolj blaster.
     On kaže da pangalaktički grgolj blaster deluje tako kao da vam mozak rasparča kriška limuna u koju je ubačena velika zlatna cigla.
     Vodič govori o tome na kojim se planetama pravi najbolji pangalaktički grgolj blaster, koliko se od vas očekuje da platite za njega i koje će vam dobrotvorne organizacije posle pomagati da se rehabilitujete.
     Vodič vas čak savetuje kako da ga sami napravite.
     Uzmite celokupnu sadržinu jedne boce starog džanksa, kaže on.
     Ulijte jednu meru vode iz okeana Santraginusa V - ah, ta morska voda Santraginusa, kaže on. Ah, ta santraginjanska riba!!!
     Spustite unutra tri kocke arkturijanskog megadžina i sačekajte da se izmešaju s tečnošću (sve mora biti dovoljno ohlađeno, inače će se benzin izgubiti).
     Propustite četiri litre falijanskog močvarnog gasa kroz sve to, u spomen na sve one blažene stopere koji su umrli od zadovoljstva po močvarama Falije.
     Na vrh srebrne kašičice dodajte malo kvalaktinske esencije hiperminta, koji podseća na sve one tanane miomirise tamnih oblasti Kvalaktine, pune pritajenog tajanstva i slasti.
     Dodajte zub algolijanskog sunčanog tigra. Posmatrajte kako se topi i širi plamen algolijanskih sunaca duboko kroz srce pića.
     Kapnite malo zamfuora.
     Dodajte maslinku.
     Popijte... ali... vrlo pažljivo...
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju prodaje se dosta bolje od Enciklopedije galaktike.
     
     "Šest krigli crnog", reče Ford Prefekt gostioničaru 'Kod konja i konjušara'. "I to brzo, molim, jer uskoro će smak sveta."
     Gostioničar 'Kod konja i konjušara' smatrao je da ne zaslužuje da mu se tako obraćaju, jer je bio dostojanstven, stariji čovek. On namesti naočari na vrh nosa i zažmirka prema Fordu Prefektu. Ford nije obraćao pažnju na njega, nego je virio kroz prozor i zato je gostioničar, umesto njega, pogledao Artura, koji bespomoćno sleže ramenima i ne izusti ni reč.
     Zato je gostioničar kazao: "Zaista, gospodine? Lep dan za tako nešto", i počeo da toči pivo u krigle.
     Onda pokuša ponovo.
     "A hoćete li da gledate utakmicu po podne?"
     Ford ga osmotri.
     "Ne, nema smisla", rekao je i vratio pogled na prozor.
     "Šta je u pitanju, mislite da se rezultat već zna, ser?" reče gostioničar. "Arsenal nema izgleda?"
     "Ne, ne", reče Ford, "nego uskoro će biti propast sveta."
     "Oh, da, ser, pomenuli ste to", reče gostioničar i pogleda Artura preko cvikera. "Baš lep izgovor za Arsenal, ukoliko se obistini."
     Ford ga pogleda, iskreno iznenađen.
     "Pa baš i ne bih rekao", kazao je i namrštio se.
     Gostioničar teško zasopta. "Evo, gospodine, šest krigli", rekao je.
     Artur mu se bespomoćno nasmeši i ponovo sleže ramenima. Onda se okrenuo i bespomoćno nasmešio ostalima u krčmi, za slučaj da je neko od njih čuo šta se događa.
     Niko nije čuo i nikome nije bilo jasno zbog čega im se smeši.
     Čovek koji je sedeo za barom pored Forda pogleda njih dvojicu, pogleda na šest krigli, izvrši u glavi nekoliko proračuna, dođe do zaključka koji mu se dopadao i nasmeši im se budalastim osmehom punim nade.
     "Odbij", reče Ford, "to je naše", i uputi mu pogled od koga bi se naježio i algolijanski sunčani tigar.
     Ford tresnu novčanicu od pet funti na bar. Rekao je: "Zadržite kusur."
     "Šta, od petaka? Hvala, ser."
     "Ostalo vam je još deset minuta da ga potrošite."
     Gostioničar odluči da se odgega na trenutak.
     "Forde", reče Artur, "hoćeš li mi, molim te, reći šta se, kog đavola, dešava?"
     "Pij", reče Ford, "treba da dokusuriš tri krigle."
     "Tri krigle?" reče Artur. "U vreme ručka?"
     Čovek pored Forda se nasmeši i srećno klimnu. Ford nije obraćao pažnju na njega. On reče: "Vreme je opsena. A vreme za ručak dvostruka."
     "Baš dubokoumno", odvrati Artur. "Trebalo bi da to pošalješ u 'Riders dajdžest'. Tamo odvajaju stranice za slične tebi."
     "Pij."
     "Zašto odjednon tri krigle?"
     "Sredstvo za opuštanje mišića, biće ti potrebno."
     "Sredstvo za opuštanje mišića?"
     "Sredstvo za opuštanje mišića."
     Artur se upilji u pivo.
     "Jesam li ja nešto zgrešio danas", upita on, "ili je svet uvek bio ovakav, a ja sam bio suviše obuzet sobom da bih to primetio?"
     "Dobro", reče Ford. "Pokušaću da ti objasnim. Koliko se već poznajemo?"
     "Koliko?" Artur je razmišljao. "Pa, jedno pet godina. Možda šest", rekao je. "Većim delom mi se činilo da u tome ima i nekakvog smisla."
     "Dobro", reče Ford. "A kako bi reagovao kada bih ti rekao da ja, u stvari, nisam iz Gildforda, već sa jedne male planete u blizini Betelgeza?"
     Artur nezainteresovano sleže ramenima.
     "Ne znam", reče on i otpi cug piva. "Zašto? Voliš da pričaš takve stvari?"
     Ford se predade. Zaista nije vredelo boriti se, svet se i onako bližio kraju. Samo je rekao:
     "Popij."
     A onda je dodao, savršeno ubeđeno:
     "Uskoro će smak sveta."
     Artur se nemoćno nasmešio ostalima u gostionici. Ostali se namrgodiše. Jedan od njih dade mu znak da prestane da se kliberi i da gleda svoja posla.
     "Mora da je četvrtak", reče Artur sebi u bradu i naže se nad svoje pivo. "Nikada nisam voleo taj dan."

03.

     Tog četvrtka nešto je bezglasno klizilo kroz jonosferu, mnogo milja iznad površine planete; u stvari, bilo je više takvih objekata, nekoliko desetina ogromnih, žutih, zdepastih, masivnih, velikih poput blokova uredskih zgrada, tihih poput ptica. Jurili su s lakoćom, kupali se u elektromagnetskom zračenju zvezde Sol, vrebali priliku, grupisali se, pripremali.
     Planeta pod njima bila je gotovo potpuno nesvesna njihovog prisustva, što su oni trenutno i želeli. Ogromni, žuti objekti neprimećeni su prošli iznad Gunhilija; zatim su preleteli Kejp Kanaveral, ne ostavivši traga na radarskim ekranima, dok su Vumera i Džodrel Benk gledali pravo kroz njih i nisu ih primetili - a to je baš šteta, jer bilo je to ono za čime su tragali toliko godina.
     Jedino mesto na kome su ipak primećeni bio je mali, crni uređaj zvani sub-eta senzo-o-matik, koji je tiho počeo da se pali i gasi. Bio je smešten u tamu unutar kožne torbice koju je Ford Prefekt neprekidno nosio o ramenu. U stvari, sadržaj torbice Forda Prefekta bio je veoma zanimljiv i ma kome zemaljskom fizičaru izbečile bi se oči da je mogao da ga vidi - zbog toga ga je Ford skrivao pomoću nekoliko izgužvanih pozorišnih tekstova koje je držao odozgo, praveći se da su mu potrebni zbog audicija. Pored sub-eta senz-o-matika i tekstova, tu su bili još elektronski palac - kratka, zdepasta, crna šipka glatke površine, snabdevena s nekoliko malih prekidača i brojčanika na jednom kraju - te uređaj koji je prilično podsećao na povelik elektronski kalkulator. Na njemu se nalazio stotinak sitnih, ravnih tastera i četvrtasti ekran sa dijagonalom od otprilike četiri inča, na kome se u trenutku mogla dobiti bilo koja od njegovih milion 'stranica'. Delovao je bolesno složeno, i to je bio jedan od razloga što je na njegovoj plastičnoj futroli velikim, prijateljskim slovima stajalo ispisano: BEZ PANIKE. Drugi razlog za to ogledao se u okolnosti da je posredi bila najznačajnija knjiga koju je ikada objavila velika izdavačka kuća na Ursa Minoru - Autostoperski vodič kroz Galaksiju. Razlog zbog koga je Vodič izdat u obliku mikro sub-mezonskih komponenti bio je taj što bi, da je štampan u obliku normalnih knjiga, svakom međuzvezdanom autostoperu bilo neophodno nekoliko izuzetno velikih zgrada da bi ga smestio.
     Ispod toga, u torbici Forda Prefekta nalazilo se nekoliko olovaka, beležnica i jedan poveći peškir, nabavljen u robnoj kući 'Mark i Spenser'.
     
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju ima da izjavi nekoliko stvari u vezi sa peškirima.
     Peškir, kaže on, jedna je od najkorisnijih stvari koje jedan autostoper može da ima. Jednim delom zbog njegove praktične vrednosti - možete da ga omotate oko sebe da biste se ugrejali dok idete hladnim mesecima Džaglan Bete; možete da ležite na njemu na blistavim peščanim plažama Santraginusa V i da udišete mirisna isparenja okeana; možete da se pokrijete njime i da spavate pod zvezdama što crveno blistaju nad pustinjskim svetom Kakrafun; možete ga upotrebiti kao jedro za maleni splav kojim ćete se spustiti niz laganu, mirnu reku Mot; možete da ga navlažite i koristite u borbi prsa u prsa; da ga omotate oko usta da biste se sačuvali od otrovnih isparenja ili oko glave da izbegnete pogled proždrljivih buljoustih zveri Traala (to su tako očajno glupe životinje da misle da ne mogu da vas vide ako vi ne možete videti njih - tupe kao ćuskija, ali vrlo, vrlo proždrljive); u slučaju nekakvih vanrednih okolnosti, možete mahati peškirom kao signalnom zastavicom - i, naravno, možete se njime brisati ukoliko posle svega toga još bude dovoljno čist.
     Što je još važnije, peškir ima izuzetnu psihološku vrednost. Iz nekog razloga, ako strag (strag: ne-autostoper) otkrije da stoper poseduje sopstveni peškir, automatski će pretpostaviti da poseduje i četkicu za zube, sapun, kutiju keksa, čuturu, kompas, mapu, sprej protiv gamadi, kišni mantil, skafander i tako dalje. Štaviše, strag će u tom slučaju drage volje pozajmiti stoperu nešto od svega toga ili od desetine drugih stvari koje je stoper mogao slučajno da izgubi. Strag će, u stvari, misliti da čovek koji je u stanju da stopira uzduž i popreko kroz Galaksiju, da bez uobičajenih udobnosti odlazi i na najgora mesta, da se bori s najtežim nedaćama i da iziđe nakraj s njima, a da ipak zna gde mu je peškir, očigledno predstavlja osobu na koju vredi računati.
     Odatle fraze koje su prešle u stoperski rečnik, kao na primer: 'Hej, jesi li glesio onog hupi Ford Prefekta? To ti je frud koji stvarno zna gde mu je peškir.' (Glesiti: upoznati se, opaziti, sresti, imati seksualne odnose; hupi: strašno hladnokrvan tip; frud: stvarno strašno hladnokrvan tip).
     
     Mirno smešten povrh peškira u torbici Forda Prefekta, sub-eta senz-o-matik brže zatrepta. Miljama iznad površine planete ogromni, žuti objekti počeli su da se razilaze. U Džodrel Benku, neko je zaključio da je vreme za prijatnu, mirnu šoljicu čaja.
     
