Depresija je bolest kojoj se ne vidi pocetak...
Postoji vise vidova depresije. Hronicna, i bipolarna (raspolozenje se koleba izmedju euforije i loseg raspolozenja).
Depresija postoji kada osecaji nezadovoljstva postanu toliko jaki da otezavaju svakodnevni zivot. Koncentracija je otezana, javlja se gubitak nade za buducnost, smanjeno samopostovanje, gubitak interesa za stvari koje su nam donekad unosile radost u zivot, insomnia, zapostavljanje higijene, umor, migrena... Neke fizioloske osnove su hormonalne promene, uzimanje stimulanata, stresovi...
Ishodi depresije mogu biti povecanje apetita (pokusaj ugusivanja emocije depresije u hrani) ili bulimija.
Depresija izaziva suicidne ideje.
Bla, bla, truc...
Dobra knjiga o depresiji "Prozak nacija" zaboravila sam autora
Negde u knjizi se navodi kao lek protiv depresije- stav da depresiju treba prihvatiti kao zivotnog saputnika, jer ukoliko neko pati od hronicne depresije, nikada nece moci u potpunosti da se izleci.

Tuzno je sto jedna predrasuda o depresiji jos uvek opstaje: posto depresija pogadja emocije,
cesto se neosnovano smatra znakom neuspeha u zivotu.
Depresivnim osobama tesko je da odrzavaju veze s ljudima,
posto vape da se sto bolje sakriju od ljudi.
U stvari, povlacenje i udaljavanje od prijatelja i porodice je jedan od  simptoma depresije.

Pitanje diskutanata ovde na forumu  Kako lijeciti ili prventivno djelovati?
Svakako je najteze za osobu koja pati od depresije da bude dobra prema samoj sebi.
Sport i san - to uvek pomaze.
Ako nemate negativan utisak o izgledu svog tela, necete imati ni psiho problema.
Samo ako ste zadovoljni sobom, mozete nastaviti dalje punom parom, a onda za depresiju vise nema mjesta
Pomoc u alkoholu ili drugim opojnim sredstvima da i negovorimo.Moze biti samo kontraproduktivno
Ukratko Rijesite se nezadovoljstva   

Sport ,san,malo samo malo alkohola i 

Pa janaa imao sam priliku da saznam koliko to malo [smilie=5.gif] za tebe znaci!
Pa pozdrav nema te 100 godina 

jesam bila depresivna,imala iste simptome o kojima pise gertruda.Bilo je jako tesko izboriti se s tim,jos je gore sto nikad nikom nisam pokazala to svoje stanje,o cemu mislim,razlog zbog kog se tako osecam.koga god pitate o meni reci ce  da sam najludja i najsrecnija osoba,cesto su mi govorili kako sam jaka,kako sve to mogu da podnesem.U pocetku sam jedva cekala da padne noc,da budem sama sa svojim mislima,pokusala da nadjem odgovor na pitanja,da l sam ja za nesto kriva.to su bile duge noci bez sna.Depresiju sam pobedila sama,sve je to prestalo kad sam posla na fakultet,promenila grad,otisla od kuce,pocela uspesno davati ispite.shvatila sam da se ne treba zatvarati i patiti zbog stvari na koje ne mogu uticati i koje su ostale u proslosti,te se ne mogu promeniti.danas i u losim periodima zivota pokusavam izvuci nesto korisno,jaca sam nego ranije,svakom problemu prilazim s osmehom.i ne zelim biti u blizini ljudi koji me vuku na dno,pa makar bili i najblizi.

 

ovo je jedna od retkih tema koje sam pročitala uzduž i popreko od kad sam na bureku. sad kad sam sve pročitala, velim, i ja da lupim svoj lični pečat.
po prirodi sam pesimista. mene u životu ne vadi ono 'biće bolje', nego 'ćuti, može i gore'. u principu, smatram da je to ok. ne spadam u ljude koji beže od tuge i tužnih osećanja. kad sam down, pustim down muziku, isplačem se i sutradan kao nova. i sve bi to bilo fino kad bi se tu završilo. još u srednjoj, negde u 3. godini, sam pala u tako strašan bedak, verujem da je to neka depresija bila, kada sam izgubila interesovanje za apsolutno sve: školu, prijatelje, roditelje, hobije... ma, bilo šta. Bila sam u fazonu 'life sucks' i satima bih sedela u sobi, slušala depresivnu mjuzu i crtala crne grafite na čemu god sam stigla... Da skratim priču, na kraju sam se zaljubila, promenila i to je sve došlo na svoje...
Ali, ne lezi vraže. Evo mene opet u depresiji koja nije baš tipična, ali neki poremećaj definitivno jeste. Ne znam ni kad je počelo, ni zašto, verovatno mi se prikradalo iza leđa, svakim danom pomalo, da sam sad skroz u dark, dark svetu, iz koga, kao što već pročitah, nisam ni sigurna da želim da izađem. Svet u kome su ništavilo, tuga i bes prema svemu jedno. Na ovo stanje nisam obraćala preteranu pažnju, dok mi neko nije ukazao na to pričom da treba da idem da se lečim i sl. Ranije sam na takve priče ludela i vređala se, u stilu 'ti bi mene u loodnicu, a?' ali posle dosta razmišljanja posle tog razgovora, shvatila sam da možda ipak to i ne bi bila toliko loša ideja. Hmmm... onaj ko nije zaspao čitajući ovu moju ispovest se verovatno zapitao šta je uzrok? heh, dobro pitanje. Ljudi kažu da je sreća odsustvo nesreće. Ne slažem se. Čovek može da nema neki poseban razlog da bude nesrećan, ali takođe ni da bude srećan. Mislim, ja ne spadam u one ljude koji mogu da budu srećni samo što su živi. Jea, big deal!   Verujem da mora da postoji nešto, što nas pokreće, što nam daje snagu da nastavimo, da preguramo sve. Verujem da su sva sr*nja kod mene nastala postepeno: tri kevine operacije do moje 12-13 godine, večita besparica, poslovi i sl. Prosto, sve te 'male' stvari koje su se vremenom gomilale u nekoj fijokici mog mozga, potpuno izgurane u stilu 'mogu ja to sve sama da prebrodim' i 'nije to ništa' su vremenom rasle i evo me... Pošto sam dok sam ovo kuckala imala još jedan napad besa (kuckam s posla), izgubih poentu.   A kako ću se iz svega ovoga izvući... videćemo...

P.S. Ima li neko da zna da preporuči dobrog terapeuta?

@emilliien Pitanje....????
Kakve odnose  s roditeljima imas? Imas li glavobolju?
Kada razmisljas pojavili ti se 100misli pa da li imas osjecaj da nemogu da prodju?

@Lafcina
sa roditeljima imam odnos drugarski, nema kenj*anja i tih gluposti, ravnopravno, ako cak i ja nisam superiornija
glavobolje su pretty česta pojava
hmmm... ovo pitanje s razmišljanjem nisam sigurna da kapiram, ali dešava mi se da pomislim na jedno, a tok misli me odvede sasvim levo... i na kraju završim u fazonu 'zivot je shit'

javim ti se na privat
Mislim malo na dublje jesu li ovisni o tebi