Pošto nije red je da nam opričaš kako je tamo.

Kada budem dolazio organizujem Surgical Strike na lopove.

"Nije Sloba kriv, mi smo govna !"

Govori u svoje ime. I ne znam zašto se zezate sa islamskim ritualom pirkanja guznog regiona, to je baš higijenski i preporučljivo.

Pod uslovom da posle opereš ručicu koju si iskoristio za pranje bulje.

Tatko na sokolovi
teofil pančić

Da li je jedan Miloševićev "opominjući" govor rodno mesto tema, jezika i stila cele današnje "patriotske" opozicije

Kome uopšte treba, u ovim zbunjenim obljetničkim danima, još jedna kolumna o The Petom oktobru? Nikome, a ovom kolumnisti ponajmanje. Hajde, dakle, da ga ignorišemo i da, po pajtonovskom receptu, pišemo o "nečemu sasvim drugačijem"? E, cvrc: ima tako nekad nekih povoda koje se ne da ni preskočiti ni zaobići, tako su se nekako centrirali u našim životima da im ne možeš ništa: čega god da se dohvatiš, nužno je označeno i ozračeno tim kontekstom.
Zato ni ja ipak neću daleko: samo tri dana unazad, do drugog oktobra te iste godine 2000. Naime, sudeći po aktuelnom talasu oduševljavanja i lučenja firnajza po kojekakvim rodoljubačkim novinama i portalima (Pečat, Standard, NSPM...), toga se dana dogodilo nešto epohalno, samo što mi, glupavi savremenici, zabavljeni svojim nižerazrednim opsesijama i izdajničkim impulsima, toga nismo bili tada svesni; a kako da i budemo kad smo tako obični i nikakvi? Nemamo mi vizionarske sposobnosti kakve je imao Milošević Slobodan, u tom trenutku tek građanin koji se bez nekog jasnog razloga i važećeg ovlašćenja motao po predsedničkoj vili na Dedinju, bajajući o nekakvom "drugom izbornom krugu", u kojem će se grešni Srbi naprasno opsetiti zašto su ga voleli svih onih pustih godina, i zašto bi mogli da ga vole još malo, sad kad mu je ljubav najpotrebnija. Tjah, na koncu ipak ne beše po njegovom, ali ovo nije priča o tome, to već svi znamo. Nego o drugooktobarskom Miloševićevom obraćanju "poštovanim građanima" Srbije, a u čijim brojnim slojevima i teškim umnim složenostima – po kakvima je inače bio nadaleko poznat – naši recentni rodoljupci najedared otkrivaju neslućene misaone dubine.
Ovaj je pompezno "rehabilitovani" tekst sada lako dostupan svima zainteresovanima, pa neću arčiti silan prostor na njegovo detaljno prepričavanje. Dovoljno je reći da Milošević tu očinski upozorava građane Srbije da su – ne pokazavši dovoljno entuzijazma da svojim glasovima legitimišu nastavak njegove Istorijske Misije – opasno zabrazdili stranputicom, i da im je ovo poslednji trenutak da se prizovu pameti. Nije mi meni do mene – kaže Milošević – nego do Srbije, koja ima načisto da propadne ako je lišite mog mudrog vođstva i predate se lažnim, satanskim čarima Novog svetskog poretka, koji vam ionako već neko vreme potajno ubacuje drogu u piće, pa ne znate, deco moja, šta radite i kuda srljate. Sasvim ozbiljno, Milošević nabraja pošasti koje će stići Srbiju lišenu njega i njegovih: ostaće bez Kosova (‘ajde?! Sva sreća da je u tom trenutku, pre nego što tri dana docnije stvari krenuše po zlu, ceo Prizren još uredno uplaćivao porez u beogradsku kasu, a po Uroševcu se šetali ljupki srpski mupovci i delili deci bombone, donaciju iz Bambilenda), posle će da ode i Sandžak (kuda tačno?), a Vojvodina će, ni manje ni više, postati deo Mađarske. Eto vidite, tada nam je to bilo smešno, ali ja pre neki dan u Pančevu ne mogoh ni pivo da popijem, jer nisam imao dovoljno forinti... Obaška što mi je opaki carinik Lajoš kod mosta na Tamišu zaplenio sve srpske novine, tvrdeći da je to opasan iredentistički propagandni materijal. Toliko sam se najedio da sam sprejom nacrtao ocila na velikom spomeniku Lajošu Košutu, koji dominira glavnim pančevačkim Trgom Petefija Šandora! Dalje veli Milošević: građani Srbije opako će osiromašiti, i zavladaće kriminal. Baš tako veli, a mi se, s naknadnom pameću i kajanjem zbog nepravednog odnosa prema tom požarevačkom gorostasu, prisećamo kako ni nezamislivo osiromašenje ogromnog broja ljudi, ni sveprisutni kriminal i mafiozi kao medijski i vaskoliko protežirani i zaštićeni društveni uzori nikako nisu bili obeležje njegove decenije na vlasti, ma jok, to nam se samo činilo, jer smo podlegli imperijalističkoj propagandi. Ima li još? Ima, dakako, sve u tom stilu. Od Srbije ni kamen na kamenu neće ostati, propašćemo na svim planovima, okupiraće nas, zavešće nam strahovladu goru od one koju je jedan potonji sledbenik te poetike zamislio u futurističkom horor romančiću Leposava.
Zašto bi (danas) uopšte bila važna banalna mudrovanja jednog grotesknog mediokriteta natprosečnog jedino po potencijalu za destrukciju? Naravno, "po sebi" to je tek beznačajna i bezvredna makulatura, potrebna i korisna jedino istoričarima koji će se baviti tim periodom istražujući ključno pitanje: kako je sve to bilo moguće. Ali ima tu nešto drugo: zaista, ako iole pažljivo pročitaš ovaj Miloševićev solilokvij, uvidećeš da u njemu stvarno ima nečega profetskog. Samo što se anticipatorska moć govornika ne odnosi na relevantno i iole suvislo predviđanje budućnosti Srbije (osim tamo gde se radilo o neumitnom okončanju procesa koje je upravo njegova vladavina omogućila, poput "odlaska" Kosova), nego na formulisanje i tematike i jezika budućeg "patriotskog" oponiranja pravcu kojim Srbija ide – uz sva meandriranja, pa i koštunjava rikverciranja – nakon dvehiljadite. Šta ovo zapravo znači? Analizirajte teme, opsesije, jezik, stil, uporišne tačke gotovo celog "desnog spektra" današnje Srbije, i u njemu ćete lako detektovati odjeke i varijacije Miloševićevog drugooktobarskog gunđanja! Bez obzira na nominalno ideološko poreklo, ceo taj spektar od ocvalih otužnih rankovićevaca i krcunovaca ili farsičnih nadrilevičara vučelić-vulinovskog tipa, preko klerikalaca, ultrakonzervativaca, rustikalnih "srpskih domaćina", pa do manje ili više neprikrivenih ideoloških nacifašista, sve to zapravo razrađuje teze iz tog Miloševićevog govora. Da li to znači da je sve njih Milošević "rodio"? I da i ne: komplikovano je reći šta je tu starije. On je na neki način utemeljio taj današnji diskurs, ali je prethodno takav diskurs rodio njega, u političkom smislu: jer "miloševićizam" i nije bio drugo nego otrovni eklektički miš-maš u kojem je sve ono najgore iz "levog" nasleđa spojeno sa ekstremno desničarskim etnonacionalizmom. I zato je danas sasvim "prirodno" da su u Srbiji, zemlji šljiva i čuda, čegevaristi i ljotićevci složna ekipa zbratimljena u zajedničkom pregnuću. A govornik ih gleda negde odozdo, iz one večne saune, pa se smeška zadovoljno: deco moja, sokolovi moji...

