Stripovska alhemija: Ranko Munitić
Luckasta opsesija
Nedavno objavljena knjiga „Deveta umetnost, strip” primljena je kao neophodan i preko potrebni udžbenik

Da udžbenik može da bude interesantno štivo koje se sa radošću čita potvrđuje nedavno objavljena knjiga Ranka Munitića „Deveta umetnost, strip”, u izdanju „TK Mont imidž digital printinga” i Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Reč je o prvoj knjizi nove edicije „Signum” odseka Primenjena grafika FPU koji je iznedrio vrsne i u svetu priznate strip autore.

Baš u takvoj kreativnoj atmosferi u kojoj se stripu prilazi sa ozbiljnošću i poštovanjem, zanimljiva i sadržajna knjiga Ranka Munitića primljena je kao neophodna literatura.

Udžbenik poznatog publiciste i scenariste Ranka Munitića predstavlja znatno dopunjeno i doterano izdanje teksta „Strip – deveta umjetnost?”, koji je objavljen 1975. godine kao esej tematskog broja časopisa „Kultura”. Na putu ka ovoj knjizi tekst je, moglo bi se reći, s pravom izgubio znak pitanja, a u međuvremenu se strip kod nas izborio za ravnopravno mesto među ostalim umetnostima. Iako deluje pomalo nestvarno, strip se posle trideset godina našao u programu univerzitetskih studija, a tekst Ranka Munitića u ulozi udžbenika. 

Na pitanje gde je nestao znak pitanja, Munitić samouvereno odgovara:

– Nikada nisam sumnjao u strip, međutim, to vreme je sumnjalo. Nisu baš svi strip tada javno kritikovali, niti u njega sumnjali, ali niko nije znao šta da radi sa njim. Oduvek sam branio tezu da je strip kolekcija opsesija, znakova, značenja, u onom lepom smislu. Strip je nastao u dnevnim listovima krajem 19. veka sa ciljem da poveća tiraž. I uvek je bio osuđen na komercijalnost, što znači da se oslanjao na stereotipe koje svi vole i troše. Strip je veoma brzo shvatio da stereotipe treba shvatiti kao blagoslov, a ne kao prokletstvo. Čitava istorija umetnosti nije ništa drugo do pronalaženje arhetipa u stereotipu, dakle one primarne vrednosti koja stoji u ishodištu svih stvari. Jer, stereotip je samo hibernirani arhetip.

Naš sagovornik objašnjava da je opreznost bila neophodna u vreme kada je prvi put u časopisu „Kultura” objavljen njegov esej o stripu, pa je otuda postojao upitnik. To je ipak bio časopis koji je vlast finansirala i zato nije smeo da digne veliku prašinu.

– Strip je neverovatno kreativna stvar. Počeo je kao komercijalni medij, jedno obogaćenje belih listova, a strelovito se razvio do neverovatno kreativnog medija. Nije strip imao za šta da se izbori, nego se društvo moralo izboriti za onaj nivo svesti na kojem će shvatiti koliko je strip zapravo dragocen – tvrdi Munitić, objašnjavajući da je osamdeset odsto kompletne produkcije stripa čista komercijala, a samo deset odsto predstavlja kreativnu i maštovitu tvorevinu.

– Strip je strip i ništa ga ne može zameniti. Pričanjem priče u iseckanim zaustavljenim trenucima dobija se metailuzija prostora i vremena. Strip je do te mere jedna otkačena, luckasta, potencijalno stvaralačka struktura da nema ni jedne druge koja je njemu slična. Zato strip ima svoje mesto među ostalim umetnostima i medijima – tvrdi Munitić i dodaje da „stripovska alhemija” leži upravo u njegovoj varljivosti. On smatra da jedino ovaj medij uspeva da sa neverovatnom lakoćom i jednostavnošću uspostavi kontakt sa konzumentom.

– Međutim, ako malo razgrnete tu jednostavnost, onda dobijate jedan od najkompleksnijih fenomena koji postoje. Strip barata prostorom i vremenom, a niti je to prostor, niti vreme, niti pokret. Taj ključ prividne jednostavnosti i lakoće komuniciranja zapravo predstavlja vrlo složenu strukturu koja ne zaslužuje etiketu koju su stripu decenijama lepili – da je neozbiljan, da je to vulgarizacija, da odvraća čoveka od ozbiljnih, duhovnih aktivnosti i da ga utapa u nekakvo zabavljanje. To su čiste gluposti – kaže Munitić i podseća da se minulih nekoliko decenija na kreativnoj sceni mnogo toga značajnog desilo, dok teorija malo kasni.

Munitićev udžbenik zanimljiv je i zbog toga što sadrži hronoantologiju stripa kojom je na sažet način predstavljena istorija „devete umetnosti”.   

– Antologiju stripa smo izmislili za ovu knjigu. Obraćamo se i onima koji možda nisu videli Princa Valijanta, Flaša Gordona ili Malog Nema. Iznenadio me je broj studenata Fakulteta primenjenih umetnosti koji su nastavili da se bave stripom, čak i na inostranoj sceni. I njih smo uvrstili u knjigu.

Naš sagovornik otkriva šta je to zapravo stripovska alhemija:

– Likovi su ti koji vas očaraju. To sve spada u tu, kako je nazivam, alhemiju. Ona se nalazi u podsvesti društva. Paralelno sa Merlin Monro pojavilo se još desetak lepotica, a ipak je ona privukla pažnju, iako nije bila baš talentovana. Šta je to? Zašto baš Džems Din pedesetih, Šon Koneri šezdesetih, Džim Hekman sedamdesetih, Brus Vilis osamdesetih? Čovek u tim likovima prepoznaje nešto što ga interesuje. Nije to identifikacija. Baš to što taj čovek igra, to vas se jednostavno tiče, a neko može biti podjednako zanimljiv, ali vas prosto ne zanima. Na kraju krajeva, sve vam se to svodi na ljubav. Ne postoji „zašto”, jednostavno je tako i dobro je da je tako. Lepota umetnosti je upravo u tome što tačno znate da vrlo malo toga možete da objasnite.

Isidora Masniković

Izvor: Politika

o-hoo, nova knjizica za mene