Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 11. Jul 2020, 19:25:39
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Dejan Nikolić - Dionisije  (Pročitano 2143 puta)
06. Maj 2007, 02:35:04
Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke 6
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Poetika pustinje - Pustinja kao poslastica - Desert as desert

Pustinja nikada nije mlaka. Ona je ili studena, noću, ili vrela, danju. Time ona izobražava ono stanje u kojem duša treba da bude da bi se istinski molila, strast bez koje nema pravog poznanja, ili pravog puta ka njemu: put neobičnosti koji vodi u Palatu Mudrosti: suprotno od svake neslane i bljutave ravnodušnosti. Pustinja je i jedan od najbolih podsetnika duši o neophodnosti molitve, i ona to čini sopstvenom ne uvek i ne lako čujnom molitvom u kojoj je neprestano, proiznoseći uzdahe i tuženja sve tvari koja očekuje izbavljenje od sinova ljudskih, i to par excelence. Jer pustinja je jedna od najvernijih slika palosti sve vaseljene u paloj duši čovekovoj u kojoj on najjasnije otkriva tajnu sopstvene napuštenosti i izgnaničkog života, a u toj tajni, možda, i još strašniju tajnu te tajne: o sopstvenom napuštanju, odnosno sebe kao jedinog i prvog pustinjotvorećeg napustitelja: opustošitelja.
Tajna je dakle u tome da je svaka pustinja uvek nečija pustinja, a taj neko je upravo čovek: nije pustinja pustinja, već je on pustinja; odnosno, pustinja i jeste pustinja, ali samo zato što je čovek opusteo, napustio nekada davno, a to i još uvek čini, sebe lično, napuštanjem Onoga Kojeg ne želi ni da se seća. E, na Njega ga pustinja podseća, čak i kada nije svestan, na to da nas je Neko napustio, zapravo, da smo mi napustili Nekoga ali time opustošili ne Njega već samo sebe i svu tvar.
Pustinja je uvek nečija pustinja ( ili: nekog! ), nema ničije pustinje (: nikog! ); otuda saspens misterije napuštenosti: napetost koja lebdi u vrelom ili ledenom, ali nikada mlakom pustinjskom vaz-duhu! Odatle zagonetnost i tajanstvenost pustinjske atmosfere – onog neobičnog “na vrh mi je jezika, u predvorju mi je srca, čujem ga gde kuca na vratima a ne znam ni šta ni ko, ali voleo bih da se setim...” osećaja – jer pustinja i jeste, poput apofatičke ikone, ogledalo i zagonetka, a ne još licem prema Licu Istine. Stoga, više nego ostala mesta – iako, odnosno upravo zato što!, pustinja nije pored nas, ili mi u njoj, već je ona u nama, kao telo u duši i duša u duhu i iz duha; a to što možemo, barem mi često tako mislimo, da bežimo od pustinje napuštajući je, jeste jedino zato što verujemo da nam je moguće da napustimo ( nikada ) same sebe – pustinja je bolno svesna posvemašne napuštenosti, napuštanja i odsutnosti, koju par excellence izobražava, čak i imenom!, i od te bolne svesti ona se krije što dalje od sebe, u sebe, ali, nikako ne uspeva da se sakrije, te joj, više nego “ostalim” mestima i vremenima, preostaje samo uzdisanje i tuženje – budući da joj samozavaravanje polazi teže za rukom nego, gotovo, bilo kome drugom – pa i rodjena je, i to ne po svojoj volji, samozavaravanjem onoga koji sada nju zove imenom koje bi pre nego bilo kome ili bilo čemu drugom upravo njemu odgovaralo, homo deserticuma, ili, homo desertiensa, dezertirajućeg čoveka, čoveka dezertera. Pustinjaci nisu dezerteri, to smo svi mi ostali, oni su samo povratnici na mesto i sliku, apofatičku ikonu zločina, odnosno, palosti svih nas, da je priznanjem i preumljenjem ozelene i iscele za svakoga i za sve. Pustinji preostaje, dakle, “samo” uzdisanje i tuženje, kao neshavaćenom bogatašu kojem trebamo da se učimo da “zavidimo”, i da ga kao razbojnici pljačkamo grabeći od tog silnog i neiscrpnog blaga, na šta nas ova tužna bogatašica toliko dugo i toliko retko uspešno mami. Ovo njeno neželjeno blago, od kojeg se nadima kao krava koju nema ko da pomuze, jeste blago uzdisanja i tuženja za prisustvom, za zajednicom, blago nemog vapaja za licima i Licem, za Saborom svih i svega, dakle, terminološki snishodeći recimo, za bićem, jer biće je samo kao zajednica, zajednica ličnosti: Sabornoličnost: Sabornoličnobitije: Sabornoličnobiće. Stoga pustinja predstavlja i fantom nebića, pretnju nadvijenu pod svu palu tvar, Ambis, ništavilo sa poreklom u nikovilu!...Hic desertus, hic salta!
...Ali, ne zaboravimo da se, barem, još ovo zapitamo:
Da li je pustinja, zapravo, više prostor kako se mnogima čini, ili vreme, čak više no prostor? Ima li u njoj i iz nje ( ili – jeste li? – ako neko više voli, pseudokonfrontirajući imanje i bivanje, a da i ne spominjemo znanje ) više prostora ili, nekim čudom, iako je vremeprostorna, više vremena, vremena napuštenosti i odsustvovanja ( nevremena ): nije li pustinja strašna slika gol(em)og vremena iz kojeg je odsutna Večnost? I strašna slika gol(em)og prostora iz kojeg je odsutan Život?! Te se upravo zato i čini, na samo njoj svojstven način, ne bezvremena, ili svevremena, već – vanvremena, a ipak ne Večna!? I vanprostorna, a ipak ne Večna…Kao smrt bez obala…Kao nema ali strašna kazna, odnosno opomena i podsećanje, griža, inuendo, nagoveštaj, pretnja, prekor…Nije li pustinja slika epohe, veka, ovog veka sa svim pripadajućim vremenima i prostorima, lišenog ikone Budućeg – istorija vanistorije bez prošlosti i budućnosti te stoga i bez Večnosti?
Ipak, i upravo zato, i pustinjom duva Vetar za koji ne znamo odakle dolazi i kuda odlazi, i koji duva gde god hoće, te ona peva svoju pesmu radosne tuge svakim svojim – odnosno našim! – zrnom peska, dinom, ili stvorenjem - takodje i svojim oazama - ona crta, slika i vaja, gradi i razgradjuje, uzdiše i tuži, poetikom jedinom preostalom onde gde ostaje samo ono što svakoga i sve poslednje napušta i poslednje umire: poetikom nade: poetikom molitve!

