Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!


Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine


Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazduhoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.
Podvodni izumi

– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.

Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što je tada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.


Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom

– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.
Unapređena letelica

Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina.

Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta, Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.
Najvažniji izum

– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačenik benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve. Uređaj za bombardovanje

***

Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista.



Izvor: B92

Stvarno sjajna tema.Ja sam pre par dana trazio nesto o tome,ali nisam nasao nista specijalno.Nisam bas bio uporan!

samo ti reci sta ti treba, mozda uspemo da pronadjemo

E, Oblachak, alal ti vera!

Konacno da neko stavi vise nesto o ovom znamenitom Srbinu. Imam ja fotografiju i njegovog motora koji je napravljen ranije od Otoovog i deset puta je jaci, ali trenutno nisam u Bg, pa cu da stavim kad se vratim, ako neko vec ne bude postovao.

Sjajno, svaka cast, jos jednom bravo!

Inace na netu nema mnogo o Kostovicu, mada moyda bi trebalo pretrayiti ruske sajtove
 

Bravo Oblachak

OGNJESLAV KOSTOVIĆ - ČOVEK KOJI JE ŽIVEO U BUDUĆNOSTI
Čamac pod vodom, lađa na nebu
Dve decenije pre Cepelina, Ognjeslav Kostović napravio je vazdušni brod, izradio za njega benzinski motor, ostavio iza sebe stotinak izuma vrednih pažnje, a ipak je u zemlji svog porekla danas sasvim zaboravljen

