24. март 2008 at 12:00
У НИШУ ПОЛОЖЕНИ ВЕНЦИ НА СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈУ ЖРТВАМА НАТО БОМБАРДОВАЊА
» писао инфо-служба покрета in

НИШ – Представници града Ниша положили су данас венце на спомен обележје жртвама НАТО бомбардовања 1999. године испред зграде Универзитета у Нишу.

На Ниш је током 11 недеља бомбардовања испаљено око 300 пројектила у 48 напада, од чега је погинуло 34 људи, а преко 200 је теже и лакше рањено.

Највише настрадалих било је нападу касетним бомбама када је погинуло 15 особа у нападу 7. маја у центру града код зелене пијаце.

Први напад на Ниш био је на сутрашњи дан пре девет година када је у 3.30 бомбардован војни аеродром, касарна Мија Станимировић и амбуланта у касарни „Стеван Синђелић”.

                                                                                            Da se ne zaboravi!!!

 

Intervju Zorana Djindjića, čoveka koji je sa bezbedne razdaljine pozivao NATO avione, da nastave sa bombardovanjem Srbije
Intervju čoveka koji je na krilima tih NATO aviona i doleteo na mesto vodećeg čoveka u Srbiji
                                                                                     Poziv na bombardovanje Srbije

ima da se doda to da je narod pre toga lepo uz kolo i rakiju bio na referendumu, pa rekao celom svetu "fuck off", pa je onaj bradati skot na palmi vrteo olovku i urlao "dodjite, necete se vratiti..." ima itekako da se doda to da je zlocinacka vlast htela da se odrzi i po cenu zrtvovanja sopstvenih ljudi, i zamalo da joj uspe... a uostalom, vecina naroda je prizeljkivala "da se albancima i nato-u najebemo keve"...

sami smo izabrali 

Kakav je to retardirani pogled na svet , takvim rezonom uvek mozes da okrivis samog sebe time sto uopste postojis , pa si se ,naravno, nasao nekom na putu ...

ni ja nemogu da shvatim,ali očigledno je da neki vole tako 

24. март 2008 at 12:05
Србија и НАТО
» by инфо-служба покрета in: Вести

Србија је једина европска земља коју је НАТО бомбардовао. То бомбардовање било је нелегално, без одлуке Савета безбедности. Бацајући бомбе по Србији, НАТО је починио злочине над цивилним становништвом. Зато Србија не може тек тако да уђе у НАТО. То је могуће тек када Србија добије јасно извињење од челника НАТО макар за “колатералну штету” која јој је нанесена 1999. Такво извињење Србија никада није добила. Напротив, челници и службеници НАТО, као и САД, непрестано понављају да је агресија на Србију 1999. била “неопходна”, а злочини се уопште не помињу. Бројне НВО у Србији, са даљинским финансирањем из САД или које друге НАТО земље, овдашњу јавност непрестано убеђују да се сваки српски злочин мора окајати. Насупрот томе, НАТО не само да не помиње своје злочине, већ се од Србије данас сматра непристојним да о тим злочинима уопште и говори.

Тако се и могло догодити да је у Београду, 13. јула 2006, свечано дочекан мајор Ендру Вајлс, амерички пилот. Он је као члан 555. ескадрона учествовао у НАТО агресији на Србију. Неки српски медији су одмах утврдили да су можда из његовог авиона биле бачене касетне бомбе на центар Ниша. Међутим, то није сметало српском министру одбране да га дочека и пожели му добродошлицу у Србију. Изгледа да се добар део “еврореформске” јавности у Србији слаже са америчким амбасадором Камероном Мантером, који је у Европи (22. 11. 2007) рекао: “Верујемо да је [бомбардовање Србије] било тешко, али и неопходно. Оно је било нужно да би се отерао Милошевић.”

