Dinastija Karađorđevića     

         
                   Ђорђе Петровић, звани Карађорђе             
                   Српски врховни вожд (1804-1813) 
                   1762-1817   

                  1786  Јелена Јовановић, 1764-1842   
   


            Александар I  Karađorđević

Владајући кнез Србије (1842-1858)                 
1806-1885                                                    


1830   Персида Ненадовић,1813-1873   
1831   
   



                 Петар I   Карађорђевић

       Краљ   Србије (1903-1918)   
Краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1921)     
1844-1921
   

1883  Љубица, звана Зорка,   
принцеза Петровић-Његош од Црне Горе 
1864-1890    
   


            Александар I  Карађорђевић
 
Принц-Регент Србије (1914-1918)       
Регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918-                1921)     
Краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929) 
Краљ Југославије (1929-1934)   
1888-1934   


1922  Марија, принцеза од Румуније и Хоенцолерна, 1900-1961   
   



            Петар II  Карађорђевић

Краљ Југославије (1934-1970; у егзилу од 1941) 
1923-1970   



1944  Александра, Принцеза од Грчке, 1921-1993   
   


              Александар Карађорђевић
                                     
             Престолонаследник (1945 - ) 
         (као Александар II од 1970 -)

   1972  Марија да Глорија од Орлеан-Брагансе,   
Принцеза од Бразила и Португала 
1946 – (брак разведен) 

1985   Катарина Батис, 1943 –
1986      

Петар
Принц Наследник 1980


Филип 1982.


Александар  1982.
   
    

                        Drugi svetski rat –

            ukidanje Monarhije od strane komunista

         Do 1941. god. svi jugoslovenski susedi su pali pod kontrolu nacista. Uprkos probritanske orijentacije Princa Pavla, u težnji da izbegne krvoproliće, Regent je osećao obavezu da potpiše pakt o nenapadanju sa Nemačkom i Italijom. 


       Ubrzo nakon toga, 17. marta 1941. god. Princ Pavle i druga dva regenta, kao i Kraljevska vlada, svrgnuti su vojnim udarom, a mladi Kralj Petar II proglašen je punoletnim. 

         Nedelju dana kasnije Nemačka, Bugarska, Mađarska i Italija napale su Jugoslaviju i vojska je bila prinuđena da kapitulira. Kralj Petar II i jugoslovenska vlada povukli su se preko Atine, Jerusalima i Kaira u London, gde su se poridružili brojnim vladama u izgnanstvu pred nacističkom okupacijom Evrope. 

            Jugoslavija je raskomadana kako bi se udovoljilo zahtevima Italije, Bugarske, Mađarske i Nemačke, i sveže proglašene marionetske države Hrvatske.
       Uprkos slomu Jugoslovenske vojske u zemlji su se oformila dva suparnička pokreta otpora. Prvi je bio Kraljevska vojska u Otadžbini, poznata i kao Četnički pokret, na čelu sa lojalistom, generalom Dragoljubom (Dražom) Mihajlovićem, Ministrom odbrane vlade u izgnanstvu.

           


        Drugi je bio revolucionarni partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat. 



           Saveznici su najpre podržavali Mihajlovića, a onda su se preorjentisali na Tita. Godine 1944., u pratnji sovjetskih tenkovskih brigada, partizani su ušli u Beograd i oformili komunističku vladu. 




            Naredne godine, u novembru, monarhija je nezakonito ukinuta, bez referenduma, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala totalitarna jednopartijska država pod vlašću komunističke partije. Kralj Petar II nikada nije abdicirao.   

       17. Jula 2001. godine Pestolonaslednik Aleksandar II, njegova supruga Princeza Katarina i njegova tri sina, Princ Petar, Princ Filip i Princ Aleksandar vratili su se u svoj dom, Kraljevski Dvor u Beogradu.

      Kraljevski Dvor je bio rezidencija Kralja Aleksandra I i Kralja Petra II. Kraljevska Porodica konačno se vratila kući posle skoro 60 godina izgnanstva.

                          BIOGRAFIJA

   
 
DJORDJE PETROVIC-zvani KARADJORDJE
             

       Rodonačelnik dinastije Karađorđević, Đorđe Petrović Karađorđe rođen je 15. novembra 1752., u selu Viševcu, u lepeničkom srezu, od oca Petra i majke Marice Živković.
      Oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.
         Ubrzo po zasnivanju porodice prešao je u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin.
      Po povratku u Srbiju, Karađorđe odlazi u hajduke, u čete Lazara Dobrića i Stanoja Glavaša, a zatim i sam postaje harambaša. Uspostavljanje samouprave u Beogradskom pašaluku omogućava Karađorđu da se vrati zemljoradnji i trgovini i uredi svoje imanje u Topoli.
       Relativni mir u Srbiji prestaje 1801. godine, zavođenjem janičarske strahovlade. Srpski narod dospeva u najteže stanje ropstva, poniženja i patnje, nezapamćenih od pada pod Turke. Janičarski teror kulminira pokoljem najuglednijih Srba - sečom knezova.
         Na narodnom zboru u Orašcu, na Sretenje 14. februara 1804. godine, okupljeni pobunjenici izabrali su Karađorđa Petrovića za vođu ustanka protiv dahija. Od tog dana njegov život postaje neraskidivo vezan za sudbinu Prvog srpskog ustanka. On postaje središna ličnost i pokretačka snaga svenarodnog pokreta za nacionalno oslobođenje. On je vrhovni predvoditelj, Gospodar i Vožd srpski, državotvorac, vojskovođa i diplomata.


