Kroz Svratište za decu dnevno prođe oko 15 najmlađih beskućnika
Dom na jedan dan za decu sa ulice
Autor: Bojana Jelovac | 03.09.2007 - 09:08

Porodica trinaestogodišnjeg Irfana B. došla je sa Kosova u Beograd pre deceniju. Njegovi roditelji selili su se sa šestoro dece od jedne do druge napuštene kuće, a nekoliko godina su spavali i pod vedrim nebom na parkingu kod Skupštine. Kada se Irfanova majka razbolela, dečak je posle prvog razreda morao da napusti školu kako bi sakupljao karton sa ocem. Iako su se skoro skućili u napuštenoj brvnari na Autokomandi, Irfan je, kako kaže, toplinu doma u kojem „može da se okupa, nešto pojede i lepo se raskomoti sa drugarima“ prvi put osetio u Svratištu za decu ulice, koje je nedavno otvoreno u Beogradu.
- Ovakvi takozvani drop in centri otvorenog tipa, u kojima sve funkcioniše po principu dobrovoljnosti i bez ugrožavanja slobode dece, postoje u svim evropskim metropolama. Praksa u svetu je pokazala da je reč o jedinom mogućem metodu reševanja ovog problema, a kojem se deca sa ulice mogu prilagoditi - kaže Mila Muškinja iz Centra za integraciju mladih, u okviru čijeg projekta „Deca ulice - program smanjenja štete“ je 3. avgusta ove godine Svratište otvoreno.
Za razliku od prihvatilišta u koje deca stižu u pratnji policije ili socijalnih radnika, na vrata Svratišta u Drinčićevoj 24 na Dorćolu kucaju svojom voljom i odlaze kad god požele jer je centar otvoren 24 sata svih sedam dana u nedelji. Osnovna pravila ove kuće su: pitati dete šta želi, pomoći mu da reši svoje probleme i ništa ne raditi mimo njegove volje. Zbog toga kroz Svratište dnevno prolazi 15 dečaka i devojčica koji žive i rade na ulici. Najmlađi od njih imao je svega sedam, a najstariji 22 godine.
- Čudan je osećaj... Kao da si u svojoj kući, dođeš kad hoćeš, ideš kad hoćeš, niko ti ništa ne naređuje... Zavalim se na krevet, sama se poslužim hranom, ubacim da mi se opere veš, gledam TV, slušam muziku, a uvek ima i društva - kaže Ana P. (18), koju smo u Svratištu zatekli kako igra karte sa drugarima. Već šest godina Ana beži iz domova i živi u napuštenim kućama.

Prenoćište za najugroženije
Centar je smešten u adaptirani stan u prizemlju zgrade u Drinčićevoj 24, od oko 95 kvadrata. Prostorije su svetle, ofarbane u duginim bojama i prepune smeha. Stan se sastoji od dve spavaće sobe - muške i ženske, kuhinje i dnevnog boravka sa televizorom, radionice i kupatila sa veš-mašinom. Deca se ponašaju kao da su na svome, sama se služe hranom, a poneki čak i brišu kuhinju, peru suđe i iznose smeće. Osim okrepljenja u Svratištu, sve više njih se interesuje i za edukativne i kreativne radionice - za opismenjavanje, pravljenje nakita ili dramske radionice. Zidovi su već prekriveni njihovim crtežima, a graja posebno nastaje na pomen uličnog performansa koji volonteri Svratišta za njih imaju u planu. Svratište na raspolaganju ima i četiri kreveta za prenoćište. Na konak se, međutim, primaju bolesna deca, ona koja su pretrpela seksualno i fizičko nasilje ili koja su ozbiljno ugrožena.
- Iako nismo očekivali, već drugi dan našeg rada ovde je prespavala jedna devojčica, a do sada smo imali već sedam noćenja. Problemi ove dece su raznovrsni: od dečaka koji je otišao od porodice u kojoj je bio zlostavljan i stigao u Beograd, gde nije imao da spava, sem po parkovima, do devojčice koju su maltretirali vršnjaci sa kojima je živela - kaže Mila Muškinja.