     "Imaš li svoj peškir pri sebi?" reče iznenada Ford Arturu.
     Artur, koji se upinjao da savlada treću kriglu, zagleda se u njega.
     "Šta? Zašto, nemam... zar bi trebalo?" Prestao je da se iznenađuje, činilo se da više nema svrhe.
     Ford iznervirano coknu jezikom.
     "Popij", požurivao ga je.
     U tom trenutku tužan zvuk loma i tutnjave probi se spolja kroz tihi žamor gostionice, kroz zvuk džuboksa, kroz glas čoveka pored Forda koji je štucao nad viskijem koji mu je Ford najzad kupio.
     Artur se zagrcnu pivom i skoči na noge.
     "Šta je to?" vrisnuo je.
     "Bez brige", reče Ford, "još nisu počeli."
     "Hvala Bogu", odvrati Artur i malo se opusti.
     "Verovatno ti naprosto ruše kuću", reče Ford i iskapi poslednju kriglu.
     "Šta?" zaurla Artur. Iznenada je nestala sva začaranost koju je izazvao Ford. Artur se divlje zagleda oko sebe i otrča do prozora.
     "Moj Bože, istina je! Ruše mi kuću! Šta ja, kog vraga, tražim u gostionici?"
     "Teško da to u ovom trenutku ima ikakvog značaja", reče Ford. "Pusti ih neka se zabavljaju."
     "Zabavljaju?" vrisnu Artur. "Zabavljaju!" On na brzinu ponovo pogleda kroz prozor da bi proverio govore li o istoj stvari.
     "Vrag im odneo zabavu!" dreknuo je i istrčao iz gostionice, mašući gotovo praznom kriglom piva. Tog dana nije stekao baš mnogo prijatelja u gostionici.
     "Prestanite, vandali jedni! Rušitelji domova!" vikao je Artur. "Vizigoti sumanuti, hoćete li da prekinete!"
     Ford odluči da pođe za njim. Brzo se okrenuo gostioničaru i zatražio četiri kesice kikirikija.
     "Evo, ser", reče gostioničar i tresnu kesicama o bar. "Dvadeset osam penija, ukoliko nemate ništa protiv."
     Ford ne samo da nije imao ništa protiv, već je dao gostioničaru još jednu novčanicu od pet funti i rekao mu da zadrži kusur. Gostioničar je pogleda, a onda se zagleda u Forda. Iznenada je zadrhtao - načas je iskusio osećaj koji nije shvatio, jer ga pre toga niko na Zemlji nije nikada iskusio. U trenucima velike napetosti, svaki postojeći oblik života odašilje slabašan podsvesni signal. Taj signal precizno i gotovo patetično predstavlja koliko je daleko to biće od svog mesta rođenja. Na Zemlji nije moguće udaljiti se preko šesnaest hiljada milja od tog mesta, što zaista nije preterano mnogo, i zbog toga su takvi signali previše slabašni da bi se mogli primetiti. Ford Prefekt bio je u tom trenutku izložen velikom pritisku, a rođen je šest stotina svetlosnih godina odatle, u neposrednoj blizini Betelgeza.
     Gostioničar se na trenutak zatetura, pogođen potresnim, neshvatljivim osećajem udaljenosti. Nije shvatio šta to znači, ali gledao je Forda Prefekta s novim poštovanjem, gotovo strahom.
     "Da li je to ozbiljno, ser?" rekao je on jedva čujnim glasom koji je za posledicu imao gotovo trenutno stišavanje čitave gostionice. "Mislim, da dolazi smak sveta?"
     "Da", reče Ford.
     "Ali, zar već ovog popodneva?"
     Ford se prenuo. Bio je ponovo u svom elementu.
     "Da", reče on veselo. "Po mojoj proceni, za manje od dva minuta."
     Gostioničar nije mogao da poveruje da vodi takav razgovor, ali nije mogao da poveruje ni u osećaj koji je upravo iskusio.
     "Zar ne postoji ništa što bismo mogli da učinimo?" upitao je.
     "Ne, ništa", reče Ford i strpa kikiriki u džep.
     U utihloj krčmi neko se iznenada grohotom nasmeja na račun toga koliko su ljudi postali glupi.
     Čovek koji je sedeo pored Forda do tog trenutka već je bio propisno pijan. On zakoluta očima prema Fordu.
     "Mislio sam", rekao je, "ako dolazi smak sveta, da treba da legnemo na pod ili da stavimo papirne kese na glavu ili tako nešto."
     "Možete, ako vam se to dopada", reče Ford.
     "Tako su nas učili u vojsci", reče čovek, a njegove oči krenuše na dugo putovanje nazad, prema viskiju.
     "Hoće li to pomoći?" pitao je gostioničar.
     "Neće", rekao je Ford i prijateljski se nasmešio. "Izvinite", rekao je, "moram da idem". Mahnuo je i otišao.
     Krčma je još trenutak bila tiha, a tada, krajnje neprikladno, ponovo se oglasio čovek s grlenim smehom. Tokom poslednjih pola sata zgadio se devojci koju je dovukao u krčmu i njoj bi verovatno bilo veoma drago da je znala da će za nepun minut on iznenada ispirati u oblak vodonika, ozona i ugljen-monoksida. Ali, kada je trenutak došao, bila je previše zauzeta sopstvenim isparavanjem da bi to primetila.
     Gostioničar pročisti grlo. Začuo je sebe kako govori:
     "Poslednje narudžbine, molim".
     
     Ogromne, žute mašine počele su da poniru nadole i da ubrzavaju.
     Ford je znao da su tu. Ali nije ih želeo na ovaj način.
     
     Artur je, trčeći stazom, stigao gotovo do svoje kuće. Nije primetio kako je iznenada postalo hladno, nije zapazio vetar, nije uočio iznenadni, neobjašnjivi nalet kiše. Nije primećivao ništa osim buldožera-guseničara koji su se kretali preko ruševina koje su mu nekada bile dom.
     "Varvari!" urlao je. "Tužiću upravu za svaki peni koji je uništila! Daću da vas obese, zadave i raščereče. I bičuju! I da vas skuvaju...sve dok...sve dok...ne dobijete svoje."
     Ford je brzo trčao za njim. Vrlo, vrlo brzo.
     "A onda sve ispočetka!" urlao je Artur. "A kada završim, pokupiću parčiće, pa ću skakati po njima!"
     Artur nije primetio da ljudi istrčavaju iz buldožera; nije primetio ni kako gospodin Proser prestravljeno zuri u nebo. Gospodin Proser je, u stvari, primetio ogromne, žute objekte koji su uz urlik prolazili kroz oblake. Žute objekte koji su bili nemoguće veliki.
     "I gaziću ih", urlao je Artur, i dalje trčeći, "sve dok ne dobijem žuljeve, ili dok ne smislim nešto još gadnije što ću da vam napravim, a onda ću..."
     Artur se saplete, otkotrlja i ostade da leži na leđima. Najzad je primetio da se nešto dešava. On uperi prst u vis.
     "Ma šta je ono, kog đavola?" kriknuo je.
     Šta god da je bilo, jurilo je preko neba, ogrezlo u čudovišnoj, žućkastoj boji; procepilo je svod bukom koja je kidala živce i nestalo u daljini, ostavivši iza sebe rasparani vazduh da se zatvori uz silovito bang, koje je saterivalo bubne opne duboko u unutrašnjost glave.
     Došlo je još jedno i učinilo istu stvar, samo bučnije.
     Bilo je teško reći šta su sada radili ljudi na površini planete, jer to nisu znali ni sami. Ništa od svega što su pokušavali nije imalo mnogo smisla - utrčavali su u kuće, istrčavali iz kuća, bezglasno vrištali na svu tu buku. Širom sveta ulice su bile pune ljudi, kola su se sudarala kako ih je zvuk zahvatao i potom poput plimskog talasa brisao preko brda i dolina, pustinja i okeana, drobeći na svom putu sve što bi zahvatio.
     Samo je jedan čovek stajao i gledao u nebo, stajao s užasnom tugom u očima i gumenim čepovima u ušima. On je tačno znao šta se događa i to još otkako mu je sub-eta senz-o-matik zatreptao u gluvo doba noći pokraj jastuka i probudio ga, zaprepašćenog. Bilo je to ono što je čekao toliko godina, ali kada je dešifrovao signal, sam u svojoj malenoj, mračnoj sobi, hladnoća ga je obuzela i stegla mu srce. Od svih rasa iz svih Galaksija koje su mogle da naiđu i upute veliki pozdrav planeti Zemlji, pomisli on, zar su to morali da budu baš Vogoni?
     A ipak, znao je šta treba da učini. Dok je vogonska letelica urlala kroz vazduh visoko nad njime, otvorio je svoju torbicu. Izbacio je primerak Džozefa i neverovatne tehnikolor spavaćice, izbacio je primerak Slova božjeg: tamo kuda se spremao da pođe to mu neće biti potrebno.
     Znao je on gde mu je peškir.
     
     Iznenadna tišina zahvati Zemlju. Bilo je to još gore od buke. Na trenutak se ništa nije dešavalo.
     Džinovski brodovi počivali su na nebu bez pokreta, iznad svake zemaljske nacije. Bez pokreta su lebdeli, ogromni, teški, čin huljenja protiv prirode. Mnoge ljude obuzeo je šok dok su pokušavali da shvate u šta to gledaju. Brodovi ne lebde nasred neba ništa češće nego što to čine cigle.
     I još se ništa nije dešavalo.
     Zatim se začuo šum, nagli, difuzni zvuk ozvučenja na otvorenoj pozornici. Svaki Hi-Fi stub na svetu, svaki radio, svaki televizor, svaki kasetofon, svaki dubokotonac, visokotonac i srednjetonac tiho se uključio.
     Svaka limena konzerva, svaka kanta za smeće, svaki prozor, svaka vinska čaša, svaka ploča zarđalog metala pretvorila se u akustički savršen zvučni izvor.
     Pre nestanka, Zemlja se suočila s najsavršenijom zvučnom reprodukcijom, najveličanstvenijim razglasom koji je ikada stvoren. Ali iz njega se nije začuo nikakav koncert, nikakva muzika, nikakve fanfare, samo jedna poruka.
     "Narode Zemlje, molim za pažnju", reče glas, a zvuk je bio savršen. Bio je predivan, kvadrofonski, sa tako niskim nivoima izobličenja da se čovek od toga rasplače.
     "Govori vam Proštetnik Vogon Jelc iz galaktičke uprave za hipersvemirsko planiranje", nastavio je glas. "Kao što ste bez sumnje upoznati, planovi razvoja spoljašnjih oblasti Galaksije nalažu izgradnju ekspresne hipersvemirske trase kroz vaš zvezdani sistem i, na žalost, vaša planeta jedna je od onih koje su predviđene za uništenje. Proces će trajati nešto manje od dva vaša zemaljska minuta. Hvala."
     Razglas se isključi.
     Nerazumni užas zavlada među ljudima Zemlje koji su to slušali. Strava se lagano širila kroz okupljenu gomilu, kao da su posredi bili opiljci gvožđa na ploči ispod koje se kreće magnet. Izbi panika, beznadna, sumanuta želja za bekstvom, ali nije bilo mesta na koje se moglo pobeći.
     Kada su ovo primetili, Vogoni ponovo uključiše svoj S. O. Kazali su:
     "Nema svrhe da glumite toliko iznenađenje. Svi planovi i nalozi za uništenje bili su izloženi u vašem lokalnom odeljenju za planiranje na Alfa Kentauru čitavih pedeset zemaljskih godina, prema tome,imali ste dovoljno vremena da uložite kakvu god hoćete formalnu žalbu, a sada je zaista prekasno da počnete da pravite probleme."
     S. O. se ponovo utišao, a njegov odjek orio se Zemljom. Ogromni brodovi okrenuše se na nebu s lakoćom. Na donjem kraju svakog od njih otvoriše se vrata, prazni crni kvadrat.
     Do tog trenutka nekome je negde očigledno pošlo za rukom da osposobi neki radio-predajnik, odredi talasnu dužinu i emituje poruku vogonskim brodovima, moleći ih da poštede planetu. Niko nikada nije saznao šta je tačno rečeno, svi su čuli samo odgovor. S. O. je ponovo škljocnuo i oživeo. Glas je zvučao iznervirano. Rekao je:
     "Šta hoćete da kažete time da nikada niste uspeli da stignete do Alfa Kentaura? Za ime Božje, ljudi, zar vam nije poznato da se ta zvezda nalazi na samo četiri svetlosne godine odavde? Žalim, ali ukoliko vas ne zanimaju lokalne prilike, sami ste krivi.
     Aktivirajte zrake za uništenje."
     Svetlost zablista iz otvora.
     "Ma briga me", reče glas na S. O. prokleta, zaostala planeta, uopšte mi je nije žao." Prekinuo se.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna buka.
     Zatim je usledila užasna, zlokobna tišina.
     Vogonska konstruktorska flota izgubi se potom u mastiljavoj, zvezdanoj praznini.

04.