NOVI BEČEJ - Kada je u Petrogradu, decembra 1916. godine, u vreme dok je još trajao Prvi svetski rat, umro Ognjeslav Kostović, novine su zabeležile da je „nestao blistav izumitelj i naučnik, koji je iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegovu neobičnu sudbinu i naučni podvig”. O životu i delu ovog čoveka i njegovim fantastičnim izumima kod nas se veoma malo, ili gotovo ništa ne zna, mada životna priča našeg zemljaka liči na naučno-fantastični roman. Rođen u šestoj deceniji devetnaestog veka, kada i Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, Kostović ostaje u senci velikih naučnika i izumitelja, manje poznat, danas sasvim zaboravljen, a to je, sasvim sigurno, posledica okolnosti u kojima je naš zemljak stvarao u carskoj Rusiji.
Ognjeslav Kostović, alijas Ognjeslav Stepanovič, kako se zvao u Rusiji, bio je plemićkog porekla. NJegovi preci, deda Jovan i otac Stevan, bili su bogati žitarski trgovci koji su se nastanili u Vranjevu, sada delu Novog Bečeja, gde su imali magacin za smeštaj hrane, kao i brodove sa kojima su Tisom i Dunavom raznosili žito. Prema podacima iz „Zbornika Matice srpske©” iz 1957. godine, koje je prikupio Milan Stanisavljev, Ognjeslav Kostović je imao brata i tri sestre. Rođen je u Vizburgu u Austriji 1851. godine. Roditelji su mu tada živeli u Pešti, gde mu je otac bio žitarski trgovac. Tu je Ognjeslav završio osnovnu školu, gimnaziju i učio tehniku.
Još u detinjstvu ispoljavao je bujnu maštu koja ga je navodila da u igru uvek uvodi nešto novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju kod dede Jovana, u imućnoj porodici, radoznao i uvek željan znanja. Govorio je mađarski, nemački, a u školi je naučio i francuski jezik. Oduševljavali su ga romani Žila Verna. Po završetku školovanja otac je svoj parobrod za vuču šlepova dao na upravljanje sinu.
Već tada je Kostović imao planove za podmornicu na ručni pogon koje je ponudio ruskim vojnim vlastima. Bez mnogo proveravanja, projekat je odbijen 1878. godine. Kostović se bacio na realizaciju ideje, o kojoj je pisao ruskom careviću Aleksandru Aleksandroviču. Radilo se o čamcu-ribi, sposobnom da ponese osam ljudi, da se kreće u svim pravcima i provede pod vodom 20 sati.
Po mnogima, naš zemljak je među prvima u svetu, posle nemačkog inženjera Otoa, koji se smatra ocem motora sa unutrašnjim sagorevanjem, pre Dajmlera, Benca i Majbaha, imao rešenje ovakvog motora, koji je konstruisan tek 1885. godine, kao lak, brzohodni benzinski motor, osnova razvoja motora za vozila koja danas znamo.
Ognjeslav Kostović je, ipak, napravio svoj motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Ideja u koju nisu poverovali u vojsci, oduševila je naučnike. „Rusko društvo vazduhoplovaca” nagovorilo je tada pronalazača da se prihvati projektovanja vazdušne lađe - dirižabla. Već 1880. godine u časopisu „Vazduhoplovac” piše da je poznati izumitelj nacrtao svoju prvu vazdušnu lađu, proučili su projekat i istakli njegovu savršenu lepotu.
Tražeći za izgradnju dirižabla lak ali i čvrst materijal, Kostović je među prvima u svetu pronašao, „arbonit”, neku vrstu šper-ploče, koja će kasnije u Rusiji biti korišćena za izradu predmeta za svakodnevnu upotrebu. Dirižabl „Rusija” se rađao veoma sporo, uz teškoće, nerazumevanje i nedostatak novca, jer je vlada Rusije ukinula pomoć. Sa prikupljanjem priloga išlo je teško, jer je valjalo skrivati tehničke pojedinosti od sveta gde se takođe nastojalo da se što pre ovlada vazdušnim prostorom.
Država je, ipak, pritekla u pomoć, ali je dragoceno vreme izgubljeno. Kada je gradnja dirižabla napokon privedena kraju, usledilo je nevreme nad Ohtinskim brodogradilištem, gde je vazdušni brod građen, desio se i mali požar, a sve je znatno oštetilo letilicu. Bilo je svima, pa i Kostoviću, jasno, da novca za novi poduhvat neće biti. Nevolje nisu prestale, jer su i akcionari „Društva za izgradnju vazdušnog broda Rusija” tražili povraćaj uloženog novca. Kostović se tada obratio Inžinjerijskoj upravi Ministarstva vojske Rusije, sa zahtevom da otkupe letelicu u viđenom stanju, ali bez uspeha. Ovde su ocenili da gigantski aerostat predstavlja problematično vojno sredstvo, čija primena u ratu, ako i bude moguća, može biti samo u krajnje retkim slučajevima.
Tako je propala i poslednja nada Ognjeslava Kostovića da će njegov vazdušni brod biti dovršen i testiran u vazduhu. O pogrešnim odlukama odgovornih u ruskoj vojsci kasnije će se samo sporadično govoriti. Zamisli Kostovića ostvariće dvadeset godina kasnije nemački grof Ferdinand Cepelin, a nedovršena vazdušna lađa u to vreme nalazila se u pogonima za proizvodnju „arborita” u selu Maloje Ribickoje na obali Neve.
Podaci o životu i delu naučnika i pronalazača Ognjeslava Kostovića veoma su retki, često obavijeni tajnom. U avanturu da pojasni činjenice i rasvetli nepoznate detalje iz života ovog izuzetnog čoveka, upustio se i doskorašnji direktor i osnivač Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu, istoričar Čedomir Janić, koji nam je saopštio neke nepoznate podatke. Ognjeslav Kostović je čovek koji je uvek živeo u budućnosti, a iza sebe je ostavio stotinak izuma vrednih svake pažnje. Prijavu za patent motora podneo je tek 1888. godine, a ona je rešena četiri godine kasnije. Među njegovim izumima, od kojih su mnogi ostali na papiru, kaže Čedomir Janić, postoje crteži u Rusiji, a čuva se i njegov motor. Ima i onih ostvarenih i danas prepoznatljivih, kao što je uređaj za izvlačenje potonulih brodova, na primer.
NJegova fabrika, koristeći „arborit”, uspešno je proizvodila burad, kofere, čamce, pontonske mostove...
Ognjeslav Kostović se oženio i zasnovao porodicu u Petrogradu. Svake godine slavio je Svetog Nikolu, što je veoma čudilo Ruse . Jedna od njegovih kćeri udala se za srpskog oficira 1903. godine, a kada je izbio Prvi svetski rat, kao prava kći Kostovića, postala je dobrovoljna bolničarka.
Mada je živeo u Petrogradu, veze sa domovinom bile su žive i intenzivne. Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka, uvek je neko od mnogobrojne familije Kostovićevih boravio u Novom Bečeju. Sve do Prvog svetskog rata ovde mu je živela majka, kasnije i tri sestre i brat Vladimir, zapisao je hroničar ovog kraja Lazar Mečkić. Dve kćeri Kostovića živele su u Beogradu.
Izumitelj neverovatnih stvari u svoje doba, čovek koji je video dalje od ostalih, nikada nije zaboravio na svoju domovinu i dane svog bezbrižnog detinjstva u Vranjevu, Novom Bečeju, gde je nažalost sasvim zaboravljen. Nijedna ustanova, niti ulica ne nosi njegovo ime i nema ničega što podseća na njega i njegovo delo.

