Dečak je goreo kao buktinja i vrištao: „Spasite me!“
Dvanaestogodišnji Đ. M, koji je zadobio teške opekotine na 90 odsto površine tela kada ga je 21.aprila na Železničkoj stanici u Nišu udario strujni udar od 25.000 volti, preminuo je prošle noći na Klinici za dečju hirurgiju i ortopediju u Nišu, potvrdio je za "Blic" pomoćnik direktora Klinike dr Dragoljub Živanović.

Dečak se teško povredio kada se sa drugovima u toku igre popeo na jedan od starih vagona kada ga je uhvatio strujni luk, zapalio i bacio na zemlju.

Dečak je utrčao u stanicu i povikao: „Pomozite, gori mi drug!“ Zgrabio sam protivpožarni aparat i pretrčao 300 metara. Između 10. i 11. perona video sam dete kako gori. Plakao je i vrištao: „Spasite me, molim vas“.

- Krv mu je išla na usta, glava mu je bila povređena. Goreo je kao buktinja. U životu ništa strašnije i potresnije nisam video, a ratovao sam na Kosmetu - kaže Dragan Milošević, vatrogasac i čuvar firme „Ful protekta“ na železničkoj stanici u Nišu, koji je prvi pritekao u pomoć dečaku.
On kaže da su lekarima Hitne pomoći pomogli da prenesu teško povređenog dečaka.

- Da je njegov drug došao neki minut kasnije po pomoć, bio bi ceo ugljenisan. Voleo bih da preživi i da ga upoznam - kaže Milošević.

Dečak je sa dubinskim opekotinama na 90 odsto kože zbrinut na Klinici za dečju hirurgiju s ortopedijom. Lekari su učinili sve da teško povređenom dečaku spasu život ali su povrede bila fatalne. On je brzo nakon prijema u bolnicu pao u komu, pa je priključen na raspirator.
- To su teške, dubinske, opekotine. Bio je svestan na prijemu, ali je brzo postao dezorijentisan. Morao je da bude priključen na mašinu za veštačko disanje. Jedna strana tela je ugljenisana, odnosno prekrivena opekotinama četvrtog stepena - rekao je juče direktor Klinike prof. dr Anđelka Slavković.

Reporter "Blica" sinoć je posetio porodicu dečaka.

- Srce moje, vrati mi se kući. Nemoj da me ostaviš sada. Molim vas, spasite mi mog lepotana zlatnog. Koga ću sada u kosicu da ljubim - jecala je baka Svetlana Mitić, grleći i ljubeći sliku unuka.

Ona je sa suprugom Zoranom podigla Đorđa, jer je njegova majka Maja obolela još u trudnoći, dok oca nikada nije upoznao.

- Đorđe je talentovan za crtanje, od džeparca je kupovao sprejove i boje. S drugovima je izašao oko 13.30 časova. Nismo znali da idu na železničku stanicu. Popeo se verovatno da bi nacrtao grafit na starom vagonu, mada su sa njih skidali i neke grafitne šipke za crtanje. Udarila ga je struja. Hteli su da ga prebace na VMA, ali je u veoma teškom stanju. Rade mu samo srce i pluća i na mašini je koja mu održava život - tužno govori dečakov deda Zoran.

Dečak je pohađao peti razred OŠ „Kralj Petar Prvi“ i, po rečima njegovih najbližih, bio je napredan za svoje godine.

- Proleće je, radovao se šetnji. Da nisam pod terapijom, ko zna da li bih ovo podnela - kaže dečakova majka Maja.

 
Žale zbog tragedije
U Železnicama Srbije žale zbog teškog sluučaja.
- Vagoni su bili na propisanom mestu, a železnička stanica se ne može ograditi jer su to kilometri. Strujni luk može da udari i sa dva metra daljine, zato je zabranjeno penjanje na vagone - kaže direktor Medija centra Železnice Nenad Stanisavljević.
 
Blic

O,Bože...   

Deda dečaka kog je ubila struja: Jedina mu je želja bila da upozna oca


Jedina mu je životna želja bila da upozna oca, koji ga nikada nije priznao. Tražio je da mu pokažemo oca, makar i od blata, ali mu se želja nije ispunila, priča skrhan bolom Zoran Mitić, deda dečaka Đorđa (12) koji je preminuo pretprošle noći od povreda strujnog udara od 25.000 volti.

Dečaka je udario strujni luk na Železničkoj stanici dok se 21. aprila sa drugovima igrao penjući se na vagone i sa teškim opekotinama na 90 odsto kože bio je hospitalizovan na Klinici za dečju hirurgiju sa ortopedijom, gde je izdahnuo 22.aprila oko 22.30 časova uprkos naporima lekara dam u spasu život.