жив је теофил,црк'о није
изгледа да се у потпуности опоравио од виртуелног штанглирања

Onako lepog coveka da stangliraju   ... Mora da je bila neka greska - bice da su ga zamenili sa Sonjom Liht . 

LEGIJINA VERZIJA PETOG OKTOBRA
utorak, 12 oktobar 2010 01:01
Kako su Milorad Ulemek Legija i Zoran Đinđić uspostavili saradnju u noći između 5. i 6. oktobra, kakva je u tome bila uloga Dušana Spasojevića i Ljubiše Buhe Čumeta, i zašto je vrh policije okrenuo leđa Slobodanu Miloševiću

Desetogodišnjica Petog oktobra donela je još jedno insajdersko svedočenje o događaju koji je bez sumnje obeležio noviju srpsku istoriju. Svoju verziju onoga što se dešavalo na plamtećim ulicama Beograda, u zamračenim kabinetima šefova vojske, policije i tajne službe, između vođa DOS-a i vođa mafije, ispričao je u knjizi sećanja „Revolution – između razuma i srca“ („Galakta“, Beograd) Milorad Ulemek Legija, nekada među pobednicima, proslavljan kao jedan od heroja revolucije, a potom optužen i osuđen za ubistva Zorana Đinđića i Ivana Stambolića.

