I to su ljudi, iza tih monitora su ljudi od krvi i mesa... Isti je princip kao u realnosti. Potpuno isti. Prihvaćenost.

Ne znam... ja i dalje ostajem pri tome da to ima patinu licemerja koju ne mogu da svarim...

Možeš to i tako da gledaš... a i ne moraš. Može sasvim ubedljivo da se tumači kao prosta ljudska težnja za dopadanjem... ili nečim drugim... nebitno. Kao što si nedavno i napisala: ''Čovek sam. Ništa ljudsko nije mi strano." Otkad stvari gledam kroz tu prizmu, ljudi su mi daleko podnošljiviji nego ranije. 

Moze biti da je problem u tome sto ja uvek polazim od sebe... a posto sebi postavljam visoke standarde, ostatak ljudskog roda mi i precesto izgleda bubasvabavski...

Pa da... To i jeste realan problem. Zamisli kakav bi svet bio da svi prate tvoje aršine... ili moje ili bilo koje osobe koja razlikuje dupe od sopstvene glave (nije trebalo da zvuči ovako prepotentno ). Nemoguće.

Što manje očekuješ, manje se razočaraš. Simple as that.

Ja trenutno radim na tome da razumem ljudsko ponašanje, i da ga prihvatim, bez ikakve vrednosne ocene. Samo prihvatiš da je takvo kakvo je i kraj, dalje se ne uplićeš. Težak je posao, ali mislim da vredi truda.

Da ja postavim pitanjce...usput da napomenem da se nisam pronašla u Aneinim rečima.

Ako je npr. moj muž ružan, loš u krevetu i nema para, a ja ga i dalje volim...da li to znači da ja imam kredibilitet da kažem da je ljubav najvažnija, a da mi novac, izgled i seks nisu važni?

A ako je, kojim slučajem, on ipak lep i ima novca, više nemam kredibilitet da to kažem, pa sam zapravo licemer?

Mislim da se nismo razumeli... meni nije jasan taj disbalans izmedju dela i reci...

Npr. ako se s jedne strane predstavljas kao atraktivna osoba u ocima drugih, a sa druge strane tvrdis da ti tvoj i tudj izgled nije vazan...

I ono sto me takodje bocka u poslednje vreme je i ovo - zasto je sramota biti neprivlacan, ruzan, ne toliko obrazovan, ne biti pun kako brod, ne toliko snalazljiv, ne toliko uspesan?


Inace... kakav bi bio moj svet... divan... zivelo bi desetak ljudi... meni dovoljno

Ma ja sam tebe razumela.  Malo sam proširila priču na ljude u globalu, no nebitno.

Kao što rekoh, u osnovi toga što ti vidiš kao licemerno je ljudska želja da se dopadnu drugim ljudima. I tu se moja analiza dobrovoljno zaustavlja. Sve preko toga me ne zanima.

Zato što nam poremećena ''kultura'' i poremećen sistem vrednosti to nameću kao glavne životne imperative i teraju nas da to vidimo kao svoje sopstvene želje. Na nama je da li ćemo to servirano pojesti ili nećemo. Još uvek imamo izbor.

Ako smem ja da se ubacim u vaš razgovor...ako ne, ignorišite me.
Razumem ja da je u pitanju disbalans između reči i dela, mada mislim da si malo preoštra u oceni drugih, kao i sebe-verujem.

Elem, i lepom čoveku izgled može biti manje bitan, nisu svi narcisi odrasli u kulturi koja neizmerno ceni izgled.
Postoji i jedna "kvaka" na koju moram da se pozovem iz ličnog iskustva, jer ne mogu iz tuđeg...meni izgled nije bitan, bar ne do te mere da bih zbog izgleda radila bilo šta što bi mi teško palo.Žao mi je davanja para za gaderobu i cipele, na primer...ali moram..prosto moram zbog posla i da se obučem i našminkam i uredim frizuru i da izgledam kao da tome svemu dajem prevelik značaj. A ne dajem. To je samo imperativ posla. Jbg.

Nije sramota biti ni ružan, ni manje pametan..imam takvih prijatelja.

Eto Brana je dala odličan primer šta se sve ustvari može kriti iza nečega što mi možemo protumačiti kao nekakvo vanserijsko (šta god to značilo) držanje do sopstvenog izgleda u očima drugih.