Milan Kiselički


Izumi vojna tajna

Prvi Kostovićev motor za dirižabl je sačuvan. To je benzinski motor sa osam cilindara, paljenje je električno, cilindri su prevučeni kožom i ima vodeno hlađenje. U svojoj fabrici šper-ploča u Petrogradu, izumitelj je izrađivao burad, kofere, čamce, pontonske mostove i druge predmete za praktičnu upotrebu, kao i delove za svoje izume.
Među mnogobrojnim izumima, pored već pomenutog „arborita”, Kostović je usavršio i aeronautičku telegraf-emisionu stanicu. Zanimljiva mu je ideja o vazdušnom torpedu. Krupniji radovi bili su vezani za vojne potrebe i dugo ostajali u tajnosti. Zato je sasvim malo njegovih radova objavljeno u „Sovjetskoj enciklopediji”, a nešto više su objavljivali samo časopisi „NJiva” i listovi „Vazduhoplovitelj” i „Novoja Vremja”. Na više mesta je napisano da je Ognjeslav Kostović pronalazač prvog vazdušnog broda, Srbin iz Novog Bečeja .


Огњеслав Костовић, (рус. КОСТОВИЧ Огнеслав (Игнатий) Степанович) 1851, Визбург, Аустрија - 1916 Петроград, Русија, руски проналазач и научник, капетан руске војске. По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла. Иако рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.

Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888 г. био практично готов али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879 г. тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.

Године 1911 први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888 г., а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.

Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру што га је погађало али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.

Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.

Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је збио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916 у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”.

Ognjeslav Kostović, Kristifor Kolumbo neba i vode
O Ognjeslavu Kostoviću zna se malo, a njegov doprinos nauci je izuzetan. I danas svetli, baš kao i onaj fenjer oko Đurinog vrata. Pre nešto više od jednog veka iz Novog Bečeja otišao je u Peštu, pa u drugu domovinu Rusiju. Izmislio je podmornicu na ručni pogon, čamac-ribu sa motorom od 100 KS i unutrašnjim sagorevanjem, na tečno gorivo, pa dirižabl, potom arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal. Godine 1911. prvi na svetu, stvorio je leteći čamac, hidroavion

Pre nešto više od veka iz Iđoša u Kikindu selio se Đura Jakšić. Bilo ga je, valjda, sramota da narod vidi ono malo njegove sirotinje, a još učitelj, pa je on ostvari što je imao natovario na neku dvokolicu i zajedno ih sa ženom i decom na njoj odvukao u Kikindu. Noću. Sam. Oko vrata je bio okačio samo jedan fenjer.
Taj fenjer oko Đurinog vrata, tvrdio mi je kasnije Mika Antić, bio je, u ono vreme, jedina svetla tačka severnog Banata. Pre nešto više od jednog veka iz Novog Bečeja u Austrougarsku, tačnije u Peštu, odselio se Ognjeslav Kostović. Danas se o tom Kostoviću kod nas veoma malo zna.A trebalo bi! Jer, njegovo delo je ogromno a njegov doprinos nauci izuzetno značajan. I danas svetli. Baš kao i onaj fenjer oko Đurinog vrata.

