Ljiljana Matejić-Vučković, 29. jul 2006

BEZ obzira na to što nije na listi 50 najskupljih gradova u svetu, po "Merseru", Beograd u nekim stavkama koje se tiču troškova života, vrlo malo zaostaje za svetskim metropolama, dok se "pod ruku" može uhvatiti s glavnim gradovima
nekadašnjih jugoslovenskih republika. Građanima Srbije, koji mesečno zarađuju prosečnu platu, koja je u junu ove godine bila 259 evra, ovo nimalo ne olakšava život. Naprotiv, samo im dosipa so na ranu.
- Život velike većine ljudi u Beogradu, sveden je na podmirenje osnovnih potreba - objašnjava dr Vladana Hamović, naučni savetnik Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu. - Samo iznajmljivanje dvosobnog stana i kupovina letnje haljine i odela, već prevazilaze navedenu prosečnu platu vozača u Gradskom prevozu, za 74 odsto, a prosečnu zaradu na nivou zemlje, od oko 250 evra mesečno, gotovo duplo. Znači, nema mesta ni za kakav luksuz, kojim se kod nas mogu da smatraju i hemijsko čišćenje odeće, izlazak na ručak, pa, čak, i vožnja taksijem.

GRIL ZA DVE OSOBE

BLISKI nama, po istim uporednim vrednostima, kako navodi dr Vladana Hamović, jesu Sarajevo, u kojem na platu treba da se doda još 70 posto, zatim Skoplje, sa plus 68 odsto, dok je nešto povoljnija situacija u Ljubljani. Stanovnicima glavnog grada Slovenije za pokriće istih stavki, kao u Beogradu, potrebno je još 43 odsto na prosek plate.
- Moskva je postala ekstremno skupa - kaže naša sagovornica. - I kod njih bi trebalo dodati na prosečna primanja zaradu od još 1,70 odsto plate, samo da bi se platilo iznajmljivanje dvosobnog stana, kupila letnja haljina i odelo. Vašington je, već, uobičajeno skup, za razliku od Berlina, Atine, Pariza i Zagreba, u kojima se troškovi za pomenuta tri izdatka, pokrivaju sa 0,61, 0,66, 0,67 i 0,70 odsto prosečne plate vozača u gradskom prevozu. U ovim gradovima zaposleni s prosečnim zaradama sebi mogu da priušte i neke druge izdatke, od izlazaka na večeru do školovanja dece.
Kada je reč o kupovnoj moći Beograđana s prosečnim primanjima, Hamovićeva ističe da 40 odsto porodičnog budžeta "ide" na hranu, 27 odsto na plaćanje komunalija, struje, telefona, 13 odsto na usluge i 20 odsto "vrlo tesnih" na sve ostale potrebe: kupovinu odeće, obuće, knjiga i pribora za školu, lekova, odlazaka u pozorište, na koncerte, bioskope... Samo ova struktura izdataka ukazuje na, i dalje, veoma ograničenu platežnu moć naših građana.

I OBIČNI BI U ŠKOLU

- NE znam zašto je toliko rasprostranjeno uverenje da se cene moraju prilagoditi nivou plata - kaže profesor Danijel Cvjetičanin. - Da li zaista neko misli da bi u Bangladešu voda ili električna energija trebalo da budu besplatne, samo zbog toga što su tamo nadnice na niskom nivou? Možda je surova, ali tačna tvrdnja da neka roba, čak i ona najosnovnija, u mnogim zemljama nije dostupna širokim slojevima stanovništva - samo zato što su siromašni. Naravno, cene se kao pokazatelj odnosa tražnje i ponude jednim delom prilagođavaju nivou dohodaka, ali njihov nivo dobrim delom određuju troškovi proizvodnje, a oni su, na otvorenom svetskom tržištu - slični.
Razlike u nivou cena istih dobara, pre pokazuju da u svetu ne postoji slobodan protok robe i faktora proizvodnje,
mišljenje je profesora Cvjetičanina. On dodaje, da tabela, koju objavljujemo, ukazuje na to, kao i na činjenicu da i kod nas raste jaz između socijalnih slojeva društva. Manji broj bogatih može da "podnese" viši nivo cene, takozvane svetske cene, a mnoga roba i usluge prestaju da budu dostupne širokim i sve širim slojevima siromašnih.
- Takve usluge su, na primer, usluge sistema obrazovanja, zdravstvenog sistema, a i mnoge vrste turističkih i ugostiteljskih usluga - nastavlja prof. Cvjetičanin. -
Povećavanje socijalnih razlika je, nažalost, jedan od osnovnih zakona tranzicije, ali se pravi uspeh reformskih (tranzicionih) procesa meri povećanjem opšteg nivoa potrošnje, tako da i oni, u odnosu na bogate, sve siromašniji slojevi, mogu sebi da priušte viši nivo potrošnje, nego što bi mogli u uslovima socijalističke "uravnilovke".

GUŽVA
MOSKVA je, za samo godinu dana, s četvrtog mesto liste 50 najskupljih gradova sveta, izbila na "vodeće". Ispod nje su ostali Seul, Tokio, Hongkong, London, Osaka, Ženeva, Kopenhagen, Cirih, Oslo, Njujork, Milano... Bez obzira na to što velika većina Moskovljana, naročito radnici, penzioneri i prosvetni radnici imaju mesečna primanja manja od 300 američkih dolara, moskovski restorani su puni. Razlog - u glavni grad Rusije dnevno, samo iz unutrašnjosti ove zemlje, dođe više od dva miliona ljudi. Mesta u restoranima zauzimaju i mnogobrojni strani turisti koji pohode ovaj prelepi, stari grad.

KOMUNIZAM U PARIZU
BLAGO mladim Francuzima koji žele da studiraju! Stav njihove države je da se na akademcima ne zarađuje. Naprotiv, Francuskoj je stalo da njeni mladi budu što obrazovaniji. Zbog toga i dotira njihovo školovanje. Tako, svaka godina studija na medicinskom fakultetu u Parizu košta samo 160 evra i 57 centi! Poslediplomske magistarske studije su nešto skuplje i koštaju godišnje 203 evra, dok doktoranti po godini učenja plaćaju 309 evra.

DALO IM SE
NA listi 50 svetskih gradova u kojima su uslovi za život najbolji, po "Merser" istraživanju, za "dlaku" ispred Ženeve, već dve godine, vodi Cirih. Svoj deo trećeg mesta i dalje čvrsto drži Vankuver, dok se Beč iz te deobe tokom prošle godine, ove godine spustio na četvrtu poziciju. Veliki "skok" u lepoti življenja, načinio je Okland s Novog Zelanda, koji se s osmog mesta ove lestvice popeo na peto. Slede Diseldorf, Frankfurt, Minhen, Bern, Sidnej, Kopenhagen, Velington, Amsterdam, Brisel, Toronto...


Izvor: Novosti