Због таквог става, “еврореформска” јавност у Србији систематски је радила на потискивању сећања на НАТО злочине. Данас се још присећамо само бомбардовања РТС-а, али не као злочина НАТО пилота, већ као злочина челника Милошевићевог режима. Тако је и сећање на злочине подвргнуто селекцији и политичкој манипулацији.

Србија мора јасно да призове у сећање шест “малих” НАТО злочина, да их постане свесна и да се о њима објасни са НАТО структурама. И тек након тог објашњења Србија и НАТО могу даље да разговарају. Тих шест “малих” НАТО злочина су уједно и шест “малих” разлога зашто Србија, под садашњим условима, не треба да иде у НАТО.

Први “мали” разлог је двогодишњи Марко Симић. Њега је отац Владан повео да се, тог 31. маја 1999. у подне, прошетају по родном Новом Пазару. Када су дошли до једне стамбене зграде, у улици Стефана Немање број 74, одјекнула је експлозија. Зграда је погођена пројектилом који је вероватно био намењен оближњој аутобуској станици. (Зашто је гађана цивилна аутобуска станица, остаје недокучиво.) Уз Марка и Владана, погинуло је још деветоро цивила. Маркова мама, убрзо по трагедији, породила се и на свет донела девојчицу. Када девојчица порасте, можда ће у књизи НАТО злочини у Југославији пронаћи слику свог мртвог братића како крвава лица и откинуте леве ноге лежи на белом болничком чаршаву.

И мајка једанаестомесечне Бојане Тошовић, другог “малог” сведока неокајаних НАТО злочина, била је у шестом месецу трудноће. Онда је на њихову кућу, у селу Мердаре (код Куршумлије), 10. априла, пала бомба. Отац Божин управо је држао бебу када се горња плоча срушила на њих. Мајка Марија је могла само немоћно да посматра како отац, притиснут бетонском плочом и са ћеркицом у наручју, лагано умире.

Трогодишња Милица Ракић, из Батајнице, наш је (и божји) трећи “мали” анти-НАТО сведок. Она је затражила, 17. априла, око пола десет увече, од своје мајке Душице да иде на ношу. Душица ју је одвела до купатила, ставила на ношу и отишла да намести кревет. Осећали су се прилично безбедно, јер је њихова кућа била удаљена најмање четири километара од војног аеродрома. А онда је у близини зграде пала бомба. Одмах по експлозији, отац Жарко утрчао је у купатило. Милица је лежала у локви крви, погођена парчетом челика из распрснуте бомбе. Одвели су је у оближњу амбуланту, али није било помоћи. И она је сликана како почива на чаршаву батајничког дома здравља. На слици се види њена завијена лева бутина и лице самртнички бледо, али изузетно лепо и нежно. Тако анђеоски лепо лице, ваљда, може да има само мртво дете.

Нема слике мртвог Бранимира Станијановића, шестогодишњака из Алексинца. Он је са оцем Видосавом и мајком Дивном, 12. априла, путовао возом који се, двадесет минута пре поднева, нашао на мосту изнад Грделичке клисуре. Пилот је, објашњавали су доцније у штабу НАТО, имао задатак да сруши мост. Али сувише касно је на контролном екрану спазио воз. Ваљда је зато после минут–два, кажу очевици, воз још једном погођен. Воз, не мост. И то на исто место – у други и трећи вагон. Цела породица Станијановић је погинула, заједно са још петнаестак путника. Број мртвих није било могуће тачно утврдити јер су угљенисана тела попадала у Јужну Мораву. Међу њима и Бранимирово. Ако пилота који је ово урадио, и Џејмија Шеја, гласноговорника НАТО који је одбио сваку кривицу за ове намерне смрти, занима кога су убили, има једна Бранимирова слика. На њој се види како шврћа, са лептир машном и озбиљним изразом лица, учествује на школској приредби. Да ли је тако обучен и сада док шета божјим вртом?

