DOSADA


"Čovekova mržnja prema dosadi jedan je od najvažnijih pokretača napretka."

Da bismo doista uspjeli u nečemu, neizbježno na tome moramo raditi kroz vrijeme. Brzi uspjesi ne drže vodu, ne prolaze test vremena, iskustva i stvarnosti.

 
U brzini ne nastaje razumijevanje, niti nove vještine življenja i bivanja. Uvjetovani smo tako da razmišljamo o suprostavljenim silama: napor i otpor, volja i lijenost, rješenost i zdvojnost, vjera i sumnja… Ali glavni problem i glavna prepreka s kojom se ljudi susreću u njegovanju meditativne ili kontemplativne discipline je “dosada”. U zid dosade udaraju i početnici i napredniji praktičari. U čemu je razlika? Napredniji praktičari su naučili učiti od dosade.

Naime, kroz strpljiv rad sa svojim ograničenjima i otporima, napredniji postaju oni koji napreduju tako što ne vjeruju u glas tih ograničenja i otpora, to jest tako što uče razlikovati oprez od zaziranja. Dosada je jedan od tipičnih oblika otpora spram promjene, a nerijetko je manifestacija ovisnosti o onom što nam je uskraćeno i paralelno s time straha od slobode. Meditacija, poput drugih dugotrajnih i životnih disciplina, iziskuje izvjestan napor, vjeru i disciplinu, posebno u početku. Takav napor, vjera i disciplina idealno naviru iz jasnog razumijevanja svrhe i smisla meditacijskog razvoja.

Počinjemo tako što bivamo upućeni: čujemo ili čitamo upute, razumijemo donekle što znače i privremeno nadahnuti odlučujemo sprovesti njihovu bit u djelo. Slijedimo upute korak po korak I, prije no što smo se nadali,  doživimo prvo iskustvo energije, sabranosti i jasnoće. Takva početna iskustva je lako pogrešno shvatiti i mnogi će početnici pomisliti da ona predstavljaju značajke meditativnog iskustva. Ali sva iskustva počinju, traju i onda prestaju.
Da bismo nastavili s meditacijom, da bismo uspostavili redovitost, trebamo uložiti drugu vrstu napora: razmišljanje. Trebamo redovito promišljati nedostatke raspršenog i urušenog stanja pažnje, kao i prednosti sabrane i jasne pažljivosti. Trebamo se sroditi s razumijevanjem koje omogućuje, ohrabruje i održava meditacijsku praksu.

Nije dovoljno da “znamo”, potrebno je da razumijemo na razini volje. Ovdje se susrećemo s nesvjesnim i neusklađenim motivacijama, a unutrašnji rad se razlikuje od osobe do osobe. Ponekad je najvažnije promijeniti neke vanjske navike, a katkad je bitno prepoznati i prekinuti samoporažavajuće i samoobmanjujuće misli s kojima smo nesvjesno u tolikoj mjeri srođeni da ih i ne primjećujemo.
U daljnjem održavanju i prvom produbljivanju prakse ključna postaje pomnost, sposobnost nezaboravljanja svrhe i smisla prakse koju provodimo. Ova sposobnost nam omogućuje da održimo uvijek svježe zanimanje, uvijek živu radoznalost, uvijek spremnu znatiželju. S vremenom se iz prakse rađa introspekcija, sposobnost razlučivanja unutrašnjeg stanja, kao i entuzijazam zasnovan na opetovanim dobrobitima koje su spontani plodovi uznapredovale meditacijske prakse.

Naravno, rutinu je puno lakše održavati u zajednici onih koji se trude u istom smjeru. U zajednici srodnih nastojanja lakše je činiti sve čega se uhvatimo, bilo da je to ponašanje konstruktivno ili destruktivno. Kad smo u zajednici, onda naša ustrajnost podržava puno više od osobne discipline, jer izravno ohrabruje i druge koji se susreću s preprekama, kao što njihova ustrajnost pomaže nama kao podsjetnik i podstrijek. Ako se grupa meditanata nalazi jednom tjedno, to ne može nadomjestiti pojedinačnu praksu, ali može znatno pomoći u njenom održavanju i produbljivanju. Zajednica, na razne načine, djeluje kao osnova za razvoj nekog oblika disciplinske etike. Budući su u disciplini/praksi barem simbolički sadržane određene vrline, njegujući dostojanstven odnos spram prakse, razvijamo izravno iskustvo dostojanstva kad te vrline počnu u nama spontano navirati. Zanimljivo je da mnoge zajednice u tome ne uspijevaju.