Pustinja se širi. Kao smrt bez obala. Ali, gde se umnožava greh, umnožava se i blagodat: gde se umnožava očajavanje, umnožava se i nada: gde se umnožava pustinja umnožava se i radosna tuga (har(t)molipi) molitve s one strane pesimizma i optimizma srdaca Srca svih i svega Koje Se Uzdasima Neiskazivim Moli za svakoga od nas.

U Beogradu 16. 9. 2005. Dionisije D. A. Nikolić
« Poslednja izmena: 06. Maj 2007, 13:48:28 od Makishon »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke 6
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
Упутства за васпитање младих принчева

дејан николић ( мрљеш, београд, 1994. )

пуно дечјих душа

спавао сам у плавим шумама .
око мене је – пуцкетало цвеће ,
жарећи се у дубини пућило је уснице
– а оне су ме снажиле
гипком вртоглавицом . . .
спавао сам у плавим шумама .
никога , поред пута .
донекле загушљив , сумпор
нежно плав као бакар сулфат
надимао се у мојим венама
развесељеним слатком димном пунђом .
неко ме је шкропио ; и сва горчина
непримећених дијаманата , – са вероватно
исто тако непримећене дијадеме
аристократске госпође
што се у локвицама (малко зимогрожљиво)
зарила као растрзан плашт
поглавито рђаво расположен , –
пупила је у неповрат мекотом
млечних гусака . .
фина шкропионица
алкална као гугутка
скрозирала ме је , волео сам
што је моје срце , као сунђер
– у завади са муњевитим варивима
: упијало моју сопствену крв .
спаво сам у плавим шумама.
инфицираних ноктију ; напомађен ведром папрати
по зајапурености , и до у крајност
радосном штрцању бурмутасте крви
коју сам ушмркавао ; знао сам да су ножни .
стопала истраживши (чинило се да ћу
овде заувек остати) као кључало кестење
опијао сам се , чудном изрезбареношћу
свога остајања (у слоновој кости) , камерношћу
бурмута , музиком – лежерне свлачионице .

