Ime i prezime: Dejan Lutkić
Rođendan:     19. 02. 1974.
Porodica:        supruga i ćerke Anastazija i Nađa

Pamtimo ga po ulogama u TV serijama „Ringeraja“ i „Bela lađa“. Odrastao je Kuli, gde je i imao prvi bliski susret sa glumom. Kao dečak, trebalo je da igra u filmu "Život je lep", koji se snimao u blizini njegovog rodnog mesta, ali su mu roditelji rekli da režiser traži nekog dečaka koji je manji rastom. I dan danas sumnja u istinitost te rečenice...

Moj prvi susret sa glumom desio se kada sam kao klinac prisustvovao snimanju filma „Život je lep“ reditelja Bore Draškovića. Bilo je to ’84. godine. Imao sam deset godina i taj događaj mi se duboko urezao u pamćenje. Tada sam se susreo sa velika­nima našeg glumišta: Pavlom Vuisićem, Gagom Nikolićem, Radetom Šerbedžijom, Snežanom Savić... Izgledali su mi kao da su sa druge planete. Inače, film je sniman u selu Krušćić, koje se nalazi blizu Kule, odakle sam ja. U tom filmu trebalo je da igram sina Snežane Savić, međutim, kako su mi moji roditelji preneli (u šta danas sumnjam), iz filmske ekipe rekli su im da sam ja preve­lik za tu ulogu. Navodno im je bio potreban neko manji rastom, sitniji. Kasnije sam ukapirao da moji roditelji i nisu baš bili za to da ja postanem glumac. Sa ovog današnjeg aspekta, mislim da je taj njihov stav i bio OK, jer i ja danas razmišljam na taj način –priseća se glumac Dejan Lutkić verovatno prelomnog trenutka u svom životu, kada je odlučio kojim će se pozivom baviti.
Dejan Lutkić ostvario je zna­čajne uloge u filmu „Nebeska udica“ Ljubiše Samardžića, u kome je igrao Ufonju, u „Ringeraji“ reditelja Đorđa Milosavljevića kao Ringe, ali i TV seriji „Bela lađa“, u kojoj je igrao Alamunju.

Dejan Lutkić retko daje intervjue, a kada ipak odluči da priča za novine, „vrši proveru“ časopisa na sebi svojstven način.
–Nisam od onih koji apriori odbijaju intervuje, već volim da se informišem o listu za koji treba da govorim. Najčešće se nađem sa novinarom pre intervjua i pitam ga šta je tema razgovora, šta će to on mene da pita.
–Pre izvesnog vremena sastao sam se sa novinarkom jednog lista i potpuno iskreno joj rekao da to što će ona mene da pita verovatno nekoga i zanima, ali da ja stvarno nemam potrebu da neko zna takve stvari o meni. I da shodno tome nemam potrebu da ih iznosim u javnost. Jednostavno, ima stvari u mom životu koje ne želim da podelim ni sa kim. Inače, o meni među novinarima kruže priče da sam težak sagovornik i da ne dajem svakom i uvek intervju. Da, da, kažu za mene da sam nadrndan, uobražen, ovo-ono. Ja uistinu nemam negativno iskustvo sa novinarima i nekim listovima jer nisam dozvolio da ga imam. Nisam baš pristalica one narodne poslovice: „Za dobrim se konjem prašina diže“. Ako o meni već treba nešto da se piše, neka se piše o mom delu. Da se pišu svakakve gluposti samo da bi se o meni pisalo, to mi ne treba –objašnjava Lutkić.
O supruzi – jedva
O Dejanu Lutkiću ne kolaju tračevi po žutoj štampi, porodičan je čovek i u braku je već šest godina. Međutim, svoju privatnost i svoju profesiju jasno je razdvojio, pa o svom braku ne želi da govori.
–Ne pričam o svojoj intimi ne zato što ima razloga da se nešto krije već zato što nisam pobornik iznošenja najintimnijih detalja iz svog bračnog života. A i što mora da se spominje supruga i privatan život? Stvarno nisam čovek koji će da priča o tome.
Ali, na naše insistiranje i opomenu da će tek onda verovatno da krenu priče o njegovom, navodno lošem braku, izustio je svega nekoliko rečenica:
–Uuuuuf, ajde, evo, moja supruga i ja zabavljali smo se četiri godine. Upoznali smo se ’97, a venčali 2001. Eto, mislim da je to dosta. Poštujem želju svoje supruge da ne pričam o njoj za novine –prevalio je preko usana.