Ćutljiva enciklopedija

Istina, ima Banat čime da se ponosi. Bilo je fenjera.
Tu su rođeni Dositej Obradović, Pupin, Đura Jakšić, Sterija, Josif Marinković, Vasa Stajić, Crnjanski,Antić... Ali ni Ognjeslav Kostović ne sme da se zaboravi!
O njemu u “Prosvetinoj enciklopediji” piše tek toliko da je rođen u Novom Bečeju 1851. godine, da je bio naučnik, da je živeo u Rusiji, gde je i umro u Petrogradu, 1916. I to je sve.
Pokušao sam, prvo, o familiji Kostović nešto više da saznam.
Jovan Erdeljanović, koji, na predlog Jovana Cvijića, a uz pomoć Matice srpske i Akademije nauka u Beogradu, od 1922. do 1928. godine vrši etnološka istraživanja Banata (hronološki okvir građe obuhvata 18. i 19. vek i dve decenije 20. veka), ne pominje, ni u Novom Bečeju, ni u Vranjevu, prezime Kostović. A o svakom mestu u njegovim istraživanjima (u knjizi objavljenoj posle njegove smrti a pod nazivom “Srbi u Banatu”), pored ostalih podataka, navode se i podaci o rodovima i porodicama (izumrlim, poznatim, doseljenim i odseljenim), sa čestim osvrtima na njihovo poreklo i redovnim navođenjem krsne slave.
U knjizi Vase Stajića “Velikokinski dištrikt”, u poglavlju “Dištrikt u buni”, piše:
“U ovo poglavlje spada i mršava beleška koju imamo o Emilu Kostoviću, junaku istoimene pesme Đure Jakšića. Prvo ćemo reći da smo 1794, 11. novembra, našli u Dištriktu jednog Kostovića koji je valjda i učio gimnaziju, dok ga protokol magistrata titulira Dominus Koszostovics njemu je spomenutog dana prodana pošta u Melencima.
“U Mokrinu smo tek 1849, posle Emilove smrti, našli Mariju Kostović, “prežde bivšu poč. Maksima Tešić suprugu” i novog joj muža Jovana Kostovića, koji se razračunavaju s Marijinom decom iz prvog braka.
“Jovan Kostović, možda otac Emila, posle ovog obračuna napustio je Mokrin, preselio se u Turski Bečej, odakle 6. septembra 1852. traži od svog pastorka Alekse neki dug koji je ovaj napravio kao kalfa njegove trgovine.
“O smrti Emila Kostovića smo našli belešku vukovarskog prote Adama Molovića (1807-1852): “Ranjen u bitki kod Heđeša, mladi junak Emilijan Kostović, rodom iz Mokrina, umre u Rumi, a ja mu pri opelu 15. jula 1849. u crkvi mojoj reknem žalosnu besedu... Opelu je ovome prisustvovao u Rumi deseći se i svetli ban Jelačić, sa celim svoim oficirskim horom’.”
Da li je taj Emil Kostović, koji je umro na rukama Đure Jakšića i kome Đura posvećuje pesmu “Emil Kostović”, brat po ocu Ognjeslava Kostovića (a biće da jeste), ostaje tek da se utvrdi.

