Malo si zakasnio, oduzeli mu odlikovnja, jer je nezavisna vladina komisija utvrdila da je sve lagao.

oдликовања се стичу,а не дају се.
а шта ради друг Триво,занима само жутократију.
кад ми будемо дошли на власт,лако ћемо са тим.

A koji ste to vi? Ako Vi podržavate Legiju i slične debile, fala takvu smo vlast već imali u više navrata.

Легија је бранио овај народ!
Како тако,бранио га је!
Што ти Србе ниси бранио боље? Или колико је твојих бранило Србе? Што се они нису истакли и добили би орден?
То што је учествовао у преврату,је ратлог да му судимо,али заједно са:вељом,макије,човићем,хоменом,тимом-плаћеником,тадићем,коштуницом,сандуловићем,багзијем,чуметом,гуријем,живоковићем и осталим пучистима.

Jadan je narod koga brane mafijaši. Vidim i odbranili su narod, naročito na Kosovu i u Krajini. Milošević je budala što je takve bitange dovukao u Srbiju za vreme ratova, a odrekao se školovanog oficirskog kadra. To je samo pomračenom umu moglo pasti na pamet.
Ti si verovatno ličnim primerom pokazao hrabrost u odbrani SrPstva.

Oktobar, novembar 1998. godine
Niz sastanaka. Na jednom konstatujemo da možemo da ih pobedimo ako ono što oni rade izvrnemo ruglu. Ako napravimo komediju, parodiju. Sledi niz duhovitih akcija.
Najviše će ih zaboleti ako uradimo nešto kao oni, ako se poslužimo njihovim oružjem.
Na jedan od sastanaka neko donosi komunističku, diktatorsku pesnicu. Skapirali smo da to treba da bude simbol naše borbe. Posle toga napravljena je modifikovana, lepša, jača, NAŠA pesnica, koja je postala simbol borbe. Razne reči mi smo imali, ali je neko uzviknuo OTPOR i tako nastade Narodni pokret Otpor.

Novembar 1998. godine - mart 1999.
Studentske akcije, protesti, oblepljivanje, plakatiranje Srbije. Počinju i prva hapšenja. I to sama od sebe. Četvoro studenata je uhapšeno samo zato što su nosili bedževe Otpora. Kao advokat pripravnik odlazim u policijsku stanicu i pitam: „Što ih ne pustite, šta su uradili?" Komandir mi kaže: „Zbog bedževa, kazali smo im da skinu, oni neće." Ulazim u ćeliju: „Klinci, skidajte to, da vas vadim odavde, roditelji brinu." Oni neće. „Aman, deco, stavićemo iza ćoška nove značke, samo da izađete", kažem im. I tako se izvuku.
Ideja Otpora se širi i prima sama od sebe. U nekim gradovima nastaju organizacije Otpora, a mi osnivače i ne poznajemo. Dobro je bilo što Otpor nije imao lidera. Jer kada postoji lider, vlast službe sa njim hoće da pregovaraju, mogu da ga izmanipulišu, podmite, zastraše. Ovako - svi smo lideri.

Mart 1999. godine
Dva dana pred bombardovanje zovu nas na sastanak u ambasadi SAD. Hoće da vide koji su to klinci, šta je ideja. Dolazimo, pričamo sve. Ne interesuju nas strančarenje, podela vlasti, državne funkcije. Mi imamo samo jednu misiju: da srušimo Miloševića. To nam je cilj i nagrada. Oni nas pitaju: „U redu, je l' vama treba nešto?" Mi onako ozareni zbog podrške skromno kažemo: „Treba nam papir, mnogo papira. Želimo celu Srbiju da oblepimo plakatima, da pesnica bude na svakom koraku."
24. mart 1999. Bombardovanje
Strahota za sve građane. Za nas pogotovo. Nekoliko sati uoči bombardovanja gostujem na radiju B92. Sve najgore dva sata uoči sirena pričamo o vlasti, državi, personalno o Miloševiću. Sve najcrnje što sam mogao da izvučem, sve što mi je bilo na duši, pa i to da je on kriv ako nas bombarduju. Dolazim kući, sirene kreću. Majka Dušanka, koja je svih ovih godina, ponekad bez razloga, bila uplašena, sada se prestravila.