У том врту сада су и осмогодишњи Стефан и његова сестра, петогодишња Дејана Павловић. Они су спавали у својој породичној кући, у Раљи код Београда, када је на њу, 26. маја, пала бомба. Шта је у близини било тако значајно да би се гађало, остаје потпуно нејасно. Уз брата и сестрицу, погинуо је и отац Владимир. Мајка Бранислава је преживела. И њој је за успомену на целу породицу, изгубљену у једном часку, остала слика мртве деце. У шареним дечјим спаваћицама, они леже на плавом породичном јоргану. Дејана само мало раскрвављеног носа, а Стефан готово без икаквих рана.

Ето то је шест “малих” сведока НАТО злочина, шест “малих” разлога зашто Србија мора да захтева објашњење од НАТО челника. А објашњење је врло једноставно. Ено га у Ташмајданском парку споменик деци страдалој у НАТО бомбардовању (истина, још увек полусрушен: од девојчице са лептировим крилима остала су, данас, још само крила; али ваљда ће једнога дана челници Београда издвојити мало новца да се споменик врати у првобитно стање; ако немају, нека нам кажу, скупиће се колико треба). Дакле, пред тај споменик треба да дође Јап де Хоп Схефер, генерални секретар НАТО, или који други НАТО званичник и да јасно каже “Извините”. Не треба да клечи, не треба ни да запали свећу. Нека само донесе један цвет и каже “Извините”. И Србија ће опростити.

Дотле, бојим се да немамо шта да причамо. Ни у Београду, ни у Бриселу, ни у Охају. Један цвет у Ташмајдану – то је услов за сваку наредну причу. Један цвет у Ташмајдану – тек тада и ми и ви поново можемо бити људи.

Слободан Антонић
www.nspm.org.yu

pa i danas nato sluge govore kako smo sami krivi što smo bombardovani. Kažu trebalo je pregovarati, pa jeste, samo što nato nije htio da pregovara ! Što reče Simović : ko dolazi sa tolikom silom, ne dolazi da se pogađa i pregovara !

Девет година од агресије НАТО на СРЈ

НАТО бомбардовање СРЈ

Интервенција НАТО против бивше СР Југославије, у којој је погинуло око 3.500 људи и после које је уведен међународни протекторат над Косовом и Метохијом, чије су привремене институције пре нешто више од месец дана једнострано прогласиле независност покрајине, почела је на данашњи дан пре девет година.

БЕОГРАД, 24. марта                       

Поводом обележавања девете годишњице од почетка НАТО бомбардовања, председник Владе Србије Војислав Коштуница присуствоваће парастосу жртвама НАТО агресије на СР Југославију 1999. године у Цркви светог Марка у Београду. "Сада је више него јасно да је сурово рушење Србије у НАТО бомбардовању имало само један прави циљ, а то је да се покрајина Косово и Метохија претвори у прву НАТО државу на свету", изјавио је у недељу увече Коштуница поводом годишњице НАТО бомбардовања.
Он је тим поводом још оценио да "бесправна изградња огромне америчке војне базе 'Бондстил' и Анекс 11 Ахтисаријевог плана који утврђује да је НАТО коначан орган власти на Косову, откривају прави циљ зашто је Србија безумно разарана и због чега је 17. фебруара противправно проглашена НАТО држава".

Тог 24. марта 1999. године, без одлуке Савета безбедности УН, почели су ваздушни напади НАТО снага који су трајали скоро три месеца и у којима су уништавани не само војни циљеви, већ и енергетска постројења, мостови, густо насељене четврти градова, возови, цивилни конвоји... Иако су пре тога сви преговори међународне заједнице и тадашњег југословенског врха о питању Косова и Метохије пропали, мало ко је веровао да ће напад заиста уследити.

Одлуку о нападу донео је 23. марта 1999. године тадашњи генерални секретар НАТО Хавијер Солана након пропалих преговора у Рамбујеу и Паризу, јер су тадашње власти у Београду одбиле да прихвате војни анекс уговора за решење косовске кризе, који је практично предвиђао окупацију СРЈ.