     Daleko odatle, u spiralnom kraku na suprotnom kraju Galaksije, na pet stotina hiljada svetlosnih godina od zvezde Sol, Zaphod Biblbroks, predsednik Carske galaktičke vlade, jurio je preko damogranskog okeana; njegov delta čamac s jonskim pogonom blistao je i prelivao se na suncu Damograna.
     Damogran vreli; Damogran daleki; Damogram gotovo u potpunosti neznani.
     Damogran, tajni dom 'Zlatnog srca'.
     Čamac je jurio po vodi. Bilo mu je potrebno poprilično vremena da stigne na svoje odredište, jer Damogran je planeta razuđena na vrlo neobičan način. Sastoji se gotovo isključivo od prostranih, nenaseljenih ostrva koja su odvojena divnim, ali neugodno širokim pojasevima okeana.
     Čamac je jurio.
     Zbog takve topografske neobičnosti Damogran je uvek bio pusta planeta. Zato je Carska galaktična vlada i izabrala Damogran za sedište projekta 'Zlatno srce', jer bio je toliko pust, a projekat 'Zlatno srce' predstavljao je toliku tajnu.
     Čamac je jurio i klizio morem, morem koje se pružalo između glavnih ostrva jedinog arhipelaga na čitavoj planeti dovoljno velikog da se upotrebi za nešto korisno. Zaphod Biblbroks putovao je sa malenog astrodroma koji se nalazio na Uskršnjem Ostrvu (to ime predstavljalo je podudarnost bez ikakvog značaja - u galaktigovoru, reč uskrs označava nešto malo, ravno i svetlosmeđe) prema ostrvu 'Zlatnog srca' koje se drugom besmislenom igrom slučaja nazivalo Francuska.
     Jedna od sporednih posledica rada na 'Zlatnom srcu' bio je čitav splet prilično besmislenih igri slučaja.
     Ali nije bilo slučajno to što je današnji dan, dan vrhunca projekta, veliki dan otkrivanja tajne, dan kada je 'Zlatno srce' trebalo konačno da bude predstavljeno zadivljenoj Galaksiji, bio i dan vrhunca za Zaphoda Biblbroksa. Zbog ovog dana on se prvobitno i kandidovao za predsednika, što je predstavljalo odluku koja je izazvala buru zaprepašćenja širom carske Galaksije. Zaphod Biblbroks? Predsednik? Nije valjda onaj Zaphod Biblbroks? Nije valjda za tog predsednika? Mnogi su to primili kao konačan i neoboriv dokaz da je čitava poznata Vaseljena konačno pošašavila.
     Zaphod se nasmeši i još malo poveća brzinu čamca.
     Zaphod Biblbroks, pustolov, uvek do krajnjosti nekonvencionalan, poznati lezilebović (propalica, baraba? - sasvim moguće), pisac šokantnih memoara, očajnih manira, često smatran za potpuno iščašenog.
     Predsednik?
     Niko nije pošašavio, bar ne što se toga tiče.
     Samo šest ljudi u čitavoj Galaksiji shvatilo je načelo na kome se zasnivala vladavina nad Galaksijom, te tako, kada je Zaphod Biblbroks obznanio svoju nameru da se kandiduje za predsednika, njima je bilo jasno da je stvar već više ili manje fait accompli on je predstavljao idealan materijal za predsednika. Predsednik: (pun naziv: Predsednik galaktičke carske vlade).Termin 'carski' očuvao se do današnjih dana, iako predstavlja anahronizam. Nasledni car Galaksije nalazi se na samrti i u tom stanju održava se već mnogo vekova. U poslednjem stadijumu svoje kome zatvoren je u stazisno polje koje ga sada večito drži u neizmenjenom stanju. Svi njegovi naslednici već odavno su mrtvi, a to znači da je moć na jednostavan i delotvoran način, bez drastičnog političkog previranja, spuštena za jedan ili dva stepenika niže i trenutno vlada mišljenje da je sadržana u telu koje je nekada bilo naprosto carev savetodavni organ - izglasana vlada na čijem se čelu nalazi predsednik koga izglasava ona. U stvari vlast, nije u njenim rukama. Naročito je predsednik uglavnom figura - on ne poseduje nikakvu stvarnu moć. Njega, jasno, bira vlada, ali osobine koje se zahtevaju od njega nisu predvodničke, već one koje na fino odmeren način šokiraju javno mnjenje. Zbog toga je predsednik uvek predstavljao kontroverzan izbor, uvek je bio karakter koji nervira, ali očarava. Njegov zadatak nije da objedinjuje vlast, već da odvlači pažnju od nje. U tom pogledu Zaphod Biblbroks jedan je od najuspešnijih predsednika koje je Galaksija ikada imala - od svojih deset predsedničkih godina dve je presedeo u zatvoru zbog prevare. Malo je ljudi koji shvataju da predsednik i vlada ne poseduju praktično nikakvu vlast, a od njih samo šestoro zna gde je, zapravo, usredsređena prava politička moć. Većina ostalih u potaji veruje da proces donošenja odluka sprovodi kompjuter. U tome užasno greše.
     Ono što nikako nisu mogli da shvate bilo je zbog čega Zaphod to čini.
     On oštro skrenu, izbacivši zid podivljalih vodenih kapi prema suncu.
     Danas je bio taj dan; danas je bio dan kada će svi shvatiti šta je Zaphod Biblbroks, zapravo, nameravao. Danas mu je bio i dvestoti rođendan, ali bila je to samo još jedna podudarnost bez ikakvog značaja.
     Dok je klizio čamcem preko damogranskog okeana, tiho se nasmešio sebi kada je pomislio kako će to biti divan i uzbudljiv dan. Opustio se i lenjo zabacio ruke na naslon sedišta. Krmanio je dodatnom rukom, koju je ne tako davno postavio odmah ispod desne, ne bi li tako poboljšao svoje skijaške sposobnosti.
     "Ej", promrmljao je u sebi, "ti si stvarno momčina i po, znaš." Ali živci su mu cvileli gore nego pištaljka za pse.
     Ostrvo Francuska bilo je dugačko oko dvadeset milja, na sredini je imalo oko pet milja, bilo je prekriveno peskom, a oblik mu je bio srpast. U stvari, manje je delovalo kao samostalno ostrvo, a više kao najobičnije sredstvo za definisanje raspona i zakrivljenosti ogromnog zaliva. Taj utisak pojačavala je činjenica da se unutrašnja obala srpa sastojala gotovo isključivo od strmog stenja. Od kamenitog vrha zemlja se lagano spuštala pet milja, sve do druge obale.
     Na vrhu stenovitog dela nalazio se odbor za doček.
     Uglavnom se sastojao od inženjera i istraživača koji su napravili 'Zlatno srce' - to su većinom bili humanoidi, ali bilo je i nekoliko gušterolikih atominira, dva ili tri zelena maksimegalaktičara, nalik na sablasti, jedan ili dva psisuktoralista u obliku oktopoda i jedan huluvu (huluvu je superinteligentni preliv plave boje). Svi izuzev hululua obukli su se u svoja višebojna, ceremonijalna, laboratorijska odela; hululu se posebno za ovu priliku prelamao u naročito postavljenoj prizmi.
     Kroz sve njih strujalo je izuzetno uzbuđenje. Zajedno su, bez ičije pomoći sa strane, dostigli i zaobišli najdalje granice fizičkih zakona, prestrojili temeljno tkanje materije, napregli, iskrivili i slomili zakone verovatnoće i neverovatnoće, a opet, kao da im je najveće uzbuđenje izazvao susret s čovekom koji nosi narandžastu lentu (tradicionalni znak predsednika Galaksije jeste narandžasta lenta). Možda se ništa ne bi izmenilo ni da su znali koliko moći predsednik Galaksije, u stvari, poseduje: nimalo. Samo šest ljudi u čitavoj Galaksiji znalo je da posao predsednika Galaksije nije da objedinjuje moć, nego da skreće pažnju od nje.
     Zaphod Biblbroks bio je u tome zaprepašćujuće dobar.
     Gomila zažamori, opijena suncem i morem, kada predsednički motorni čamac skrenu u zaliv. Blistao je i svetlucao dok je brisao morskom površinom u širokim, nekontrolisanim zaokretima.
     Njemu, u stvari, uopšte nije bilo neophodno da dodiruje vodu, jer lebdeo je na magličastoj zavesi jonizovanih atoma - ali, samo radi efekta, bio je snabdeven tankim, metalnim perajima koja su se mogla uroniti u vodu. Ona su uz šištanje sekla talase i terala vodu da pršti visoko u vazduh, urezivala duboke brazde u more, sumanuto uskomešano i zapenjeno iza čamca koji je prelazio zaliv.
     Zaphod je voleo taj efekat - bila je to stvar u kojoj je bio najbolji.
     On naglo pomeri kormilo, a čamac divlje, oštro zaokrenu pred samim grebenom i lagano se umiri povrh uzburkanih talasa.
     Posle svega nekoliko sekundi, on istrča na palubu i poče da maše i da se smeši publici od preko tri milijarde ljudi. U stvari, te tri milijarde ljudi nisu bile prisutne, ali posmatrale su svaki njegov pokret kroz oči malih robotskih 3-D kamera koje su, pune poštovanja, lebdele po okolnom vazduhu. Luckasto predsednikovo ponašanje uvek je mamac za izetno popularne 3-D kamere: zbog toga su, uostalom, i bile tu.
     Opet se nasmešio. Tri milijarde i šest ljudi nisu to mogli ni da naslute, ali današnja predstava biće daleko luđa nego što je iko i sanjao.
     Robotska kamera približila se da bi u krupnom planu snimila popularniju od njegove dve glave. Izgled mu je u osnovi bio humanoidan, izuzev što je imao glavu viška i tri ruke. Plava kosa izgledala mu je sasvim razbarušena, plave oči blistale su nečim što se opiralo svakom opisu, a brada mu je, kao i uvek, bila neobrijana.
     Prozirna lopta od dvadeset stopa lebdela je pored njegovog čamca, vrtela se i uvijala, svetlucava na blistavom suncu. Unutar nje lebdela je široka, polukružna sofa, postavljena crvenom kožom raskošnog izgleda: što se lopta više njihala i valjala, sve je mirnije delovala sofa, postojana poput crveno tapacirane stene. I opet, sve to učinjeno je pre svega radi efekta.
     Zaphod kroči kroz zid lopte i zavali se u sofu. Dve ruke raširio je po naslonu, a trećom je čistio prašinu sa kolena. Njegove glave okretale su se i smešile; prekrstio je noge. U istom trenutku, duboko u sebi, osećao je želju da počne da vrišti.
     Voda je ključala pod mehurom, kipela i vrila. Mehur se uzdigao u vazduh, vrteo i kotrljao nad uspenjenom vodom. Više, sve više se uspinjao, a slapovi svetlosti padali su sa njega na grebene. Uzdizao se ogromnom brzinom, voda se slivala sa njega i survavala u more, stotinama stopa pod njim.
     Zaphod se nasmeši, zamišljajući kako izgleda u tom trenutku.
     Šašav oblik prevoza, ali divan.
     Na vrhu obronka lopta je na trenutak zadrhtala, dodirnula ograđeni prostor, skotrljala se na malu, udubljenu platformu i zaustavila se.
     Uz gromoglasan aplauz Zaphod Biblbroks iziđe iz mehura; narandžasta lenta blistala mu je na jarkom svetlu.
     Predsednik Galaksije je stigao.
     Sačekao je da aplauz zamre, a zatim je podigao ruku u znak pozdrava.
     "Ćao", rekao je.
     Prišao mu je Vladin pauk i pokušao da mu tutne u ruke primerak ranije pripremljenog govora. Stranice originalne verzije, od treće do sedme, lenjo su plivale po površini damogranskog mora, na jedno pet milja od zaliva. Stranice jedan i dva odneo je damogranski ćubasti orao i već ih ugradio u neobičan, nov oblik gnezda koji je sam izmislio. Uglavnom ga je sastavio od papirne mase, tako da mladunci koji su se tek ispilili gotovo da nisu mogli otuda ispasti. Damogranski ćubasti orao čuo je za rasprave o opstanku vrsta, ali za sve to nije davao ni pišljiva boba.
     Zaphod Biblbroks nije želeo pripremljeni govor, pa je zato nežno odgurnuo primerak koji mu je pružao pauk.
     "Ćao", rekao je ponovo.
     Svi su mu se smešili, ili bar gotovo svi. Opazio je Trilijan usred gužve. Trilijan je bila devojka koju je Zaphod odvojio ne tako davno, onako štosa radi, u vreme dok je inkognito posećivao njenu planetu. Bila je vitka, tamnoputa, humanoidna, s talasastom, crnom kosom, punim usnama, čudnim, maleckim, prćastim nosom i smešnim, smeđim očima. S kosom uvezanom tom crvenom maramom i u dugačkoj, lepršavoj haljini, neodređeno je podsećala na Arabljanku. Naravno, ovde niko nikada nije čuo za Arabljane. Arabljani su nedavno prestali da postoje, a čak i dok su postojali, nalazili su se na pet stotina hiljada svetlosnih godina od Damograna. Trilijan, u stvari, nije bila neka posebno značajna ličnost, ili je bar Zaphod tako mislio. Naprosto je išla s njim i govorila mu šta misli o njemu.
     "Ćao, dušo", rekao joj je.
     Uputila mu je brz, napregnut osmeh i skrenula pogled u stranu. Onda je za trenutak vratila pogled i toplije mu se nasmešila - ali ovog puta on je gledao negde drugde.
     "Ćao", rekao je maloj grupi stvorova iz štampe koja je stajala u blizini i čeznula da prestane da govori ćao i da pređe na nešto od čega bi se mogla načiniti vest. Njima se posebno nasmešio, jer je znao da će im za koji trenutak dati vest i po.
     A ipak, sledeće što je rekao nije im baš mnogo pomoglo. Jedan od službenika zaduženih za organizaciju proslave iznervirano je zaključio da predsednik očigledno nije raspoložen da čita govor koji mu je tako izvrsno pripremljen, pa je pritisnuo prekidač na daljinskom prekidaču koji mu se nalazio u džepu. U daljini pred njim, ogromna bela kupola što se uzdizala prema nebu prsnula je po sredini, raspala se i lagano pala na tle. Svima se oteo uzdah, iako su savršeno dobro znali šta će se dogoditi, pošto su je sami izgradili baš takvu.
     Ispod nje ukazao se ogromni međuzvezdani brod, dugačak sto pedeset metara, napravljen u obliku izdužene trkačke cipele, savršeno beo i zaslepljujuće divan. U njegovom srcu, nevidljiva, nalazila se malena, zlatna kutija u koju je bio smešten najneshvatljiviji uređaj koji je ikada postojao, uređaj koji je činio ovaj međuzvezdani brod jedinstvenim u galaktičkoj istoriji, naprava po kojoj je čitav brod nosio ime - zlatno srce.
     "Au", reče Zaphod Biblbroks kada je video 'Zlatno srce'. Nije bilo mnogo toga što je mogao da kaže.
     "Au."
     Gomila u iščekivanju okrete lice prema njemu. On namignu Trilijani, koja podiže obrve i raširi oči prema njemu. Znala je šta namerava da kaže i smatrala ga je izuzetnim majstorom za predstave.
     "Stvarno zaprepašćujuće", rekao je. "Ovo je stvarno istinski zaprepašćujuće. Zaprepaćujuće na toliko zaprepašćujući način da mi prosto dođe da ga ukradem."
     Predivna predsednička izjava, istinita do srži. Gomila se odobravajuće nasmejala, reporteri zadovoljno pritisnuli dugmad na svojim sub-eta no-vosti-matik uređajima, a predsednik se nasmešio.
     Dok se smešio, srce mu je nepodnošljivo tuklo; on dohvati paralizo-matik bombu koja mu je dotad počivala u džepu.
     Konačno više nije mogao da izdrži. Podigao je svoje glave prema nebu, ispustio divlji urlik u dva različita tona, bacio bombu na tlo i potrčao kroz more iznenada sleđenih srdačnih osmeha.