Pismo ruskom admiralitetu

O Ognjeslavu Kostoviću, pogotovo o njegovom delu, nešto više se zna zahvaljujući istraživanjima Vere Milićević.
U Pešti, odakle se doselio iz Novog Bečeja, Kostović provodi mladost, završava neku vrstu tehnološkog fakulteta i zapošljava se kao kapetan broda.
Kad je 1877. ruska vlada objavila rat Turcima, Kostović je dobio naređenje od mađarskih vlasti da parobrod “Ada”, izgrađen po narudžbi carske Rusije, prebaci na položaje ruske vojske na Dunavu. Kostović je brod dovezao na označeno mesto, ali se nije vratio. Pod njegovim zapovedništvom “Ada” je učestvovala u borbi s Turcima. Po pisanju ruske štampe, Kostović se pokazao kao odlučan i neustrašiv oficir, “hrabar do drskosti”.
Kad je ranjen, prebačen je u vojnu bolnicu u Kišinjevu, gde je, izgleda, samo dovršio svoj ranije započet originalan projekat - podmornicu na ručni pogon. Zainteresovane vojne vlasti prebacuju ga u Mornaričku bolnicu u Petrogradu, gde Kostović završava svoj rad i predaje ga Admiralitetu.
Evo kako je njegov pronalazak opisan u pismu Pomorskog tehničkog komiteta: “Kretanje podvodnog čamca predviđa ručno pokretanje, od dva čoveka, uz pomoć zupčanika, pri ćemu će, tvrdi pronalazač, propeler imati 230 obrtaja u minutu, a čamac postizati brzinu od 15 čvorova.”Kostoviću, naravno, nisu poverovali. I ne samo to, nisu ni pokušali da praktično provere ovaj njegov izum.
Istim pismom od 10. novembra 1878. traži se od Kostovića da svoj rad potkrepi “teoretskim proračunima” i da ga zatim dostavi “na uvid”. Kostović je, posle ovakvog odgovora, od ovog pronalaska odustao. Ali već radi na novom projektu.
Još 25. oktobra 1878. on je pisao careviću Aleksandru Aleksandroviču: “čamac-riba koji sam izmislio ima to preimućstvo što se može kretati u svakom pravcu - horizontalno ili čak vertikalno - i to brzim kojom se ne kreće nijedan sličan čamac. U njemu će biti mesta za osam ljudi koji će moći da provedu pod vodom više od 20 sati.”
Očigledno je birokratsku mašineriju bilo teško pokrenuti. Tek 21. februara 1880. u Brodograditeljskom odseku u Pomorsko-tehničkom komitetu je zapisano: “Kostović je dostavio opis i crteže podmornice -ribe koju je projektovao, pri čemu je izjavio da su motor i unutrašnja građa broda tajna.”
Kostović je tada, samo odškrinuo zavesu nad svojom tajnom: motor će imati 100 KS. Time je samo izazvao sumnju admirala i generala naučnog odeljenja. U mornarici tog vremena, i to ne samo u ruskoj, nisu mogli ni da zamisle motor koji nije parni. A kad su videli odeljak za gorivo, nisu mogli da poveruju. Kostović je predlagao da u tako malu zapreminu smesti zalihe goriva za 20 sati plovidbe. Naime, oni su mislili na ugalj, a Kostović je izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem na tečno gorivo (po nekima, prvi na svetu, pre nemačkog inženjera Otoa, koji se smatra ocem motora sa unutrašnjim sagorevanjem, i pre Dajmlera, Benca i Majbaha, koji su 1885. konstruisali brzohodni, lak benzinski motor, osnovu za dalji razvoj motora za vozila).
Sastanci naučnog odseka održani su 21. februara, 27. marta, 1, 10. i 16. aprila i svaki put je jedino admiral Stecenko podržavao Kostovićev projekat.

Mendeljejev redovan gost na slavi

Druga domovina Ognjeslava Kostovića bila je Rusija, ali ni svoju prvu nikad nije zaboravio. Usred Petrograda, gde se oženio i dobio decu, slavio je svake godine slavu, što je Ruse čudilo jer ne znaju za ovaj običaj. Redovan gost, pored mnogih njegovih prijatelja, bio je i Mendeljejev.

