Da li je vase dete spremno da samo ostane kod kuce?

Secate li se filma »Sam u kuci«? Osnovna poruka filma jeste da su naša deca daleko snalažljivija i sposobnija nego što to mi, o njima, mislimo. Zbog svoje potrebe da ih u svemu zaštitimo, skloni smo da preterujemo gledajuci u njima iskljucivo nejaka, nežna bica cak i kada oni to više nisu.

Kada se radi o vašim izlascima van kuce i ostavljanju deteta samog u kuci, uvek mislite na njegovu uzast. Kada dete može da ostane samo? Pre 6. godine nemojte insistirati da dete ostane samo, ukoliko to zaista nije neophodno. Ne zaboravite da prva odvajanja treba da budu postepena i umerena. Najpre cete vi odlaziti do prodavnice ili do nekog drugog mesta za koje dete zna da se nalazi veoma blizu vaše kuce. Podrazumeva se da svoja pocetna odlaženja možete kasnije, postepeno produžavati ali nikada nemojte ostaviti dete samo nekoliko sati, bez nadzora. U predškolskom periodu nadzor je potreban ne samo zbog onoga što dete može da uradi vec i zbog njegove unutrašnje, psihološke sigurnosti.

Ponudite izbor. (»Ili ceš ostati ovde sam, ili cemo ici zajedno«). Ali, ukoliko dete izrazito nece da ostane samo u stanu - nemojte insistirati. Ma koliko vi bili ubedeni da ono može i treba da ostane samo, ako dete pokazuje izražen strah - ne primoravajte ga, jer rizikujete mnogo. Radije sacekajte neko vreme pa pokušajte ponovo.

Postoji nekoliko faktora koji uticu na samostalnost vašeg deteta i njegovu sposobnost da ostane samo u kuci.

Sopstvena soba. Deca koja imaju svoju sobu, ne igraju se toliko u svojoj sobi, koliko tamo gde borave mama i tata. Ovakav stav deca zadržavaju i kada podu u školu. Vecina roditelja, naime, prirodno mesto za radni sto svog prvaka vidi u njegovoj sobi, iako deca ceo prvi razred presede za nekim drugim stolom, (trpezarijskim ili kuhinjskim) pišuci zadatke, u maminom prisustvu. Šta vam to govori? Vaša deca traže vaše društvo, a svoju sobu doživljavaju iskljucivo kao mesto gde ce prespavati. Svoju sobu, svoju privatnost i potrebu da se izoluju od roditelja vecina deca ispoljava kasnije. Zato, nemojte insistirati da sve igracke budu u decjoj sobi, niti da se iskljucivo tamo rade domaci zadaci. Sve ove navike dete ce steci i samo, uz vašu malu pomoc, ali i u pravo vreme.

Medutim, kada dete hoce da se igra u svojoj sobi, i bez vašeg prisustva podrazumeva se da cete sobu dobro prekontrolisati. Što je dete manje - vaša kontrola treba da bude veca. Pre nego pocne da se igra proverite da li je slucajno otvoren prozor, ili ste možda baš tamo slucajno spustili makaze ili neki drugi oštar predmet... Kada ste sigurni da je dete potpuno bezbedno nema razloga da ga ne pustite da se tamo igra koliko god želi. Naravno, deca koja imaju svoju sobu i rado se u njoj igraju i bez vas, lakše ce prihvatiti vaše kratkotrajno odlaženje iz kuce. Cak i tada poštujte nekoliko sledecih pravila:

* Obavazno se javite pre izlaska. Ukoliko pomislite da se dete igra i da nece primetiti ako vi na samo par minuta odete do prodavnice - rizikujete mnogo. Jer, ukoliko dete primeti da vas nema, njegova prva reakcija bice panican strah. Po vašem dolasku ce još dugo pamtiti ovu traumu a može se dogoditi iznenadna potpuna vezanost za vas, pa dete ne samo da se više nece igrati u svojoj sobi, nego vas nece puštati ni iz svog vidokruga, ali i bukvalno, iz svojih ruku. Tim jednim postupkom ste bitno narušili vaše dotadašnje odnose poverenja. U ovakvim slucajevima, dete se oseca prevareno, ostavljenim, zbunjeno i nikakva vaša naknadna objašnjenja ne mogu mnogo pomoci. Zato, ma koliko dete bilo zaigrano u svojoj sobi, uvek mu jasno i glasno recite gde idete i kada cete se vratiti (na primer: Idem do prodavnice, vracam se za nekoliko minuta.)

* Nemojte lagati. Ako odete obecavši da cete doci za nekoliko minuta pa vas nema više sati, cinite iste one, gore pomenute rizike. Nekoliko minuta detetu se cini kao prava vecnost, jer njegovo poimanje vremena nije isto kao kod odrasle osobe. Alil, cinjenica da deca ne vladaju vremenskim odrednicama dobro koliko i vi, ne daje vam za pravo da manipulišete.

