Ђеси разносачу пица,китољубу,аналоприхватиоче,љубитељу свега што ти "оци" радили нису.
О теми:"како примити у анус киту и уживати" не могу да полемишем са тобом јер то је тема гдје је
твоја флексибилна групација неприкосновена.
Жао ми је што те морам разочарати али колико "видиш" ја сам толерантан и не улазим у тему о којој
немам појма па с тога......

И јесам из Босне, из Сарајева. Али из Србије, и из Црне Горе. Имам прва два држављанства а оно треће нисам узео из принципа.


Нисам се прикључио овој теми да бих се било коме исповједао него да размјеним мишљење о Генераловим дневницима и стварима које су њега више преокупирале од чињенице да му војска није имала шта да једе и још много чега другог. На неке твоје сугестије и директна питања једноставно нисам видио потребу да одговарам, јер би отишли скроз вам теме, што смо ионако учинили, због глупих препирања и елементарне некултуре дијалога појединих учесника.
Друго, никад нисам рекао да "познајем многе генерале" - јер ријеч "познавати" значи да сам сједио и испијао кафе са њима. Многе сам срео по ратиштима, као и разне подофицире са Сарајевско-Романијског Корпуса, и ријетко ко од њих ми је остао у лијепом сјећању. Генерал Галоа је човјек који се пуно заузео за српску ствар и без длаке на језику био и свједок одбране у Хагу, а њега сам упознао не за вријеме његовог мандата, него годинама касније. За њега могу рећи да га "знам" - остале не.

Колико ја знам, покојни Миланковић јесте био командант Вукова са Вучјака....


Чисто сумњам да смо били на истим мјестима. А ја никад и нисам рекао да сам био ту или тамо, према томе, не можеш тврдити да смо били на истим мјестима - једино ако не мислиш на моју причу о Земуну и хрватима.
Особе које немају стрљења или имају слабе живце а уз то и врло ограничени вокабулар требале би да се суздржавају од коментара а не да осипају паљбу тамо гдје не треба. Нисам овдје да бих некога провоцирао а многи само то и раде. Сумњиво ово - сумњиво оно - као да сви раде у БИА.
"Зајебанција" или "дркање" непознатих људи је симбол оних који мисле да све знају и да су свугдје били, а не дај Боже да саставе двије простопроширене реченице на тему.


Па, није баш тако али могао бих се сложити са тобом.
Истина је да их је било мало, али их је било. Споменућу само јединицу "Бели Вукови", који су направили хоас по Трескавици, Игману и Бјелашници. Територија Илиџе код Сарајева, нпр. се проширила и за 80 посто захваљујући офанзивним јединицама, неке од њих су били Каришикови специјалци, али се нису нешто нарочито прославили у неким другим ситуацијама.
 У принципу је ВРС била састављена од људи који су чували положаје - оно што ја називам "наоружаним цивилима", јер нису знали ни тромблон испалити а не дај Боже "зољу" или "осу". Многи од њих нису ни видјели, мртвог или живог непријатеља. Са њима ниси могао ни у рову а камоли негдје у офанзиву.

Од 1993 многе су офанзивне јединице и растурене, по наређењу команде, јер је био процјењено да је боље чувати стечено, са обзиром да је непријатељ добијао огромне количине убојних средстава преко Јадрана и Хрватске. Од неке тамо 1994, бар што се тиче Сарајевско-Романијског Корпуса, више није било "елитних" јединица, изузев "Белих Вукова".