Projekat je, na kraju, odbačen.
Pa ipak, Kostović je svoj motor -čudo napravio!
Ideja u koju nisu poverovali ljudi iz Admiraliteta osvojila je ruske naučnike.
Kostovića je prihvatilo Rusko društvo vazduhoplovaca, na čijem je čelu bio slavni hemičar, tvorac Periodnog sistema elemenata Mendeljejev. Oni su uspeli da ubede Kostovića da se prihvati novog projekta - dirižabla.

„Rusija” nije poletela

Časopis “Vazduhoplovac”, 1880. godine, donosi vest da je “poznati izumitelj Kostović nacrtao svoju prvu vazdušnu lađu. Korpa, motor i elisa čine isto telo, sa spremištem za gas.”
U isto vreme, čelni ljudi Društva proučili su projekat i istakli njegovo savršenstvo i lepotu. A Kostović je, tražeći za izgradnju dirižabla nov, čvrst i lak materijal, izmislio arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal na svetu. Kasnije je ovaj materijal u Rusiji korišćen za izradu predmeta za svakodnevnu upotrebu, najviše za velike putne kovčege.
Dirižabl “Rusija” je nastajao. Ali, nestalo je novca, jer je ruska vlada uskratila njegovo dalje izvajanje. Odlučeno je da se skupljaju prilozi. To nije išlo lako, jer je trebalo držati u tajnosti tehničke pojedinosti, a istovremeno zainteresovati javnost.
U novinama i časopisima se pojavljuju protivrečne, često neverovatne vesti i isto takvi crteži dirižabla. Na kraju je sakupljeno oko 200 rubalja, što je, ipak, bilo malo.
Napokon, posle dugih obilaženja raznih ureda, Kostovićevi prijatelji su uspeli da dobiju novčanu pomoć od države, vrednu 36.000 rubalja. Časopis “NJiva” je 8. avgusta 1882. objavio: u Ohtinskom brodogradilištu počela je izgradnja dirižabla “Rusija”. Dirižabl je 1888. godine bio praktično gotov, ali je za završnu montažu i punjenje gasom nedostajalo oko 2.000 rubalja . I tu sumu nikako nisu uspeli da nađu.

Kraj u Petrogradu

Tako je ovaj jedinstveni vazdušni brod, prvi na svetu sa čvrstom konstrukcijom, ostao da leži u skladištima Ohtinskog brodogradilišta sve dok ga nije uništio tajanstveni požar, čiji uzroci nikad nisu otkriveni. Spašen je samo motor, koji je bio u drugim prostorijama, ali je bilo jasno da se novac za drugi dirižabl više ne može sakupiti.
Kostovićevu zamisao ostvario je 20 godina kasnije nemački grof Ferdinand Cepelin.
Kostović se dugo odricao i svog prava na motor, jer se trudio da tajnu sačuva za Rusiju. Zbog toga nije pristajao da iznese detalje svog pronalaska. Tek je 1888. podneo prijavu, koja je rešena 1892. godine. Ostvario je Ognjeslav Kostović pravo na oko stotinu izuma. Godine 1911. prvi na svetu, stvorio je leteći čamac, hidroavion kojem čamac služi kao trup za smeštaj posade, putnika, tereta i kao plovni trup za poletanje, sletanje i kretanje po vodi.
Neki od njegovih izuma su ostvareni, kao onaj za izvlačenje potonulih brodova. Mnogi su ostali na papiru. Kostović nije krio koliko ga to pogađa, ali je uporno odbijao mnoge primamljive ponude da za velike pare ode u Evropu i tamo nastavi rad.
Jedna njegova ćerka se, 1903. godine udala za srpskog oficira i došla ovde da živi, a kad je izbio Prvi svetski rat postala je, zajedno sa Nadeždom Petrović, dobrovoljna bolničarka.
Kad je decembra 1916. u jeku Prvog svetskog rata, u Petrogradu umro Ognjeslav Kostović, novine su objavile da je “nestao blistav izumitelj i naučnik, čovek koji je iz mnogo razloga zaslužio da buduće generacije pamte njegovu neobičnu sudbinu i naučni podvig”.
Jedan fenjer više, jedna svetlost više, ne može da smeta. Naprotiv, treba da svetli.
Baš kao i onaj fenjer oko Đurinog vrata. I svi ostali.


