Досадни коментари о студијама или професији

Досадни коментари о студијама или професији

Ивана Милаковић 06.03.2008.

Почиње питањем: "Шта ћеш бити кад порастеш?", упућеним малом детету, и коментарисањем одговора. Питање се поставља и старијем детету; средњошколце већ питају у коју школу иду и онда коментаришу; исто је с студијама, као и с одабраним послом. Након пензионисања иде питање чиме сте се бавили, и коментар одговора. И тако до краја живота.

Конкретан пример: питају вас шта студирате, одговорите им "физичку хемију", и (скоро) обавезно чујете коментар да је то баш тешко. И тако сваки пут када вам поставе то питање, а како се сусрећете и упознајете с различитим људима, релативно често сте у прилици да стално изнова водите исту конверзацију и да вечито слушате мање-више исти коментар. Једном када почнете да се бавите одређеном професијом, такође следе коментари, и то крајње предвидљиви.

Ако сте психолог, сигурно стално анализирате све око себе (јесте, одете неком на славу и у себи анализирате све госте, као да вам тога није доста на послу). Уколико сте у полицији, морају да пазе шта раде пред вама, да их не ухапсите. Ако сте машински инжењер, мора да сте изузетно педантни и уредни, свака ситница мора да је на свом месту (заправо, посао машинског инжењера чешће личи на "руке до лаката у машинском уљу и расправа с радницима којима се не ради"). Бавите се писањем? Мањи број саговорника сматра да је то лепо (и да вас гарант неко издржава), већина се и сама опробава у томе и прича вам шта је писала и какве идеје имају (не, ничим им нисте наговестили да вас то занима). Доктор сте? Сместа вам описују различите тегобе које имају.

У почетку одговарате на питања. Касније постајете уздржани, како не бисте зарежали да престану да вам досађују. Све шале у којима се помиње ваша професија знате напамет; нису вам биле нарочито смешне ни када сте их први пут чули, а након што их чујете хиљаду и први пут, немате баш лепих жеља према ономе ко вас њима "смара" (и очигледно мисли да је баш вицкаст и да вам говори нешто што вам је ново). Можда покушавате и да се објашњавате, да објасните да то није баш тако, да су то стереотипи (не, психотерапеути не спавају са својим пацијентима, као што је то редовна пракса у филмовима; да једном то ураде, трајно би изгубили дозволу да се баве тим послом).

Шта у таквим ситуацијама? Нажалост, у принципу не можете ништа, осим да се навикнете да то тако иде. Објашњавање је бескорисно. Можете развити полусмешак као одговор на коментаре које сте хиљаду пута чули, полусмешак који говори да не мислите да је то што чујете смешно, али да немате намеру да се о томе расправљате, и према опаскама те врсте се понашати у "на једно уво уђе, на друго изађе" стилу.

На крају крајева, свакако да имате много тежих проблема у животу - ово је нешто што је иритирајуће, али га можете игнорисати.

Извор: Крстарица