Sto veca svesnost, to bolja ili objektivnija percepcija, na nivou subjekta.

Ne postoji granica iz prostog razloga sto nepostoji dobro i zlo. Sve je dobro i sve je zlo u isto vreme - nema razlike - razlika je samo u percepciji. Izvuci se van sopstvene ego-stvarnosti i shvatices da je sve samo to sto jeste - da nije ni dobo ni lose, ni belo ni crno - jednostavno samo jeste.

Upravo.

Па делимично јесте.. ствари се своде на нашу перцепцију...
Изрази добро и зло су узети као такви...

Али има нешто што је изван перцепције...

Наводим пример..
Ти (било ко) живиш у неком стану, и постоје два сценарија:
1. Ја звоним на врата, ти отвараш, ја вадим пиштољ.. мало те мучим.. а затим убијем целу породицу, и тебе оставим полу мртвог...
2. ЈА звоним на врата, и кажем "Добар дан, ја имам новца, и решио сам да вам помогнем, материјално, јер не живите баш добро, економски гледано, ево вам 500 еура. Купите деци одећу, купите хране, платите рачуне"...

Дакле, да си ти, и твоја породица живео изолован од целог света, и никад ниси чуо ни за какве моралне појмове, о којима остатак света прича... Да ли би ти имао свест о томе да ти се прво никако не свиђа, и да је то нешто лоше ( без обриза какву реч употребио у свом мозгу, док мислиш о томе... ), а да је друго ипак нешто што ти одговара, и што је добро ( без обзира коју реч употребио за то)...

Постоје крајеви где нико нема својину, па ти људи не схватају појам крађе... Али ипак ће свако зажалити ако повредиш њега или некога кога он воли, а обрадоваће се ако му помогнеш... То је нешто што је у човеку...

То што је неко поремећен, па сматра да он људима чини услугу, зато што их сецка и мучи, не значи да је његово дело неутрално. Јер лоше мора бити све што човек уради, а наноси било какву штету другима... барем неку непосредну штету ( Не рачунам разговоре за посао, нпр. где ти добијеш посао, па неко остане незапослен) ...

Да никад нисам чуо појмове добро/зло, не верујем да бих опет имао позивитно мишљење о некоме ко ме пребије на мртво... Лопов, који је одрастао у неком гетоу, врло добро зна да то што ради није добро, само он живи са тим, и налази нека оправдања за себе, или му је просто неко операцијом уклонио савест....

Да бих правилно изразио све што мислим о овој теми мораћу да качим слике, цртам у пеинту и објашњавам јер у супртном ни деки неће моћи да ме схвати.

За сада само укратко: добро и зло нису измишљени појмови. То су стварни осјећаји које постоје у нама. И који снажно одређују ток нашег живота и понашања.

Dobro i zlo su usađeni pojmovi od strane društva, porodice i okoline. Često se neka zla radnja opravdava, ako postoji dobar amortizer za nju (Lov na veštice  u srednjem veku, Krstaški ratovi, Vratolomejska noć, Mnogi ratovi). U njima jedna strana u svesti stvara olakšavajuću okolnost - recimo u Vratolomejskoj noći (nazvanoj po noći svetoj Vratolomeja) pobijeno je mnogo protestanata u francuskoj da im se ne zna broj, sve zarad pljačke jer su bili plemići. Tadašnji papa je ovo video kao pozitivnu stvar, jer su se protestanti smatrali jereticima u to vreme, ali glavni motiv je pljačka. Pa šta reći za lov na veštice, kada je svako mogao da bude optužen za vračanje i blud sa đavolom, a nagrada je bila pola imanja ako nekog potkažeš.
Ja ne kažem da je loše sagledati svet kao "dobar i loš", međutim problem je što ima i nešto između. Može neko da bude seriski ubica, ali ako on hrani svoju porodicu radeći to, on nikada neće gledati svoj posao kao loš, već kao smisao za preživljavanje. Neki će se baviti ilegalnim poslovima kako bi sebi obezbedili luksuz, i nikada neće smatrati da je to loše. Štaviše u Japanu, Jakuze su legalne, ali se to pravda činjenicom da, po Japancima, gora stvar od organizovanog kriminala je neorganizovan, dakle biranje između dva zla.
Problem je i u ljudima. Ako neko ne vidi loše strane nekoga, jer npr ima jak socijalan uticaj na lokalno društvo, nikada se neće dokazati loše strane te osobe. Prosto čovek ne ugrožava nikoga, a to što radi malo ili nimalo niko neće uzeti kao merodavnu stvar. Opet, neko recimo može da bude osetljiv na pravednost na poslu, i da svojim ponašanjem ugrožava radno okruženje, a da pri tome bude sjajan radnik, završava stvari na vreme i da to radi kvalitetno.
Isuviše je malo prostora da e kaže šta je konkretno loše, a šta nije. Ljudima je rat loš, ali nekom ratnom profiteru, proizvođaču oružija ili zemlji koja tu vidi interes nije. Odatle nastaje sve - propaganda, ideologija, poredak, samo da bi ispalo da ste od svih najbolji i da u vaše izbore niko ne sumnja. To što vi radite (moralno) loše stvari, nikoga ne zanima, dokle god ste usadili nekom u svest da ste vi taj koji će utabati novu, svetliju budućnost za stranu kojoj pripadate.