Што се тиче Галое (не знам да ли сам правилно написао) његова љубав према тзв. "нашој ствари" се баш
заснива на пријатељству,односно познанству Ђенерала Ратка Младића или у крајњем случају да је он
један од преосталих бијелих француза који нису попљували савезништво између срба и француза стечено још у периоду између 1914-1918 године.
Капетан Фредерик Шифо и поручник Жозе Сувиње (пилоти непријатељског Миража што су га наши
рукнули љета 1995) су "пуштени" баш захваљујући познанству између Генерала и Ђенерала те да није
било тога тешко би се ствар реализовала на Каракају,односно на територији Републике Српске а да се
подсјетимо покушаји ФСБ, ЦИА, ДИА, Ми-6, или ДГСЕ,нису утицали на мјесто и начин пуштања баш као
ни оних 400-тињак УН-оваца што су били раштркани широм Републике Српске,а међуосталим и код мене
комада један из Марсеја чиме је лично Ђенерал Ратко Младић чувао и сачувао припаднике војске
Републике Српске од НАТО удара који би предпостављам ишли далеко изван Јахоринско Потока или
репетитора на моме Бецњу који је у том тренутку био испражњен од људства.
Додуше јесу други дан убили (колико се сјећам) 11 муслимана на Бецњу који су расчишчавали порушени репетитор и два припадника војске републике Српске који су се нашли у близини ради обезбјеђења истог.
Сам Галоа је цијенио "нашег" Ђенерала и колико сам ја схватио био један од главних карика преко које
су французи спашавали своје "људе" па с тога ми није јасно одакле ти толико критичко мишљење према
Младићу.
Хајд' да си балијаћ или усташа па би ми било и те како јасно.

Галоа

Налазио сам пред једним генералом који је био врло човечан и чија се човечност испољила још више кад сам га поново видео приликом ослобођења двојице француских пилота оборених и заробљених кад је Нато бомбардовао српске положаје почетком септембра 1995. Током сусрета до кога је дошло у његовом командном центру близу Пала, он ми је, далеко од тога да је било што тражио, напротив, са великом племенитошћу, рекао: "Имам болни спор са Француском, неприхватљив за наша два народа: генерал Жанвије је злобно разрушио моје родно село, он ме прогони, чак настоји да мој хеликоптер буде оборен. Али ако би француска влада прихватила да пошаље једног високог официра који би дошао да ме види, коме би моја војска одала почаст и с којим бих се пред стројем руковао, предао бих му два заробљеника. Тражим само то и ништа више". Ја сам му одговорио: "Генерале, то је заиста витешки од вас, сматрам да је моја мисија завршена и да могу да се вратим у Париз". На то је он приметио: "Намучили сте се током пет-шест сати вожње док сте до нас дошли очајним путевима јер их је Нато бомбардовао, па вам стога дајем мој хеликоптер, али гледајте, ако вам то не смета, да летите ниско како вас генерал Жанвије не би оборио". Тако сам стигао у Београд за свега четрдесет пет минута, уместо за пет-шест сати.

  ГАЛОА: - Наравно да нисам знао да, кад је човек из владе дошао да ме у овом истом стану у коме разговарамо, замоли за мисију, да ометам неке планове. Тек сам касније  открио да постоји читава индустрија таоца да може да се заради на таоцима. На пример, пусти се у јавност како таоци могу да буду ослобођени једино уз висок откуп, што наравно није тачно, али што омогућава да новац званично изађе из државне касе и да се задржи за себе. Предпостављам да се то десило, јер је раширена прича да је Младић имао финансијске захтеве, да је тражио оружје и томе слично, иако се се све сводило на обичан стисак руке двојице официра пред стројем. Оно што је хтела влада, а што ја тада нисам знао, јесте да, уочи коначног подписивања Дејтонског уговора у Паризу 14 децембра 1995, лансира ултиматум генералу Младићу како би тим путем  себи приписала ослобођење двојице пилота.

Галоа о договору:
 Било је добијено 15 новембра, кад сам ја био на Палама, али је остварено тек месец дана касније. Чак ми је онај имбецил Шарл Мијон, тада министар одбране, забранио да вест саопштим породицама.

 ГАЛОА: - То је до те мере истина да су све новине, Монд, Либерасион, Фигаро, просуле причу како је Младић условио ослобођење пилота разним захтевима. Један новинар Фигара је отишао дотле да је објавио како сам изјавио да су Младићеви захтеви били неприхватљиви, што наравно ја нисам никад рекао нити срео тога новинара. То је била чиста измишљотина.