05.

     Proštetnik Vogon Jelc nije predstavljao lep prizor, čak ni za druge Vogone. Njegov iskrivljeni nos visoko se uzdizao iznad niskog, svinjskog čela. Tamnozelena, gumasta koža bila je toliko debela da mu je dozvolila da se uključi u vogonski politički život, i to da se uključi s uspehom, i bila je toliko nepropusna na vodu da je mogao da preživi neograničeno dugo na dubini od hiljadu stopa bez ikakvih neželjenih posledica.
     To, razume se, ne znači da je ikada bio na kupanju. Bio je previše zauzet za takve stvari. Bio je takav kakav je, jer pre milijardu godina, kada su Vogoni prvi put ispuzali iz ustajalih prvobitnih okeana Vogsfere i dahćući i brekćući polegali po devičanskim obalama planete, kada su ih tog jutra obasjali prvi zraci blistavog, mladog Vogsunca, kao da su ih sile evolucije u istom trenutku napustile, s gađenjem okrenule glavu u stranu i otpisale kao ružnu i nesrećnu grešku. Posle toga više nisu evoluirali; uopšte nije trebalo da prežive.
     Činjenica da im je to ipak pošlo za rukom predstavlja neku vrstu priznanja tvrdoglavoj, idiotskoj nedotupavosti tih stvorenja. Evolucija? rekoše oni, kome to treba? I jednostavno nastaviše da žive bez onoga što je priroda odbila da im pruži, sve dok nije došlo vreme kada su naučili da ispravljaju veće anatomske nepravilnosti hirurškim putem.
     U međuvremenu, prirodne sile planete Vogsfere radile su prekovremeno da bi ispravile svoju pređašnju glupost. Stvorile su blistave rakovice s oklopima od dragulja, a Vogoni su ih jeli pošto bi zdrobili njihove oklope pomoću gvozdenih čekića; stvorile su visoka, ponosita stabla zadivljujuće vitkosti, a Vogoni su ih sekli da bi na njima pekli meso rakovica; stvorile su elegantna stvorenja nalik na gazele, svilaste dlake i vlažnih očiju, a Vogoni su ih lovili da bi sedeli na njima. Uopšte nisu mogli da ih koriste za jahanje, jer su im se vratovi lomili u istom trenutku, ali su Vogoni svejedno sedeli na njima.
     I tako je planeta Vogsfera bitisala nesrećne milenijume, sve dok Vogoni nisu iznenada otkrili načela međuzvezdanog putovanja. Tokom svega nekoliko kratkih voggodina svi Vogoni preselili su se u zvezdano jato Megabranitis, političko središte Galaksije, i tamo obrazovali neizmerno moćan oslonac galaktičke upravne službe. Pokušali su da uče, pokušali su da steknu uglađenost i pristojno ponašanje, ali savremeni Vogoni uglavnom se neznatno razlikuju od svojih primitivnih predaka. Svake godine oni sa svoje rodne planete dovezu dvadeset sedam hiljada svetlucavih rakovica s oklopom od dragulja i provode srećnu, pijanu noć smrskavajući ih u paramparčad uz pomoć gvozdenih čekića.
     Po svom ponašanju, Proštetnik Vogon Jelc bio je tipičan Vogon, što će reći stvarno ogavan. Osim toga, mrzeo je stopere.
     
     Negde u malenoj, mračnoj kabini, duboko u unutrašnjosti komandnog broda Proštetnika Vogona Jelca, nervozno zatitra plamičak malenog palidrvca. Vlasnik palidrvca nije bio Vogon, ali znao je sve o njima i bio je s pravom nervozan. Ime mu je bilo Ford Prefekt. Pravo ime Forda Prefekta može se izgovoriti samo na opskurnom betelgezijskom narečju koje je gotovo u potpunosti nestalo posle katastrofe velikog kolapsirajućeg Hrunga Gal./Sid./godine 03758, u kojoj su sa Betelgeza Sedam zbrisane sve stare praksibetelske zajednice. Sa čitave planete jedino je Fordov otac preživeo katastrofu velikog kolapsirajućeg Hrunga, neobičnom igrom slučaja koju nikada nije uspeo da objasni na zadovoljavajući način. Čitava epizoda obavijena je dubokom tajanstvenošću: niko, zapravo, ne zna šta je bio Hrung, a ni zbog čega je izabrao da kolapsira baš na Betelgezu Sedam. Fordov otac, koji se iz sve snage trudio da odagna oblake sumnje koji su ga neminovno okružili, prešao je na Betelgez Pet, gde je istovremeno bio otac i ujak Fordu; u spomen na svoju sada izumrlu rasu krstio ga je na starinskom praksibetelskom jeziku. Zbog toga što Ford nikada nije naučio da izgovara svoje pravo ime, otac mu je na kraju umro od srama, što je u nekim oblastima Galaksije i dalje najsmrtonosnija bolest. Ostala deca u školi nadenula su mu ime Iiks, što se na jeziku Betelgeza Pet prevodi kao 'dečko koji nije umeo valjano da objasni šta je bio Hrung i zbog čega je kolapsirao baš na Betelgezu Sedam'.
     On se obazre po kabini, no moglo se videti vrlo malo; tuđinske, čudovišne senke iskrsavale su i poigravale u majušnom, titravom plamenu, ali sve je bilo mirno. On uzdahnu nemu zahvalnicu Detransima. Dentrasi su pleme gurmana koji se ne pokoravaju nikakvim pravilima, divlja, ali prijatna družina koju su Vogoni u poslednje vreme upošljavali kao poslugu na svojim dugim transportnim putovanjima, pod strogim sporazumom da se jedni s drugima neće mešati.
     Ovo je baš odgovaralo Dentrasima, jer oni su voleli vogonske pare, koje predstavljaju jednu od najtvrđih valuta u svemiru, ali su se gadili samih Vogona. Za Dentrase, jedini dobar Vogon je do ludila iznervirani Vogon.
     Zahvaljujući toj malenoj informaciji Ford u ovom trenutku nije predstavljao dašak vodonika, ozona i ugljen-monoksida.
     On začu tiho stenjanje. U svetlosti palidrvca mogao je da vidi kako se na podu lagano pomera neki neodređeni oblik. Brzo je protresao palidrvce i ugasio ga, zavukao ruku u džep, napipao i izvadio ono što je tražio. Rascepio ga je, otvorio i protresao. Čučnuo je na pod. Oblik se ponovo pokrenuo.
     Ford Prefekt reče: "Kupio sam kikiriki."
     Artur Dent se pokrenu i ponovo zastenja, nepovezano mrmljajući.
     "Evo, uzmi", nudio ga je Ford i ponovo protresao kesicu, "ukoliko nikada ranije nisi bio u zraku za prenos materije, verovatno si izgubio nešto soli i proteina. Pivo koje si popio trebalo bi da te je delom zaštitilo.
     "Vrrrr..." reče Artur Dent. Otvorio je oči.
     "Mračno je", reče on.
     "Jeste", reče Ford, "mračno je."
     "Nema svetla", reče Artur Dent. "Tako je mračno, nema ni zračka svetla."
     Jedna od stvari koje Ford Prefekt nikada nije uspeo da shvati kod ljudi bila je navika da neprekidno govore i ponavljaju vrlo, vrlo očigledne stvari, kao što su: Baš lep dan danas, ili: Jao što si visok, ili: O Bože, pala si niz bunar dubok trideset metar, jesi li se povredila? Ford je stvorio teoriju da objasni to neobično ponašanje. Kada ljudska bića ne bi neprekidno pomerala usne, bio je ubeđen, usta bi im verovatno srasla. Posle nekoliko meseci posmatranja i razmišljanja napustio je tu teoriju u korist druge. Ukoliko ne pokreću neprekidno svoje usne, pomislio je, mozak počinje da im radi. Posle izvesnog vremena napustio je i tu teoriju kao previše ciničnu i došao do zaključka da mu se ljudska bića i pored svega veoma sviđaju, ali bio je zabrinut zato što o tolikim stvarima pojma nisu imala.
     "Da", složio se s Arturom, "nema svetla." Pomogao je Arturu da uzme malo kikirikija. "Kako se osećaš?" upitao ga je.
     "Poput vojne akademije", reče Artur. "Kao da neprekidno marširaju preko mene."
     Ford ga je prazno gledao u tami.
     "Kada bih te upitao gde se, kog đavola, nalazimo", reče Artur, "da li bih zažalio?"
     Ford ustade.
     "Na sigurnom", rekao je.
     "Uh, dobro je", reče Artur.
     "Trenutno smo u maloj brodskoj kuhinji", reče Ford, "na jednom od svemirskih brodova vogonske konstruktorske flote."
     "Ah", reče Artur, "to je očigledno neka veoma čudna upotreba reči 'siguran', za koju ja još nisam čuo."
     Ford upali još jedno palidrvce da bi lakše pronašao prekidač za svetlo. Čudovišne senke ponovo iskrsnuše i razigraše se. Artur skoči na noge i uplašeno se pribi uz Forda. Činilo se da se užasni, tuđinski oblici tiskaju oko njega, vazduh je bio ispunjen ustajalim mirisima koji su mu, neprepoznati, ulazili u pluća, a duboko, neprijatno brujanje sprečavalo ga je da se sabere.
     "Kako smo dospeli ovamo?" reče on, lagano drhteći.
     "Autostopom", reče Ford.
     "Molim?" reče Artur. "Hoćeš da kažeš da smo samo podigli palčeve, a neko zeleno, buljooko čudovište promolilo je glavu i reklo: Ćao, drugari, mogu li da vas odbacim do bejzingstonske okretnice?"
     "Pa", reča Ford, "palac je, u stvari, elektronski sub-eta signalni uređaj, okretnica je na Barnardovoj zvezdi, ali ostalo je manje-više tako."
     "A buljooko čudovište?"
     "U stvari je zeleno."
     "Divno", reče Artur. "A kada mogu kući?"
     "Nikad", rekao je Ford i napipao prekidač za svetlo.
     "Zakloni oči", rekao je i uključio ga.
     "Bogo moj", odvrati Artur, "zar je ovo unutrašnjost letećeg tanjira?"
     
     Proštetnik Vogon Jelc pomeri svoje odvratno, zeleno telo koje se nalazilo nasred kontrolnog mosta. Uvek je bio pomalo nervozan posle uništavanja naseljenih planeta. Želeo je da se neko pojavi i kaže mu kako je to potpuno pogrešno da bi mogao da se izdere i da mu posle bude bolje. Sručio se na kontrolno sedište što je mogao teže, u nadi da će se polomiti i pružiti mu razlog da se pošteno iznervira, ali ono samo žalostivo zaškripa.
     "Gubi se!" dreknuo je na mladog vogonskog stražara koji se u tom trenutku pojavio na mostu. Stražar smesta nestade, ispunjen olakšanjem. Bilo mu je drago što neće morati da mu saopšti izveštaj koji su upravo primili. Reč je bila o službenom obaveštenju koje je govorilo da je u vladinom istraživačkom središtu na Damogranu otkriven revolucionarno novi oblik pogona za svemirske brodove, što će sve hipersvemirske ekspresne puteve učiniti nepotrebnim.
     Otvoriše se još jedna vrata, ali vogonski zapovednik ovog puta nije dreknuo, jer bila su to vrata od kuhinje u kojoj su mu Dentrasi pripremali obroke. Hrana je uvek dobro došla.
     Krupno stvorenje prekriveno krznom pojavilo se na vratima s poslužavnikom u rukama. Kliberilo se kao ludak.
     Proštetniku Vogu Jelcu bilo je milo. Kada jedan Dentrasi izgleda tako zadovoljan sobom, negde na brodu odigrava se nešto zbog čega će moći dobro da se razbesni.
     