Tatine ćerkice

O svojim ćerkicama pak Dejan Lutkić priča sa lakoćom, uz smešak.
–Starija ćerka zove se Anastazija i ima pet godina, a mlađa Nađa sledećeg marta napuniće tri godine. Neko mi je rekao, u šali, ne sećam se ko, da sam rusofil, zbog imena koja sam dao ćerkama. Starijoj sam ja odabrao ime, i to po jednom od mojih omiljenih likova iz istorije Anastaziji Romanovoj. Bio sam oduševljen plemenitošću i spoljašnjom i unutrašnjom lepotom te ruske princeze. Nađa je dobila ime bez ikakve specijalne asocijacije, prosto jer je to ime baš lepo. Odabrali smo ga supruga i ja zajedno. Što se trećeg deteta tiče, nemam uopšte ambiciju da imam treće dete samo da bih dobio sina. Nikad nisam razmišljao u tom pravcu. Generalno, nervira me sve što je stereotip, pa tako ne kapiram ljude koji su u stanju da naprave i sedmoro dece samo da bi uspeli da dobiju sina.

–Moje ćerke totalno su raz­ličite. Po karakteru, Anastazija je jedno nežno, suptilno, malo zat­vorenije dete, a Nađa je džam­bas par ekselans. Uključena je na struju i kad spava. I negde, čini mi se, počinje da podseća na mene. Sad se sećam da mi je majka govorila: „Videćeš, sine, kad te bude stiglo“. Kakav sam tata? Pa, imam puno obaveza, ali kad god mi vreme dozvoli, trudim se da im se posvetim. Naročito se trudim da budem pažljiv tata jer su devojčice u pitanju.

Detinjstvo

Iako je rođen u Vrbasu, Dejan Lutkić detinjstvo je proveo u osam kilometara udaljenoj Kuli.
–Moja prva slika iz detinjstva vezana je za selo Nadalj, odakle smo se mi preselili u Kulu. Sećam se kuće sa velikim dvorištem i kera koji se zvao Klajd. Taj ker bio je sa mnom non-stop i pamtim da sam ga gnjavio do besvesti. Pomisao na detinjstvo donosi mi atmosferu bezbrižnosti koju sam tada pokupio. Potičem iz porodice lekara. Majka mi je rendgenolog, a otac ginekolog. Imam i sestru Maju, koja je starija od mene i trenutno živi u Zemunu. U osnovnoj školi bio sam u rok fazonu. Nosio sam uzane farmerke, cipele „londonke“, „rokerku“ i frizuru „rokabili“. Imao sam kasnije i kaubojsku fazu u oblačenju, ali bez šešira, ha-ha-
-ha! Imao sam stvarno vrlo lepo i bezbrižno detinjstvo i za to jedno veliko hvala mojim roditeljima.
Igre na (ne)sreću
Svoje prve pare ovaj glumac zaradio je kupivši srećku na kiosku. Taj trenutak odredio mu je kasniji životni stav prema igrama na sreću.
–Dobio sam na toj srećki nešto kao sada, recimo, 200 evra. Mislim da je bilo toliko. Bio sam tada klinac, nisam imao više od osam godina. Moj otac je u to vreme imao lekarsku ordinaciju i sećam se da sam otišao kod njega da mu pokažem lovu, da mu se pohvalim. A on me je pitao: „Je li, šta ćeš sad da radiš s tim parama?“ Ja kažem: „Sad idem da kupim još srećki za sve pare!“ Tako malom, logično mi je bilo da ću, ako sam iz jedne dobio toliko, iz još srećki dobiti bar još pedeset puta toliko. Otac me je pustio da odem nazad do kioska, ali me je pitao šta ću da radim ako ne budem dobio ništa. Ja uopšte nisam dozvoljavao sebi da pomislim da tako nešto može da se desi. I tako, odem ja da kupim srećke, a žena iz kioska nije imala u šta da mi ih spakuje, već mi je sve te srećke stavila u neku veliku kutiju. Vratio sam se u očevu ordinaciju, seo sam na krevet, stavio sve te srećke ispred sebe i počeo da cepam jednu po jednu. Otvarao, cepao, otvarao, cepao, otvarao, cepao... I kako se gomila srećki smanjivala, tako se smanjivala i moja nada da ću išta dobiti. Naravno, ništa nisam dobio. Ali bukvalno ništa! U stvari, dobio sam neke zamene, ali kako sam mogao da zamenim kad sam već pokupovao, bukvalno, sve srećke sa kioska. Tada sam se toliko razočarao u sebe i tek onda počeo da razmišljam šta sam sve mogao s tim parama. Padale su mi na pamet i patike i odlazak u luna-park... Nikad više u životu nisam kupio nikakvu srećku.

