Deca prirode
(umetnica)

Ona je bila likovna umetnica po vokaciji, a on je neuspesno zavrsio studije ruske knjizevnosti, Kako u umetnosti nema sreće Nina je povremeno (subotom) radila kao prodavacica na pijaci, a Misa se, da bi preziveli okrenuo poljoprivrednim poslovima. Ustajao je rano, neki od poslova pocinjali su zaista i pre izlaska sunca. Seo bi tako na autobus koji bi njega i ostale radnike istovario na beskrajno ravnim, blatnjavim poljima. Bilo je raznih vrsta posla,. Od vadjenja sparoga iz neobičnih, uzdignutih leja, do branja jagoda po staklenicima. Prljavi i nasmejani, ostali radnici su zbijali grube sale o ženama, pricali o tome kako se i koliko ko napio za vikend. šta ja ko ubo’, raspravljali o tome da li su crnkinje “bolje” od belkinja, pevusili popularne melodije koje su hiljadu puta čuli u video spotovima i tako dalje.

Misa je bio vegetarijanac, nije se bas uklapao, nije dakle jeo meso, ni ribu, ni jaja, nije pio mleko sto je sve zajedno izazivalo odredjene zdravstvene probleme vezane za odredjenu vrstu B vitamina koje je bilo samo u mesu, ali na trziistu su se pojavili suplementi i bilo je poucno da covek podnosi za svoje ideale. Misa je inače imao sasvim drugacije pravo ime. Sebe je nazivao Misa jer mu se svidjalo da i on ima rusko ime kao likovi omiljenih mu romana i novela. Tako da bi onako prljav i do kolena u blatu, ispod ravnodusnog neba i sunca razmrljanog u magli mastao da su sve te žrtve koje podnosi, sva nesreca njegovog zivota neka refleksija na teme koje je davno zadao Dostojevski i ostali.

A muke u Misinom zivotu nisu se zavrsavale kada napusti autobus pun umornih radnika. Nina je naime veoma često ostaja bez inspiracije, satima bi buljila u prazno platno i krsila ruke, nesrecna jer iz nje nije izlazilo ništa, nesrecna jer možda nije “kreativna”. Svi umetnici su morali da budu kreativni, da stvaraju, a osim trivijalnih crteza ona nije eto, još jedan dan stvorila ama bas ništa. Disala je ubrzano, ruke su joj se tresle, popila bi casu vode, ponovo bi pokusala da slika, nervirala se i vreme bi prolazilo. Da bi mogla da se skoncentrise na zahteve svoje Umetnosti Nina nije radila nikakve kucne poslove,, nije kuvala, tako da bi MIsa posle posla odlazio u prodavnicu da kupi nešto hrane i njoj i sebi pripremi obed. Kada bi dosla noc Nina je dobijala prave napade besa zbog svoje neproduktivnosti i tada se Misa sakrivao od njenog pogleda,. Bilo tako što bi čistio kucu ili tako što bi legao ispod starinskog kreveta i tamo mastao o prirodi, sumi i divljimm i slobodnim zivotinjama. Jer, ako bi je nešto upitao dok je bila us tanju nezadovoljstva Nina bi fizicki nasrtala na Misu, grubo bi ga udarala i sutirala, a on bi ne opiruci se nstavljao da cutke lezi na podu dok ona ne iskali svoj bes.

Nina je imala još jednu potrebu koja Misu bas i nije previse radovala. To su bili drugi muskarci i žene. Nina je smatrala da su joj za razvoj kreativnosti potrebni telesni kontakti sa sto vise muskaraca i žena. Naročito sa sto vise muskarca. “Za moj razvoj potrebni su mi muskarci, ja sam takva žena”, tako bi govorila Nina zabezeknutom Misi koji bi i ovu izjavu dozivljavao kao još jedan znak zlehude sudbine koja tragiku njegovog zivota čini potpunim, bas kao u slučaju tragicnih junaka Cudesne Knjizevnosti.