     Ford i Artur zverali su oko sebe.
     "Pa, šta misliš?" reče Ford.
     "Malo zapušteno, zar ne?"
     Ford je namrgođeno gledao prljave ležajeve, neoprano posuđe i nerazaznatljive delove smrdljivog vanzemaljskog donjeg veša razbacane po malenoj kabini.
     "Znaš, na ovom brodu se radi", rekao je Ford. "Ovo su spavaonice Dentrasija."
     "Učinilo mi se da si rekao kako se zovu Vogoni ili tako nekako."
     "Da", reče Ford, "Vogoni vode brod, a Dentrasi su kuvari i oni su nas pustili unutra."
     "Zbunjen sam", reče Artur.
     "Evo, vidi", reče Ford. Seo je na jedan od ležajeva i počeo da kopa po svojoj torbici. Artur nervozno oproba ležaj prstima i potom sede: u stvari, nije imao toliko razloga za nervozu, jer svi ležajevi odgajeni na Skornšelusu Zeta pažljivo se ubijaju i suše pre upotrebe. Vrlo retko se dešava da ponovo ožive.
     Ford dodade knjigu Arturu.
     "Šta je to?" pitao je Artur.
     "Autostoperski vodič kroz Galaksiju. Neka vrsta elektronske knjige. Daje informacije o svemu što ti je potrebno da znaš. Za to je namenjena."
     Artur je nervozno pomeri u rukama.
     "Dopada mi se futrola", rekao je. "Bez panike. To je prva pametna i korisna stvar koju sam danas čuo."
     "Da ti pokažem kako radi", reče Ford. Uzeo ju je od Artura koji ju je držao poput ševe crknute već dve nedelje i izvukao iz futrole.
     "Treba da pritisneš ovo dugme ovde, vidiš, i ekran će se osvetliti da ti pokaže sadržaj."
     Ekran, veliki približno tri sa četiri inča, najednom se obasja i po njegovoj površini zetreptaše znakovi.
     "Želeo si da saznaš nešto o Vogonima, zato ću da unesem to ime onako kako si ga izgovorio." Prsti mu dodirnuše još nekoliko dugmadi. "Evo."
     Preko ekrana zablista natpis Vogonska konstruktorska flota.
     Ford pritisnu veliko, crveno dugme koje se nalazilo u dnu ekrana i reči potekoše preko njega. Istovremeno, knjiga poče da govori, tihim odmerenim glasom. Evo šta je knjiga rekla:
     "Vogonska konstruktorska flota. Evo šta da učinite ukoliko želite da stopirate Vogona: odustanite od toga. Oni su jedna od najneprijatnijih rasa u Galaksiji - nisu, zapravo, toliko zli, koliko su uvek loše i birokratski raspoloženi, nadmeni i neosetljivi. Prstom ne bi mrdnuli da spasu rođenu babu od proždrljivih, buljoustih zveri sa Traala ukoliko ne bi dobili potpisani nalog u tri primerka, zaveden u delovodnik, vraćen donosiocu, komisijski pregledan, zaturen, pronađen, izložen javnoj raspravi, ponovo zaturen i najzad na tri meseca zakopan u tresetište da bi odatle izašao u obliku ogrevnog materijala.
     Najbolji način da dobijete piće od Vogona jeste da mu gurnete prst u grlo, a najbolji način da ga iznervirate jeste da gurnete njegovu babu među proždrljive buljouste zveri sa Traala.
     Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti da vam Vogon čita poeziju."
     Artur zatrepta.
     "Kakva čudna knjiga. Pa, ko nas je onda povezao?"
     "U tome i jeste stvar, podaci su malo zastareli", reče Ford i vrati knjigu u futrolu. "Ja se bavim terenskim istraživanjem za novo, dopunjeno izdanje, a između ostalog treba da dodam materijal o tome kako Vogoni sada upošljavaju Dentrasije kao kuvare, što nam pruža dosta prostora za manevrisanje."
     Bolan izraz prošao je Arturovim licem "Ali ko su Dentrasi?" upitao je.
     "Sjajni momci", reče Ford. "Najbolje kuvaju i najbolje prave pića, a za sve ostalo baš ih je briga. Uvek pomažu stoperima da dođu na brod, delom zato što vole društvo, ali uglavnom zato što to nervira Vogone. Baš takve stvari treba da znaš ukoliko si siromašan stoper koji bi da vidi čudesa Vaseljene za manje od trideset altairskih dolara dnevno. A ja se time bavim. Zgodno, zar ne?"
     Artur je delovao izgubljeno.
     "Neverovatno", rekao je i namrštio se na jedan od okolnih ležajeva.
     "Na nesreću, zaglavio sam se na Zemlji nešto duže nego što sam nameravao", reče Ford. "Došao sam na nedelju dana, a ostao petnaest godina."
     "Ali kako si uopšte došao tamo?"
     "Jednostavno. Dovezao me jedan draškar."
     "Draškar?"
     "Aha."
     "Ovaj, a šta je to..."
     "Draškar? To su ti obično bogati klinci koji ne znaju šta bi sa sobom. Muvaju se u potrazi za planetama koje još nisu uspostavile međuzvezdani kontakt, pa im zuje."
     "Zuje?" Arturu se učini da Ford uživa da mu zagorčava život.
     "Aha", reče Ford, "zuje. Nađu neko zabačeno mesto na kome živi malo ljudi, slete pred neku sirotu dušu koja ništa ne sumnja i kojoj posle niko neće verovati u ono što bude ispričala, pa onda skaču ispred nje sa šaškastim antenama na glavi i viču bip-bip. Stvarno detinjasto." Ford se bacio na ležaj s rukama ispod glave, a izraz mu je bio neverovatno samozadovoljan.
     "Forde", bio je uporan Artur, "ne znam da li to zvuči kao luckasto pitanje, ali šta ću ja ovde?"
     "Pa, to znaš", rekao je Ford. "Spasao sam te sa Zemlje."
     "A šta je bilo sa Zemljom?"
     "Ah. Uništena je."
     "Je li", reče Artur ravnim glasom.
     "Jeste. Isparila je i nestala."
     "Čuj", reče Artur, "to me pomalo uznemirava."
     Ford se namršti za svoj račun i činilo se da prebire po mislima.
     "Da, to mogu da shvatim", rekao je najzad.
     "Da shvatiš!" zaurla Artur. "Da shvatiš!"
     Ford skoči sa ležaja.
     "Gledaj knjigu!" prosikta on žustro.
     "Šta?"
     "Bez panike."
     "Ne paničim!"
     "O da, radiš tačno to."
     "Dobro, paničim. Šta bih drugo?"
     "Pođi sa mnom u provod. Galaksija je zabavno mesto. Ali prvo moraš da gurneš ovu ribicu u uvo."
     "Molim", reče Artur, suzdržavajući se, ili je bar tako mislio.
     Ford podiže staklenu bočicu po kojoj se koprcala malena, žuta riba. Artur zatrepta. On požele da vidi nešto jednostavno i poznato, nešto što bi mogao da obuhvati mislima. I pored donjeg veša Dentrasija, hrpe skornšelskih ležajeva i čoveka sa Betelgeza koji mu je nudio da gurne u uvo žutu ribicu osetio bi se bezbedno samo da je mogao da vidi makar i najobičniju kesu kokica. Ali nije mogao i zato se nije osećao bezbedno.
     Iznenada, oko njih se zaori silovit zvuk bez ikakvog vidljivog izvora. Dent jeknu prestravljeno pred onim što je zvučalo kao čovek koji pokušava da grgoće dok se bori protiv čopora vukova.
     "Pst", reče Ford. "Slušaj, možda je važno."
     "Va.. važno?"
     "To vogonski zapovednik govori preko razglasa."
     "Hoćeš da kažeš da Vogoni ovako govore?"
     "Slušaj!"
     "Ali ja ne razumem vogonski!"
     "I ne moraš. Samo gurni ribicu u uvo."
     Munjevitim pokretom šake Ford lupi Artura po uhu, a ovaj je iznenada imao mučan osećaj da mu ribica klizi duboko u unutrašnjost glave. Ječeći od užasa, sekundu ili dve pokušavao je da kopa po uvu, a onda se lagano okrenuo, očiju okruglih od zaprepašćenja. Iskusio je slavni ekvivalent posmatranja slike sa dva crna obrisa lica gledanog iz profila, koje se iznenada pretvara u prikaz belog svećnjaka. Ili gledanja u hrpu obojenih tačaka na parčetu hartije koje se iznenada razdvajaju u broj šest, što znači da će vam optičar naplatiti debele pare za nove naočari.
     Još je slušao urlanje i krkljanje, znao je to, samo što ga je ono sada podsećalo na savršeno normalan engleski jezik.

06.

