Према проценама, зарада просјака достиже просечну српску плату јер од овог исплативог заната дневно може да се заради и до 2.000 динара

Лето је њихово „ударно доба”. Размиле се просјаци прометним београдским улицама, освоје центар престонице и „раде”. Већ годинама представљају свакодневицу. Али, крећу и на југ, на море, где на црногорским плажама рачунају на клијентелу с дебелим буђеларом. Све мање се иза тога крије потреба за пуким преживљавањем, а све више је ствар организованог посла на ивици криминала. Црногорски полицајци већ дуже време спроводе акцију „Просјак” којом ову, већ алармантну појаву за њих, покушавају да сасеку у корену.

Статистички подаци показују да је само у Београду регистровано више од 1.500 просјака. И готово са сигурношћу се зна да од њих десет, деветоро су професионалци, а тек сваки десети проси из нужде. Према проценама неких невладиних организација, зарада просјака „јури” просечну српску плату. Наиме, од „заната испружених руку”, како га зову, дневно може да се заради и до 2.000 динара.

Претпоставке о организованом просјачењу и злоупотреби деце и тешких инвалида актуелне су годинама уназад, али тешко је пронаћи конкретне доказе. Међу просјацима највише је ромске деце, што показују и бројна истраживања. Само мали део те деце проси да би зарадила за живот своје породице, док сви остали раде за неког „ боса”, кажу стручњаци. Уче их и да се претварају да су богаљи, да су глувонеми, изгубљени... Разрађен је репертоар таквог понашања.

Злоупотреба деце представља кривично дело, али надлежни су ту готово немоћни. Наиме, организатори се крију иза Кривичног закона који прошњу не третира као кривично дело. С друге стране, запосленима у социјалним установама везане су руке јер већина деце није евидентирана. Уколико и доспеју у социјалне установе, деца се тешко адаптирају и углавном не сарађују са социјалним радницима. Научена су да ћуте о томе шта и за кога раде. Страх је онај опредељујући фактор. Сурово кажњавање научило их је том правилу. Сав зарађени новац иде газди а он им онда даје „мрвице”, колико да преживе..

Прошња није једини начин на који деца зарађују. Према речима Милице Симић из невладине организације Дечији ромски центар, нека од деце, нарочите девојчице кад поодрасту, принуђене су да се баве и проституцијом. Колико је таквима тешко да егзистирају на улици, показује и случај девојчице која се крила иза мушког идентитета. Запосленима у Дечијем ромском центру требало је неколико месеци да открију да се заправо ради о девојчици. На питање зашто се представља као дечак, девојчица је одговорила да је са пет, шест година схватила да је то за њу много сигурније. У односу на газде али и на случајне пролазнике који неретко искаљују бес на њима.

Злоупотреба деце није само проблем у Србији, већ и у другим земљама. Чак их газде и спремају за тај „занат”. Ако случајно сломе ногу или руку, не лече их него пуштају да остану видљиви деформитети који наравно изазивају самилост.

Кријумчарење деце из источне Европе ка западним земљама последњих година узима све више маха. Неретко су деца киднапована и продавана од стране родитеља кријумчарима за велике своте новца. У новом окружењу деца су присиљена да се баве крађом, прошењем и проституцијом за рачун организатора, овог, како се чини, врло уносног посла.


Izvor: Politika