          Posle pogubljenja dahija, ustanici se suprotstavljaju sultanovoj vojsci. Usledile su srpske pobede u bitkama na Mišaru, Ivankovcu (1805.), i Deligradu (1806.). Krajem iste godine ustanici oslobađaju Beograd, a sledeće godine u Srbiji više nije bilo turskih utvrđenja.
        Te pobede i početak Rusko-turskog rata krajem 1806., prisilile su Turke na pregovore. “Ičkovim mirom”, Srbija je trebalo da postane vazalna turska kneževina, ali su Karađorđeve ambicije bile puna nezavisnost i oslobođenje svih Srba pod turskom vlašću.
        Posle sklapanja saveza sa Rusijom u proleće 1807., rat protiv Turske se nastavio.
        Oslobođena je istočna Srbija, a srpska vojska prodrla je u oblast Raške i uspostavila vezu sa Crnom Gorom. Posle poraza na Čegru, Srbi su se povukli na Moravu, nastavljajući borbe u Timočkoj krajini i Podrinju.

      Uporedo sa oslobađem teritorija, stvarana je srpska državna uprava i učvršćivan položaj Vožda. Osnovani su Praviteljstvujušči Sovjet, sudovi, pošte, regularna vojska, Velika škola u Beogradu i osnovne škole po svim većim mestima u Srbiji. Karađorđevi zakoni i ustavne reforme daju Srbiji karakter pravne države. Krajem 1808., on je proglašen za naslednog srpskog vožda, a Ustavnom reformom iz 1811., učvrstio je svoj položaj vođe ustanika i države.
           Zbog Napoleonovog pohoda, Rusija potpisuje mir sa Turskom 1812. i ostavlja Srbiju da se sama suoči sa neuporedivo brojnijom i bolje opremljenom turskom vojskom. Posle neprihvatanja Bukureškog mira i propalih pregovora, Turci pokreću veliku ofanzivu 1813. godine.
           Dugogodišnje ratovanje oslabilo je srpsku vojsku, i Prvi srpski ustanak u krvi je ugušen.
           Karađorđe je sa porodicom i najistaknutijim vojvodama prešao u Austriju, a potom u Besarabiju (Rusija). Posle neuspelog pokušaja da da ubedi ruskog Cara da uđe u rat protiv Turske, Karađorđe stupa u kontakt sa grčkom organizacijom “Heterija”, čiji je cilj bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države.

   

      Sa namerom da pokrene zajedničku borbu, Karađorđe tajno prelazi u Srbiju. Po nalogu turskog vezira i Kneza Miloša ubijen je u mestu Radovanju kod Smedereva, u noći između 24. i 25. jula 1817. godine. Njegovo telo počiva u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini Kralja Petra I.

             Karađorđeva popularnost prerasla je vremenom u legendu i izvan granica ustaničke Srbije. Hrišćani su u njemu videli božijeg izaslanika, Srbi iz Austrije smatrali su ga svojim carem koji će ih izbaviti iz ruku tuđinaca, a crnogorski mitropolit nazvao ga je ujediniteljem srpskog naroda. I za savremenu generaciju Srba Karađorđe je sinonim narodnog vođe, idol i inspiracija.

KNEZ ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIČ
           

Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. Školovao se u Hotinu u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja (sva trojica umrli kao deca), Petra i Arsena.
         Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihajla Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju. Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta Kneza Mihajla.


           Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog “Turskog ustava” i abdikacije Miloša, a zatim i Mihajla Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842., Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, Knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

      U Mađarskoj revoluciji 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao Knez Aleksandar Karađorđević.

             U unutrašnjoj politici, Knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Sovjeta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858., koja je iznudila njegovu abdikaciju.

         Posle silaska sa kneževskog trona, Knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihajla obezbedio novac i oružje.
        Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i Knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević.

Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. Sahranjen je u Beču, a njegovi zemni ostaci preneti su 1912. u zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu.
    
 

   

KRALJ PETAR I KARAĐORĐEVIĆ
             


Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Проте Матеје Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године.
          Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви.
             По завршеном школовању септембра 1861., Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године.   
        У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама.
           Почетком 1868., Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филиософа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
             
              После убиства Кнеза Михајла у мају 1868., политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина
           
                 
                    1870. и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877., водио је живу политичку активност.

          У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе.
       У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао se prestola i Александар и Андрија (умро као дете).
            После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894., и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

            Током 1897., Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.
               Кнежевић Петар придружио се Легији странаца француске војске
          У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра и Краљицу Драгу Обреновић. Војска је извела државни удар, и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 2. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.