Podgrevanje sujete

Dejan Lutkić imao je samo jedan cilj u životu što se profesije tiče, a to je da postane glumac. Tako ga je, logično, put iz Kule posle završene gimnazije vodio pravo na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.
–Da, oduvek sam to želeo, čak i u uzrastu kada uopšte nisam znao šta znači biti glumac. Sećam se da su moji drugari, dok smo bili klinci, imali raznih ideja šta bi mogli da budu kad porastu. Ja nikada nisam imao rezervnu varijantu osim glume.
–Prvi put sam na polaganje prijemnog ispita došao 1991. Ušao sam u uži izbor kod profesora Predraga Bajčetića, u kom su još bili Katarina Žutić, Nenad Jezdić, Ana Sofrenović, Rastko Lupulović, ali te godine nisam primljen. Zašto? Pa, tu nema pravila, sve zavisi od profesora koji prima klasu. Ipak, naredne godine primljen sam na fakultet kod Milenka Maričića, a moji klasići bili su, između ostalih, Ivan Jeftović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Jovana Petrović...
–Lep je osećaj biti glumac i, naravno, lepo je kada te prepoznaju na ulici. Imao sam tu sreću da su mi ljudi koji su mi prilazili uvek govorili lepe stvari. Uvek sam se trudio da budem ono što jesam, a ne da pravim lažnu sliku o sebi. To što me, fakat, mnogo ljudi zna, trudim se da ne koristim ili, još bolje rečeno, da ne iskorišćavam za nešto. Generalno, lepo je da te ljudi prepoznaju, malo ti to podgreje sujetu –iskren je Dejan Lutkić.



Ne u estradu

Dok iznosi svoje stavove, Dejan Lutkić odaje utisak osobe koja tačno zna šta hoće, ali i šta neće. Ipak, vremenom, neke čvrste stavove malo je ublažio. Recimo, svoj stav da nikako neće u estradu.
–Tačno je, rekao sam da neću u estradu. Ali mi prvo treba da razjasnimo šta to znači estrada. Sve što radim, bilo da je to serija koja ide nedeljom uveče, bilo da je to mjuzikl „Jadnici“, remek-delo Viktora Igoa, imam isti angažman. Razumete? Nemam manje poštovanja prema nekom delu koje nije pisao Viktor Igo ili već zato što ga jeste pisao. Ogroman sam profesionalac prema svim mogućim pitanjima. Iskreno, za mene estrada ne postoji. Ne razmišljam po principu ovo je estrada, a ovo nije. Ovo hoću da radim, a ovo neću. Vremena se menjaju i mišljenja se menjaju.
–Pre deset godina verovatno bih rekao da se nikad neću pojaviti tu, tu i tu. E, sad sebi ne bih dozvolio da kažem da se nikada ne bih pojavio negde, pa da onda sam sebe pogazim. Mislim da sam u nekom proteklom periodu dosta sazreo i mislim da je fraza „Nikad ne reci nikad“ veoma tačna.



