Devet godina od bombardovanja :: Politicki ~ Geopoliticki forum

nikad ne zaboravi

VARVARIN 1999
by Milic on 29 Jun 2006, 23:12

Zataškavanje ratnog zločina
M. R.

BILA je sedma nedelja posle Uskrsa, 30. maj ratne 1999. U omalom Varvarinu pijačni dan. Sveta trojica. LJudi su se okupili u crkvi svete Bogoridice, da se pomole Bogu i požele da se rat i bombardovanje, koje je svakog dana odnosilo sve više žrtava, što pre okonča.
A onda je usledilo crno i tragično po podne nezabeleženo u svetskoj ratnoj istoriji. Kako se navodi u kolektivnoj tužbi 35 Varvarinaca, ranjenih u bombardovanju i rođaka deset ubijenih civila, ratna avijacija NATO država delovala je u “ratnom pohodu” na srpsku varošicu Varvarin.
Na konferenciji za novinare 31. maja 1999. godine u Briselu NATO države su priznale ovo bombardovanje, a ondašnji portparol NATO-a, DŽejmi Šej odgovorio je na pitanje novinara da se radilo o “legitimnom vojnom objektu".
- Tvrdnja portparola je laž iskorišćena za zataškavanje ratnog zločina. Napad nije bio namenjen vojnim ciljevima, nije legitiman i ničim se ne može opravdati - navodi se u tužbi.
U prvom naletu su između 13 i 13.25 sati dva ratna aviona NATO-a kod jasne vidljivosti, sunčanog neba bez oblaka, nadletali most varošice Varvarin koji vodi preko reke Morave. Most služi građanima Varvarina (njih oko 4.000) kao direktan prilaz gradu koji se širi do obale Morave i time do samog mosta. Svedoci procenjuju visinu nadletajućih ratnih aviona na nekoliko stotina metara, koji su bez ikakvog upozorenja ispalili dve rakete, koje su potpuno uništile most.
Kao posledica pogodaka raketama, most je odvojen od srednjeg nosača, sa gradske strane srušen je u reku, dok je drugi kraj skliznuo na uzvišenu obalu, tako da je na kraju deo dug oko 100 metara visio pod jakim uglom srušen u Moravi.
Kod prvog napada život su izgubile tri osobe, a najmanje pet osoba je povređeno. Iako je most već bio srušen, ratni avioni NATO-a su se, po podnetim izjavama svedoka, od tri do šest minuta kasnije vratili i ispalili dve rakete koje su usmrtile sedam u međuvremenu na most prispelih osoba i 12 drugih osoba teško povredile.
U kolektivnoj tužbi protiv Savezne Republike Nemačke navodi se da se u momentu bombardovanja u neposrednoj blizini mosta nalazilo oko 300-350 ljudi. Veliki broj njih je bio u crkvi, koja je udaljena oko 120 metara od mosta, dok je dosta ljudi bilo i na Varvarinskoj pijaci, koja je udaljena 200 metara od mosta.
U vreme prvog napada, dvadesetčetvorogodišnji Ratobor Simonović je zajedno sa svojom majkom Ružicom Simonović prelazio crvenim automobilom most iz pravca grada. Od detonacije raketa srušili su se sa automobilom u reku, a njihovi leševi mogli su tek nekoliko dana kasnije da budu izvađeni.
Predrag Macić (45) nalazio se u trenutku prvog napada na obali Morave nasuprot gradu, oko 20 metara od mosta nizvodno, i pecao, kada je iznenada čuo zvuke aviona. Potom su odjeknule dve eksplozije, a od detonacije je odleteo nekoliko metara u vazduh.
- Podigao se jedan jak oblak dima, nastale su tama i vrućina. Voda Morave izgledala je kao da kuva - predočio je Macić. - Jedno drvo se srušilo na mene, a trenutak sam bio u nesvesti. Kada sam se probudio puzio sam 100 metara kako bi se udaljio od mosta, a zatim su usledile još dve detonacije.
Macić je zadobio od gelera veliki broj povreda. Osam gelera se i posle dve godine posle bombardovanja nalazi u njegovom levom kuku. Nisu operativno odstranjeni, jer lekari u tome vide veliki rizik. Geleri su na telu izazvali opekotine i napravili velike rane, leva noga mu se dva puta dnevno ohladi i onda nekoliko sati ne može da se pomera. Od bombardovanja mu je jako oslabio i vid, a i psihički je oboleo. Ne može mirno da spava preko noći, jer “ima eksplozije u glavi”. Kada se nekako uspava, sanja detonacije i dobije napade gušenja.
Miroljub Brajković (42) pecao je u trenutku prvog napada na obali Morave nasuprot gradu na 30 metara nizvodno od mosta. Neposredno posle detonacije osetio je jak udar u lice i odmah se onesvestio. Kada je ponovo došao svesti primetio je da je voda Morave bila vruća. Odvukao se instinktivno nekoliko stotina metara i osetio posle nekog vremena detonacije drugog napada. Pogođen je sa nekoliko gelera. Najteže mu je povređena glava. Geler je probio gornju vilicu između usne i nosa, potom probio glavu u donjem delu i ostao oko 1,5 sm od vratne kičme.
Ovaj geler do sada nije mogao da bude odstranjen. Ima stalne napade nesvestice kada brzo pomeri glavu ili kada ljudi na ulici ili automobili brzo pored njega prođu.