Jednom mesecno, subotom. posle pijace, umorna od nepristojne mase zeljne hrane u obliku voskom poprskanih carobnih jabuka, kobasica, piletine i ribe, Nina bi se spremila, istusirala bi se, kao dete prirode, nije stavljala dezodoranse na telo, na glavu bi stavila maramu pastelnih boja i uputila bi se u oblizji kamp. Tamo su inače dolazili ljudi njoj srodne duse, umetnici po vokaciji i veliki postovaoci prirode. Razgovarali bi do kasno u noc u malim kamp kucicama, sjjnih ociju, puni velikih reci, o duhovnosti, Bogu, Budi, Umetnosti, Prirodi, jedni drugima bi prepricavali i najsitnije dozivljaje i stanja sopstvenih kompleksnih zivota. Nini se jako dopadalo da bude sa njima, to je sem toga pogodovalo razvoju njene licnosti i umetnickog talenta. Svi ti ljudi su voleli prirodu. Uvece, izvlacili bi brojeve i odlazili da spavaju zajedno, nekada tri žene zajedno, nekada muskarac i žena, nekada dve žene i pas. Kombinacija je bilo mnogo, Nini bi se od svega zavrtelo u glavi dok jni mastala o svojim jednomesecnim “drugacijim vikendima”, i onda uvece, san bi postao java i Nina je zaticala sebe kako otkriva misteriju tudjih tela. Cudo prirode, nešto sto ti imaš a drugi imaju isto, samo malo drugacije sa nedokucivim razlikama između muskarca i žene. Nekada bi se sve zavrsilo na tome sto us samo mazili jedne druge kaoda su bebe,, nekada bi se javila pozuda, sve u svemu, svaki put je bilo drugacije i svaki put su deca prirode naucila o sebi i drugima nešto novo.

Izjutra, kamperi bi doruckovali, radosnih, ozarenih lica, ispunjeni dozivljajima koje su ih prozimali do srzi, od kojih bi teško disali kad ih se sete. Odlazili bi dalje u malu sumiciu gde bi grlili drvece i pricali sa cvecem. Mnogi bi plakali, zamislljajuci kako se sjedinjuju sa “Majkom zemljom”. Takvi bi ljubili zemlju, lizali mahovinu ili milovali ilovacu. Dan bi se zavrsio meditacijom, svi bi posedali u krug, drzali se za ruke i cutali.

Sve u svemu, Nina i Misa i nisu živeli bas mnogo srećno. Tek posle tri godine zajednickog zivota Nina je pocela da uziva u telesnom odnosu sa MIsom, proredila je odlaske u Kamp i zatim shvatila da treba da treba da nadje bogatijeg muskarca koji bi joj omohucio da živi bez obaveza i razvija svoj talenat. Nasla jednog zgodnog sponzora koji joj je placao stan pa je bez razmišljanja napustila MIsu koji se potpuno okrenuo Prirodi otisavsi da živi sa Busmanima u pustinji Kalahari gde je brzo postao izvrstan sakupljac, i bio prihvacen od strane plemena. Tamo se i ozenio. Novi način zivota ga je primorao da odustane od vegetarijanskih ideala i da pocne da uziva u belancevinama kakve se mogu naći jedino u pustinjskim skakavcima.

Nina se dalje razvijala kao umetnica i kreativno biće/ Posle godina sukoba uspostavila jeizvrstan odnos sa svojom majkom. Retko koje su dve žene od onih koje su njih dve poznavale bile tako prijateljski raspoložene jedna prema drugoj i imale uvek dovoljno vremena da jedna drugu saslusaju i pored svih obaveza koje im je nametao dinamican zivot.

O da, njih dve su bile prave prijateljice, odlazile bi često u kafic na trgu i dugo i glasno razgovarale o zivotu, duhovnosti i ljubavi. A ljudi koji bi se slučajno zatekli za stolom kraj njihovog kažu da su razgovori bili neobično puni razumevanja i saosecanja za sebe.

MC