Kafomanijak

Slobodno vreme provodi u igranju sa ćerkicama, druženju sa prijateljima i opuštanju. Jedini mu je problem, kaže, što ne pamti kada je poslednji put imao slobodno vreme.
–Ja sam, generalno, noćna ptica. Oči mi se otvaraju kao sovi kad počne da pada mrak. I što je mnogim ljudima u mom okruženju vrlo čudno, ja sam, zasigurno, zimski čovek. Kako temperatura počinje da pada, tako se ja osećam sve bolje i bolje. Vrlo je malo ljudi koji vole zimu.
–Nisam spavalica, ne spavam puno, osim kad radimo do pet ujutro. Osim toga, kada imaš malu decu, ne možeš da spavaš ko zna koliko. Inače, ja imam tu sreću da se njih dve, kada se ujutro probude, same zaigraju, pa me ne bude. Moja druženja sa prijateljima nisu baš česta koliko bih ja želeo. Naravno, zbog moje prezauzetosti. Družim se sa nekim starim drugarima koji nemaju nikakve veze sa glumačkim poslom. Imam vrlo malo drugara iz moje profesije, ne zato što imam neke predrasude već zato što se, jednostavno, tako namestilo. Moj slobodan dan nije ni po čemu specifičan, a i retko kad ga imam. I hvala bogu što je tako. Šta još da kažem o sebi? Recimo to da sam kafomanijak. Pijem puno kafa u toku dana, a najčešće espreso. I to dobar, jak espreso –završava Dejan Lutkić.

Izvor: Puls online

---

Filmografija

1995.    Ne veruj ženi koja puši žitan bez filtera    
1998.    Crveno, žuto, zeleno... kreni    
1999.    Nebeska udica    
1999.    Proputovanje    
2001.    Seks bomb    
2001.    Porodično blago 2    
2002.    Ringeraja    
2002.    Fazoni i Fore 2    
2002.    Lavirint    
2003.    Mansarda    
2003.    YU    
2004.    Skela    
2005.    Il Cuore nel pozzo    
2006.    M(j)ešoviti brak    
2007.    Bela lađa    
2007.    Promeni me    
2007.    Tegla puna vazduha    
2007.    Ono naše što nekad bejaše    
2008.    Bela lađa 2    
2008.    To toplo ljeto    
2009.    Sva ta ravnica

Izvor: Wikipedia   

Moje tri devojke su mi najveća podrška u životu

Snimanje novih epizoda popularne serije „Jagodići”, koja se tematski nadovezuje na već prikazanu seriju „Sva ta ravnica”, polako se privodi kraju. Glumac Dejan Lutkić za „Blic” priča o tome koliku mu radost pruža posao kojim se bavi, o ljudima sa kojima sarađuje...


Uskoro kraj snimanja serije „Jagodići“

- Trenutno snimam seriju „Jagodići”. Evo polako se približavamo kraju snimanja, naporno je, ali se svi trudimo da uradimo svoj deo posla najbolje što možemo. A najviše me motiviše radost bavljenja ovim poslom i sam čin stvaranja nečega u čemu učestvuje veliki broj ljudi, još ako je svima stalo da urade posao dobro, kao što je to ovde slučaj, onda nema veće radosti u poslu - kaže Dejan.

Priča Jagodića je smeštena u tridesete godine prošlog veka. Da li je bilo teško staviti se u to vreme i šta vam je najteže palo kod vaše uloge?
- Ma ništa mi nije teško kad znam da radim pravu stvar, inače, ne samo vezano za ovu seriju i kad imaš ljude oko sebe koji su ti podrška, i ti njima, nema toga što zajedno ne bismo uradili.


Nataša Ninković glumi u nastavku serije

Šta su nedostaci a šta prednosti vašeg posla?
- Kada posle završenog posla sumiraš utiske, uvek nekako prednosti potiru nedostatke. A ima i mnogo i jednog i drugog, samo je pitanje na šta smo sve spremni da pristanemo.
 
Koliko je teško baviti se glumom i živeti od glume?
- Užasno je teško biti glumac u Srbiji i baviti se glumom na način kako ti želiš. Ma svima nam je teško, koji god da je posao u pitanju, u vremenu u kome živimo. Ali ima onih koji se trude da nešto urade, svima njima skidam kapu i to mora da se poštuje.
 
Kakve uloge bez razmišljanja prihvatate, da li postoji neka koju ste odbili, i zbog čega?
- Ne mogu da kažem za sebe da sam nešto specijalno probirljiv, ali svakako biram uloge od kojih mogu da napravim nešto dobro i iz čijeg građenja mogu da naučim nešto novo. Postoji par uloga koje su me naučile da postanem kvalitetniji čovek i da više cenim neke obične stvari. A do sada sam odbio ono što ne mogu da postignem.
 
Ko vam je najveća podrška?
- Najveća podrška mi je moja porodica, moje tri devojke, i moji intimni prijatelji. Oni razumeju moj način funkcionisanja, jednostavno razumeju na pravi način.