25. mart 1999. godine
Vrag je odneo šalu. Jeza u državi, strah u narodu i gnev prema onima koji nas gađaju. Do nas dolazi ozbiljna najava da bi mogli da nas uhapse i trajno sklone. Da iskoriste opštenarodni gnev i strah. Sastajemo se sa liderima Demokratske stranke i još nekim prodemokratskim opozicionim strankama. Sastanak, pa konferencija za novinare. Saopštavamo javnosti da je Otpor protivnik režima, ali i bombardovanja naše zemlje. Stvarno je tako. I izvukosmo se.

April - jun 1999. godine
Nema aktivnosti. Zbog bombardovanja skroz smo se pritajili. Ćutimo i čekamo priliku. Dogovaramo se.

Jul - novembar 1999.
Srbija se budi. Međunarodna zajednica, koja je prekinula sve odnose sa Srbijom, daje nam sve veću podršku. Sastanci u ambasadama, nevladinom sektoru. Stižu pozivi iz Brisela, Budimpešte. Narod nas podržava, a i opozicione stranke, naročito kad su shvatile da im nismo konkurencija, da nas ne interesuje vlast.
Širimo se kao virus usred zime. Vlast odgovara odbijanjem saveznog ministra pravde da nas upiše u registar organizacija jer smo teroristička organizacija. Hoće zakon da menjaju zbog nas. Posle toga sledi ispravka. Rešenje kojim se upisujemo u registar.

Januar 2000. godine.
Pripreme za veliki miting. Za žurku za Srpsku novu godinu.

13. januar 2000.
Ceo dan euforija. Narod se sprema za ludu žurku. Mladi naročito. Spremamo se i mi. Na malo drugačiji način. U sebi mislim, kakva li će reakcija naroda biti kada shvate šta smo im uradili. Mora da se rizikuje. Nema druge. Pukovnik ili pokojnik. Verujem. Oko 21 čas narod se već okuplja. Muzika trese centrom Beograda. Narod pije, đuska, veseli se. Takvi smo svi mi. I kad je najteže. Odbrojavanje do ponoći. I umesto vatrometa, tajac. Gase se svetla, staje muzika. Veliki video-bim. Kreću slike. Smenjuju se snimci. Ubijenih na ratištima, prognanih, hladnih... Prazni rafovi, inflacija, unesrećeni narod... Sve na slikama. U pozadini, iza video-bima, neko čita građanima šta im se dešavalo. Glas je upozaravajući, ozbiljan, upečatljiv. Glas Borisa Tadića. Stajao je iza video-bima i govorio šta da se građanima dešavalo. A onda je usledio vrhunac tajca, Tadić poručuje: „Narode, nema šta da se slavi. Raziđimo se." I svi pognute glave, krenuše ka kućama. Masa se razilazi. Gledam, mislim: „Uspećemo, ne može da se zaustavi." Kraj se osećao u vazduhu.

Druga polovina januara 2000.
Slika sa dočeka Nove godine obilazi svet. Otpor postaje relevantan, uvažen, vrlo ozbiljan faktor. Svi kapiraju da smo jedini koji možemo da iznesemo stvar do kraja.

Februar - maj 2000.
Situacija se zakuvava. Mitinzi, okupljanja, tuče, privođenja. Računica - već više od 2.000 privedenih. Miting u Požarevcu, hapšenja i tuče. Oseća se da je kraj blizu, vlast je sve nervoznija, nekontrolisanija, nepromišljenija. Na silu bi sve da uguše. Lideri DOS-a u Požarevcu daju podršku „otporašima". Osećam da kreću meseci koje treba preživeti. Ostati živ i neuhapšen.