     Evo šta je čuo...
     "Url url garglj url garglj url url url garglj url garglj url url garglj garglj url garglj garglj garglj url slurp uurg bi se iko drugi zabavljao. Ponavljam. Govori vaš kapetan i zato prekinite to što radite i slušajte. Najpre, po instrumentima vidim da na brodu imamo dva autostopera. Čujte me, gde god da ste. Hteo bih da budete načisto sa time da uopšte niste dobro došli. Teško sam radio da bih dospeo ovde, nije mi bilo lako da postanem zapovednik vogonske konstruktorske flote i zato ne želim da je sada pretvorim u taksi službu za bandu degenerisanih žicaroša. Poslao sam istražnu grupu i čim vas budu našli bićete izbačeni sa broda. Ako budete imali sreće, prvo ću malo da vam čitam svoje pesme.
     Drugo, uskoro ćemo izvesti hipersvemirski skok prema Barnardovoj zvezdi. Kada stignemo, provešćemo sedamdeset dva sata na doku radi popravki, a tokom tog vremena nikome nije dozvoljeno da napušta brod. Ponavljam, svaki izlaz na planetu je zbranjen. Nedavno sam se nesrećno zaljubio i zato ne vidim zašto bi se iko drugi zabavljao. Kraj poruke."
     Buka prestade.
     Artur zaprepašćeno otkri da leži na podu, zgrčen, ruku obavijenih oko glave. Onda se slabašno nasmeši.
     "Divan čovek", rekao je. "Voleo bih da imam kćerku da bih mogao da joj zabranim da se uda za takvog..."
     "Ne bi to ni morao", reče Ford. "Oni seks vole koliko i saobraćajnu nesreću. Ne, ne mrdaj", dodade on kada je Artur počeo da se odmotava, "bolje ti je da se pripremiš za hipersvemirski skok. Neugodan je kao pijanstvo."
     "Kako pijanstvo može da ti naškodi?"
     "Pitaj čašu vode."
     Artur razmisli o tome.
     "Forde", rekao je.
     "Da?"
     "Šta radi ta ribica u mom uvu?"
     "Prevodi. To je vavilonska ribica. Pogledaj u knjigu ako želiš."
     Pružio mu je Autostoperski vodič kroz Galaksiju i zatim se zgrčio u fetalni položaj da bi se pripremio za skok.
     U istom trenutku, dno otpade s Arturovog uma.
     Oči mu se okrenuše naopačke. Tabani mu procureše kroz potiljak.
     Soba oko njega spljoštila se, zavrtela, iščezla i ostavila ga da se skuplja u unutrašnjost sopstvenog stomaka.
     Putovali su kroz hipersvemir.
     "Vavilonska ribica", govorio je tiho Autostoperski vodič kroz Galaksiju, "mala je, žuta, liči na pijavicu i verovatno predstavlja najčudnovatiju pojavu u čitavoj Vaseljeni. Ona se hrani energijom moždanih talasa koje prima ne od svog nosioca već od onih koji ga okružuju. Ona apsorbuje sve nesvesne mentalne učestalosti iz njihovih moždanih talasa da bi se njima prehranila. Zatim u um nosioca luči telepatsku matricu koja se formira kombinovanjem učestalosti svesnih misli s nervnim signalima pokupljenim iz središta za govor mozga koji ih emituje. To sve praktično znači da, ukoliko ugurate vavilonsku ribicu u uvo, možete smesta da razumete sve što vam se izgovori na bilo kom jeziku. Govor koji čujete u stvarnosti dekodira matricu moždanih talasa koju vam u um ubacuje vaša vavilonska ribica.
     Toliko je besmisleno neverovatna mogućnost da nešto tako neopisivo korisno evoluira najobičnijim spletom okolnosti, da to neki mislioci vide kao konačan i neoboriv dokaz o nepostojanju Boga.
     Dokaz ide otprilike ovako: 'Odbijam da dokažem da postojim', kaže Bog, 'jer dokazivanje pobija veru, a bez vere ja nisam ništa.'
     'Ali', kaže čovek, 'vavilonska ribica je dokaz, zar ne? Ona nije mogla da nastane slučajno. Ona dokazuje da postojiš, dakle prema tvojim sopstvenim rečima, ti ne postojiš. QED.' QED: Quod erat demonstrandum - što je i trebalo dokazati. prim. prev.
     'Uh bre', kaže Bog, 'na to nisam ni pomislio' i smesta nestaje u oblačku logike.
     'Ah, bilo je to lako', kaže čovek, a na bis ide da dokaže kako je crno belo i gine na obeleženom pešačkom prelazu.
     Većina vodećih teologa smatra taj dokaz gomilom budalaština, ali to nije sprečilo Ulona Kolufida da se obogati kada ga je upotrebio kao središnju temu svoje popularne knjige , 'E sad smo konačno sredili Boga'.
     U međuvremenu, time što je delotvorno uklonila sve prepreke u komunikaciji između različitih rasa, sirota vavilonska ribica izazvala je više krvavih ratova nego sve ostalo u čitavoj istoriji."
     Artur zastenja. Otkriće da ga skok kroz hipersvemir nije ubio sasvim ga je prestravilo. Sada se nalazio na šest svetlosnih godina od mesta na kome bi se nalazila Zemlja da je još postojala.
     Zemlja.
     Njena prikaza tužno mu je lebdela u bolnom umu. Njegova mašta ni na koji način nije uspevala da pojmi udarac koji mu je zadao nestanak čitave planete Zemlje; bio je prevelik. On podbode svoja osećanja mišlju da njegovih roditelja i sestre više nema. Bez ikakve reakcije. Pomislio je na sve ljude koji su mu bili bliski. Bez ikakve reakcije. Zatim je pomislio na potpunog stranca iza koga je stojao u redu u supermarketu pre dva dana i tada oseti iznenadan ubod - supermarket je nestao, sva roba iz njega nepovratno je nestala. Nelsonov spomenik je nestao! Nelsonov spomenik je nestao, a neće biti protesta, jer nije ostao niko ko bi mogao da protestuje. Od sada, Nelsonov spomenik postoji samo u njegovom umu. Engleska postoji samo u njegovom umu, zarobljenom u tom ledenom, smrdljivom, čeličnom, svemirskom brodu. Zahvati ga talas klaustrofobije.
     Engleska više ne postoji. To je shvatao - nekako mu je pošlo za rukom da to shvati. Pokušao je ponovo. Amerika, pomisli, takođe je nestala. Nije mogao da shvati. Odluči se da pokuša s nečim manjim. Njujork je nestao. Bez ikakve reakcije. I inače nikada nije ozbiljno verovao da postoji. Dolar, pomisli, pao je zauvek. Lagan drhtaj. Svi Bogartovi filmovi zbrisani, reče on sebi i to mu zadade gadan udarac. Mekdonald, pomislio je. Više nema Mekdonaldovih hamburgera.
     Onesvestio se. Kada je sekundu kasnije došao k sebi, otkrio je da jeca za svojom majkom.
     Silovito je skočio na noge.
     "Forde!"
     Ford podiže pogled iz ugla u kome je sedeo i pevušio. Putovanja kroz svemir uvek je smatrao prilično zamornim.
     "Aha?" reče on.
     "Ako si istraživač povezan s tom knjigom, a boravio si na Zemlji, mora da si prikupljao materijal o njoj."
     "Pa jeste, došao sam u priliku da malo dopunim prvobitni tekst."
     "Daj mi da vidim šta ovo izdanje kaže o njoj; to moram da saznam."
     "Aha, dobro." On mu ponovo dodade knjigu.
     Artur je zgrabi i pokuša da umiri prste koji su mu se tresli. On pritisnu dirke koje su odgovarale traženoj stranici. Ekran se osvetli, zažmirka i pretvori se u stranicu teksta. Artur je zurio u nju.
     "Ne postoji tekst!" prasnuo je.
     Ford pogleda preko ramena.
     "Postoji", rekao je, "tamo dole, u dnu ekrana, odmah ispod Ekscentrike Galumbite, kurve sa tri sise sa Erotikona 6."
     Artur je pratio Fordov prst i video kuda pokazuje. Za trenutak i dalje nije shvatao, a onda eksplodira:
     "Šta? Bezopasni? To je sve što ima da kaže? Bezopasni? Jedna jedina reč!"
     Ford sleže ramenima.
     "Pa, u Galaksiji postoji sto milijardi zvezda, a prostor u mikroprocesorima knjige nije neograničen", rekao je. "Osim toga, razume se, niko nije mnogo znao o Zemlji."
     "Pa, nadam se da si to bar malo ispravio, Boga mu."
     "O, da, ovaj, uspeo sam da pošaljem uredniku novi tekst. Morao je malo da ga skrati, ali ipak je reč o poboljšanju."
     "A šta piše sada?" pitao je Artur.
     "Uglavnom bezopasni", priznao je Ford uz pomalo zbunjeno kašljucanje.
     "Uglavnom bezopasni!" viknu Artur.
     "Kakav je to bio zvuk?" prosikta Ford.
     "To sam ja vikao", viknu Artur.
     "Ne! Umukni!" reče Ford. "Izgleda da smo u nevolji."
     "Ti misliš da smo u nevolji!"
     Pred vratima jasno se začuše zvuci odsečnih koraka.
     "Dentrasi?" prošapta Artur.
     "Ne, ovo su čizme potkovane čelikom", reče Ford.
     Začu se oštar, metalni udarac po vratima.
     "Onda, ko je?" reče Artur.
     "Pa", reče Ford, "ako imamo sreće, onda su to samo Vogoni koji su došli da nas izbace u svemir."
     "A ako nemamo?"
     "Ako nemamo sreće", reče mirno Ford, "onda je zapovednik možda bio ozbiljan u svojoj pretnji da će nam najpre čitati pesme..."

07.

     Na listi najgore poezije u čitavoj Vaseljeni vogonska poezija treća je po redu. Druga je poezija Azgota sa Krije. Kada je njihov slavni poeta Gruntos Lomni recitovao svoju pesmu 'Oda grudvici kita koju nađoh pod pazuhom svojim jednog letnjeg jutra', četvoro ljudi iz publike umrlo je od unutrašnjeg krvoliptanja, a predsednik Srednjegalaktičkog saveta za unazađenje umetnosti preživeo je tako što je odgrizao sopstvenu nogu. Zabeleženo je da je Gruntos bio 'duboko razočaran' prijemom na koji je naišla pesma i da se upravo spremao da započne čitanje svog epa u dvanaest knjiga 'Moja omiljena grgoljenja tokom kupanja', kada mu je sopstvena utroba, u očajničkom pokušaju da spase život i civilizaciju, pokuljala uz vrat i zagušila mozak.
     Najgora poezija koja je ikada postojala nestala je zajedno s svojim tvorcem, Polom Nensi Milston Dženings iz Grinbridža, u Eseksu, Engleska, tokom uništenja planete Zemlje.
     
     Proštetnik Vogon Jelc vrlo lagano se nasmešio. Nije to učinio toliko zbog efekta, koliko zato što je pokušavao da se priseti tačnog redosleda mišićnih pokreta. Upravo se jezivo terapijski izdrao na svoje zarobljenike i sada je bio sasvim miran i spreman za malo zlostavljanja.
     Zatvorenici su sedeli u stolicama za slušanje poezije, i to vezani. Vogoni ne gaje nikakve iluzije u vezi s omiljenošću svojih radova. Njihovi rani pokušaji na tom polju bili su deo tvrdoglavog navaljivanja da budu prihvaćeni kao potpuno razvijena i kulturna rasa, ali jedino što ih je sada pobuđivalo bila je čista pokvarenost.
     Ledeni znoj izbijao je po čelu Forda Prefekta i slivao mu se niz elektrode na slepoočnicama. Ove su bile spojene sa nizom elektronskih uređaja - pojačivačima slikovitosti, ritmičkim modulatorima, alternativnim zadrživačima i potiskivačima govornih figura - listom napravljenih da pojačaju utiske koje ostavlja pesma i da obezbede da se ne izgubi ni najmanja pojedinost pesnikovih poruka.
     Artur Dent sedeo je i drhtao. Pojma nije imao šta mu se sprema, ali od onoga što se do tada dogodilo ništa mu se nije dopalo, a nije verovao da će se stvari bitno promeniti u budućnosti.
     Vogon poče da čita - posredi je bio odvratni odlomčić koji je lično napisao.
     "O fredlani gruntibugli..." počeo je. Grčevi obuzeše Fordovo telo - bilo je to užasnije nego što je i slutio.
     "...Vaše mikturacije jesu mi / ko plurdlani garblikoči i lurdgni sni."
     "Aaaaaaargggghhhhhh!" Ford Prefekt zabaci glavu kada je zahvatiše nepodnošljivi udari bola.. Kao u magli, video je pored sebe Artura koji se uvijao i trzao na svom sedištu. On stegnu zube.
     "Grupe, zazivam Ti", nastavio je bezosećajni Vogon, "svoje puntovane turlingdrome."
     Glas mu se podiže do užasnog, uzbuđenog urlika. "I huptozno da dranglaš me krinklim bindlvurdlama / ili da te bacim međ gobervarte svojim blarglgnječuronom čuvaj se ako te ne!"
     "Nnnnnnnnnjjjjjjuuuuuurrrrrrggg ggghhhhh!" zaurlao je Ford Prefekt i zgrčio se kada ga je preko slepoočnica zahvatilo elektronsko pojačavanje poslednjeg stiha, a onda je potpuno omlitavio.
     Artur se previjao.
     "A sada, Zemljani", zabrunda Vogon (on nije znao da je Ford u stvari sa male planete u blizini Betelgeza, a i da je znao baš bi ga bilo briga), "stavljam vas pred jednostavan izbor! Ili umrite u svemirskom vakuumu ili..." on zastade radi melodramatskog efekta, "ili mi recite koliko vam se svidela moja pesma!"
     Zabacio se u ogromno, kožno sedište napravljeno u obliku krila slepog miša i pažljivo ih gledao. Ponovo se nasmešio.
     Ford je pokušavao da dođe do daha. Odrvenelim jezikom prelazio je preko osušenih usana i ječao.
     Artur veselo reče: "U stvari, baš mi se dopala."
     Ford se okrete i zinu. Bio je to prilaz koji mu jednostavno nije pao na pamet.
     Vogon iznenađeno podiže obrve, što mu je delotvorno zaklonilo nos i, prema tome, nije delovalo toliko loše.
     "Oh, dobro", zabrunda on, dobrano zapanjen.
     "Oh, da", reče Artur, "čini mi se da su neki od metafizičkih simbola bili naročito delotvorni."
     Ford je i dalje zurio u njega i lagano prilagođavao misli ovom potpuno novom konceptu. Hoće li zaista biti u stanju da se iz ovoga izvuku na tako besraman način?
     "Da, produži", nagovarao ga je Vogon.
     "Oh... a, ovaj... a zanimljiv ritmički oblik", nastavio je Artur, "kao da se suprotstavlja čitavom... ovaj...ovaj...", zašeprtlja on.
     Ford mu priskoči u pomoć, nasumice ubacivši: "Čitavom nadrealizmu prokrivene metafore koja prikazuje ... ovaj..." i on se ušeprtlja, ali Artur je već bio spreman.
     "...Čovečnost..."
     "Vogonstvo", prosikta Ford.
     "Ah, da, Vogonstvo (izvinite) pesnikove osećajne duše", Artur je osećao da je sada na domaćem terenu, "što uspeva da prodre preko medijuma stihovne strukture, sublimujući jedno, prenoseći u transcendentno drugo i izlazeći na kraj s fundamentalnim dihotomijama svega ostalog", (dostigao je trijumfalni kreščendo), "i slušalac ostaje sa dubokim i živim uvidom u...u... ovaj..." (...rečitost ga iznenada izdade). Ford priskoči svojim coup de grace:
     "U ono o čemu pesma govori!" uskliknu on, a uglom usta dodade: "Odličan posao, Arture, bio si sjajan."
     Vogon ih je pažljivo posmatrao. Na trenutak, gorka duša njegove rase duboko u njemu bila je dirnuta, ali potom je pomislio, ne - za to je malo prekasno. Glas poče da mu podseća na mjaukanje mačke koja cepa najlonsku čarapu.
     "Znači, hoćete da kažete da ja pišem poeziju zbog toga što pod svojom zlom, grubom i bezosećajnom spoljašnošću zapravo želim da budem voljen" rekao je. Onda zastade. "Je li tako?"
     Ford se nasmeja. "Pa, u stvari, da", rekao je. "Zar svi mi, u dubini, znate, ne želimo...ovaj..."
     Vogon ustade.
     "Ne, uopšte niste u pravu", rekao je. "Ja pišem poeziju da bih što oštrije izrazio svoju zlu, grubu i bezosećajnu spoljašnost. Ipak ću vas izbaciti iz broda. Stražaru! Odvedi zarobljenike do vazdušne komore broj tri i izbaci ih napolje!"
     "Šta?" zaurla Ford.
     Ogromni, mladi vogonski stražar prišao je i iščupao ih iz veza svojim ogromnim, masnim ručerdama.
     "Ne možeš nas izbaciti u svemir", zajauka Ford, "mi pokušavamo da napišemo knjigu..."
     "Svaki otpor je beskoristan!" dreknu vogonski stražar na njega. Bila je to prva rečenica koju je naučio kada je stupio u vogonske stražarske trupe.
     Zapovednik ih je pratio pogledom, nezainteresovano se zabavljajući, a zatim se okrenuo.
     Artur se divlje osvrtao oko sebe.
     "Neću da umrem!" jaukao je. "Još imam glavobolju! Neću na nebo s glavoboljom, ne bih se lepo osećao, a to nikako ne bi bilo u redu!"
     Stražar obojicu čvrsto obuhvati oko vrata i, pošto se s puno poštovanja poklonio zapovednikovim leđima, izgura ih s mosta, dok su se oni otimali i borili. Čelična vrata se zatvoriše i zapovednik je ponovo bio sam. Tiho je pevušio dok je razmišljao za svoj račun, lagano prebirajući prstima po beležnici sa stihovima.
     "Hmmm", rekao je, "suprostavlja se nadrealizmu prikrivene metafore..." Razmišljao je o tome na trenutak, a onda je zatvorio beležnicu s mrkim osmehom.
     "I smrt je za njih suviše dobra", rekao je.
     