Ваздушни удари почели су 24. марта у 19.45 минута. Прва мета били су војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља агресије бар неколико пута није нашао на мети НАТО бомби и ракета, док је Црна Гора, углавном, била поштеђена тако масовног бомбардовања.
                                               
Током 78 дана ваздушне кампање назване "Милосрдни анђео" погинула су, према подацима државних органа, 1.002 припадника Војске Југославије и полиције Србије и око 2.500 цивила, међу којима 89 малишана, а око 10.000 људи је рањено и повређено.

Београд је нападнут првог дана агресије ракетирањем Јакова и аеродрома у Батајници.

У више градова и мањих места - Алексинцу, Куршумлији, Цхуприји, Нишу, Новом Саду, Мурину, Ваљеву, Сурдулици... срушене су скоро комплетне градске четврти или насеља, уз велики број цивилних жртава. Бомбардоване су, поред војних циљева, и избегличке колоне на подручју Косова, путнички воз у Грделичкој клисури, мост у Варварину, пијаца у Нишу... Погођени су и болница "Драгиша Мишовић" и кинеска амбасада у Београду, када је погинуло десетак недужних цивла.

Пројектилима са осиромашеним уранијумом највише је гађано подручје Косова и Метохије.

Уништени су скоро сви предајници Радио-телевизије Србије, укључујући Торањ на Авали и, 23. априла два часа после поноћи, погођена зграда РТС-а, где је 16 радника убијено, а четворо теже повређено.
У бомбардовању су уништена 54 објекта путне инфраструктуре, 148 стамбених зграда, око 300 школа, болнице и зграде државне управе, а теже и лакше је оштећено 176 споменика културе, од којих 23 средњовековна манастира и велики број цркава широм Србије, али и неколико џамија и објеката исламске културе.
Уништена је трећина електронског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије (Панчево и Нови Сад), а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване "графитне бомбе", којима је, у више наврата, онеспособљаван електроенергетски систем Србије.
Према проценама стручњака, материјална штета причињена бомбардовањем процењује се између 30 и 100 милијарди долара.
                                                     
НАТО снаге су изводиле нападе на СРЈ са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи и САД. Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона НАТО лансирало је око 1.300 крстарећих ракета и бацило 2.900 бомби не само на војне, већ и на цивилне циљеве. Уз употребу најубојитијег оружја, северноатлантска алијанса је у рату против наше земље употребила и забрањено наоружање и изручила 36.000 "касетних бомби" и 15 тона муниције са радиоактивним примесама, којом је бомбардовано укупно 112 локација.

Интервенција је после више дипломатских иницијатива окончана потписивањем Кумановског споразума, а три дана касније почело је повлачење југословенских снага са Косова и Метохије.
Генерални секретар НАТО Хавијер Солана издао је наредбу о прекиду бомбардовања 10. јуна, када је и СБ УН усвојио Резолуцију 1244.
На Косово и Метохију је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља са задатком да чувају мир и осигурају безбедно окружење и повратак избеглица до постизања трајног решења.

Приликом прошлогодишњег обележавања Дана сећања на жртве интервенције, командант Копнених снага Војске Србије генерал-пуковник Младен Ћирковић рекао је да је Резолуција СБ УН имала супротан ефекат, јер је више од 250.000 Срба било приморано да напусти своје домове на Косову, спаљена су бројна српска села и уништене многе светиње.