Osim zajednice, trebaju nam vodstvo i program. Naime, bez iskusnog vodiča, u meditaciji se lako godinama vrtjeti u začaranim krugovima, koji ne samo da naš život ne čine smislenijim, već mogu i oštetiti našu inteligenciju. Bez programa, koji se sastoji od dnevne prakse (redovite), intenzivne prakse (3-10 dana) i produžene prakse (od 3 mjeseca do 3 godine), vrlo rijetki uspijevaju dostići vrhove ostvarenja putem meditacije. Program se također sastoji od pažljivo odabrane meditacijske metode. Nisu sve meditacije jednako korisne za sve ljude u svim fazama treninga. To je i razlog zbog kojeg postoje brojni načini, ali neki usprkos tome inzistiraju na jednoj ili dvije tehnike, u skladu s poslovicom da jedna kap vode može izdubiti kamen. Pa neka, ako imate na raspolaganju tri kozmička eona. Ali u odabiru tehnike treba imati znanje, da ne bismo završili godinama isprobavajući ovo i ono, bez da u bilo čemu ovladamo. Tu je opet ključno vodstvo. Naposljetku, zbiljsko vodstvo ima ulogu ogledala, kao svaki autentičan intimni odnos.
Tako, korak po korak, učimo raditi sa svojim stanjem, umjesto da ponavljamo naviku izbjegavanja i distrakcije. Korak po korak, dan za danom, njegujemo suočavanje i napuštamo zaziranje. Dugoročno, to je jedini lijek za demona dosade, glasnika zaziranja, otpora, ovisnosti i straha. Dosada je demon zato jer je gubitak dodira s dragocjenošću i potencijalom života koji živimo. Ispunjen život nije nizanje uzbudljivih iskustava, već nizanje trenutaka pažljivosti i prozirne otvorenosti.
Ovdje su navedeni samo primjeri meditacije, no postoje i druge duhovne prakse koje izvrsno funkcioniraju ukoliko se doista redovito i predano provode, kao recimo zavjet, mudrost, služenje i sl.
 
Izvor

Досада није у окружењу; досада је стање ума.

dosada je odraz unutrasnjeg stanja coveka...i prvi uslov da misli koje naviru (uglavnom negativne), koje coveka dovode do toga da se oseca beznadezno i bezizlazno...

Apolutno sve kad tad postane dosada, razlika je samo koliko je vremena potrebno da bi ona zavladala. Srecom ljudski zivot nije dovoljno dug da bi je najbolje upoznali.

..je osecaj

Имате право и ти Бомбина и ти Алекса.Ја бих само да мало допуним,да повежем досаду са њеним правим исходиштем и на крају продуктом таквог једног стања,ако не замерате?

Лењост
Основна болест је лењост, празнина. То је она чудна лењост и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Униније
Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

Или ово...шта значи реч униније? Отац А. Шмеман каже: "Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која се неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчан дан постаје сумрачан, празан и бесмислен. ...Осећамо да нам "малаксава биће "... Душом овладава неки чудан сумрак. То је налет унинија. Бранимо се свакојако од таквог стања, гушимо га у себи, а оно ћути, вреба из прикрајка и чека погодан час." Кад молимо за избављење од унинија, то није плод беспомоћности и страха, већ је израз свега што је човека достојно; спремности да се таквом стању погледа у очи и од Бога тражи снага да се савлада...само у Богу! 

uvek neko mora da se umesa sa religijskim shvatanjima 

inace livingstonov tekst je odlican
treba zujati okolo, sretati ljude...druziti se i razmenjivati iskustva...treba upijati uvek nova saznanja i siriti polje interesovanja na sto vise raznih oblasti...treba ziveti

Пошто је ово религиозни део форума,мислио сам да можда имам право и могу да дам и неки одговор те природе.Извини ако сам те нечим повредио! 

tako i treba, ovo je religijski forum... 




Naravno, to je i poželjno... Forum psihologija jedva čeka na Tarpia 

Naravno da imas pravo da das odgovor i naravno da me ničim nisi uvredio...svako ima pravo na svoje misljenje pa tako i ja...

@magic master nisam razumeo tvoju opasku a mislim da bulajki najmanje treba advokat