guillotine
живи медведи ушли су у моју крв .
како им је само ананас текао из очију .
одушевиле су их љуљашке које су ту видели !
саг , и цео ћилим који им је махао као костур
у неку руку био је амблем њиховог живота .
као течни ћуп што се слива низ руку кој је
подсећала на море смокава , шашави осмех их је
све пренуо . Замирисало је страшно на згрушаној брани
која им је била последња препрека – те су се ваљали ,
љубили , и лизали њен прах . Дах који их је освежио
подсетио их је на тај мали пикник , (они су се сад во-
зили у сопственим колима) клечали су на квргавим
коленима (непозната је била њихова пасија) и
удисали као бурмут звездице што су прескакале
орошена неба .

младост ледоломца
(лепе се улице на литицама лепе , куле и лулице
да солдате окрепе . . . )
мама дај ми хашиш да куцу свог окрепим , он
види плаво небо, и види жуте звезде са римама
од ребра . У марамицу пљуни . Сестрице , дај и нама .
харем што мог пса опколи , уцртај црвеном врелом
на тихим млечним мапама .
ох конче што крдо ти блуди ! То око , тај мирис
и глас ! (од влаге) стасит ко вена , ил хајка
та мистична пена , у ствари је обична чајанка ,
мама ! – падавица : велика жена , што из прстију
крвари , загрцнувши се од гоблена . ! .

трепанација

сотоне ! Под вашим ноктима засут
месом бубрећих ореола , загрцнут кашом
смеђкастих падавина ; упијам
светове опојног крина ; заљубљен
у слатко трулу цепаницу –
почêло моста ! Шкрипећи у води
свих раса , мрачно и млако
разгонећи одсеве васионе –
– стрмоглављен као мршаво вино ! ! /
/ у завади сам са свим мирисима !

моитове свађе (за рошаве)
–моит губи један дан у аквамарин казни . Изувен у
зидовима (сан кључалих ружичњака) –
подбулошћу он пребире вране .
– зелени жилети , уплакани желе ; копита до неба
: озбиљна !
– у коврџама рида горски кристал , ужарене
пустиње лепршају (лаконски гугут) : легије
заборављених кишобрана .
– моит прска , у данима елементарне трске , пачје
дрхтавице (интроспекција љубичасте госпе) , пасје
кијавице – ;
моит прска мењајући разне врсте месеца на небу –
младићи падају плаво , младићи падају жуто , младићи
падају црно , младићи падају бело . . .
– бистро ноћно небо искричаво од купина .
ведра пиштаљка месеца –
: шапат за шетњу азурног змаја .
« Poslednja izmena: 06. Maj 2007, 13:45:44 od Makishon »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke 6
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
АРХАЈСКИ ДЕНДИ
Дејан Николић
(СКЦ, Хипербореја, Београд, 1998.)

ДУХ
Ти си ми коска дêво
у лоптици шеташ
зграбивши шапама поље; лево
угледах како цветаш...
Саплићем се, преплавиле
скроз су ме, твоје жиле
– моју крв, љупко задавиле;
као конопци од свиле
Виле удишу ôпијум
у моме – и твоме рамену:
надуван је, као образ бледи – друм
где се клате на камену
Прислањају главу моју
сетно; полажу на крило
и у прелепом им зноју
– слутим – да ти је позлило...