RANE

DRAGOLJUB Arsenijević (46) stajao je, takođe, pecajuci na obali Morave oko 25 metara nizvodno od mosta. I on je povređen kod prvog napada. Zadobio je u gornjem delu tela ogrebotine i posekotine, kao i opekotine po nogama. Jedan veliki ožiljak ostao mu je na čelu.
Iz leve noge operativno su odstranjeni geleri, a prilikom detonacije su mu pukle obe bubne opne, levo uho je trajno oštećeno za 30 odsto. Arsenijević reaguje uplašeno na glasne zvuke.

PRESEDAN U SUDSTVU

PRESUDA koju treba da donese Zemaljski sud u Bonu, po svemu sudeći neće ići u korist tužitelja - žrtava NATO bombardovanja varvarinskog mosta, 1999. godine. Prema pisanju tamošnje štampe, tužena nemačka država, izgleda, neće platiti traženu odštetu od milion evra.
Vlada saveznog kancelara Gerharda Šredera odbacila je mogućnost da, u ovom civilnom procesu, izađe u susret porodicama poginulih građana Varvarina. Advokat Konrad Redeker koji u ovom procesu - presedanu u sudstvu ove zemlje - zastupa tuženog, to jest, nemačku državu, izjavio je da “sporazumno rešenje nije moguće”.
Federalno ministarstvo odbrane ocenjuje da je intervencija NATO bila u skladu sa Ženevskom konvencijom i ističe da međunarodno pravo ne dopušta pojedinačnim žrtvama i njihovim porodicama da traže obeštećenje od učesnika u vojnom sukobu, nego da je poravnanje eventualne ratne štete moguće isključivo između država.
Navodi se da je nemačka avijacija u intervenciji Alijanse u Srbiji učestvovala sa izviđačkim avionima, što znači da nije mogla neposredno da bude uključena ni u napad u Varvarinu - naglašava odbrana. Tužitelji, s druge strane, ističu da nije bitno da li su baš nemački avioni bombardovali varvarinski most, već je odlučujuća činjenica da su Bundestag i nemačka vlada doneli odluku o učestvovanju u napadima na Jugoslaviju, kao i to da su mogli da spreče bombardovanje civilnog cilja, što - nisu učinili.
Kako bilo, odmah po otpočinjanju civilnog procesa, sudija Hajnc Zonenberger sam je ocenio da ovim procesom nemačko sudstvo, kako je formulisao “stupa na nepoznatu zemlju”. Još tada, Zonenberger je predvideo da će slučaj ići na dalje instance, najverovatnije na nemački Savezni sud, a možda će se čak naći i pred evropskim sudskim institucijama.