Jun 2000. godine
Niz skupova širom Srbije. Vraćam se s Nenadom Konstatinovićem i Sašom Brankovićem sa Zlatibora mojim privatnim kolima. Imamo neke najave da postoji mogućnost da možemo da budemo uhapšeni. Ne padamo u paranoju jer su nam najave apsane redovno stanje. Znamo da hoće da nam stvore atmosferu straha i tako nas ometaju u delovanju. Oko jedan ujutru, u Lipovačkoj šumi, zaustavlja nas policija. Neki punkt, kućica i stariji policajac ispred. Uzima isprave. Nije isključio mikrofon, sve čujemo. Referiše nekome: „Pronašao sam lica koja ste tražili, a to nisu lica koja su tražite. Ovo nisu teroristi, ne liče na teroriste."
Čudan glas iz kutije naređuje: „Zadrži lica do daljeg."
Desetak minuta kasnije stiže još jedna patrola, čuveni policijski „kec", sa tri policajca koja nam naređuju: „Izađite iz vozila." Smeštaju nas u policijsku kućicu i započinju detaljni pretres naših kola. Pronašli su promotivni materijal, bedževe i slične stvari u kaseti. Izveštavaju čudnu kutiju da ništa nije pronađeno. Stiže naređenje: „Držite ih i dalje." Dolazi još jedna ozbiljna patrola.
Noć odmiče. Što je dublja i crnja noć, policajaca sve više. Broj se penje na 14. Oko tri sata ih je 18. U pola pet, kada je počelo da sviće, oko nas trojice su bila 24 policajca.
Međutim, oni nisu našli teroriste koje su tražili. Jedan od njih mi prilazi, valjda neki malo vispreniji komandir, i pita me: „Je li, čemu sve ovo?" Kažem mu: „Politika."
Oko pola pet odluče da nas puste jer nisu našli ono što su želeli da nađu... novac, oružje, drogu. Jedan od komandira nevoljno referiše: „Dostavite izveštaj o ovome Upravi policije, Službi državne bezbednosti i ministru." Face policajaca, umornih i smrknutih, bile su kao smrdljiv sir kada su čuli da je sve to maslo državne bezbednosti.
Na kraju mi jedan policajac reče: „Izvini!"

Jul 2000. godine
Moji roditelji na letovanju van Srbije. Ja sam kod kuće, a nikad kod kuće. Zovu me komšije, kažu obijena kuća. Dolazim, vrata otvorena. Tako stručno obijena da sam posle mogao normalno ključem da zaključam. Ništa ne fali. Nema premetačine. Čak i nekih 100 maraka, koje su bile na stolu, stoje. Ništa ne nedostaje. Čak imamo i višak. Neke bubice za koje se ispostavlja da su najsavremeniji prislušni uređaji.

Avgust 2000.
Vraćam se iz Brisela sa jednog sastanka na kome smo dobili podršku da istrajemo. Letim do Budimpešte jer nema letova do Srbije. Dalje autobusom, stopom, kako se snađem. Pun sreće ugledam svog druga Igora Žeželja, koji je valjda bio na nekom sastanku za DOS. Kolima došao u Budimpeštu. Kažem: „Super, brate, što sam te sreo, taman da me povezeš do Beograda." A on meni: „Da li si lud, gde da pređem granicu sa tobom..." I ja gledam, ne verujem. Ostadoh da jurim neki prevoz. Ipak, bilo mi je jasno. Mi smo jedina nekontrolisana opasnost za vlast.

Septembar 2000.
Jorgos Papandreu, kao ministar spoljnih poslova Grčke, jedine zemlje koja nije sa Srbijom prekinula diplomatske odnose, došao u Beograd. Organizovao prijem u rezidenciji svoje zemlje, pozvao i lidere opozicije i nas „otporaše". Vidim predsednika Milana Milutinovića. Primećuje nas njegovo obezbeđenje. Uguraše nas u kuhinju. Pitam: „Je l' vi to nas hapsite?" Ne mogu da verujem da nas hapse nas na teritoriji strane države.
Iz kuhinje su nas izgurali do saobraćajaca koji su bili tu da obezbeđuju promet, s obzirom na to da je bilo mnogo zvanica. Zovu patrolu koja ne stiže pola sata. Tokom sprovođenja srećemo mnogo diplomata koji dolaze na prijem. Kažemo im: „Ljudi, mi smo uhapšeni!" Dolazi patrola koja treba da nas sprovede. Nastaje svađa između dvojice policajaca koji su nas doveli i patroldžija: niko neće da potpiše zapisnik o hapšenju. Ovi koji su nas doveli do kola neće da potpišu, a ovi drugi kažu: „Mi ne hapsimo, samo vozimo." Shvatam da je kraj Miloševićeve vladavine apsolutno blizu. Kažem: „Ljudi, dosta ujdurme, vodite nas više u zatvor."