- Ja sam kao deda dozvolio da se Đorđe rodi. Otac za koga nije dokazano očinstvo, sa ženom je živeo četiri godine u braku i nije imao dece, ali je tražio od moje ćerke da abortira. Ja to nisam dozvolio. Mnoge žene, mislio sam, ne mogu da rode, ko sam ja onda da budem dželat. Bog je njoj namenio dete, rekao sam ćerki da je to njen izbor i da ja tražim da rodi dete. U bolnici, kada mu se otac nije javljao, rekli smo mu: otac te neće ali mi te hoćemo. Ti si naša sreća. Kada sam ga iznosio iz bolnice, rekao sam mu da ja želim da mi on uzvrati pažnju tako što će on nositi moj kovčeg kada umrem. Nije mi se želja ostvarila - priča Zoran.
 
On kaže da je njegova ćerka Maja jako teško podnela to što otac dečaka ne želi da ga prizna, zbog čega se razbolela psihički, što se odrazilo i na njegovo odrastanje.

- Njegova majka ne može o sebi da se stara, danju spava, pod terapijom je a noću se budi i traži da se sa njom priča. Dete je sve slušalo, budilo se, danju je izlazio iz kuće. To je ostavilo traga na njega. Bio je hiperaktivan, nije ga držalo mesto. Ali, bio je pametan dečak. Nije učio, ali je bio odličan đak. On nam je bio nada da će se sutra brinuti o majci kada poraste i ima svoju porodicu. Ali, otišla je naša nada i naši životi sa njom - jada se deda Zoran.

Neutešna baka Svetlana, koja mu je bila kao druga majka, ne može da zadrži suze.
 
- Volela sam ga kao da mi je sin, brinula sam o njemu kao majka, jer mu se majka razbolela. On me je podmlađivao svojom vedrinom i živahnošću. Čuvala sam jedne cipele da budu nove, nadajući se da ću mu jednoga dana zaigrati na svadbi. Bio si tako pun života i energije, dušo moja lepa - plače Svetlana.

Lekari Klinike za dečju hirurgiju sa ortopedijom učinili su sve da spasu dečaka, ali su povrede bile smrtonosne jer se dečakovo telo zapalilo nakon udara struje. Na prijemu u bonicu on je bio poluugljenisan.

- Rađene su sve mere reanimacije, opekotine su hirurški obrađene, priključen je na veštačku ventilaciju, primenjivane su mere intenzivnog lečenja. Međutim, takve povrede nije moguće da se prežive - kaže dr Dragoljub Živanović, pomoćnik direktora Klinike.
 
Saučešće železničara
 
Železničari niškog železničkog čvora uputili su telegram saučešća povodom smrti dečaka.

"Najbolnija strana života je ovaj put sticajem nesrećnih okolnosti nemilosrdno zatamila vaše živote i udarila gde je najranjivije. Ostaje da i mi železničari živimo u senci nesreće koja se desila na našem prostoru. Saučestvujemo u vašoj boli za koju znamo da je nemerljiva ali i nedeljiva. Svi smo siromašniji za jedan mladi život, a sećanjem ćemo čuvati uspomenu na malog Đorđa. I na ovaj način vam upućjemo izraze naijskrenijeg saučešća, navode železničari u telegramu. U Železnicama Srbije kažu da je edukacija dece o opasnostima u železničkom saobraćaju jedina mera kojom se mogu ovakve nesreće preduprediti, jer je nemoguće ograditi kilometre železničkih stanica i postaja tako da im se ne može prići."
 
Deda napisao oproštajnu pesmu unuku

U proleće sve živi, sve životom diše,
Ali tebe nema Đorđe tebe nema više
Primi zadnji pozdrav od svog dede,
od razreda i od đaka
I reci mi cvete mladi da li ti je crna zemlja laka
Ja ti želim sretan put do neba
Al sad ne znam da živim kako treba
Ostao sam s tvojom bakom,
sa tvojim vermin drugom
ali nauči me moj živote
kako da živim sa tugom

Izvor: Blic

Почивај у миру 

Tuga, stvarno tuga. 

Nek pociva u miru...

Тужно да срце препукне...

Али ми новинарски лешинари изазивају бес својом сензационалистичком патетиком..

+1

Све, само да се продају новине.

Најежих се. 

http://www.alo.rs/vesti/hronika/decak-goreo-kao-buktinja/16870

ĐORĐA MITIĆA (12) IZ NIŠA SPRŽILA STRUJA

Језив начин да се оконча један дечији живот 

дуго ме нешто овако није погодило, нека почива у миру