     Dugački hodnik čeličnih zidova odjekivao je zvukom nemoćne borbe dvojice humanoida čvrsto stegnutih pod gumastim pazuhom Vogona.
     "Sjajno", režao je Artur, "ovo je stvarno izvrsno. Ma, ostavi me, životinjo!"
     Vogonski stražar nastavio je da ih vuče.
     "Bez brige", reče Ford, "smisliću ja već nešto". Ali nije zvučao preterano ubeđeno.
     "Svaki otpor je beskoristan!" dreknu stražar.
     "Ma nemoj govoriti takve stvari", promuca Ford. "Kako čovek da bude lepo raspoložen kad govoriš takve stvari?"
     "Gospode Bože", požali se Artur, "govoriš o lepom raspoloženju, a meni su danas uništili rodnu planetu. Jutros sam se probudio i mislio kako ću provesti miran i prijatan dan, malo čitati, okupati psa... Sada je oko četiri po podne, a mene već izbacuju iz tuđinskog svemirskog broda na šest svetlosnih godina od ostataka Zemlje koji se puše!" On jauknu i zakrklja kada Vogon pojača stisak.
     "Dobro", reče Ford, "samo bez panike!"
     "Ko pominje paniku?" zareža Artur. "Sve ovo samo je kulturni šok. Čekaj dok se malo sredim i priviknem na situaciju. Tada ćeš da vidiš šta je panika!"
     "Arture, počinješ da se ponašaš histerično. Ućuti!" Ford je očajnički pokušavao da razmišlja, ali stražarevo urlanje ponovo ga je omelo.
     "Svaki otpor je beskoristan!"
     "Oh, hajde, o'ladi malo", rekao je Ford. Krivio je vrat sve dok nije uspeo da pogleda čuvara u lice. Na um mu pade jedna pomisao.
     "Da li ti stvarno uživaš u tome?" upitao je najednom.
     Vogon se ukopa u mestu, a kroz crte njegovog lica poče lagano da se probija izgled neizmerne tuposti.
     "Uživam?" zamumlao je. "Šta hoćeš time da kažeš?"
     "Hoću da kažem", reče Ford, "da li si zadovoljan ovakvim životom? Marširaš okolo, vičeš, izbacuješ ljude iz svemirskih brodova..."
     Vogon je buljio u nisku, čeličnu tavanicu, a obrve gotovo da su mu se zakotrljale jedna preko druge. Usta mu se otvoriše. Konačno je rekao: "Pa, provodim ja ovde lepe sate..."
     "Tako i treba", saglasio se Ford.
     Artur okrenu glavu da bi pogledao Forda.
     "Šta to radiš, Forde?" upita on zaprepašćenim šapatom.
     "Oh, samo se zanimam za svet oko sebe, u redu?" rekao je. "Znači, provodiš prijatne sate", zaključio je.
     Vogon je buljio u njega, a mlitave misli vukle su mu se po mutnim dubinama.
     "Jeste", kazao je, "ali sada kada si to pomenuo, u stvari, većina minuta koji ih čine prilično je bedna. Osim..." Ponovo je mozgao, a ovog puta to je zahtevalo gledanje u tavanicu, "osim onog vikanja koje mi se baš dopada." Napunio je pluća i dreknuo: "Svaki otpor je..."
     "Da, da, svakako", žurno ga prekide Ford, "to ti mnogo dobro polazi za rukom, veruj mi. Ali ukoliko je uglavnom bedno", reče on, puštajući da reči lagano pogode svoju metu, "onda zbog čega sve to radiš? U čemu je stvar? Cure? Kožna odeća? Machismo? Ili smatraš da izlazak nakraj s tupavom jednoličnošću svega toga predstavlja zanimljiv izazov?"
     Artur je zbunjeno gledao čas u jednog, čas u drugog.
     "Ovaj...", reče stražar. "Ovaj... ovaj... pa ne znam. Mislim da je to naprosto... onako. Tetka kaže da mesto stražara na kosmičkom brodu znači dobru karijeru za mladog Vogona - znaš, uniforma, kožni opasač za zračno oružje, tupava jednoličnost..."
     "Eto vidiš, Arture", reče Ford poput nekoga ko je došao do zaključka u raspravi, "a ti misliš da ti imaš problema."
     Artur je i dalje mislio da ima. Osim onoga što se dogodilo s njegovom rodnom planetom, vogonski stražar napola ga je zadavio, a i nije mu se mnogo dopadala zamisao da ga izbace u svemir.
     "Probaj da shvatiš njegov problem", bio je uporan Ford. "Jadnom momku život prolazi u marširanju, izbacivanju ljudi iz svemirskih brodova..."
     "I vikanju", dodade stražar.
     "I vikanju, razume se", reče Ford i prijateljski potapša nabreklu ruku koja mu je stezala vrat, "...a da čak i ne zna zbog čega sve to radi!"
     Artur se složi da je to vrlo tužno. Učinio je to malim, nemoćnim pokretom, jer bio je toliko pridavljen da nije mogao ni da pisne.
     Stražar duboko, zbunjeno zabrunda.
     "Ovaj... Pa sad, kad postaviš stvari na takav način, ispada..."
     "Dobri momče!" hrabrio ga je Ford.
     "Ali, dobro", nastavio je brundanje, "Šta drugo da radim?"
     "Pa", reče Ford, veselo, ali lagano, "razume se, da prestaneš to da radiš. Reci im", produžio je, "da više nećeš to da radiš!" Osetio je da bi trebalo da doda još nešto, ali izgledalo je da stražar ima dovoljno problema da svari i toliko.
     "Eehhhhhmmmmmmmmmmm..." reče stražar, "ehm, pa meni to baš i ne zvuči toliko sjajno."
     Ford iznenada oseti kako mu trenutak nepovratno izmiče.
     "Čekaj malo", rekao je, "to je samo za početak, znaš, ima više u tome nego što ti misliš..."
     Ali u tom trenutku stražar obnovi svoj stisak i produži da vuče zatočenike prema vazdušnoj komori. Bio je vidljivo dirnut.
     "Ne, čini mi se da je vama svejedno", reče on, "pa zato bolje da vas obojicu uguram u tu vazdušnu komoru, a onda idem da još malo vičem."
     Ford Prefekt nije se tome nadao.
     "Čekaj... Čuj!" reče on, manje lagano, manje veselo.
     "Aaaaggggggnnnnnnnnnn..." pridruži se Artur bez ikakvog vidljivog zanimanja.
     "Ali, pazi dobro", produžio je Ford. "Tu su muzika, umetnost i mnoge druge stvari o kojima ti još ništa nisam pričao! Aaarrggghhh!"
     "Svaki otpor je beskoristan", dreknu stražar, a onda dodade: "Znate, ako budem ovako nastavio, na kraju će me unaprediti u višeg oficira za dreku, a za oficire koji ne viču i ne izbacuju ljude nema baš puno odmora i zato bolje da se držim onoga što znam."
     U međuvremenu, stigli su do vazdušne komore - ogromnog, okruglog, čeličnog poklopca džinovske težine, okrenutog u pravcu oplate broda. Stražar se pozabavi komandama i poklopac se glatko otvori.
     "Ali hvala vam što ste pokazali zanimanje", reče vogonski stražar. "A sada, ćao." Gurnuo je Forda i Artura kroz otvor u malu prostoriju koja se nalazila iza njega. Artur je ostao da leži; soptao je, upirući se da povrati dah. Ford se okrete i beskorisno upre ramenom o poklopac koji se ponovo zatvarao.
     "Ali, slušaj", doviknuo je stražaru, "postoji čitav svet o kome ništa ne znaš... Šta misliš o ovoj stvari?" Očajnički se uhvatio jedinog dela kulture koji mu je pao na pamet - otpevušio je uvodne taktove pete Betovenove simfonije.
     "Ta da da dam! Zar ovo ništa ne pokreće u tebi?"
     "Ne", reče stražar. "Ne baš. Ali pomenuću to mojoj tetki."
     Ako je nešto i rekao posle toga, nije se čulo. Poklopac se zatvorio i svi zvuci su nestali izuzev slabog, dalekog brujanja brodskih motora.
     Nalazili su se u sjajnoj, uglačanoj, valjkastoj prostoriji koja je imala nekih šest stopa u prečniku i bila deset stopa dugačka.
     Ford se zadihano obazre.
     "Pomislih, pametan momak u perspektivi", reče on i skliznu niz zakrivljeni zid.
     Artur je još ležao na zaobljenom podu, tamo gde se srušio. Nije dizao pogled. Samo je ležao i dahtao.
     "Sada smo u sosu, je l' da?"
     "Da", reče Ford, "u sosu smo."
     "Pa zar ništa nisi smislio? Učinilo mi se da si rekao da ćeš nešto smisliti. Možda si to i uradio, ali ja nisam ni primetio."
     "Oh, da, smislio sam nešto", dahtao je Ford. Artur podiže pogled pun iščekivanja.
     "Ali, na žalost", produžio je Ford, "to zahteva da se nađemo s druge strane ovog poklopca koji ne propušta vazduh." On šutnu poklopac prolaza kroz koji su maločas ubačeni.
     "Ali bila je to dobra ideja, zar ne?"
     "Oh, da, vrlo napredna."
     "Šta je bilo posredi?"
     "Pa, pojedinosti još nisam razradio. A sada to i nema mnogo smisla, zar ne?"
     "I tako...ovaj, šta će biti sada?" upitao je Artur.
     "Oh, ovaj, pa, poklopac pred nama automatski će se otvoriti kroz nekoliko trenutaka, a mi ćemo, pretpostavljam, izleteti u duboki svemir i ugušiti se. Razume se, ukoliko se prethodno budeš nadisao vazduha, moći ćeš da izdržiš trideset sekundi..." reče Ford. Zabacio je ruke iznad glave, podigao obrve i počeo da pevuši staru betelgesku borbenu himnu. U Arturovim očima iznenada je počeo da deluje vrlo vanzemaljski.
     "Znači, tako", rekao je Artur, "umrećemo."
     "Da", reče Ford, "osim ako... ne! Čekaj trenutak!" Iznenada se upiljio u nešto izvan Arturovog vidnog polja. "Kakav je ono prekidač?" povikao je.
     "Šta? Gde?" dreknu Artur i okrenu se.
     "Ne, samo sam se šalio", reče Ford. "Ipak ćemo umreti."
     Ponovo je spuznuo niz zid i nastavio melodiju tamo gde ju je prekinuo.
     "Znaš", reče Artur, "u ovakvim trenucima, dok sam zarobljen u vogonskoj vazdušnoj komori sa čovekom sa Betelgeza i dok očekujem da umrem od gušenja u dubokom svemiru, stvarno žalim što nisam slušao šta mi je majka govorila kad sam bio mali."
     "Zašto, šta ti je govorila?"
     "Ne znam, nisam slušao."
     "Ah." Ford produži da pevuši.
     'Pa ovo je sjajno', mislio je Artur, 'Nelsonov spomenik je nestao, nestali su i Mekdonaldovi hamburgeri, ostao sam samo ja i reči Uglavnom bezopasni. Uskoro će preostati samo reči Uglavnom bezopasni. A juče je izgledalo da je s planetom sve u redu.'
     Motor zabruja.
     Lagano šištanje preraste u zaglušujući urlik vazduha kada se spoljašnji prolaz otvori prema tamnoj praznini ispunjenoj majušnim, neverovatno blistavim tačkama svetlosti. Ford i Artur izleteše u kosmos poput loptica iz dečjeg pištolja.

08.

