Док Београд цвета, Србија полако нестаје

Хитно и животно важно потребно је децентрализовати отаџбину, по угледу на Француску из времена Шарла де Гола 1955. године

„Београдизација” Србије, према мишљењу Бранка Бојовића, архитекте, еминентног интелектуалца и организатора низа трибина „Лице града”, сеже у далеку прошлост и има своју предисторију. Новац од експроприсане српске имовине, као и већина средстава из савезних и републичких фондова бивше Југославије сливао се у престоницу, док су за све то време провинције пропадале. Децентрализација је нужна и могућа, напомиње Бојовић, али она мора бити подржана из центра.

Србија је, као република у бившој СФРЈ, подсећа Бојовић, веома озбиљно дезинвестирана.

– Тешко је настрадала у Првом светском рату. Изгубила је половину биолошког потенцијала и тешко је разорена. Таква земља је направила Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, потоњу Југославију, и у старту је почела да заостаје у развоју. Босански, словеначки, далматински, хрватски и војвођански ресурси остали су недирнути. О томе је први смогао храбрости да пише професор економског факултета Маријан Губени још 1953. године који у Економско-географском атласу света и Југославије објављује податке о заостајању Србије.

Опустошена земља

Насилна колективизација, затим мало позната сеоба индустрије из Србије од 1948. године у друге крајеве државе због могућног напада држава из тадашњег Варшавског уговора, потом одлука да се најбитнији производни капацитети граде на подручју БиХ и да се Србија економски тешко запостави трајали су до 1965. године кад су се појавила двојица значајних људи, према мом мишљењу, најбољих председника Извршног већа Србије, Драги Стаменковић и Миленко Бојанић. То су били честити и паметни људи који су се потпуно одвојили од антисрпског комунистичког естаблишмента и јавно поставили питање заостајања Србије које је било фундаментално.

Тада је федерација донела одлуку да због заостајања компензује Србију финансирањем изградње пет веома важних објеката за ову републику: то су „Сартид”, односно Смедеревска железара, барска пруга, аутопут, хидроцентрала „Ђердап” и завршетак канала Дунав–Тиса–Дунав. Такви објекти не граде се за годину дана, а ми смо увек имали велику инфлацију, тако да највећа република није успела да заврши то до краја. Направљени су многи велики проблеми и Србија је ту негде осамдесетих година прошлог века пала на 85 одсто од југословенског просека, а давала је допринос за неразвијене републике Македонију, Црну Гору, БиХ и Космет као да је развијена. Тиме се то заостајање још више продубило. Србија је једна опустошена земља која, осим два поменута честита господина, није имала домаћина 60 година – објашњава наш саговорник.

До „београдизације” Србије дошло је тако што је велики део новца који је Србија давала у савезне и републичке фондове враћан у престоницу. Тај новац, тврди Бојовић, трошен је углавном за изградњу станова за Војску, за Савезни СУП, за СИВ... и на томе је израсла велика београдска грађевинска оператива. Други разлог, по његовом мишљењу, јесте то што су савезна и републичка администрација експроприсале целу Србију, а велики део тих пара се слио у главни град.

– На тај начин Београд је почео да се развија потпуно у нескладу с привредним, демографским и другим капацитетима републике и постао монструм град у Србији. Све је око њега пропадало, он се развијао, а Србија га није интересовала. Кратка памет београдских политичара верује да ће се Београд одржати и ако се догоди да Србија пропадне. Та тенденција се наставља по инерцији. Она одговара београдском политичком естаблишменту. Беду села Србије и малих градова нико не примећује, нити то кога интересује, што је показао земљотрес у Мионици.

Само свођење Србије на Београд јесте огроман демографски, национални и економски проблем. То и те како одговара иностраним центрима геополитичке моћи, који би да Србију стварно претворе у Београдски пашалук, да подручја с којих Срби беже идући трбухом за крухом, јер тамо нема развоја, попуне другим етносима и да на тај начин у наредних 200 година одложе решење српског националног питања – убеђен је српски архитекта.

Послата порука

Он закључује да децентрализација мора бити подржана из центра, а своју тврдњу поткрепљује примером Француске. Оно што ми зовемо београдизација, подсећа Бојовић, то је Де Гол затекао 1955. године у својој земљи. То је била „паризизација”. Де Гол је једноставно преусмерио токове новца и спровео померање економских капацитета ка Лиону, Марсељу...

– Дакле, децентрализација се може обавити тако што ћете нејаким општинама и регијама помоћи да се развију, а не новац од продатих фабрика по Србији враћати у републички буџет. Примера ради, у Љигу, за који сам радио просторни план, од квалификованих људи има тек неколико лекара и професора. Ви можете да им дате сва права, али они не могу да уђу ни у какав саморазвој. Према томе, децентрализације може бити, али она мора бити централно диригована и само се тако може спровести и никако другачије. Србија мора да ревитализује село, јер смо без тога пропали, будући да у народу има подоста гладних. Имамо психолошки, социјални и, наравно, економски проблем који прелази у патологију – крајње озбиљно упозорава Бојовић.

Izvor: Politika / Маријана Авакумовић