Kada dete počne da "udara kontru" na svaku roditeljsku reč, svi govore kako je postalo nevaljalo. Međutim, kada to radi dete koje nije starije od dve godine, to je pouzdan znak da se ono lepo razvija i da je ušlo u značajnu fazu života. To je jedna od faza koje izluđuju roditelje, jer se dešava da i pre nego što izgovore neku rečenicu, čuju odgovor: "Ne", čak i kada mališana pitaju da li želi sladoled ili da gleda crtane filmove.

Dečja misao funkcioniše drugačije od logike odraslih. U periodu od druge do treće godine mališani ne razumeju uzroke određenih pojava. Zbog toga njihova objašnjenja i odgovori glase: "Tako" ili "Zato", i mogu da daju opis nečega umesto tumačenja. U to vreme očekuje se i normalna faza dečjeg negativizma. Tada u dečjem govoru najčešće dominira reč "neću" (da jedem, da se obučem, da idem tamo i tamo, da uradim to i to...). Deca to pokazuju i svojim ponašanjem - okreću leđa sagovorniku i slično. Međutim, i pored odbijanja, deca obave određenu aktivnost više ili manje voljno, u zavisnosti od reakcije roditelja. Tada se postavlja pitanje kako zapravo treba reagovati u takvim situacijama. Na prvu pojavu negativizma kod deteta ne treba uopšte reagovati ili treba reći samo: "Dobro". Potrebno je da što više komunicirate sa svojim detetom, da mu dajete primere šta ste sve vi voleli da radite dok ste bili mali; ispričajte mu neke šaljive događaje, ali i ozbiljne situacije.

Pokažite mu da uvažavate sve ono što trenutno "neće". Važno je dati mu do znanja da ste ga čuli. U tom slučaju, faza negativizma brzo prolazi i sve što dete neće da uradi, nakon što to izjavi, odmah i obavi. Uvek koristite jednostavne rečenice kojima se mogu objasniti sva ponašanja odraslih. Imajte na umu da ponekad treba da odstupite od čvrstog stava da dete mora nešto da obavi. Uzmite u obzir njegove godine, jer s malo mašte, vremena, dobre volje i mnogo ljubavi možete mnogo da mu pomognete.


A. P. 22.11.2007.


Izvor: Krstarica

Deca mnogo lakše prihvate da rade rutinske stvari kad vide kako to rade odrasli ili starija deca. Moja Ivana recimo nikako nije htela da sedi na noši, odmah je ustajala. Ali bez problema je prihvatila da kao veliki sedi na WC šolji. Kupili smo adapter sedište za decu, napravili mali stepenik i od tada nikakav problem.  Siniša nije voleo da se oblači ali ako je neko odrasli to radio u isto vreme onda je prihvatao lako.

S druge strane deca imaju recimo mnogo osetljivije čulo ukusa i mirisa i nerado jedu neke vrste hrane kao kupus, šargarepu, kelj. I tu jednostavno treba biti fleksibilan roditelj, što ne znači da dete treba da jede samo krompir nego da se recimo umesto kupusa sprema zelje ili blitva. Da se servira kupus i šargarepa kao sveži, kao salata sa jogurtom.

Kada se dete uzjoguni najgore je istući ga. Onda počinje plakanje, pa osećaj krivice kod roditelja, pa sve ide još mnogo teže i sporije. Ali trik sa zafrkavanjem i takmičenjem pali odlično. Naravno ne da navuče komplekse, nego kao vidi gologuzan hihihi, ili nema šanse da ti pojedeš pre mene.

eh, simijon... i kod ovako male dece kao sto je moja cura - pali roditeljski primer... tj. dete oponasa ono sto radi odrasli!
nece da mi da da joj obujem carapice/ vidi mila, i mama (sebi) oblaci carape...  i sl., za sve sto joj nije po volji, pokazem da i ja to radim, ili malo sacekam da bude bolje volje za neku akciju koja joj se u principu ne dopada 

nista ne ide na silu... 

Kako disciplinovati dete


Dete u ranom detinjstvu (predškolsko doba) mora da se podvrgne odredjenoj disciplini pod kojom se podrazumeva proces u kojem dete, kao i odrasli, uči kako da se prilagodi standardima ponašanja u porodici i društvu.

Disciplinovati dete ne znači kažnjavanje ili opominjanje, već razvijanje samokontrole i poslušnosti. To se postiže upozorenjima, primerima, vežbanjem i poštovanjem postojećih društvenih normi i pravila.

U podizanju dece najodgovorniji su roditelji, ali da bi mogli da odgajaju decu trebalo bi da su i oni lepo vaspitani.

Postoje tri načina ponašanja roditelja: autoritarno, permisivno i autoritativno ponašanje.