Sanjina poslednja šetnja
M. R

VARVARIN - Tri drugarice, Marijana Stojanović (16), Marina Jovanović
(16) i Sanja Milenković (15) bile su na varvarinskom mostu, tog, 30. maja 1999. godine.
- Kako li izgledaju ti ljudi, bez srca i duše - pitala se Marijanau šoku, neposredno posle napada. - Šta smo im to mi skrivili?
Na žalost, tada ni Marina ni Marijana još nisu znale da Sanja nije stigla živa do bolnice.
A Sanja Milenković je tog jutra, izlazeći iz kuće majci rekla da ne brine, i da niko neće bombardovati njihov mali Varvarin. To su, na žalost, bile poslednje reči koje je Vesna Milenković čula od svoje kćeri.
Odličan učenik od prvog razreda, Sanja je imala bezbroj priznanja na takmičenjima iz matematike, hemije, fizike...Bila je đak specijalne matematičke gimnazije u Beogradu. Kada je počelo bombardovanje, došla je kući, na sigurno...
Te nedelje, vraćala se sa drugaricama sa pijace. Kada su prešle polovinu mosta odjeknule su detonacije, a devojčice su se našle, uz ostatke mosta, u vodi. Marijana i Marina su bile povređene, jednoj je bila slomljena noga, a drugoj ruka, pa je Sanja, koja je prošla bez ijedne rane, pokušavala da im pomogne. Ali, tada je usledio drugi nalet NATO aviona.
Sanju je u leđa pogodio geler, i ostala je napola da leži u vodi. Marina Jovanović se uplašila da bi Sanja mogla da se udavi, pa je, i sama teško povređena, uspela da se spusti do drugarice i da joj pridrži glavu kako se ne bi udavila.
NJeni roditelji, majka Vesna i otac Zoran, došli su do mosta odmah posle prve eksplozije i gledali su tragediju svog deteta. Bilo je potrebno sat i po da sve tri devojke budu izvučene iz reke, na onoj strani nasuprot gradu. Trasnport u ambulantu u Varvarinu, udaljenu samo dva kilometra, bio je nemoguć zbog srušenog mosta, tako da su morale da budu prebačene u kruševačku bolnicu, udaljenu 70 kilometara.
Kad je Sanja konačno donešena u kola Hitne pomoći, bila je još u životu i pri svesti. Oči su joj bile otvorene i pomerala ih je. Vozač je pojurio ka Kruševcu, ali nakon nekoliko minuta Sanjine oči su se zatvorile poslednji put.
- Znala sam da je umrla - rekla je Vesna Milenković, opisujući tragediju svoje mezimice.- Ali, i dalje sam se nadala. Svako u svoje dete uloži život. Ono ti daje snagu da ideš napred, da se boriš. Nešto gradiš toliko godina, i u jednom trenutku sve nestane i kad se okreneš ne vidiš ništa iza sebe... Sve sam izgubila - ćerku, najbolju drugaricu, ljubav...Sve je nestalo tog dana. Nema više ničega. Za mene će rat večito trajati.
Zahvaljujući Sanjinoj majci probijena je medijska blokada u Nemačkoj. Prvi program njihove televizije dao joj je značajan prostor, pa je i tamošnja javnost mogla da shvati suđenje u kojem su Srbi - žrtve. Potom je na televiziji Bi-Bi-Si objasnila šta bi joj značila pozitivna odluka suda.
- Pre svega, tražimo pravdu. Ne u smislu naplate štete, jer život ne može da se plati nikakvim parama. Pre svega, meni, a i ostalima, značilo bi prekretnicu nakon koje se žrtve više neće nazivati kolateralnom štetom kao što se sada čini, već da će ubuduće za takve zločine, koji će se i dalje sigurno dešavati, neko morati da odgovara.