* Šta ako? Ukoliko se dogodi da u tih nekoliko minuta vašeg odsustva zvoni telefon, ili komšija pokuca na vrata... to može biti pravi stres za dete. Ono ne zna kako da se ponaša, a vec je uveliko naplašeno razlicitim bajkama, filmovima i drugim sadržajima. Ove sadržaje dete ne ume da vam verbalno objasni, ali oni ostaju u njegovoj podsvesti. Ne zaboravite, da se moc straha ne umanjuje time što je strah iracionalan. Zato, pre nego što odete, ma koliko to kratko bilo, uvek recite detetu: »U slucaju da zvoni telefonom, ukoliko želiš ti se javi, ukoliko ne želiš - nemoj da se javiš.« Veoma je važno da mu ne naturate obavezu javljanja, jer je za njega vec dovoljno uzbudljivo i stresno što ce ostati sam. »A ako neko zvoni na vrata, nemoj da otvoriš...« Preskocite objašnjavanja da taj neko može biti lopov ili neki zao cika i da vi, u principu, nikada ne otvarate nepoznatim ljudima.... jer time samo pojacavate detetov strah.

* Zabavite ga. Pustite mu video kasetu sa njegovim omiljenim crtacima, na vidno mesto ostavite bojice... pre nego odete podsetite ga cime se sve može igrati i kako sve zabaviti dok se vi ne vratite. Naravno, ovako detaljna priprema deteta mnogo je duža nego samo vreme koje cete vi biti odsutni ali se time bitno umanjuje detetov strah jer ste mu, u stvari, pomogli da osmisli svoje vreme bez vas.

* Iznenadni strahovi. Kada vaše prvo ostavljanje deteta samog prode bez problema, to ne znaci da ste uspeli, i tim jednim svojim odlaskom zauvek rešili problem. Najpre, detetu je potrebno vreme da preradi i onaj vaš prvi odlazak. Nemojte odmah produžavati vreme koje ostaje samo, niti odmah poceti da ga ostavljate samog svakodnevno. Ukoliko u tome pogrešite, lako se može dogoditi da taman kada ste pomislili da ste prevladali još jednu prepreku (tj. da je vaše dete naucilo da ostaje samo u kuci) ono odjednom pocinje da se plaši, i pruža veliki otpor vašim odlascima. Njegovi razlozi mogu biti vama iracionalni ili smešni, ali sigurno je da su za dete veoma ozbiljni. Ponekad je dovoljno da cuje cudan zvuk ispred stana pa da to potpuno poljulja njegovu sigurnost i spremnost da bude bez vas. Pokažite mnogo strpljenja i napravite pauzu u svojim kratkim odlascima. Uzdržite se od komentara: Ti si vec veliki decko, glupo je da se plašiš...

* Starija braca i sestre. Ukoliko imate dvoje ili više dece, podrazumeva se da cete postepeno vežbanje ostajanja u kuci bez vas, najviše praktikovati sa najstarijim detetom. Kada ono savlada svoje pocetne strahove, bice vam lakše da istu akciju sprovedete sa mladim detetom. (jer cete mlade ostavljati sa starijim). Medutim, ukoliko je izmedu njih mala razlika u godinama, ukoliko su skloni cestim tucama, svadama, prepirkama - obavezno pre izlaska iz kuce napomenite starijem detetu da ocekujete da ce sve biti u redu, da mu poveravate taj važan zadatak (deca obožavaju da se osecaju korisnima i odgovornima) obezbedivanja mira u kuci, a svom mladem detetu recite da cete se vi brzo vratiti, da ce sve biti u redu....

* Vrtic. Deca koja idu u vrtic vec su navikla da odredeno vreme budu bez vas. Zato je njima, uglavnom, lakše da se naviknu da ih ponekad, na krace, ostavite same i u kuci. To, medutim, ne znaci da njima priprema i vaše strpljenje nije potrebno.

Vežbajuci svoju decu da ostanu u pocetku po nekoliko minuta a kasnije sve duže sami, tj. bez roditeljskog staranja - vi vežbate njihovu samostalnost. Kao što je važno da naucite decu da se samostalno igraju, samostalno vezuju pertle, samostalno peru ruke... za njihovo samopouzdanje, pravilnu sliku o sebi, osecanje sigurnosti važno je i da ostaju sami u kuci. Ipak, još je važnije da ne poranite sa ovakvim zahtevima ili preambicioznim ocekivanjima od svog deteta. Budite svesni njegovih mogucnosti i uzrasta. Idealno je da prepoznate pravo vreme kada je dete spremno i zrelo za ovakve poduhvate a kada jednom u tome uspe, ono je vec nacinilo novi, krupan korak u svom razvoju.

Jelena Holcer, pedagog

Prošla sam kroz te muke ostavljanja deteta samog u kući, puštanja u grad i u večernje izlaske. Svaka od tih faza je stres za roditelja veći nego za dete.