Аналитичари сматрају да ће, када се отворе тајне архиве, историчари бити у прилици да осветле стварне разлоге бомбародовања "Милошевићеве Србије". Чланови Београдског форума за свет равноправних оценили су да је војни циљ интервенције био стварање НАТО базе на Косову, док су "прави циљеви агресије јаснији после 17. фебруара ове године када је једностраном одлуком албанске скупштине и координисаним признавањем створена НАТО држава на делу територије Србије".
Та војна интервенција је, према мишљењу чланова тог форума, била супротна Повељи УН, међународном праву, свим конвенцијама које регулишу основна права човека, чак и статуту НАТО, јер је, како пише у његовом првом члану, регионална одбрамбена организација која може деловати само на територији својих држава-чланица.
                                                                   
Они су, такође, затражили од надлежних државних органа да поднесу јавности национални извештај о последицама употребе недозвољеног оружја у НАТО бомбардовању, јер су тада коришћена хемијска и биолошка оружја, укључујући и муницију са осиромашеним уранијом чије су последице тешке и дуготрајне.

НАТО је на захтев Србије прошле године послао листу са координатама где су избачене бомбе на нашу земљу, што је требало да послужи српском Центру за разминирање да пронађе и уништи неексплодиране бомбе. Према тој листи, НАТО је бацио 1.080 касетних бомби на 218 координата у Србији, али су се земље чланице овог војног савеза оградиле од било какве одговорности или правне обавезе, укључујући и могуће инциденате до којих може доћи при њиховом уништавању.
Према саопштењу НАТО, војна алијанса је муницијом са осиромашеним уранијумом гађала 95 циљева током 112 напада. Из Центра Србије за разминиравање је тада указано да у добијеним подацима нема тзв. елипсе површине, што значи да није наведено потенцијално загађено подручје после експлозије касетне бомбе.

Тањуг

 
Глас открива: Ракетирање заштићеног ратног циља током НАТО бомбардовања није било случајно
 
НАТО данима планирао
бомбардовање Амбасаде Кине
                                               
Тридесетак страних новинара, који су одсели у „Хајату“ неколико дана пре рушења Амбасаде Кине у Новом Београду видели су НАТО војну мапу на којој је као циљ било означено ово дипломатско представништво
 

Бомбардовање Амбасаде Републике Кине 8. маја 1999. године није било случајно нити је имало било какве везе са објашњењем тадашње америчке администрације да је реч о грешци и колатералној штети. Према сазнањима до којих је дошао Глас, седам дана пре овог чина, до тада невиђеног у историји ратовања, тридесетак новинара из целог света, у београдском хотелу „Хајат“ видели су мапу циљева НАТО снага на којој је као једна од мета била означена Амбасада Кине. Претпоставља се да су мапе са циљевима у Београду дотуране страним новинарима, како се не би у моменту бомбардовања нашли пред циљем.

 

Интересантно је то да присутни новинари ни сами нису веровали да је поменута мапа веродостојна, већ су са осмехом пропратили чињеницу да се кинеска амбасада налази као потенцијална мета. Добро је познато и то да су сва дипломатска представништва света, према конвенцијама Уједињених нација, заштићена зона током ратних сукоба.

-Карте које смо до тада гледали у „Хајату“ непогрешиво су откривале будуће циљеве НАТО бомбардера. Ако смо данас видели заокружену мету, већ сутрадан би тај циљ био изложен разорним пројектилима. Ипак, када смо, отприлике седам дана пре напада, видели да се на мапи циљева налази Амбасада Кине, смејали смо се уз коментар да ни непогрешиви НАТО није савршен и да може да направи грешку - истиче саговорник Гласа.

                                                       

Невидљиви сакрио трагове и од савезника

У коликој мери је акција бомбардовања Амбасаде Кине била тајна, говори и то да је смртоносне бомбе изручио најсавременији бомбардер у америчкој војсци, радарски невидљиви Б2, који кошта две милијарде долара. Употреба овог авиона била је од изузетног значаја, јер је злочиначку акцију требало сакрити чак и од савезника у НАТО алијанси. Током мисије напада на кинеско представништво, Б2 је полетео са територије САД, летео је преко Атлантика где му је танковано гориво, и није се спуштао до завршетка акције.