„Pečat“ prenosi neke od zanimljivijih isečaka iz Ulemekovih sećanja:

Redovi koji će uslediti odnosiće se na onu našu „revoluciju“. Onu koja se desila 5. oktobra 2000. godine, a koju ja, a verovatno ne samo ja, zovem „banana-revolucijom“.

OKTOBAR… PETI
Toga jutra sedeo sam u kancelariji načelnika Službe (…) Sazvan je na brzinu, kao neki vanredni sastanak glavonja Službe (…) Znalo se već uveliko da je za 5. oktobar najavljeno okupljanje opozicije u znak protesta zbog izbora koji su održani 24. septembra, na kojima je navodno pobedio „njihov“ kandidat, odnosno Vojislav Koštunica. I to sa takvom razlikom, da nije bilo potrebe za drugim krugom. Druga strana nije tako mislila, i tvrdila je suprotno. I sada smo tu gde smo. Na buretu baruta. Služba je znala da nije baš sve tako kako su „pobednici“ tvrdili i da je opet primenjen stari i oprobani recept: „proglasi pobedu odmah nakon zatvaranja biračkih mesta“. Informacije su ukazivale da je tako urađeno i ovoga puta. Podaci su pokazivali da je tačno da je „njihov“ predsednički kandidat pobedio u prvom krugu, ali sa tesnom razlikom i zato je po zakonu trebalo ići u drugi krug izbora (…)

Kada se sve sagleda, bilo je potpuno jasno da su mozgovi čitave te operacije bili van granica, a da su ovi „naši“ samo izvršavali i sprovodili u delo naloge i direktive, kamuflirane u neku vrstu „savetodavne“ pomoći.

* * *
Do tada je bilo potpuno jasno da je dobar deo policije otkazao poslušnost. Što po već unapred pripremljenom scenariju, što zbog nemoći da bilo šta uradi pred tolikom masom (…) Znalo se već za onaj deo policije koji se unapred, pre nekoliko dana, dogovorio sa pojedincima iz opozicije da se toga dana, odnosno danas, baš i ne meša u svoj posao. Skupština je već bila „osvojena“, Televizija zapaljena, ali još nisu uspeli da prodru u nju. Faktički, grad je bio van svake kontrole (…) Oni na ulici su bili opijeni pobedom (i još ponečem), ali u isto vreme su bili i preplašeni, što su mi mnogi (Ćinđić, Čeda, Dragoljub Mićunović, Dušan Spasojević, Čume, Vesić i dr.) kasnije i potvrdili. Nikako nisu mogli da skapiraju da je to, to! Da nikakvog kontranapada neće biti.

* * *

Dušan (Spasojević) i (Mile Luković) Kum sede kod mene u kancelariji. Pre toga smo se čuli i dogovorili ovo viđenje. Nisam hteo da izlazim nigde van Instituta bezbednosti (…) Njih dvojicu su uveli na zadnju kapiju. Dovezli su se nekim ogromnim, blindiranim džipom. Sa njima su bili Dragoljub Marković i Ljubiša Buha Čume. Njih dvojica su ostali na kapiji. Dušana i Kuma nisam baš tada poznavao tako dobro, ali sam ih poznavao. Drugu dvojicu nisam (…) „Došli su“, vele, „da mi prenesu poruku od Đinđića, lično.“

- Vidi – kaže mi Dušan – trebalo bi da se vidiš sa njim. Ako sada ne iskoristiš šansu, drugu nećeš imati – ispaljuje on svoje argumente.

Znam da preteruje. Sada svako gleda da sebe prikaže kao važnog igrača. Tako i on. Pretpostavio sam da je rekao Đinđiću da će da me dovede gde treba. I da tako „ubije“ novi poen kod „novih“ pobednika. Sa druge strane, znam zašto me ovaj zove, ako me je uopšte i zvao. Možda „priča“ ide i ovako. Njemu su neki rekli da ja tražim sastanak sa njim, a meni sad pričaju da on traži sastanak sa mnom. I tako ubiru po poen sa svake strane(…)

- Dobro, u suštini prenesi Đinđiću poruku da nemam ništa protiv da se vidim sa njim. Samo mi javite gde i kako.