ЕВОЛУЦИЈА
Покварена је мала, покварена!
Сокови су се у њој згрчили
ко сенка опарена
завивши јој кичму шаловима бледим
у љубичастој сили
топлог гласа:
чешљевима злим – у супи
пуној паса, раскрвављених клавира
шкољки што блеје, опојних раса
ко куване леје.!.
Аперкатом суви
месец сложивши, нокаутираног прасца
у јеле положивши
мала – снагом уљане слике
биковски нахерене
уз паклене урлике, објављује
: да бокове зелене, што пљуште –
у очи замагљене,
по свом свемиру ће – да крене!...

РАТ ДОЈКИ
Армија обојених облака
Чипкана проја Дендија без броја
Принц расних брвана
Од металног меда лулом мага
Дим муже надледа!
Шоком Шлага
Крв ми труби у раздељку врага
Дојко Десна спаси Хроме
У гудури млечној, нека црни Рог потоне
У Женскости Вечној.!.

КО
Ко коврџом букти
Зграбљен од планина?
Седеф месечине
Ком заврће зене?
Ко јежи клисуре
Ореолом вида?
Ком јелени цуре
Зеленим грудима?
... Ко у дојку сече
Да крв лепа капа,
Прелепа девица
Слепа попут слапа?
Ко црвено мастило
И дечицу злу,
Бљује тако мило
У вилинском сну?...

ПЕСМА
Видиш како је тај шкорпион, што ме је ујео мајко
Затруднео од моје крви?
Видиш ли како уморан спава
изваливши се наузнак у скореним чавшавима?
Видиш ли како сам обезнањен мајко,
– а млад сам, и уморан?
Помози ми мила, мати помози! Помилуј ме
твојим тешким царством.
Откопчај ми срећу, загњури у недра
нових привиђења.
У тој буби, куца моје срце
мајко, моја плућа мајко ваздух јој полажу
до црног оклопа. Моја душа бубри
у барици густој, у масноме соку
њених испарења.
Опијум је мати, ко мак да је јела
у њеном даху.
Шуми, ухом грца, пламти, потом плаче
шикне, онда муца – па заспи! Још јаче...

МОШУС
Четкао сам четком професорку – дуго
мали лав
ал зашто си тако ти стаклена
– туго – ко удав?
јаребице сапете, морфијумске напете
стреле бледог вриска; диши моја кожо
мој шатор је шило, лепогрла ложо
девичанског стиска, то је некад било
то је, некад било...
Девице – тапете, срчу –
руно голо, атласне комете
зачињено коло – веђа необична;
столови кротки, плешу – сузе димне
орошених мотки (прехлађене химне)
– падавица – к'о сирена
топлу газу носи:
– та богиња ме проси!..

ELECTRIC WINES
Сачувај ме благи боже, од лудачке коже!
Идући једном, тихог дана, сав се слих,
Са шаком плетеном – из црвене ложе:
«Свако дете све то може!», писала је стих!
Опакошћу мачке, што ракије скупља,
Да опаја руже, сребрне и лаке, дуже од живота,
Мене сколи сабља, од лепоте глупља,
Желећ питањима, да ме у гроб смотта.
Заморношћу жабе, што све звезде квари,
Сунце брезе храни: вене сврабовима
– Лупило!: у крв ми, свежи облак зари –
Електрично вино с очима делфина!
: Мла ми мозак проби, дивним роговима!

GLORIA
Кад девојчурак стаде науковати,
Суза ми млада низ бркове клизну
Са галоном вина што пунђу јој клати,
Пантер упи шâшу и барицу лизну.
Распећем љиљана грмљавином грива,
Пребујна коса пулсира љубичасто
У црквама ко у шампонима плива,
Мехуровима пунећи небо тмасто.
Кинувши румом где сиви мозак лута
Девојчица витлајући јâру љуби,
У плинским шумама молитвеник плута,
У крвавим очима бљештећим ко зуби.
..................................................................
У устима ми слатко: плавих Змајева
Од уморних Власи – падавице пена,
– Ох божанствен Шећер премудрих чајева!
Блага сила бок ми мути, разнежена...!!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke 6
OS
Windows XP
Browser
Internet Explorer 6.0
БЛОНДОГЕНЕТ Дејан Николић
(Филокалија, Филип Вишњић
Београд, 2004)