Stavljaju nas u podrum u OUP-u Savski venac, preko puta prostorije u kojoj se policajci presvlače. Zajedno ja, Peđa Lečić, Jovan Ratković, Vukašin Petrović. Pričamo, zezamo se. Polako se pridružuju policajci. Nailazi komandir i zatiče svoje podređene, kako nama, „otporašima", prokazanim teroristima i stranim plaćenicima pričaju kako im je teško, kako su male plate, kako nemaju uniforme. Komandir naređuje: „Vodite ih u ćeliju." Sledi skidanje pertli, kravata. Meni uzimaju i naočare. Verovatno misle da par dioptrijskih stakala može da izvrši državni udar. A bez njih ne vidim ništa. Svi imaju partnere u ćeliji. Jedino ja u samici. Znači, procenjen sam kao najopasniji. Nema svetla. Zovem dežurnog policajca: „Upalite mi svetlo bar, ionako bez naočara ne vidim ništa." Dolazi i kaže: „Mi bismo vam upalili svetlo, ali ga nema."
Posle nekoliko sati komandir nas je obaveštava da smo upali u grčku ambasadu, verovatno da krademo, i da smo zato uhapšeni. Petak je veče, nema istražnog sudije. Vidimo se u ponedeljak...
Međutim, posle nekoliko sati dolazi taj isti komandir i kaže: „Slobodni ste, možete da idete." Kažem mu: „Čekaj, prijatelju, kako da idem... Daj mi neku potvrdu da si me uhapsio, što, gde sam bio, koliko." A on meni, pognute glave: „Daj, nemoj tako. Znaš da nismo mi." Pokazuje gore prstom, ne izgovarajući ni reč. A gore ispostava državne bezbednosti, koja je već saslušala Jovana Ratkovića.
Na izlasku me grli i kaže mi: „Slobodane, kažite kolegama, roditeljima, novinarima, svima da je sve bilo u redu. Je l' da da hoćete?"
Ma, beži, bre. Izlazimo i saznajemo šta se dešavalo: Papandreu je prekinuo sastanak sa patrijarhom i pozvao telefonom Slobodana Miloševića. Kazao mu je: „Ovo što ste uradili je neprihvatljivo, odmah da ih pustite." S obzirom na to da nije bilo nikakvog rezultata, posle dva sata Papandreu ga je opet zvao i kazao mu: „S obzirom na to da ste vi nezakonito na teritoriji naše države izvršili hapšenja, mi to smatramo uvredom i prekidamo diplomatske odnose sa Srbijom."
Iz vrha policije je stiglo naređenje komandiru da nas puste. Njihove face su skamenjene. Mi nećemo da idemo bez rešenja o pritvoru.
Odlazimo na sastanak sa Papandreuom u „Hajatu". Smrdimo na mokraću, ali iz takvog smo miljea došli. Svima je malo neprijatno.

24. septembar - 5. oktobar 2000.
Rezultat takav, kakav je. Znamo šta sledi. Ako neko poklekne, to je kraj i za ideju, i za nas, i za Srbiju. Svaki dan očekujem da nas uhapse. Potpuno spremni na to. Kontakti sa liderima DOS-a su svakodnevni. Sa strancima takođe. Organizujemo se. I narod na ulice, i akcije, i letke. Non-stop menjamo lokacije. Spremamo kolone, dižemo Srbiju. Nema spavanja. Radi, izdrži. Pozitivan strah da smo uspeli je sve jači. Revolucija na vratima. Strah od kontrarevolucije, od krvoprolića, od prevrata. Energija naroda, želja za promenama i OTPOR jednoumlju sve su jači. Narod na ulicama, a u glavi samo jedna misao, ona koju je naš drug Srđan Milivojević jednom izgovorio, a ona postala krilatica zauvek: GOTOV JE!

Slobodan Homen,
U Beogradu, 10 godina nakon
rušenja režima Slobodana Miloševića

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/135114/Ekskluzivno:+Otpora%C5%A1ki+dnevnik+Slobodana+Homena.html

Milosevicev rezim nije ni bio srusen, samo su promenili ime filma, postava je ostala ista

Promenuli generalnog direktora i ponekog zaposlenog. Upravni odbor ostao netaknut.

upravo tako, kad srbija promjeni ideologiju mozemog ovoriti o projenama prvi koji je skuzio 5-oktobatrsku farsu je dobio metak u celo 

боље и један него +/- 8.000