(…)

Iz svoje kancelarije zovem načelnika i objašnjavam mu situaciju. On ćuti (…) Znam da razmišlja da li ću taj sastanak iskoristiti za svoj „prelet“ na onu stranu.

- Šta ti misliš? – pita me (…)

- Mislim da bi trebalo da idem i da se vidim sa Đinđićem.

Sa druge strane tišina, a to znači da sada on važe.

- Dobro! – kaže na kraju. – Idi, vidi šta hoće i šta se dešava, pa kad se vratiš, dođi do mene(…)

Gledam na sat: jedanaest sati uveče. Zove Dušan i diktira mi mesto sastanka, kaže: „U jedan!“ (…)

Spremam se. Ići ćemo sa tri mercedesova blindirana „puha“. Nas dvadeset. Nikada se ne zna (…)

OKTOBAR ŠESTI
Na glavi sam imao crvenu beretku. Krenuo sam lagano ka Dobrinjskoj (…) Video sam nekoliko naoružanih ljudi, koji su stajali pri dnu ulice i zabranjivali da bilo ko uđe u ulicu (…) Negde na polovini puta su me na sred puste ulice sačekali Dušan i Čume. I oni su u rukama imali puške (…) Kada smo došli do vrha ulice, tu je stajao isti onaj džip kojim su Dušan i Čume došli onaj dan na Institut bezbednosti (…) Doveli su me do džipa, tada je Čume počeo da se dere i da maše onom puškom na neke momke, koji su stajali blizu džipa, da se sklone. Krajičkom oka sam uočio da je među tim momcima, na koje se Čume drao, bio i Nikola Sandulović, za koga sam znao da je u Đinđićevom obezbeđenju (…) Otvorili su mi zadnja vrata džipa i ja sam uskočio u njega. Odmah sam „izvalio“ da je blindiran. Zbog ulične rasvete, unutra je bilo dovoljno svetla. Ćinđić je sedeo naslonjen na suprotna vrata, nekako poluokrenut prema meni. Na vozačevom sedištu je sedeo Dragoljub Marković. Ćinđić ga je zamolio da izađe i da nas ostavi nasamo.

- Ja sam Milorad – pružio sam mu ruku.

- Zoran – odgovorio mi je i široko se nasmejao. Ćutali smo nekoliko sekundi.

- Šta se dešava? – probio je on prvi nastalu tišinu.

- Dešava se to da je sve otišlo u kurac. Razjebali ste celi sistem i Milošević je totalno aut – odgovorio sam, gledajući ga pravo u oči. On je imao ozbiljan izraz lica, kao da sad važe, meri ili upoređuje ove moje reči sa nekim informacijama koje je imao ili nije.

- I šta sad? – pitao me je.

- Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam nešto, čisto da bi neke stvari bile jasnije i postavljene na pravo mesto – klimnuo je glavom. – Hoću da te pitam da li si ti inicirao ovo naše viđenje? – gledao me je malo začuđeno.

- Ja sam tražio kontakt.

- E, a sad za ono: „i šta sad?“ Malo je čudno da ti mene to pitaš.

- Pa pitam te zato što je sve ovo išlo nekako brzo. Mislio sam šta sad, u smislu da li se sprema nekakva intervencija ili će nekakve snage da izađu na ulicu, ili tako nešto?!

Sad sam ja morao da se nasmešim. Ovi očigledno još uvek nisu shvatili šta su zapravo uradili.

- Nema nikakvih snaga i niko neće intervenisati protiv vas.

On me je gledao u neverici.

- Šta je sa Vojskom? – pitao je.

- Ništa, Vojska neće intervenisati. Jer, vidi, ako do sada nisu izašli, onda neće ni izlaziti. Pavković cinculira kao i obično, čeka i gleda kako bi mogao da uradi nešto, zbog čega bi baš on bio spasitelj. To je tako sa njim (…)

- Dobro, evo, je l’ možemo ovako da se dogovorimo — presekao me je. – Ako se desi da kojim slučajem vojska interveniše i upotrebi prekomernu silu, da li mi možemo da računamo na tebe i tvoju Jedinicu?!