Da li ste zažalili nekada što ste izabrali ovaj poziv?
- Nikad!!! Koliko god da je teško i naporno, nikad nisam zažalio!
 
Vaš moto je?
- Nemam neki specijalni moto, ja prosto volim da radim na ostvarivanju svojih snova.
 
Ko je u stvari Dejan Lutkić?
- Jedan ćelavi čovek koji se trudi da radi dobre stvari u životu.
 
Budući planovi su?
- Ima ih mnogo zaista, pričaćemo za koji mesec kad se približe realizaciji.

Izvor: Blic

Od pocetka me je nervirao. Gluma mu je stalno ista, ne unosi promene. Mislim da je los glumac, pogotovo sto stalno ima potrebu da glumi nekog frajera ma koji lik mu bio ponudjen.

Dejan Lutkić: Na putu neočekivanih preokreta

Mada je na rođenju jedva ostao živ, glumca Dejana Lutkića oduvek je krasio optimizam, čak i onda kada je neposredno nakon raskida zaprosio svoju sadašnju suprugu Ljubinku, ali i posle dok se suočavao s njenim rizičnim porođajem

Prostrana polja, njive, pas Klajd, zvuk traktorskog motora, miris tek ispečenog hleba, cvrkut ptica, oštre, ali bajkovite ravničarske zime i zvona srezačke crkve, prve su asocijacije glumca Dejana Lutkića na njegovo bezbrižno detinjstvo. Iako je rođen u Vrbasu, danas tridesetpetogodišnji umetnik odrastao je u vojvođanskom selu Nadalj, nedaleko od Srbobrana, gde je njegov otac Tomislav imao ginekološku ordinaciju, a majka Vukosava važila kao jedan od boljih rendgenologa u okolini. Kao dečak bio je veoma nemirno i živahno dete, ali su roditelji uvek imali razumevanja za sve njegove nestašluke. Radoznalost ga je veoma brzo dovela do ostvarenja sna da se bavi glumom, a istrajnost dotle da danas važi za jednog od traženijih domaćih glumaca. Na putu ka zvezdama, Dejan je upoznao Ljubinku, s kojom se pre jedanaest godina venčao i dobio dve preslatke ćerkice, Anastaziju i Nađu, u kojima i te kako prepoznaje sebe iz najranijeg detinjstva. 

- I dan-danas se po Vojvodini prepričavaju moje avanture jer sam oduvek bio nemirnog duha. Jednom prilikom, dečaku u obdaništu razbio sam glavu stolicom, drugi put sam svoju glavu gurnuo u lonac sa supom, a treći put sam seo u očeva kola koja su bila parkirana u dvorištu i sjurio se u kukuruze. Polazak u osnovnu školu predstavljao je moju prvu životnu prekretnicu jer su me obaveze naterale da se smirim – objašnjava Dejan koji je već tada shvatio čime želi da se bavi kada odraste.

Iako je stasavao kraj roditelja lekara, želja da postane glumac u njemu se rodila onog dana kada ga je reditelj Bora Kojić, koji je obilazio osnovne škole po Vojvodini, odabrao za ulogu Luke Masnog u seriji Poslednje leto mog detinjstva. To što je kao dečak imao višak kilograma, pomoglo mu je da nađe put do ostvarenja svojih snova, a rad pred kamerama učinio je da sazri pre svojih vršnjaka.

- Iako je za mene u to vreme gluma bila jedna velika igra, osetio sam neverovatnu želju da se njome bavim do kraja života. Mojim roditeljima nije bilo svejedno kada sam im saopštio kako bih voleo da život provedem na sceni jer su strahovali za moju budućnost. Činilo mi se da su oni više želeli da se školujem za neko sigurnije zanimanje, ali ipak su se trudili da mi ne nameću svoje mišljenje, znajući da to može da bude kontraproduktivno. Ni danas ne volim zabrane ili bilo kakva ograničenja – ističe glumac koji se tokom gimnazijalskih dana oprobao i u recitatorskoj sekciji i često zbog toga išao na takmičenja, uglavnom osvajajući prva mesta.

Osamdesete godine pamti po diskotekama u koje je izlazio, ali i nekim sukobima.

