Zlostavljano dete

Pod tim pojmom se podrazumeva nanošenje obimne fizičke ili psihičke neprijatnosti maloletniku, bez obzira na to da li se ponašanje izvršioca kreće u granicama uobičajenog prava kažnjavanja i da li je ili ne motivisano vaspitanjem.

Učestalost pojave (sindroma) je nepoznata, ali prema podacima iz literature kreće se u dečjoj populaciji oko šest procenata, a verovatno je i viša.

Uzrok ove pojave je veoma kompleksan, zasniva se na vekovnim kulturno-etičkim stavovima u odnosu na dete. Uostalom, još rimsko pravo daje mogućnost ocu da ubije dete.

Međutim, postoji povezanost učestalosti sindroma sa socijalnim nedaćama (siromaštvo, kriminalitet, zavisnost - konzumiranje droga, nezaposlenost, disharmonije u braku, odvajanje majke od deteta u novorođenačkom dobu, nedojenje i drugo), kao i nekim zdravstvenim faktorima, naprimer bolesti u trudnoći, komplikacije u porođaju i njihove posledice, te bolesti majke i deteta u prvim godinama života deteta.

U zavisnosti od vrste zlostavljanja - fizičkog ili psihičkog, aktivnog ili pasivnog - i dužine zlostavljanja, dete će pokazati i ispoljiti različite znake.

Aktivno fizičko zlostavljanje pokazuje klasičnu sliku sindroma i manifestuje se, kao što su modrice (plave fleke) na različitim delovima tela različitih starosti, neuobičajena oštećenja kože (ogrebotine, otisci remena, šibanja ili vezanja), opekotine ponekad s otiscima vrelih predmeta (pegla), oštećenje skeleta (iščašenje zglobova, lomovi najčešće cevastih kostiju i lobanje), simptomi od strane centralnog nervnog sistema, te traumatološke povrede unutrašnjih organa, najčešće jetre i slezine. Po pravilu roditelji ne traže lekarsku pomoć neposredno posle oštećenja, a njihove izjave su nelogične i neprecizne.

Kada se radi o slučajevima fizički pasivno zlostavljanog deteta, pojave traumatizma su s nedovoljno jasnim tokom događaja ili je posredi napušteno dete. Pod tim pojmom se podrazumeva dete čija je egzistencija ugrožena zbog napuštanja od strane onih osoba koje su dužne da se za njega brinu.

Napuštanje deteta može da bude s ciljem njegovog uništenja (ostavljajući ga na teško pristupačnim mestima) ili prebacivanjem brige za njegovo zbrinjavanje na društvo, ostavljajući ga na onim mestima na kojim će brzo b iti nađeno.

Psihički maltretirano dete je apatično, nezainteresovano za igru, najčešće povučeno, štaviše depresivno, mada ponekad pokazuje lažljivo dobro raspoloženje.

Aktivno dugotrajno fizički i psihički zlostavljano dete ima za posledicu slabiji rast i razvoj, a tipičan je kasni razvoj govora. Često su prisutne smetnje ponašanja, poremećaji sna i noćno (i dnevno) mokrenje - enureza.

Pasivno dugotrajno maltretirano dete može donekle da se poistoveti sa zapuštenim detetom. Zapuštanje maloletnika obuhvata dve osnovne forme brige: zbrinjavanje i vaspitanje. Zanemarivanje zbrinjavanja znači da se nije vodila briga o osnovnim životnim potrebama deteta (ishrana, nega, zdravlje, odevanje), dok zanemarivanje vaspitanja znači da nisu učinjeni odgovarajući napori za vaspitanje, uklanjanje posledica i smetnji u razvoju, da nisu osigurani uslovi za normalno školovanje i obrazovanje. Prognoza zavisi od jačine i trajanja zlostavljanja. Promene, karaktera, ponašanja i telesnog razvoja mogu da ostanu celog života.

Dobro razvijena socijalno-zdravstvena služba, naročito patronažna, razgranata SOS služba za prijavu zlostavljanja dece, može značajno da spreči pojavu zlostavljanja deteta. Ukoliko je porodična situacija beznadežna, tada je potrebno dete smestiti u dom ili u drugu porodicu, a što je uvek slučaj kod napuštenog deteta. Nesumnjivo je da društvo ima prevashodnu ulogu u rešavanju spomenutih socijalnih nedaća i problema u cilju suzbijanja ove pojave - zlostavljanja deteta. Naime, nasilje nije privatna stvar i samo porodični problem, niti se rešava samo unutar porodice.

 Prof. dr E. Gebauer
Gradjanski list