     Autostoperski vodič kroz Galaksiju je izuzetna knjiga. Prerađivana je i prekrajana mnogo puta tokom mnogih godina i pod mnogo raznih urednika. Sadrži doprinose nebrojenih putnika i istraživača.
     Uvod u ovu knjigu počinje na sledeći način:
     'Svemir je', kaže se tamo, 'veliki. Stvarno mnogo veliki. Naprosto da ne poverujete koliko je neverovatno, divovski neshvatljivo veliki. Hoću da kažem, možda vi mislite da morate dugo da pešačite do one radnje tamo, ali to su vam samo trice u poređenju sa kosmosom. Pazite ovako...' I tako dalje.
     (Posle izvesnog vremena stil se malo sređuje i počinju stvari koje su vam stvarno neophodne, kao na primer činjenica da se na nezamislivo divnoj planeti Betselaminu sada toliko brinu zbog kumulativne erozije koju izaziva deset milijardi turista godišnje, da vam svaku razliku između iznosa koji pojedete i koji izlučite dok ste na planeti hirurški uzimaju od tela prilikom polaska: zbog toga, svaki put kada tamo odete u toalet, neophodno je da dobijete potvrdu.)
     Istini za volju, prilikom suočenja s golom ogromnošću međuzvezdanih rastojanja poklekli su i bolji umovi od onih koji su odgovorni za uvodni deo Vodiča. Neki vas pozivaju da na trenutak zamislite kikiriki koji raste u Redingu, mali orah u Johanesburgu i druge, slične zbunjujuće stvari.
     Jednostavna je istina da se međuzvezdana rastojanja ne uklapaju u ljudsku maštu.
     Čak i svetlosti, koja toliko brzo putuje da su većini rasa potrebne hiljade godina da bi uopšte shvatile da putuje, treba vremena za putovanje između zvezda. Potrebno joj je osam minuta da od zvezde Sol doputuje do mesta na kome se nekada nalazila Zemlja, a još četiri godine da stigne do Sunčevog najbližeg zvezdanog suseda, Alfe Proksime.
     Da bi svetlost dospela do drugog kraja Galaksije, recimo do Damograna, potrebno je još podosta: pet stotina hiljada godina.
     Rekord stopiranja na tolikom rastojanju iznosi nešto manje od pet godina, ali se na taj način uz put ne može videti Bog zna šta.
     Autostoperski vodič kroz Galaksiju kaže da, ukoliko ste se prethodno nadisali vazduha, u potpunom svemirskom vakuumu možete preživeti oko trideset sekundi. On zatim kaže da, budući da je svemir tako vrtoglavo prostran, vaši izgledi da vas tokom tih trideset sekundi pokupi neki drugi brod iznose jedan prema dva na dvesta šezdeset sedam hiljada sedamsto devet.
     Zapanjujućom igrom slučaja, to je takođe telefonski broj jednog stana u Ajzlingtonu u kome je Artur jednom bio na stvarno dobroj žurki i gde je sreo jednu vrlo slatku devojku, ali mu nikako nije pošlo za rukom da je bolje upozna - otišla je s nekim tipom koji je nepozvan upao na žurku.
     Iako su sada planeta Zemlja, stan u Ajzlingtonu i taj telefon uništeni, umirujuće deluje činjenica da su na izvestan način ostali zapamćeni zbog toga što su posle dvadeset devet sekundi Ford i Artur spaseni.

09.

     Kompjuter panično začegrta kada je primetio da se vazdušna komora otvorila i zatvorila bez ikakvog razumnog razloga.
     Bilo je to zato što je Razum, u stvari, otišao na ručak.
     U Galaksiji se pojavila rupa. Bila je duga tačno jedan nulti deo sekunde, široka nulti deo inča, a s kraja na kraj merila je popriličan broj miliona svetlosnih godina.
     Kada se približila, iz nje je ispalo nebrojeno mnogo papirnatih šešira i raznobojnih balona i razletelo se Vaseljenom. Odatle je ispala i sedmočlana grupa analitičara tržišta, visokih tri stope, koji su odmah odapeli, što od gušenja, što od zaprepašćenja.
     Sa istog mesta ispalo je i dvesta trideset devet hiljada jaja na oko koja su se materijalizovala u obliku ogromne, drhtave gomile na glađu pogođenoj zemlji Pogrila u sistemu Pansel.
     Čitavo pleme Pongrila skapalo je od gladi, izuzev poslednjeg pripadnika koji je nekoliko nedelja kasnije skončao od trovanja holesterolom.
     Nulti deo sekunde, tokom koga je rupa postojala, odjekivao je napred-nazad kroz vreme na najneobičniji način. Negde u drevnoj prošlosti ovo je ozbiljno poremetilo malenu grupu atoma, koja je nasumce lutala kroz praznu sterilnost kosmosa, i navelo je da počne da se spaja u najčudnovatije oblike. Ovi oblici brzo su naučili da umnožavaju sami sebe (bila je to jedna od stvari zbog kojih su oblici bili toliko neobični) i dali su se u stvaranje grdnih nevolja na svakoj od planeta na koju bi dospeli. Tako se začeo život u Vaseljeni.
     Pet divljih vrtloga uzroka i posledice zakovitla se u opakim olujama bezumlja i prosu se na neki pločnik.
     Na pločniku su ležali Ford Prefekt i Artur Dent i gutali vazduh poput riba na suvom.
     "Eto, vidiš", zadahta Ford, grebući po pločniku, ne bi li našao neki oslonac, dok je ovaj jurio kroz Treći Doseg Nepoznatog, "zar ti nisam rekao da ću nešto smisliti?"
     "Oh, svakako", reče Artur. "Svakako."
     "Bila je stvarno blistava ideja", reče Ford, "da nađem svemirski brod koji će nas spasti u prolazu."
     Stvarna Vaseljena vrtoglavo se zakrivi ispod njih. Različite moguće Vaseljene tiho su promicale, poput divokoza. Praiskonska svetlost eksplodira i rasu vreme-prostor poput voćnog jogurta. Vreme se rascveta, a materija stade da se skuplja i beži. Najveći prost broj tiho se zgrčio u jednom uglu i zauvek sakrio od svih.
     "Ma, hajde", reče Artur, "izgledi da se tako nešto desi bili su astronomski mali."
     "Ne zanovetaj, vidiš da je upalilo", reče Ford.
     "Na kakvom smo mi to brodu?" zapita Artur kada se pred njima razjapi ponor večnosti.
     "Ne znam", reče Ford, "još nisam otvorio oči."
     "Nisam ni ja", reče Artur.
     Vaseljena poskoči, zaustavi se, zadrhta i rasu se u nekoliko neočekivanih pravaca.
     Artur i Ford otvoriše oči i iznenađeno se obazreše.
     "Bože moj", reče Artur, "baš podseća na priobalni deo Sautenda."
     "Đavo ga odneo, mnogo mi je milo što to čujem", reče Ford.
     "Zašto?"
     "Zato što sam pomislio da me možda hvata ludilo."
     "Možda te i hvata. Možda ti se samo učinilo da sam to rekao."
     Ford razmisli.
     "Pa dobro, jesi li rekao ili nisi?" pitao je.
     "Mislim da jesam", reče Artur.
     "Možda nas obojicu hvata ludilo."
     "Da", reče Artur. "Kad dobro razmislim, bili bismo ludi kada bismo verovali da je ovo Sautend."
     "A veruješ li da je ovo Sautend?"
     "Oh, da."
     "I ja."
     "Znači, mora da smo ludi."
     "Lep dan za tako nešto."
     "Da", reče jedan manijak u prolazu.
     "Ko je to bio?" upita Artur.
     "Na koga misliš - na onog čoveka s pet glava i grmom zove, punim usoljenih haringi?"
     "Da."
     "Pojma nemam. Neki prolaznik."
     "Ah."
     Sedeli su na pločniku i s izvesnim osećanjem nelagodnosti posmatrali ogromnu decu koja su teško poskakivala po pesku i divlje konje koji su grmeli nebom dok su uzimali sveže zalihe ojačanih ograda prema Zonama Neodređenosti.
     "Znaš", reče Artur i kašljucnu, "ukoliko je ovo Sautend, ima nešto strašno čudno u vezi s njim."
     "Misliš na to što more stoji mirno dok se zgrade talasaju?" reče Ford. "Da, i meni se učinilo da je to neobično. U stvari", nastavio je on kada se uz užasan pucanj Sautend rascepio na šest jednakih delova koji vrtoglavo zaplesaše i zavrteše se jedan oko drugoga u nekako nepristojnim i vulgarnim pozama, "ovde se dešava nešto stvarno čudno."
     Divlji, urlikavi zvuci gajdi i violina zaoriše se kroz vetar, vrući kolačići iskočiše iz trotoara, po deset penija svaki, jezive ribe stustiše se s nebesa, a Artur i Ford odlučiše da pobegnu.
     Oni zaplivaše kroz teške zidove sačinjene od zvuka, planine arhaičnih misli, doline pozadinske muzike, sastanke oštećenih cipela i prostih šišmiša - kad iznenada začuše ženski glas.
     Zvučao je kao sasvim razuman glas, ali rekao je samo: "Jedan prema dva na sto hiljada jedan."
     Ford spuznu niz snop svetlosti i okrete se u pokušaju da otkrije izvor glasa, ali ne vide ništa u šta bi mogao ozbiljno da poveruje.
     "Kakav je to bio glas?" zaurla Artur.
     "Ne znam", viknu Ford, "ne znam. Zvučao je kao mera verovatnoće."
     "Verovatnoće? Šta hoćeš time da kažeš?"
     "Verovatnoće. Znaš, kao dva prema jedan, tri prema jedan, pet prema četiri. Kazala je jedan prema dva na sto hiljada jedan. Znaš, to je prilično neverovatno."
     Bez ikakvog upozorenja nad njima se pojavila kaca od milion galona prepuna pogačica.
     "Ali šta to znači", jauknu Artur.
     "Šta, pogačice?"
     "Ne, mera neverovatnoće!"
     "Ne znam. Pojma nemam. Mislim da smo na nekakvom kosmičkom brodu."
     "Jedino mogu da zaključim", reče Artur, "da ovo nije odeljenje za prvu klasu."
     U tkanju vreme-prostora pojaviše se ispupčenja. Krupna, gadna ispupčenja.
     "Haaaauuuurrgghhh..." reče Artur kada je osetio da mu telo omekšava i razvlači se u najčudnijim smerovima. "Izgleda da se Sautend topi... Zvezde se kovitlaju... Pustoš... Noge mi iščezavaju u zalasku sunca... Odlazi i moja leva ruka." Na um mu pade užasna pomisao. "Do đavola", rekao je "kako ću sada da nosim svoj digitalni časovnik?" On očajnički upre pogled u Forda.
     "Forde", reče on, "počinješ da se pretvaraš u pingvina. Prestani."
     Glas se ponovo začu.
     "Jedan prema dva na sedamdeset pet hiljada i opada."
     Ford se besno zagega oko svog bazena.
     "Hej, ko si ti?" zakvakao je. "Gde si?" Šta se to dešava i može li se nekako prekinuti?"
     "Molim vas, smirite se", reče glas umilno, poput stjuardese u letelici sa samo jednim krilom i dva motora u plamenu, "potpuno ste bezbedni."
     "Ali nije stvar u tome!" žestio se Ford. "Reč je o tome da sam ja sada potpuno bezbedan pingvin, a moj drugar sve brže gubi udove!"
     "Sve je u redu, ponovo su na svom mestu", reče Artur.
     "Jedan prema dva na pedest hiljada i opada."
     "Istini za volju", reče Artur, "nešto su duži nego što sam navikao..."
     "Zar ne postoji ništa", zakvaka Ford u ptičijem gnevu, "što možeš da nam kažeš?"
     Glas pročisti grlo. Jedan džinovski petit four odleprša u daljinu.
     "Dobro došli", reče glas, "na zvezdani brod 'Zlatno srce'.
     
     Glas je nastavio.
     "Molim vas, nemojte se uzbuđivati", kazao je, "onim što vidite ili čujete oko sebe. Normalno je što ćete na početku osećati neke neprijatne uzgredne posledice, jer spaseni ste od sigurne smrti na nivou neverovatnoće od jedan prema dva na dvesta sedamdeset šest hiljada - možda i nešto više. Sada se krećemo na nivou od jedan prema dva na dvadeset pet hiljada, a i to opada, tako da ćemo ponovo biti u normalnom stanju čim budemo sigurni šta je, zapravo, normalno. Hvala vam. Jedan prema dva na dvadeset hiljada i opada."
     Glas se prekide.
     Ford i Artur nalazili su se u nekoj maloj, ružičasto osvetljenoj kabini.
     Ford je bio mahnito oduševljen.
     "Arture!" reče on, "pa ovo je fantastično! Pokupio nas je brod koji radi na Pogon Beskonačne Neverovatnoće! To je nemoguće! Već sam ranije čuo neka govorkanja o tome. Zvanično su sva demantovana, ali mora biti da im je to ipak pošlo za rukom! Sagradili su Pogon Neverovatnoće! Arture, pa to je... Arture! Šta se to dešava?"
     Artur je bio leđima oslonjen o vrata i upinjao se da ih zatvori, ali mu to nije sasvim polazilo za rukom. Malene, dlakave ruke probijale su se kroz pukotine pored vrata, njihovi prsti bili su umrljani mastilom; tanki glasići sumanuto su ćeretali.
     Artur podiže pogled.
     "Forde", rekao je. "Napolju se nalazi bezbroj majmunčića koji žele da porazgovaraju s nama o rukopisu Hamleta koji su upravo dovršili."