Најбоље за Бољевац



Како показује пример ове варошице, општинске власти у Србији најчешће не морају да се замарају размишљањима о идеологији и уверењима – ако ће већ бити како Београд каже, ваља му се не супротстављати, ко год у њему председавао



Мало ко би се бавио Бољевцом, општином у источној Србији у којој живи око 14.000 људи, од чега трећина у истоименој варошици, да се није појавила вест која као да је потекла из понајбољих Нушићевих комедија – председник општине Небојша Марјановић је, ушавши у свој трећи мандат, за месец дана променио чак три партије, УРС, НДС и, напослетку, неизбежни СНС.  Из разговора с њим, као и другим Бољевчанима – од којих су, иначе, викендом и пси луталице бројнији на улицама – стиче се утисак да у вести има малко претеривања, али и таман довољно истине да се човек запита интересује ли било кога ван страначких седишта и скупштина која је странка левичарска, а која десничарска, која је странка за Косово, Русију, ЕУ или, можда, неку од планета Сунчевог система. Јер, како тврди Марјановић за НИН, реалност локалних општина не зна за идеологију, зна само за мукотрпно скретање пажње централних органа власти. Или, једноставније – Београда (види оквир).

Испоставља се да нико пажњу боље не скреће од Марјановића, чиме је, веле Бољевчани, и заслужио трећи мандат. Успео је да статус општине од најнеразвијеније унапреди ка неразвијеној, средио је путеве и канализацију, чак и привукао неке инвестиције. Бољевац, у којем је просечна плата око 33.000 динара, а обилан ручак за неколико људи  у кафани највише око 3.000, понајвише живи од „Агромеханике“, бившег ИМТ-а, чији је трактори требало да иду за Украјину и чији је празан изложбени простор, изгледа, једна од атракција насеља. Било би, међутим, непоштено Путина и Обаму, иако су проминентне фигуре у режији украјинске кризе, окривити и за посртање бољевачке привреде, која се своди још и на производњу пелета, индустријског угља, бехатон плоча, потом рудник угља „Боговина“ који је пред гашењем и низ замамних обећања и пројеката. Све те фабрике, међутим, запослиле би по педесетак људи, а како је на бироу за незапослене пријављено око 20 пута више, јасно је да ће у Бољевцу, супротно имену, у догледно време тешко бити боље.

„Знаш ли када је овде било боље? У време оног Хрвата, Анте Марковића, и у време Аврамово. Али и пре и после тога, Бољевац је био и остао селендра. Ја сам ти, иначе, уметник преживљавања. Десет година не радим, физикалишем, девет месеци годишње примим по 5.200 динара социјалне помоћи, а за остатак се некако снађем“, прича нам шездесетогодишњи љубитељ једне од осам бољевачких кафана, коме је, ипак, више стало да покаже слике крунисања црногорског краља Николе I, портрет краља Петра I и Џајићеве копачке које љубоморно чува на зиду гарсоњере. Радије би причао како је био изврстан бек у фудбалском клубу Тимок него о ситуацији у свом месту. Ипак, на помен избора, има спреман коментар.

„Откад знам за себе, гласам за Вука Драшковића. Сваки пут. И, ево, много ми је драго што је то коначно победнички табор“, уверава он, а на питање мисли ли под тиме на Драшковићеву коалицију са СНС-ом, кроз осмех одговара: „Ма јок, бре, мислим на себе. Ја сам победио.“
О Небојши Марјановићу каже да је „прави политичар“, уз све што уз такву квалификацију иде, али и да је „добар друг“, за кога би на локалу поново гласао без много размишљања. Али, додаје, донекле конспиративно, умногоме због влашких политичара, чије се власти, као и већина, из непрецизираних разлога прибојава.

„Марјановићу ће увек неко нешто имати да замери“, прикључује се господин за суседним столом. Ако не прелетање из коалиције у коалицију, онда нерасветљена трошења средстава. Мада, вели он, с бољевачким стандардом и примањима председника општине ни не мора да краде да би добро живео. Важнији је и моћнији у својој општини и од Тадића и од Дачића. Чак и од Вучића, чији је ранији председник општинског одбора, иначе, као машински инжењер добио посао диспечера на аутобуској станици, где је, пак, недуго потом добио отказ.

„Перспективе овде нема, а, ако ћемо искрено, људе политика углавном ни не интересује. Ови у Београду се само врте укруг, а код нас је бар стабилнија ситуација. Имамо једног човека, тренутно најбољег за то место. Мада, лично верујем да треба да заврши мандат, да се избори регуларно распишу, па да видимо онда шта и како“, напомиње наш саговорник. На питање о протестима, којима су након избора поједини општински одборници хтели да смене Марјановића, одмахује руком. „Они хтели да га мењају, па макар нам и горе било. Само бисмо изгубили време. Па чекај, ако хоћеш нешто да промениш, ваљда хоћеш да ти буде боље него пре“, објашњава у даху, додајући да конкретних проблема за решавање макар има напретек.