- Ako vojska bude udarila na narod, mi ćemo stati između i nećemo to dozvoliti, mada opet ponavljam da je to skoro neverovatno.
Video sam da mu je laknulo.

- Reč?!

- Reč!

Rukovali smo se.

* * *

Nisam osetio trenutak kada me je savladao san. Jedva sam čuo zvonjavu mobilnog telefona (…) Pogledao sam na sat, bilo je tačno pet sati. Bio je to Dušan (…) Rekao mi je da je Đinđić tražio da se hitno vidimo. Pitao sam ga da li se nešto desilo od kada sam se sa njim rastao. Nije znao. Krenuli smo prema Surčinu (…)

Dovezli su me do neke kuće u Surčinu. Đinđić je već bio tamo. Sedeo je u nekoj maloj kuhinji i pio kafu. Neki momak me je pitao da li bih želeo kafu. Kasnije se ispostavilo da je taj momak bio Dejan Milenković Bagzi i da smo se nalazili u njegovoj kući.

Pitao sam Đinđića šta se to desilo.

- Nije se još ništa desilo, ali se nešto sprema. Vojska je juče i noćas dovukla neke silne jedinice, gore na Banjicu. Helikopteri su non-stop sletali i uzletali. A dobili smo i neke informacije da bi mogle da se dese neke likvidacije.

Sada sam se ja zamislio: ili je Pavković uzeo stvari u svoje ruke, pa je hteo da uradi ko zna šta, ili ih opasno neko plaši i loži, puštajući im ovakve priče?! (…)

- Dobro, nema mesta panici, ništa krupno ne može da se desi, a da ja za to ne znam. Ti se, Zorane, malo primiri, pa ćemo se čuti oko podne. Je l’ imaš gde da se skloniš? – pitao sam ga.

- Imam, već nekoliko noći spavam ovde u Surčinu. A ovi – pokazao je prema prozoru – momci iz Surčina brinu se da se ne dogodi nešto nepredviđeno.
(…)
Taman smo stigli do Lisičijeg potoka, kada mi je zazvonio mobilni telefon. Na vezi je bio Dušan. „Taj se baš navrzao“, pomislih. Javio sam se.

- Onaj, što si se sa njim video, pita da li može da se opet vidite? (…)

- Gde? – pitao sam.

- U Skupštini grada.

(…) Ispred ulaza sačekuje me Čume, on nas vodi gore na sprat. Ulazimo u jednu kancelariju, ili šta je već, u kojoj sedi Đinđić i Čeda, vidim i Dušana i Kuma kako stoje pored prozora. Ima tu još nekih ljudi, ali ne poznajem ih sve (…) Đinđić mi objašnjava kako se nekako mora uspostaviti kontakt sa policijom i da bi ona trebalo da bar svojim prisustvom uspostavi nekakav red (…) Izlazimo iz kancelarije i on nas prati do dole. Dole, u malom holu, kod sporednoga ulaza, vidim da su vrata neke prostorije otvorena, a unutra puno oružja. Ulazim unutra i sve mi liči na neki vojni magacin. Ima tu svega: zolja, PKT-a i bombi, najviše automatskih pušaka.

- Iz Majke Jevrosime – kažem i okrećem se Đinđiću i Čedi, koji stoje u holu i deluju kao da im je neprijatno. Čeda mi objašnjava da su to pokupili od demonstranata i stavili pod ključ (!).

* * *

Ušli smo u kabinet načelnika Resora javne bezbednosti. Unutra su bile gotovo sve „njuške“: Lukić, Rođa, Stevanović, Guri, tu je i Čure, i još neki. Svi su na okupu (…)

Pričam im o mom malopređašnjem sastanku sa Đinđićem i o tome kako treba da se uspostavi kakav-takav javni red i mir (…) Vidim da ih to nešto preterano ne zanima. Već imaju kontakte po tom pitanju. Osmehuju se kao hijene (…) Oni su sada kao psi koji su ostali bez gazde i sada čekaju da li će neko da dohvati lanac, kojim su bili vezani, i da ih povuče na svoju stranu. Oni su prodali režim. Oni su „preleteli“ i dogovorili se i pre nego što je počelo. Misle da će tako steći neki poen. Slatka su im radna mesta. Ne odlazi im se. Misle i trude se da budu zadržani i ponovo na usluzi. Ne puštaju im se kombinacije, koje su do sada imali u rukama.

Ćure mi pokazuje očima da izađemo napolje. Ulazimo u neku drugu kancelariju.

