Sećate se slatke Alicie Silverstone u ulozi match-makerke? Los Angeles, sunce, palme, zabave uz bazen i večita potraga za srodnom dušom... Prva asocijacija: je li moguće da će nam nakon fast fooda, straha od terorizma i virusa na mobilnim podvaliti i teoriju o pravoj ljubavi nađenoj putem posrednika?!

No pre nego to stigneš odbaciti i osuditi, stani i hm... zamisli se. Je li onaj čudan svet preko Velike bare zaista obitavalište otuđenog i usamljenog čoveka koji u nedostatku vremena zapošljava 'stručnjake' da mu privatni život dovedu u red? Naravno, kako svaka dekadencija ima svoju istoriju, tako i za 'smrt ljubavi' filozofi i moralisti već desetinama godina pronalaze objašnjenja.

Nakon toliko prozivane seksualne revolucije iz 60-ih i 70-ih usledile su bizarne osamdesete, nedostatak vremena i prostora... Bez poetiziranja i pristranosti, pogledajmo kako se ljubav borila da opstane tamo daleko na Divljem zapadu.

Ah, te osamdesete
Već smo pomalo navikli kriviti ovu deceniju za modni užas, crnu rupu u muzičkoj istoriji, trash invaziju na filmu... No tih se godina po prvi put samački život počeo gledati kao nešto društveno prihvatljivo, pa čak i poželjno ako pokušavate osigurati visoki status u određenoj profesiji.


Stremeći uspehu mladi su Amerikanci u kasnim 20-ima bili prva generacija u svojoj zemlji koja je umesto porodičnog života radije izabrala prekovremene sate u finansijskim firmama velegradova i specifičan životni stil koji je uz to išao. Nekako je prestalo biti važno naći svoju srodnu dušu te se sve vezano za zaljubljivanje ostavljalo za kasnije godine, 'kad se postane neko'...
       
Iako uglađeni, negovani, s tenom redovno održavanim u solariju, mnogi su takvi muškarci bili upravo emotivni kastrati! Između poslovnih večera, svetala velikih gradova i avionskih letova slomilo bi se i pokoje žensko srce, ali nova radna nedelja nosila bi nove izazove...

No da ne ispadne kako su samo momci krivi za nestanak romantike, juppie eksplozijom u 80-ima i žene su odlučile saznati kako je to graditi karijeru. Ako ste gledali filmski klasik 'Zaposlena devoka' ili noviju parodiju juppiejevskog života 'Američki psiho', biće vam jasniji taj svet trčanja za novcem. Večere u japanskim restoranima, stan na vrhu nebodera, sobe opremljene kožom i hromom, fascinacija Afrikom, stereo uređaj kao centralni deo prostorije za odmor... trendi i blistavo, ali pomalo šuplje. I tako više od decenije...

Novi hippiji
A onda, u 90-ima, opet uspon nekako humanijih vrednosti. Grunge pokret s početka 90-ih naslanjao se na liberalna građanska stajališta; tako je rasla ekološka osveštenost, jednakost polova podignuta je na viši nivo, a reči pesama nisu skrivale da i muškarci mogu upadati u mračna, depresivna i očajna stanja.

Osećaj bespomoćnosti u svetu koji guta sve više nije bio rezerviran za one neuravnotežene, socijalno neprilagođene ili jednostavno umetničke dušice, već se o teškim temama progovaralo na svakom uglu.

Grunge je bio svojevrsni blues ranih 90-ih te je barem senzibilizirao američku javnost. Kao odgovor na ovaj pokret modni su gurui izbacili nekoliko vrlo svežih sezona s neohippie smernicama, a u filmskom su svetu zaredale ekranizacije viktorijanskih književnih klasika – Jane Austen, Emily Bronte, Henryja Jamesa i drugih. Novi romantici imali su očito samo jednu nameru – vratiti ljubavi dostojanstvo.

Bilo je čak i ekstremnih stremljenja – naime, u to se vreme pojavio i pokret Real Love koji je propagirao seksualnu apstinenciju do braka. No devedesete su prošle, a Doba Vodenjaka nije došlo, niti je milenijski bug izbrisao dvije hiljade godina istorije naše civilizacije... Jednostavno je nastupilo jedno novo doba u kojem će nam sve probati prodati, pa tako i ljubav.

