Lovci ga odlično poznaju, lisice još bolje, dok ga neupućeni često mešaju s kunićem, koji pomalo liči na njega. Pogađate, reč je o divljem zecu. Ovaj simpatični dugouško braon krzna najbrojnija je divljač na našim prostorima. Evropski zec prirodno naseljava Evropu i Aziju, dok su ga ljudi preneli u Severnu i Južnu Ameriku i Australiju.

Vreme provodi uglavnom na otvorenim poljima i pašnjacima ili na obodima šuma, a često se može zateći i u šteti - među usevima i zasadima povrća. Stan mu je među korovom, u gustoj travi ili žbunju. Divlji zec je aktivan uglavnom u sumrak i noću, kada izlazi da jede. Leti se hrani travom, biljem i povrćem, a zimi, kada je izbor hrane oskudan, primoran je da jede grančice i glođe koru s mladih stabala i grmlja. Zbog njegove proždrljivosti, ljudi ga ubijaju kao štetočinu. Tri odrasla zeca mogu da pojedu koliko i jedna ovca.

Evropski zec dugačak je do 70 cm, težak 3-5 kg, dok su mu uši dugačke do deset centimetara. Krzno mu je leti braonkasto, dok je u toku zime bleđe, bliže sivoj. Zahvaljujući boji, lako može da se sakrije od brojnih grabljivaca, kao što su lisice, kojoti, sokolovi i sove. Velike i pokretljive uši zaslužne su za odličan sluh, koji zeca upozorava na opasnost. I čula vida i mirisa veoma su mu razvijena. Dan provodi pritajen u svom skrovištu, a ako primeti opasnost, daje se u beg. Prilikom trčanja lako menja pravac kretanja, kako bi prevario neprijatelja. Veoma je brz - kada trči u pravoj liniji, može dostići brzinu i od 60 km/h.

Sezona parenja divljih zečeva zavisi od vremenskih prilika. Obično počinje u februaru i traje do sredine leta. Već osam meseci do godinu dana po rođenju mladi su i sami sposobni za razmnožavanje, što je jedna od tajni brojnosti ovih životinja.

Izvor: Krstarica