Молим тумачење овог сценарија, ако ти није проблем :



Значи, ја да никад нисам чуо за те појмове, и да је тај мој стан пећина, и да немам додира са цивилизацијом, и да у другом случају уместо новца буде храна и одећа, ја бих ова два сценарија изједначио, односно било би ми свеједно, и оба бих сматрао неутралним, нису ни "добри", ни "лоши", већ просто такви какви јесу... како да не, и онда је мрмот завио чоколаду у фолију... 

Upravo.
Teško je dokazati dobrotu ili zlo u jednoj osobi. Mislim da je nekada bolje družiti se sa autsajderima, jer u njima postoji dosta potencijala, ali ih ljudi koji su ih odbacili ne vide.

Oвако стоје ствари. Бог је све створио.

1) Прво је створио планету биљке и животиње - то је његова креација

2) На крају циклуса је створио и човјека - и ми смо његова створења - Са тим што се Он надаље повлачи из процеса директног стварања и свијет препушта људима. Дакле ево вам сви ресурси на планети, и ево вам слобода да чините оно што мислите да је најбоље за вас.

Само давање слободе човјеку јесте почетак добра и зла. Због тога је са једне стране Бог аутор свог зла. Међутим, то је цијена постојања слободних људи. Бог је могао да створи и свијет без људи у којем неће бити зла. Али ипак је одлучио дати нам живот, очекујући да ће човјек сам пронаћи прави пут и спасити се.

добро и зло - неминовност људског постојања (савршена бића нису људи)

Бог је крив за зло? - У том случају би био крив само зато што нас је створио, а не што је створио зло. Да ли смо као људска бића заслужили да се радујемо животу? Па Бог је очигледно имао милости, рачунајући да ће човјек сам одабрати прави пут... Пошто зло није нужда, већ само избор.


Него вратимо се човјеку. Спознају овога свијета можемо да вршимо разумом и осјећањима. Разум је ту да нам покаже практичан начин да угодимо тијелу, док су осјећаји повезани са душом. То су два различита аспекта. Овде се поставља питање шта је добро а шта зло. Траже се дефиниције тих појмова. Међутим, добро и зло не могу да се објасне. Они могу само да се доживе. Можемо навести примјере за добро и за зло, као што је то урадио Маркос. Али да би заиста схватили шта је једно а шта друго морамо да доживимо оба на властитој кожи. Зато ни не постоји универзално гледиште на добро и зло. Свако има лични став, перцепцију.

Да ли васпитање утиче на правилан однос према добру и злу? У веома малој мјери. Начела која нам намећу родидељи, окружење и на крају и сам закон јесу смјерница, путоказ којим би требали да се крећемо. Смјернице јесу важне у животу, али нису и кључне. Родитељи обично уче дјецу да није добро, красти, варати, лагати. То имамо и у десет Божијих заповјести. Па зашто их људи, када је већ тако непоштују?

Зато што ријеч сама по себи не значи ништа? Оно што стварно влада људима јесте осјећај. Када радимо добро, истовремено и примамо добро. Наша душа прихвата душевно задовољство. Са друге стране у незнању људи чине зло, и кад тад трпе исто то зло које су наносили другима. Док човјек и сам не буде жртва зла не може схватити шта је оно заправо. Поента јесте да је читав живот школа. Читав живот чинимо и добро и зло, и доживљавамо и једно и друго. И на крају крајева схватамо зло, и да не треба више да га пропагирамо, да не требамо да имамо ништа са њим. Јер у души имамо сав пакао зла. Док се то не деси ми смо и даље у школи живота, учимо о добру и злу, о штапу и шаргарепи. Ствар перцепције јесте ствар сазнања. Један ђак може да има 5 из математике а њего другар 2. Али и да га другар у следећој години сустигне, и оба имају 5. Све је ствар тога шта смо научили о животу.

И на крају да се опет вратим Богу. У крајњој линији (тј. из Божије перспективе) зло не постоји. То је само отклон од Бога. Са друге стране добро је приближавање Богу. Шта је Бог јесте оно што током живота треба да схватимо и научимо. Да се вратимо себи самима и помиримо са собом и са Богом. Јер то је наше једино спасење!  Амин!

Нисам разимео ово "Управо."

Ти покушаваш да ми кажеш да, када би живео ван друштва, да би ти та два дела изједначио, и да би ти било свеједно, који год сценарио да се одригра, а то је немогуће...
Теби ће у најмању руку у првом случају бити жао твоје породице, а у другом ћео осетити неки вид среће, због тога што си добио, и опет се сводиш на класификовање првог дела на нешто што је "лоше", и другог на нешто што је "добро", па све да ниједан језик ниси научио, и ни са ким ниси причао целог твог живота...

То што ја никад нисам видео убиство, може да значи да када видим неко убиство, тај чин ми неће бити јасан, и ја о њему можда нећу имати став. Али ако је у питању моја породица, ја у првом тренутку нећу бити свестан тога, али осетићу последице дела убзро, јер моје дрмање и буђење чланова породице, неће уродити плодом, у том случају ћу схватити да то дело, баш и није било "у реду"...