Autoritarnim načinom ponašanja roditelji oblikuju, kontrolišu i procenjuju ponašanje deteta na osnovu njegovog odnosa prema poslušnosti, radu i poštovanju tradicije.

Permisivno ponašanje prema detetu znači dozvoljavanje i prihvatanje njegovih ispada, neznatno kažnjavanje i prepuštanje da se uglavnom samo kontroliše.

Autoritativni roditelji jasno naglašavaju pravila ponašanja i zahtevaju od deteta zrelost i čvrstinu u odlučivanju, a svojom doslednošću razvijaju mu i podstiču individualnost i samostalnost. Medjusobni odnos dete - roditelj u tom slučaju je potpuno otvoren i podrazumeva se uzajamno poštovanje prava i slobode.




Najteži zadatak u vaspitanju predškolskog deteta jeste postavljanje granica dozvoljenog ponašanja. Te granice moraju da budu regulisane zbog detetove sigurnosti, ali i zbog osoba s kojima dete dolazi u kontakt.

Poslušnost deteta se može postići na više načina: davanjem primera, podsećanjem, opominjanjem, uveravanjem, pretnjom, kaznom, batinom, ali i nagradjivanjem.

Od roditelja zavisi koliko će u vaspitavanju svog deteta biti dosledni i oprezni prilikom odlučivanju. Naime, roditelji moraju da nadju pravi put za odgoj svog deteta, i da blagošću, ali i doslednošću u odlučivanju slome njegov otpor. Pri tome, dete mora da razume razliku izmedju kažnjavanja radi odmazde i učenja uz primenu odredjenih disciplinskih mera.

Roditelji ne bi smeli da koriste silu i autoritet samo zato što ih poseduju, niti da ponižavaju i muče one koji im se suprotstavljaju.

Bilo bi dobro da roditelji razmotre svoja vlastita iskustva iz detinjstva i da uoče elemente ponašanja koji su negativna posledica lošeg odgojnog postupka njihovih roditelja. Te loše odgojne postupke ne bi trebalo da ponove u vaspitanju svog deteta.

(MONDO/Sofia)

Lepi maniri nisu zastareli


Čini se da je danas veća retkost nego ranije čuti nekog da kaže "molim", "hvala", "dobar dan", da se nekome obrati s "gospodine" ili "gospođo", i čak se može desiti, ako svoju decu učite lepim manirima i tome da se pristojno ponašaju, da vas neki roditelji gledaju s čuđenjem i da vam kažu da je takvo ponašanje prevaziđeno. Nije.

Vrlo je verovatno da svoju decu učite onome što su vas naučili, možda roditelji, možda baka ili deka, možda neko treći iz rodbine ko je vodio računa da se sva deca lepo ponašaju. I tako naučite decu da se starijima obraćaju s "gospodine", "gospođo" ili "gospođice", da ne zaborave da se zahvale, da kažu "molim" nakon što se zahvale njima, da obavezno kažu "dobar dan", "dobro veče" i slično svima koje znaju... Često se već i četvorogodišnje dete može naučiti svemu pomenutom.

Neki će na ovakvo ponašanje vaše dece reagovati osmehom, i vama će biti drago zbog toga. Drugi će se nasmešiti, misliti da je to baš slatko, ali malo zastarelo, samo što vam to neće otvoreno reći. A neki roditelji će vas čak i otvoreno pitati zar ne mislite da je takvo ponašanje danas prevaziđeno, kada se svi trude da budu ajkule a one s najjačim zubima, najvećom snagom, najbržim refleksima i najubilačkijim instinktima će dospeti na vrh društvene lestvice. Može se desiti i da, uz takav argument, niste sigurni šta da im odgovorite.

Želite li da i vaše dete bude ajkula? Da li želite da podižete i vaspitavate dete ili ajkulu? I da li vam se više dopada da na ponašanje vašeg mališana ljudi reaguju osmehom kao da ih je sunce obasjalo, ili da se sklanjaju kao od neke opake zverčice? Izbor je na vama.

Odgovor na pitanje o prevaziđenosti lepih manira može da bude ljubak osmeh i: "Ne, ne mislim da je takvo ponašanje prevaziđeno". I nije, i postoji razlog zašto se to zove domaće vaspitanje - nešto što vaše dete treba da nauči od vas, a ne od vaspitačice, učiteljice, trenera, ili da ne nauči uopšte - što roditeljima koji vam pitanje postavljaju očigledno nije poznato. Možete biti ponosni što ne podležete pritisku sa strane da snizite standarde ponašanja čak i ako izgleda da je to opšti trend. Mi vam na tome čestitamo.

Ivana Milaković 27.11.2007.


Izvor: Krstarica

dete nikad NE laze hehehehe