- Završio sam Gimnaziju Žarko Zrenjanin u Vrbasu i oduvek sam se družio s ljudima koji su bili stariji od mene. Delimično je za to zaslužna i moja šest godina starija polusestra po ocu Maja. S njenim društvom sam izlazio i družio se, a tada sam se i prvi put zaljubio. Odlazili smo u diskoteke, gde sam igrao mahajući svojom dugom, tada bujnom kosom. Mada nisam bio neki kavgadžija, jednom prilikom sam se potukao zbog neke devojke u klubu hotela Ela u Srbobranu. Mlatili smo se pesnicama, pa ko živ ko mrtav. Ne mogu da se setim konkretnog razloga zbog kojeg je izbila tuča, kao ni toga da li sam dobio batine – prepričava Dejan.

Iako je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisao iz prvog pokušaja, dolazak u srpsku prestonicu za Lutkića je predstavljao loše iskustvo koga se nerado seća. Ipak, uz pomoć kolega sa klase, prilično brzo se uklopio u novu sredinu, pomirivši se sa činjenicom da poslom koji voli može da se bavi isključivo u velikom gradu.

- Sam dolazak u Beograd za mene je predstavljao traumatično iskustvo. Potičem iz sredine gde se svi poznaju i na putu od kuće do škole svakome kažeš: Dobar dan. Tamo su ljudi potpuno drugačije vaspitavani i cene se neke druge vrednosti. Bilo mi je teško da se naviknem na pravila metropole. Studirao sam i živeo na Novom Beogradu koji mi je bio suviše jednoličan. Počeo sam da srećem osobe za koje sam mislio da postoje samo na filmu. Nisam mogao da poverujem u to da neki ljudi mogu da budu toliko zli. Kada dođete iz malog mesta, postoje oni koji vas gledaju kao nekog ko je došao da im nešto otme ili da gazi preko mrtvih kako bi preko noći uspeo. To što u Beogradu kad sam tek stigao nisam poznavao nikoga, veoma mi je odmagalo, ali ipak ni u jednom trenutku nisam želeo da odustanem i vratim se kući. Moja želja da postanem glumac bila toliko jaka, da sam iz svih tih problema uspevao da izađem kao jak i samostalan čovek – ističe Dejan koji je tokom studiranja radio razne poslove kako bi sebi obezbedio normalan život.

- Na Akademiji sam naučio šta u stvari znači živeti. Srećom, bio sam na klasi profesora Milenka Maričića koju su činili predivni ljudi. Delili smo život tokom burnih devedesetih kada smo jedva sastavljali kraj s krajem. Radio sam kao konobar, zatim i u video-klubu, a sećam se da sam jedne zime sa Ivanom Jeftovićem, Natašom Kličković i Sanjom Mikitišin, spremio jednu dečju predstavu koju smo izvodili po obdaništima. Zaradili smo pristojan novac iako smo se smrzavali, pošto smo od vrtića do vrtića išli gradskim prevozom koji smo čekali i po nekoliko časova – priseća se umetnik kojem je izlazak iz anonimnosti pomogao film Ringeraja, a sticaj okolnosti da se baš tokom bombardovanja Beograda 1999. godine oženi sa svojom tadašnjom devojkom Ljubinkom.

- Ta godina mi je bitna iz dva razloga. Dobio sam prvu ulogu na filmu u ostvarenju Ljubiše Samardžića Nebeska udica, a i oženio sam se. Sadašnju suprugu upoznao sam 1994. godine, kada smo počeli da se družimo. Nismo ni sanjali da ćemo tri godine kasnije početi vezu, a pogotovo da ćemo se venčati. Ljubav nam se dogodila iznenada, ali se i kasnije sve događalo spontano, uključujući i neočekivani raskid. Tri meseca pošto smo prekinuli vezu, shvatio sam da je Ljubinka ipak ona prava, pozvao sam je i pitao da se uda za mene. Imao sam ogromnu tremu, ali sam stisnuo zube i uspeo – priseća se Dejan koji kao najsrećnije trenutke u životu izdvaja one kada su na svet došle njegove ćerkice, danas sedmogodišnja Anastazija i dve godine mlađa Nađa.

Očinstvo je u njemu probudilo ogromnu količinu emocija, iako igrom nesretnih okolnosti rođenje starije ćerke nije bio u prilici da slavi.