Највећи је, сагласна је већина Бољевчана, укидање локалног суда, и то у време када је министарство правде и државне управе водио члан СНС-а Никола Селаковић. Процеса и поступака, по свој прилици, не мањка. Изразито мултиетничка, сиромашна средина плодно је тле за националистичке фрустрације. Отварање индустријске зоне у селу Мирово привукло је инвеститоре, али их је путовање до суда у Зајечару како би прибавили или оверили неку од дозвола исто тако и удаљило од даљих улагања. Нико није на добитку, а „преписани јевропски закони“, према којима један нотар долази на сваких 20.000 становника, евидентно заобилазе све мање општине у Србији, па и Бољевац.

Као што их, уосталом, заобилазе и средства, мада су свесни да у времену кризе не могу много бољем да се надају. Ранији општински буџет је износио око 450 милиона, тренутни је око 400, а разлика је, за тамошње прилике, осетна. „Нама сваки динар добро дође“, вели један момак у кафићу, а да је у праву сведочи и већ 20 година незавршена зграда која краси бољевачку панораму. Нити је било новца да се изградња заврши, нити се коме исплати да у оквиру јавно-приватног партнерства у њу улаже. Данас њене немалтерисане зидове красе разни страначки графити. Донекле бесмислени. Наиме, како се и види – не само да се унапред зна ко за кога гласа, већ се зна и ко ће победити.

Јер, већина локалног становништва је могла да очекује Марјановићеве политичке дриблинге на којима би и Меси позавидео. Ако му на томе и замерају, очигледно верују да бољег пута нема. То признаје чак и потпредседник општине Бољевац Слађан Богдановић, посланик НДС-а, „опозиционар, али конструктиван“, како напомиње.

„Сарадња са СНС-ом је једини спас за Бољевац. То је неоспорно. Као демократа сам, још деведесетих, као и он сад, искључиво на своје име добијао и до 60 одсто подршке бирача. И по пет пута више него што је ДС узимао на републичком нивоу. Овде свако свакога зна и према томе гласа. Којој странци припадаш и с ким си у коалицији, уопште није важно. Међутим, као што је моје време прошло, тако ће проћи и Марјановићево. И то је неоспорно. Политичари досаде људима, смуче им се, али ће убудуће и даље побеђивати не политика, већ сналажљивост, корисност“, објашњава он.
И, док се у јеку формирања републичке владе о личним интересима политичара и принципима које је, чини се, по потреби увек могуће прилагодити, чак и променити, говори искључиво незванично, места за кулоарска говоркања у Бољевцу нема. Ситуација је, делује тако, јаснија, искренија. И, заиста, свађања с Београдом није вредан нити један асфалтирани пут, а камоли евентуални прилив инвестиција. Значи ли то, међутим, да с Београдом ускоро неће имати ко да се свађа?

---

---

Без подршке централе не постојимо


Председник општине Бољевац Небојша Марјановић каже да није истина да је на локалне изборе излазио као носилац листа владајућих странака, већ у коалицијама с њима, под својим именом и презименом, испред странке Србија на истоку коју је формирао с политичарима из околних општина.
 „У малим срединама, гласачко тело гласа за људе које зна, а не за странке, а ја сам увек освајао око 36-37 одсто гласова. До 2008. сам био с ДСС-ом, а када смо с јачањем ДС-а наилазили на баријере при остваривању пројеката, лако сам се договорио с УРС-ом, чији сам био члан председништва“, објашњава он.

На какве сте препреке наилазили?

Било је тешко задобити пажњу Оливера Дулића, тада министра животне средине и просторног планирања. Сокобања, на пример, добије средства за аквапарк, а ми једва испослујемо да уредимо дивљу депонију. Сарадња с УРС-ом је била коректна, али нас два пута нису испоштовали. Једном пред изборе у Сокобањи, где је носилац листе уместо човека из Србије на истоку био Бошко Ничић, који ни цензус није прешао, а други пут пред последње парламентарне изборе, где је, на пример, Ничић опет био седми, а мој сарадник тек на 32. месту. Заслужили смо бољи третман, али нисмо били спремни на компромисе. У међувремену сам договорио сарадњу с Радомиром Николићем из СНС-а, јер је било јасно да ће освојити већину. Они немају регионалне лидере, а ми без подршке централе као да не постојимо.

Прескочили сте НДС?

Након договора са СНС-ом, мој заменик, посланик НДС-а у Бољевцу Слађан Богдановић, Тадићев пријатељ из војске, рекао је да ће Тадић некоме у Бољевцу дати место на посланичкој листи. Договорили смо се да буде око 30. места. Тадић ми је чак и руку пружио. На крају смо добили 59. Тада сам се вратио сарадњи са СНС-ом.

Због чега је крајем марта у истом дану заказана и отказана седница где су одборници СНС-а хтели да вас смене?

То нису били напредњаци, већ демократе које су пресвукле дрес, позивале се на Вучића и његовог брата, чак и на Сашу Мирковића. Али они подршку странке заправо нису имали. Чак ни њихове приступнице нису верификоване. Ни сами не знају чији су. Направили су некакав протест, а скупило се 42 људи. Радом нису никад ништа показали, а хтели су функције пошто-пото. Ипак, ниједног од регионалних политичара не могу да кривим, чак ни кад Бољевцу својим везама преузму пројекат. И они јуре интерес својих бирача.

---

---

Стефан Славковић



НИН

Pa na lokalu i treba da glasas za ime i prezime, a ne za ideologiju partije, a sad sto se ista imena provlace kroz sve partije, to je druga prica...