Zagonetni Ognjeslav

Letačke pustolovine mamile su (i mame) svakojake zanesenjake s ovih prostora, pokoji je preveliku smelost platio vlastitim životom. U senci letača ostali su, nezasluženo i nepravedno, blistavi tvorci letelica, uvrstivši našu zemlju u tuce odabranih koje su urezale duboke tragove u svetskom vazduhoplovstvu.

– Otkrio sam da je 1882. kapetan Ognjeslav Kostović, Srbin iz Austrougarske, u Admiralskom brodogradilištu u Petrogradu izradio dirižabl dugačak 60, a prečnika 12 metara, koji je, za razliku od prethodnih, imao čvrst osnovni skelet od lameliranog drveta arborit, izum darovitog konstruktora – objašnjava uvaženi istoričar vazduhoplovstva Čedomir Janić. - Dotični je napravio osmocilindrični motor od 80, i to vreme kada je Dajmlerov imao samo jednu i po konjsku snagu! Po tehničkim zamislima taj vazdušni brod bio je ispred svoga vremena. Izrada je bila pri kraju, kada je Ministarstvo vojske obustavilo novčanu pomoć.

Juna 1910. u letelici koju je sam napravio s hipodroma u Subotici uzleteo je knjigovođa i svestrani sportista Ivan Sarić. Godinu dana ranije u Parizu je upoznao slavnog Francuza Luja Blerioa, čoveka koji je prvi preleteo kanal Lamanš u svojem jednokrilcu. Vrativši se u svoj grad, odmah je počeo da pravi sličan. Uspešni javni let posmatralo je, čak, sedam hiljada Subotičana.

Naočiti narednik Mihajlo Petrović, jedan od prvih pilota poginulih na borbenom zadatku, prva je žrtva u srpskom vojnom vazduhoplovstvu. Snažan termički udar izbacio ga je 20. marta 1913. iz aviona u blizini poletališta, posle izviđanja položaja oko opkoljenog Skadra.

U avijaciju Francuske 14. jula 1916. prijavio se dobrovoljac Petar-Pjer Marinović, unuk prvog poslanika Srbije u Parizu kapetana Miše Anastasijevića Kolarca. Od 1917. do 1918. oborio je 22 nemačka vazduhoplova, što ga je izbacilo na 12. mesto asova francuskog vazduhoplovstva. Poginuo je 2. oktobra 1919. leteći na aeromitingu u Briselu.

Srpski aeroklub osnovan je 22. oktobra 1921. u Beogradu, već sledeće godine prerastao je u Aeroklub SHS, a kasnije u Kraljevski aeroklub "Naša krila". U zasluge mu se upisuje doprinos razvitku domaće vazduhoplovne industrije, saobraćaja i modelarstva.


Izvor

Bravo za temu

hvala vam

Konacno nadjoh fotku koju sam obecao. Ognjeslav Kostovic pored svog benzinskog motora od 80 KS. Fotografija je snimljena u Tehnickom Muzeju u Zagrebu (stalna postavka), evo i teksta koji stoji uz print fotografije. Dakle ovo moje je fotografija printa.

U Muzeju Jugoslovenskog Vazduhoplovstva (ili Muzeju Ratnog Vazduhoplovstva, kako god, jer sve je tu nejasno) nema ove fotografije. Sramota, jer je ovaj covek u stvari nas pravi pionir avijacije.

Ali eto u Hrvatskoj ga ima.  "Oooj Indijo zemljo faraona" sto rece neko jednom - skroz bez veze, e tako je nekako i kod nas.

Inace ovaj motor se cuva u muzeju Monino u Moskvi, a jedan smanjeni model istog motora u Politehnickom muzeju, takodje u Moskvi.

O Kostovicu jos treba istrazivati, pogotovo u Rusiji, nikad se ne zna sta moze da iskrsne.