 

Новинар CNN прави се невешт

Новинар Алесио Винчи, који је током бомбардовања 1999. извештавао из Београда, негира да је икада видео мапу са кинеском амбасадом означеном као метом НАТО.
- Није тачно да је неко донео такву мапу међу новинаре у „Риџенси клуб“, нити да сам за бомбардовање Амбасаде Кине знао раније. Да је здање кинеске амбасаде мета НАТО, сазнао сам тек оног тренутка када је та зграда бомбардована- рекао је за Глас Винчи.

 

Лазански: није била грешка

Војнополитички коментатор Мирослав Лазански, није сигуран да ли је поменута мапа у „Хајату“ била веродостојна, али упозорава да ни тврдња америчке администрације о „случајном“ бомбардовању кинеске амбасаде не пије воду.
- Званична верзија коју је пласирао Вашингтон каже да је НАТО имао стару мапу Београда на којој се на месту Амбасаде Кине налазила зграда „Југоимпорт“ СДПР. То им је послужило као изговор за напад на кинеску амбасаду, па су чак и пет-шест службеника ЦИА зато отпустили. Ипак, јасно је да ту није било ни речи о грешци и случајности. Тим је потезом послата својеврсна порука Кини, а повод је вероватно било то што је тих дана из Пекинга, или из Амбасаде у Београду емитовано нешто што им се није допадало - нагласио је Лазански.

 

У „Хајату“ је виђена црно-бела копија класичне НАТО војне мапе у формату А2. Свака од институција која је требала да буде нападнута била је заокружена.

Да је постојала мапа на којој је као циљ била означена Амбасада Кине, могу да потврде тридесетак новинара. Поменуту карту видели су извештачи Си-ен-ена, Руске државне телевизије, британских Би-би-сија и Скај њуза, америчких станица Еј-би-си, Си-би-ес, канадске Си-би-си, немачког ЗДФ-а, јапанских, холандских, италијанских, шпанских и других телевизија као и многи други чије је пребивалиште било у „Хајату“.

-Највише новинара-извештача боравило је на седмом спрату „Хајата“, у „Риџенси клубу“. Увече 3. маја, пред њима се нашла мапа са циљевима. Разлог за ироничне коментаре било је и то што је један од циљева била и управна зграда „Југопетрола“ која је наслоњена на „Хајат“, у коме су боравили сви страни репортери. Међутим, када је после неколико дана Амбасада Кине била сравњена авионским пројектилима, никоме више није било до смеха - додаје наш саговорник.

Новинар британске телевизије ИТН, Џулијан, био је толико уплашен да је одмах контактирао команду НАТО у Бриселу како би им скренуо пажњу да се само неколико десетина метара даље од здања „Југопетрола“ налазе сви страни новинари и да би били изложени разорним бомбама.

Поред тога што су се сви о циљевима информисали на сајту НАТО - с времена на време пред новинарима се налазила мапа са заокруженим циљевима. Ипак, поменуто вече спорна мапа је изненада нестала када су новинари отишли у собе.

 

Интересантно је и то да је неколико дана пред напад на Амбасаду у Београду, кинески министар спољних послова жестоко критиковао политику Сједињених Држава на Балкану. Упућени кажу да је можда баш зато, поред изјава да је била грешка, изостало званично извињење Владе САД, које је додуше стигло тек три године касније.

У нападу на кинеску амбасаду погинуло је троје људи, а 20 је теже и лакше повређено. Живот су изгубили Хи Хишу (31), новинар листа Нуах Мин Ри Бао, Ђу Ђинг (28), новинар истог медија и Шао Ђинхуан, репортер листа Хсинхуа. Војни аташе Амбасаде Рен Бао Каи (45) претрпео је тешке повреде.

Младен Радуловић[img][/img]

http://forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php?f=1&t=14700

Fotke sa danasnje akcije "mladih nacionalista"mozete videti na ovom linku!