 ГАЛОА: - У ситуацији у којој се сада налазе Срби, један Черчил би рекао да ништа не може понудити свом народу осим суза и крви, како је то изјавио кад се страховало да ће Немачка извршити инвазију на Енглеску. Све зависи од њихове спремности на жртву, од њихове способности да поднесу патње. Идеално би било кад би издржали док се не сурва европски мит, што је свакако од њих тешко очекивати, имајући у виду сва искушења кроз која су прошли и страдања која су у протеклих петнаест година поднели. Међутим, ма колика мука била на њима, главно је да Срби морално издрже, да не буду морално сломљени, да не клону духом и да не очајавају.

Ukoliko u iznosenju nekih cinjenica,ili prilikom razmene misljenja vezano za neku temu,kao sto je npr.ova.Dodje do iznosenja neistina,od strane bilo koga.Postavlja se pitanje zasto,neko prilazi temi sa neistinama,odnosno laganjem.Ja o generalu Ratku Mladicu,znam koliko i svaki prosecan Srbin patriota.Tema je interesantna,jer pruza mogucnost,da se o njemu sazna mozda vise.Za mene on je nacionalni heroj,simbol nemoci belosvatske kamarile,koja silom pokusava sirom sveta,da nametne svoje interese,bez obzira na posledice,koje proizilaze iz te njihove nemere.Da neduzim.I sad pojavi se neko,ko na izgled,kao da barata cinjenicama.Nemi sam posmatrac bio u ovoj temi,do trenutka iznosenja LAZI,da se u Zemunu desilo,ono sto se nikada nije desilo.To je bio momenat,da se ukljucim i pitam.Odgovor do danas nisam dobio,i znam da ga nikad necu dobiti,jer  taj neko ko ju je plasirao lagao je,ili su ga lagali.Nebitno,sve u svemu minimum tolerancije se uvek moze odrzati,ukoliko coveka ne ponese ovaj sajber prostor.
U Zemunu su komunisti kolonizovali 1/3 Zemuna narodom iz RSK,BiH,Crne Gore.Zato u Zemunu i postoje dva naselja,koja nose imena Kolonija I i Kolonija II.Tokom rata 1991-1995 godine,prostor koji je danas poznat kao naselje Altina,naseljen je 95% ljudima iz RSK.Ko je taj,ko moze da iznese takvu tvrdnju,da su katolicke crkve u Zemunu,a ima ih u centru dve,u periodu pada Knina i egzodusa Srba,zvonile?Ko je taj mudonja,Hrvat koji se u svojoj kuci veselio,dok je Krajina gorela?
Postavljam pitanje,zasto je potrebno sluziti se neistinama,prilikom iznosenja nekog iskustva?
Ukoliko ne postoje zadnje namere,ili ukoliko je u pitanju ne izgradjena licnost,nedostatak identiteta,ili bolest neki psihicki poremecaj?
Kad je osoba,koja za sebe tvrdi da je svuda bila,svuda stigla iznela ovakvu laz,ja samo mogu od te osobe da ocekujem izvinjenje i nista drugo.Ovo sam sve napisao jer se osecam prozvanim od strane osobe koja je rekla,da sam nekulturan i netaktican.
Mozda i jesam takav,ali nisam L A Z O V.

Не морамо сви да га волимо.
За мене, када је српство у питању, нема недорирљивих, поготово ако се неким неразумним одлукама и наређењима, доводи у питање опстанак истог.
За такве тврдње доказа има прегршт, а само на С-Р ратишту сијасет, а једна од највећих је та што никад није било проглашено ратно стање, него су рат водили полуписмени писари и нотари из Општина, који су у се рат разумијели као ја у кинески језик.
Друга велика грешка, јесте бијег војних обвезника у Србију, као и школованог кадра.
Трећа, што није схватио да је пад Сарајева значио аутоматски и крај ратних дејстава у БиХ.
Четврто, забрана вршења свих војних акција према дубини Сарајева. Једна јединица са Илиџе приликом заузимања насеља Отес, је била гађана од стране ВРС - јер није хтјела да се врати на почетни положај, а паралелно са тим и у исто вријеме, пала је важна тачка одбране : Вис - Мијатовића коса, коју смо на једвите јаде повратили, јер тамошња "војска" ВРС није била у стању да ископа ровове, него су се скривали иза дрвећа. Када је пао Отес, отворен је био пут према Сарајеву, муслиманима је прва линија одбране била тек код РТВ дома. Таква се прилика није указала два пута.
Његова је дужност била да се такве ствари не дешавају или бар, његових потчињених, који су - посебна прича. Једини коме скидам капу јесте покојни Зоран Боровина, који је погинуо на Отесу.