- Za razliku od očeva koji priređuju fešte kada im se rode deca, onog dana kada je Ljubinka krenula u porodilište, nisam imao razloga za slavlje. Bio je petak, a porođaj je počeo mesec i po dana ranije. Bebi se pupčana vrpca obmotala oko vrata u čvor i stvorila tromb, zbog čega je bilo pitanje da li će uopšte ostati živa. Od tog trenutka, narednih sedamdeset dva sata za mene su predstavljala pravi pakao. Neizvesnost koja me je obuzimala, nešto je najstrašnije što je moglo da me zadesi. Niko nije mogao da me uteši, niko nije znao da mi pruži odgovor na pitanje šta će biti sa bebom. Svaki minut je tada trajao kao godina. Osećao sam se potpuno bespomoćnim i to me je ubijalo. Utehu mi je pružio jedino otac Branko koji je služio u našoj parohiji, a te subote je držao službu zajedno sa patrijarhom Pavlom. Bio je praznik Sveta Petka i tokom molitve je spomenuo ime moje ćerke, što me je na trenutak utešilo i pružilo mi snagu da izdržim – kaže Lutkić čiji je život u tom trenutku ličio na scenario neke drame pune neočekivanih situacija.

Sudbina je uredila tako da Dejan preživi isto što je i njegovog oca zadesilo kada mu se sin rađao.

- Na porođaju sa mnom, moja majka je jedva ostala živa. Rođen sam sa oštećenom jetrom, ali je kasnije sve bilo u redu i hvala Bogu danas nemam nikakvih problema – priča umetnik.

- Pored svega kroz šta sam prošao kada se Anastazija rodila, ipak mogu da kažem kako me je očinstvo učinilo najsrećnijim. Kad god me moje devojčice pogledaju i nasmeše mi se, shvatim koliko sam bogat i srećan čovek. Zbog prirode posla kojim se bavim, ne mogu da im se posvetim onoliko koliko bih želeo i zbog toga mi je veoma žao. Voleo bih da mogu više da učestvujem u njihovom odrastanju. Mlađa Nađa je ista ja. I fizički i psihički je moja slika i prilika. Ona je vrlo nemirno dete koje u samo jednoj sekundi može da napravi haos jer je veoma radoznala. Ona je učinila da shvatim kako je mojim roditeljima bilo sa mnom i svakodnevno se prisećam reči moje mame koja je govorila: Daće Bog da i ti jednog dana imaš dete koje će da ti priređuje ono što ti radiš nama. To se izgleda ostvarilo – s osmehom priča Dejan koji za sebe tvrdi da je popustljiv otac.

Iako je često u filmovima i serijama u kojima je igrao dobijao uloge negativaca i loših momaka, u privatnom životu trudi se da bude dobar muž i požrtvovan otac. Mada ga bije glas velikog zavodnika, Dejan ne misli da je takav.

 - Ljudi vole svašta da pričaju, ali ja ne marim za to. Ne mogu za sebe da kažem da sam neki romantičan muškarac, ali svoju dragu često umem da iznenadim nekim malim stvarima. Imam dosta vrlina i mana, što ona poštuje i zbog toga naš brak uspeva. Svakodnevno  naš odnos nadograđujemo raznim stvarima i međusobnim poštovanjem. Verujem da ljubav može da traje celog života, ne samo kada je reč o supružnicima, nego i prijateljima – ističe Dejan kojem su karijeru obeležile, pored brojnih pozorišnih uloga, i one u serijama Bela lađa, Ono naše što nekad bejaše, M(j)ešoviti brak, ali i u filmovima Promeni me, Yu, Lavirint, Proputovanje...

- Iako sam skoro stalno dobijao uloge negativaca, nikada nisam vodio računa koliko će to uticati na moj privatni život i da li će me publika tako i u stvarnom životu doživljavati. Ljudi s kojima se družim, znaju šta mogu od mene da očekuju i čemu da se nadaju. Na početku karijere mnogo sam igrao u pozorištu, pošto mi se činilo da tu imam više sloboda, a sada ne mogu da grešim dušu, volim i veliko platno, ali i televiziju – kaže Dejan, koji se u novoj seriji Sva ta ravnica, čiji su sponzori NS Seme i Izvršno veće Vojvodine, predstavio kroz jednu od glavnih uloga, ali i kao producent.

Izvor: Story