Plastična svakodnevica
Nakon prvobitne histerije oko smene milenijuma postalo je očito da će ono doneti potpuno nov sistem vrednosti. Paralelno s time, ponovno se otvorilo bojno polje Istok-Zapad te je jaz između izrazito potrošačke kulture i onih koji joj ne pripadaju postao još primjetniji. O dehumanizaciji Zapada napisane su tone literature. No kako se to odražava na život običnih ljudi?

Neko je prepričao sličicu iz svakodnevnog američkog života: porodica koja ruča na papirnatom stolnjaku za jednokratnu upotrebu, s plastičnim priborom iz supermarketa i plastičnim posudama za podgrevanje koje su u isto vreme i ambalaža i servis za jelo.

S druge strane, firme u svrhu sticanja veće dobiti ulažu mnogo novca u stvaranje savršeno učinkovitog radnika, sekretarice, menadžera. Velike korporacije zapošljavaju psihologe/psihijatre za potrebe svojih zaposlenika koji imaju sve manje vremena, dok se razina stresa povećava geometrijskom progresijom.

Stotine priručnika za samopomoć, tečajeva za sticanje samopouzdanja, spa i joga centara samo su odraz histerične kulture koja slepo prihvaća diktat vremena i pokorava mu se u unapred zadanom ritmu. Ukoliko pojedinac imalo odstupa od zadanih parametara, tu su self-help priručnici koji u 10 koraka navodno rješavaju problem.

Kupi me!
A o prolaznosti da i ne govorimo! Najžalosnije je to što proizvodi takozvanog lifestyle tržišta najviše navode ljude na konzumiranje, doslovno obećavajući da ćete koristeći određeni proizvod ili uslugu biti lepi, pametni i u toku s vremenom.

Upravo je match-making (agencijsko ljubavno posredništvo) jedan od 'proizvoda' ove nove sfere uslužnih delatnosti. Jednako kako mediji poručuju da je napeta koža poželjna osobina svake žene, tako poručuju i da ljudi moraju ostvariti savršen 'match' na ljubavnom planu kako bi zaokružili listu osobnih uspeha. Amerikanci to zovu 'having it all' ili imati sve. Dakle, stepenicu dalje od hladnih i isključivo karijeristički nastrojenih juppieja, sada je bitno naći ljubav svog života.

No bez zavaravanja: ne radi se o ponovnom osvešćivanju starih vrednosti, već jednostavno o kompletiranju životnog paketa. Tako to oni rade… Čak bih i dala prostora sumnji u stvari kojima nisam direktno svedočila da nemam nekoliko vernih izvora koji su mi iz prve ruke dočarali 'američki san'. Ljubav je u urbanim sredinama doslovno deo tržišta, a muškarci i žene produkti s pripisanom većom ili manjom vrednosti, dok je svaki čovek za sebe osamljen kao otok.

Pa kad nas pritisne posao, vlastita očekivanja, teret propalih veza i loših spojeva, preostaje jedino svratiti do posredničke agencije, uneti svoje podatke u katalog klijenata, platiti, zahvaliti na njihovom vremenu (koje je masno plaćeno) i nadati se. Usto, nisu svi match-makeri isti, tačnije, stvarno UČINKOVITI! Samci s više novca biraju bolje agencije koje imaju bogatije klijente i 'veći' izbor. A upravo ovo brutalno realno odražava činjenicu da ljubav jest potrošna roba, konačan cilj ugovorene novčane razmjene.

Na kraju, čini mi se da nekako nije pošteno plaćati kako bismo se zaljubili, jednako kao što ne bi bilo pošteno plaćati kako bismo mogli pisati i čitati. Ispunjenje esencijalne čovekove potrebe za ljubavlju, intimnošću, zaštitom i poverenjem u drugo ljudsko biće nikada ne bi smelo postati predmetom biznisa. Zato, iako je onaj nedavno nam pokazan match-making imao za glasnogovornicu all-american slatku curu Aliciu Silverstone i iako je sve to skupa bilo jako ljupko upakirano i idealno za kratiti hladne zimske dane - NE, hvala! Dolazi jesen, a ima nas koji još verujemo u prave fatalne susrete.


Izvor: Tportal