            Краљ Петар I био је најобразованији српски владар новијег доба. Читао је дела водећих француских и енглеских филозофа и социолога тога доба

                         Ступањем Краља Петра I на престо у Србији је почела ера демократије и либералног управљања земљом. Као европски образован и просвећен владар, и човек богатог животног искуства, Краљ Петар I увео је у Србију европске политичке институције и вредности, чиме је у земљи успоставио унутрашњи мир. Залагао се за демократију, парламентаризам, слободу штампе, страначке делатности, збора и договора, и за лична грађанска права. Тврдио је да само само слобода може да омогући напредак народа, развитак науке, културе, просвете и економије.
           Иако је био искрени верник, показивао је пуну верску толеранцију. Краљ Петар I настојао је да помири дух европског модернизма са традиционалним вредностима српског патријархалног друштва, да помири старо и ново, село и град, занате и индустрију. Сматрао је да је сеоско домаћинство окосница друштва и трудио се да га заштити од осиромашења. Борио се против корупције, бирократије и странчарења, а у спољној политици подржао је промену оријентације у односима са Аустро-Угарском.

За време владавине Краља Петра I остварен је програм ослобођења и уједињења српског народа из Македоније, Косова и Метохије и Рашке области.

.           
             Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унуташњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

              Први балкански рат против Турске 1912., и Други – против Бугарске 1913.- окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

            Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на Престолонаследника Александра.
            Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат.
             После величанствених победа на Церу и Колубари 1914., након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915., српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље.
              Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.
                             Краљ Ослободилац у народном сећању остао је запамћен као без премца најпопуларнији владар Србије, из милоште прозван “Чика Пера”. Његова дела и личност описивани су кроз бројне анегдоте и песме, генерацијама, до данас. Тиме су се на најбољи могући начин оствариле речи Краља Петра I: “Без љубави народне, слаби су престоли земаљски”.

 

                  NJ V. KRALJ ALEKSANDAR I

        Александар I, југословенски краљ, други син Краља Петра I и Кнегиње Зорке, рођен је на Цетињу 16. децембра 1888. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Никола II. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Петрограду, а потом у Београду, по доласку Краља Петра I на српски престо.



           Судбински преокрет у животу младог Принца Александра наступио је 1909., када се његов старији брат, Принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као престолонаследник, Принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.
        У Првом балканском рату 1912., Престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914., кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби.

             Са многим губицима српска војска се, заједно са старим Краљем Петром I и Престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се Краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (11. јуна 1916.),   
              Престолонаследник Александар је постао Регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја солунског фронта у јесен 1918., српска војска је извршила под врховном командом Регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
              После војничких дошли су и државнички успеси. Након одлука српске Народне скупштине и Народног Вијећа у Загребу, Регент Александар је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, 1. децембра 1918. Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних словена, за које су се залагали његов отац и деда.


 
   После смрти Краља Петра I (16. августа 1921.), Регент Александар је постао Краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.


             На плану унутрашње политике, у Краљевини СХС дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. Због хаотичног стања у земљи Краљ Александар I укида Устав 1929., а затим мења назив државе у Југославија, и уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина. Пошто је Краљ проценио да су се политичке прилике у земљи смириле, прогласио је 1931. нови Устав (тзв. “Октроисани Устав”).
         Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, Краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. “интегралног југословенства”, која се показала као неуспешна.
          У спољној политици, интензивно је радио на склапању међуджавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927., а 1934. образован је савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.
              Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен је у Задужбини Краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки Краљ Александар I Ујединитељ.

 
                     NJ.V.KRALJ PETAR II
               
             Прворођени син Краља Александра I и Краљице Марије, Петар, рођен је у Београду 6. септембра 1923. Кум на крштењу био му је енглески Краљ Џорџ VI. После основног образовања које је стекао на двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан, краљевска власт пренета је на Намесништво на челу са Кнезом Намесником Павлом Карађорђевићем.
           Почетак Другог светског рата 1939. ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка-Италија-Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука Кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Принц Петар проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана.
         Краљ Петар II био је приморан да заједно са владом емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску, где је прихваћен као симбол противљења нацизму. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама Краљевског ратног ваздухопловства. Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био краљевска војска у Отаџбини, позната и као Четнички покрет, на челу са лојалистом, генералом Драгољубом (Дражом) Михајловићем, Министром одбране владе у изгнанству.
     Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз - касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат. Савезници су најпре подржавали Михајловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Године 1944., у пратњи совјетских тенковских бригада, партизани су ушли у Београд и оформили комунистичку владу. Наредне године, у новембру, монархија је незаконито укинута, без референдума, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала тоталитарна једнопартијска држава под влашћу комунистичке партије. Краљ Петар II никада није абдицирао.
У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром 1944.) и сином Александром, рођеним 1945.
    Последње године живота провео је у Америци. После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970., а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу. Његови посмртни остаци биће пренети у Задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу 2004. године.