- Šta je, bre, ovima? – pitam ga.

- Ovde je totalni haos, Vlajko je nestao još juče. Oni su mu otkazali poslušnost. Zato je juče i bio ovakav haos. Ni sada se ne zna ko pije, a ko plaća. Pokušavaju da urade sve, ne bi li se dodvorili onima koji su do sada bili niko i ništa.

* * *

Ulazim unutra (u Generalštab) i vidim da oko dugačkog stola, koji je postavljen za večeru i na kome je brdo jela, sedi Pavković i svita. Načelnika (Resora državne bezbednosti Radeta Markovića) uočavam tek kada sam ušao. Sedi okrenut leđima. Od prisutnih, jedino lično poznajem Pavkovića i generala Đakovića. Ovaj poslednji je sada glavni bezbednjak u Vojsci (…) Pavkovića znam od devedeset i osme sa Kosova (…) Uvek sam ga video kao salonskog oficira i pomalo kao manekena. Imao je dosta dobrih kvaliteta i znanja, ali mi je uvek bio pomalo teatralni karijerista. Zbog karijere je bio spreman da gazi preko mrtvih.

Pavković odmah „puca“, bez uvoda.

- Znači, prešao si na njihovu stranu?!

- Na čiju, „njihovu“? – uzvraćam kontrapitanjem i već počinjem da se nerviram.

- Na njihovu, na stranu pučista. Znamo sve i da se viđaš sa Đinđićem i šta si sa njim dogovarao, znamo sve. Znamo da se spremaš da nas napadneš sa Jedinicom i sve ostale planove znamo.

Ovo samo potvrđuje moju raniju sumnju da Vojska, u najbližem Ćinđićevom okruženju, ima svoga saradnika.

* * *

Bili smo na putu ka Palati Federacije. Đinđić mi je malopre saopštio da je Koštunica izrazio želju da se vidi sa mnom.

Kada smo se zaustavili ispred ulaza Palate, sa nama je krenuo i Dušan Spasojević. On se izgleda, zajedno sa Ljubišom Buhom, zalepio za Đinđića i nisu ga puštali. Očekivao sam da će mu Đinđić reći da nas sačeka tu kod vozila, zajedno sa ostalima iz svoje pratnje, ali on je već ušao u zgradu.

Došli smo do neke prostorije, rekli su mi da sačekam. Đinđić i Dušan su otišli, zajedno prošavši kroz jedna vrata (…)

U tom momentu su se otvorila jedna bočna vrata i na njima se pojavio Koštunica. Video sam Đinđića iza njega. Predstavio sam se novom Predsedniku i on mi je rekao da uđem u drugu prostoriju (…) Tu su bili: sto i tri fotelje. U jednoj je sedeo Dušan i smeškao se. Kada smo seli, Koštunica je rekao da nema mnogo vremena, jer ima mnogo obaveza, i onda mi je rekao da je trebalo da se najavim i da bi mi onda posvetio više pažnje. Pogledao sam pomalo zbunjeno u Đinđića, koji je brzo presekao temu, prešavši na neku neobaveznu priču. Tada sam shvatio da me Koštunica nije ni zvao, već da sam ovde doveden, kao mečka. Samo sam se nasmešio i rekao da ga ne bih više zadržavao. Pogledali smo se i ja sam krenuo napolje. Dok sam silazio niz stepenice, rekao sam Đinđiću da je mogao ovo da odradi i na drugačiji način. Video sam da mu je bilo malo neprijatno. Rekao mi je da su bile takve okolnosti (…) Tačno sam mogao da sklopim „priču“. Njemu su rekli da ja tražim da se vidim sa njim, a meni su rekli da on želi da me vidi. Klasika! Zato sam one noći i pitao Đinđića da li je on tražio da se vidimo. I sada je upravo na meni primenjen taj truli fazon. „E, pa dobro došao ‘kralju politike’, Milorade!“, rekao sam u sebi i dao gas.

Autor Nikola Vrzić

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5632-legijina-verzija-petog-oktobra.html
http://www.pecat.co.rs/2010/10/legijina-revolucija/

Što volim ta usmena svedočenja, pogotvo robijaša , prevaranata, lopova i ubica. Sve je istina.

наравно да је истина. Милорад Улемек је више пута одликован за храброст и истицау у одбрани Србије од сад и њених полтрон.