Deca koja nigde ne pripadaju
Glavni cilj koji su sebi ovi ljudi zadali jeste da decu sa ulice povežu sa predstavnicima sistema socijalne i zdravstvene zaštite i obrazovanja, a poseban napor se ulaže u pojačavanje mogućnosti vraćanja ove dece u njihove porodice. A koliko je ovo težak zadatak govori i činjenica da niko, zapravo, ne zna koliko dece beskućnika postoji. Procenjuje se da samo na beogradskim ulicama trenutno živi oko 600 mališana, a samo volonteri Centra za integraciju mladih u Beogradu su za protekle dve godine evidentirali oko njih 180, duboko razočaranih u svet odraslih i institucije sistema. Istraživanja pokazuju da se na ulici nađu zbog siromaštva porodice, mnoge roditelji teraju da rade na ulici, a neke i jednostavno ostave i nestanu. Ovakva deca su mahom iz porodica koje nisu ni upisane u matične knjige pa tako postaju nevidljiva za institucije. Veliki deo njih pak beži od zlostavljanja i raznih oblika nasilja koje dolazi od njihovih roditelja i rođaka, a drugi opet i iz domova i prihvatilišta širom Srbije, gde ih neretko zlostavljaju i stariji štićenici. Kako „nigde ne pripadaju“, najradije se odlučuju za grupu vršnjaka sa sličnom životnom pričom i zajednički život i rad na ulici. Naseljavaju šahtove, parkove, napuštene kuće, olupine automobila, stare vagone, a leti se jednostavno „zaogrnu nebom“. Neki peru šoferšajbne ili prose, a neki opet lako zabasaju u svet droge, prostitucije ili krađa.

Nevidljivi za sistem
- Ni ja ni bilo ko od nas ne volimo što živimo ovako! Voleo bih da imam krov nad glavom, posao i normalan život - kaže Miloš S. (22), koga smo zatekli u Svratištu za decu ulice.
Otac ga je isterao na ulicu iz kuće kada je imao svega sedam godina. Od tada je promenio bezbroj poznatih beogradskih domova za decu sa margine, a sada živi sa prijateljima u jednoj napuštenoj straćari na Vračaru.
- Bio sam i u Domu „Vasa Stajić“ zbog skitnje, ali nikada ništa nisam ukrao, niti se drogiram. Radim na semaforima, perem šoferšajbne, neko mi plati da mu odnesem đubre, čistim na pijaci... i sve ukrug. Odem povremeno da krišom vidim majku... Vodim računa o higijeni koliko mogu, ali i duvam ponekad lepak da zaboravim ko sam i šta sam - priča Miloš, nijednom ne podižući pogled sa poda.
Među mlađom decom ulice i te kako je poznat, jer je mnogima davao krov nad glavom u „svojim“ straćarama na Slaviji. Životna želja mu je da radi kao čistač „Gradske čistoće“ ili građevinac. Ono što ga sprečava jeste činjenica da nema ličnu kartu, a koliko se „život poigrava“ sa ovom decom dovoljno govori i njegov slučaj - jedna od mnogih spornih činjenica u vezi sa njegovim dokumentima jeste i to da se Miloševa majka porodila na tetkinu ličnu kartu.
- Čim dođu kod nas pravimo plan rešavanja njihovih problema. Dokumenta su jedan od najčešćih. Osim 14 terenskih radnika, koji šest puta nedeljno izlaze na ulice Beograda, pet puta nedeljno u svratištu je i socijani radnik iz Gradskog centra za socijalni rad, dva puta psiholog i tri puta nedeljno medicinska sestra - objašnjava Mila Muškinja.
Svi problemi rešavaju se u dogovoru sa detetom, a odluke, suprotne njegovoj volji, biće izuzetno retke i samo u najrizičnijim situacijama, odnosno ukoliko postoji visok stepen rizika po njegovo zdravlje ili bezbednost. Do sada ih, srećom, nije bilo, a i ako dođe do toga, prvo će se pristupati intenzivnom savetovanju sa mališanom, kako bi se došlo do rešenja koje je najbolje za njega.

Deca ulice u brojkama
600 devojčica i dečaka    prema nezvaničnim procenama živi na beogradskim ulicama
185 dece    volonteri Centra za integraciju susreli dva puta
15 dece    dnevno prođe kroz Svratište
562 dece    prošlo kroz Prihvatilište za decu i omladinu u 2006. godini

Veliki projekat
Otvaranje Svratišta deo je projekta „Deca ulice - program smanjenja štete“, koji traje do aprila iduće godine i vredan je 56.000 evra.
Projekat realizuje Centar za integraciju mladih u saradnji sa Gradskim centrom za socijalni rad, a finansijski su ga pomogli:
Evropska agencija za rekonstrukciju, Fond za socijalne inovacije Ministarstva rada i socijalne politike, grad Beograd, Program UN za razvoj „Save the children“, Rekonstrukcija - ženski fond i Unesko.

Komšije bez sluha
Kako kažu volonteri Svratišta za decu ulice, i pored toga što su mirna i što poštuju stanare u okolnim stanovima, komšije nemaju sluha za njih.
- Protive se njihovom prisustvu i svaki dan se trude da nađu nešto novo što bi im zamerili. Pojedini čak umišljaju da će ovde početi da se dešavaju strašne stvari, bez ikakvog povoda. Ono što se mi iz dana u dan trudimo da im objasnimo jeste da i ovakvo mesto mora negde da postoji - kaže Mila Muškinja.

Izvor: Blic