Оно што ме највише тишти јесте чињеница да је за њега Сарајево било неважно. Скроз небитно. Ваљда смо служили да ту држимо на окупу два турска корпуса, да не смију да мрдну.
Књига генерала Радована Радиновића "Лажи о Сарајевском ратишту" на страници 110, довољно говори о томе.
За мене су то озбиљне ратне грешке, као и грешке Радована, за Милошевића да не причам. А њих тројица нису били у стању да се говоре о стварима од виталног значаја за србе, онда јбг.

И на крају, пад Крајине. На ком је то нивоу говорено и са ким, да ВРС не иде  у помоћ РСК? По чијем наређењу се преко 2000 Крајишника налазило на Трескавици, два дана пред пад?
Ако је постојао неки ђавољи договор између њега, Милошевића и НАТО, волио бих то да знам.

Има тога гомила, мрзи ме сада све набрајати. Углавном, ја га нисам доживио као ратника и војника, онаквог какав би требао да буде неки српски генерал. Не знам, можда сам превише захтјеван.

Postojao je đavoli dogovor između Karadžića i tuđmana za RSK u zamenu za hrvatsko privatanje RS. Najviše je RSK sama sebe uništila jer nije prihavatala mirovne dogovore koji su joj nudili de facto državu.

Мени је тако пренесено, од стране локалних. Речено ми је да њихов "терор" траје још од почетка рата и сваки час су на молили да не причамо превише гласно, јер смо сједили у дворишту, "да комшије хрвати не чују". Причали су ми то за цркве да су звониле у ноћи пада Книна, што ме је разбјеснело и не само мене. Касније нас је неко и пријавио, јер је дошла полиција да види "шта се то дешава", са којом смо имали фер причу и од ње сам сазнао да је било покушаја паљевине 91 и 92, као рекација на провокације хрвата из земуна. То је сва прича.
Доста година касније, опет сам чуо ту причу о "звоњењу" и "паљевини" из сасвим других извора.
Што се мене тиче и да је био неких паљевина, за мене је то оправдано, а ако није било тога никада и уопште, онда јбг...народ стварно воли да прича којешта.
Чини ми се да је и ратни дописник Небојша Јеврић једном писао на ту тему, али се не могу заклети.
За мене је то била истина све до данас...јер доста вас тврди да се то никад није десило.

Увијек ме је нервирало то "руковање" код Младића, јер је служило само у политичке сврхе и ни у шта друго. Да покаже како је он "газда". То му је било важније од мудрости и разборитости.

Ми смо НАТО требали придобити на друге начине, а не омаловажавањем и понижавањем, што је Ратко врло радо и врдо често чинио : знао је пустити њихове официре да чекају и по сат времена испред врата, јер он, Боже мој, " не може да прекине партију шаха"....То је био само један од безброј његових начина да покаже своју арогантност.
А од тог официра нам, нпр. зависи хоће ли његова држава да нас подржи или не.
Нико не каже и не трвди да се било коме требао улагивати било коме, као што су то радиле друге двије зараћене стране, али он је знао да преврши сваку мјеру.

Мислим да је у његовом понашању било доста "народског" или "горштачког" понашања - да не кажем "сељачког", што један официр његовог ранга не би смио себи да дозволи.

Било је много неопростивих грешака.
Имам утисак да су Србе у то доба, судбоносно доба, престављали људи који нису били дорасли задатку.
Са једне стране луди Милошевић, са друге арогантни генерал и на крају, Караџић, који се окружио лоповима и лошим савјетодавцима.
Било је ту добрих и интересантних планова који су се могли прихватити, ето онај луди Милошевић је буквално потписао све један план који је стављен испред њега, не гледајући шта је од суштинског значаја за Србе РС и РСК.

Мислим да ми од старта нисмо имали јасну идеју шта тачно желимо.