АЛИА
Убићу се по опису славне песме.
Убићу вас, испод слатке чесме.
– Ко то крвâви вâл? –
Анђелова слатка сена!
Јагње занесено извађених зена!
НОВОКАИН
О лабуди луди па ко да вас чуди
Кад тако сте лепи и бесни?!
Глорија бела стоји, не личивши на локвањ
Мрштење вам ружно стоји, ставите главе на пурпурни
пањ!
...Ја сам ратоборно плако!...
У новоме веку млазеви гоблена с уснама се секу
Правећ химни шаре, што ко лутке плешу, сјактавих
погледа
Љубав голубова у гримизу капље, венчавајућ баре
На копља ганућа натичући чапље, плаве кавијаре
Ја сам ратоборно плако!...
Музиком лимуна, шкољкама зелених зена, пили смо
силикате
А кад се шуњао крагуј, у бисерима и коси, лупивши о жути
бруј
Знали смо да млеко нам носи од жеженог нектара леда
Ко зна шта све нисмо пили – у росној васионској свили!
Виле с чезнућем шампањца, ноктима лечише ране
У чезама опијума, пљушташе еха азурних лула
Што смеше да наше смешке, паре ко коње вране...
И много је лепо било, јер, нико није чекао детињство
Слепо сирово и мило, мило сирово и слепо млеко опоја је
лило
У трону спокоја све слатко је спило
А ја сам ратоборно плако.!.

TRANSFUSION
Огромне бреза, претихо
Љупко ми уврћу кости
А није ми жао тако ми неба у нагости
Братског морфијума мозак ми се госи
„...Сред бреза од слеђеног млека
Ја јашем на црном коњу од мастила и шампањца
Са буздованом бљештеће крви
Ја тражим драгу од злата...“
Кристалне лобање листова љубе
Лисице зелених зена
Оне сањају лупинге вена
Жутом нежношћу парализе
Ждралови од меда – сенке ореола
Над долином етра: зелене од бола
Пуст ехо је круна Фантомовог сина
Престоница јода – царевине Сплина
„...Ја тражим драгу од злата чиста
Што има снагу да вид ми листа
Сред армија мојих зена да блиста
Снагом свиленог храма...“
О претихе брезе
Ви ми уврћете кости
„...Ја сам Фантом заљубљен у свој плави трико
Губави крекет бројева, мехур маглених пена
Пепео у пехару стаклених сенки –
Ал’ зашто епилептичке парфеме
Нектаре разбијене месечине
Магнетске лисице удишу из бездана мог злог срца
Заглушујући Венеру...“
Све бих ти дао тако ми неба у нагости
Девице плава – блешти!!!
Сред армија мојих зена блистај
Снагом свиленог храма
Нек мојих суза крвљу твој осмех се гости
Од чиста злата Пречиста

НЕДОСТАЈЕ ЈОШ 200 МИЛИОНА ГОДИНА
као турпије
деру ме одсеви
посувраћених утроба
побуњене слузи
магично скрцканих носева
Ватре камина класично банувши у поноћ
наслађују слух цврчањем
гугутки меморија
Oh memorabillia!
All of this days!
што цурећи кроз прсте
уједињују своју крв
са задахом обојених прстенова
Прстенова моје, некадашње среће
коју огњем рима
„Геније“ млад рече...

SCREW
Исповраћавши сивило...
Да ли је то било зато што су већ дуго једина утеха били
Жабљи осмеси? Задовољштина проклетника који је цедио
месечину из ђонова ципела, мучећи се да разазна у криста-
лним трбусима мехурова; њеног љубичастог млаза; прекрасне
заметке – потомство сопствених зена.
Љубећи очински те мехурове(главице), онесвешћивао сам се
сваки час од туге! која ми је јежила косу седефастим еле-
ктрицитетом, вртложећи се у мојим порама као фуга у басно-
словним базенима, где лешеви експлодирају од опојног млека,
пôгледа сирêна...
Грицках своју шаку, зверах у свој прстен,: мука ми је
било! Исповраћавши сивило...
поплавех од жабљих Алелуја!!!
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 11. Jul 2020, 19:25:39
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.06 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.