Pre svega decu mlađu od 6 godina ne treba ostavljati samu kod kuće, naročito ne ako su nemirna. Pošto imam lepo dvorište ispred kuće moja deca su odrasla igrajući se tu i već sa 4,5 godine su bili sami dole uz moj nadzor s prozora. To je bilo vrlo zgodno i kod potrebe da odem negde do prodavnice na 5 minuta.

Kad sam počela da ih ostavljam same pre toga bih im našla neku zabavu koja će ih sigurno držati bar pola sata. Znali su da pozovu baku pa su i tako mogli da prebrode period ako osete strah ili usamljenost. Nikome nisu smeli da otvaraju ni da se uopšte odazivaju na vrata, ali su imali ključ i mogli za slučaj potrebe da izađu iz stana. Inače kompjuter je čudo i najčešće su se igrali i čudili što nisam ostala duže.

Sa 7 godina imali su ključ od kuće i umeli su sami da dođu iz škole. Nisu se bojali samoće niti su bili tako nemirni da se ja bojim da ih ostavim same. Imali su i instrukcije da ne uključuju šporet, da se ne naginju kroz prozor i da u slučaju bilo kakve opasnosti izađu iz stana i potraže pomoć kod komšija od poverenja.

vrlo koristan tekst... ali bez obzira, nije lako porasti... nije lako biti roditelj...
 
kad se setim sta sam sve priredjivala roditeljima jos kao sasvim mala, cudi me da su zivi od trauma kojekakvih 
bas oko tih ostavljanja...  umela sam da odskitam samo tako 
na svu srecu, sve lepo pamtim i jos me nije krenula poslovicno cuvena roditeljska amnezija na detinjstvo i adolescenciju, pa se nadam da ce mi to sve biti od koristi, bar malo, bar ponekad   

Moj najbolji drug je imao fazu piromanije kad je bio mali ... zamisljam kako je bilo interesantno njegovim roditeljima 
To je trajalo neke dve godine. Doduse, najvece sto je zapalio bila je garaza i komsijin suncobran, ali opet ... 

Posle dve godine pristao je da pali samo male stvari iznad wc solje i momentalno baca u solju. To mu nije bilo preterano interesantno, pa je prestao...

... ali tek posto je (ne secam se vise kako, bilo je davno) uspeo da izazove eksploziju u kupatilu (malu jednu slatku) 

Нисам баш најпозванија да коментаришем на ову тему будући да имам дете које није препоручљиво остављати само код куће нити било где без надзора јер може несвесно довести себе у опасност. Нема најбољи осећај за простор, било је покушаја да помилује веверицу која је седела на грани крај прозора, а грана је у ствари удаљена пар метара.
Мислим да сваки родитељ идивидуално може најбоље да оцени када је дете довољно самостално за останак код куће без надзора. Има деце која, у таквој ситуацији нимало не одступају од својих свакодневних активности, али има и оних којима свашта може пасти на памет, па од дечије игре и радозналости направе катастрофу.
Мене, рецимо нису остављали баш предуго саму, јер само била "немирног духа" и била у стању да изврнем кућу наопачке у потрази за забавом. Онда ми је мама набавила мачку и кад би излазила на кратко говорила ми је да јој је јако тешко да оде и остави мацу саму, али да је сигурна у мене да ћу је ја пазити, и тако сам ја  седела и брижно мотрила на мачку док се она не врати.

Iako ne sumnjam da su moji bili apsolutno prestraseni, sve je to islo nekako spontano...
Ne znam kad je pocelo, ali znam da je 5 razred bio vreme kada sam svaki dan bio sam do odlaska u skolu, posto je pre toga bila samo prepodnevna smena...
Mozda 2-3 razred kad sam isao sam u Arhimedes ili kod bake na drugi kraj grada...

mene su moji rano poceli ostavljati samu....
sjecam se da sam u pocetku imala zanimljive ideje.
plasili su se,ali nije bilo drugog nacina.
vec kao klinka...jos ni u skolu nisam posla,bila sam neko ko umije samu sebe zabaviti i,koliko- toliko,biti odgovorna.

ne bi mene moji ostavljali sa toliko godina da nisu morali.
eto,iz nuzde su uradili pravu stvar.

mislim da se previše bojimo za djecu a ne bi trebali

Sećam se priče meni jedne jako drage osobe, da su ga ostavili samog na samo sat - dva (kad je imao pet godina). Mirno je sedeo i gledao Branka Kockicu, sve dok se emisija nije završila, i kad je shvatio da je sam... tad je nastao haos. Srećom, ubrzo su se svi vratili, pa nije bilo probema.

Mene nisu puštali da se sama vretim iz vrtića, iako sam silno želela da se sama vratim, "kao velika". Baka mi uvek kaže da neće dolaziti po mene, a na kraju je uvek ugledam na kapiji vrtića kako me čeka, i kaže da je htela da me pusti samu, ali se previše brinula...