Kristalne kugle
   
   1.
   Bila je srećaprava što sam odmrznut kada sam odmrznut... iste one godine kada je daleksonda 992573-aa4 poslala nazad izveštaj da je pronašla dobrozvezdu sa razbijenom kristalkuglom. Bio sam jedan od samo dvanaest životoplih svemiraca u to vreme, pa sam, sasvim prirodno, određen da učestvujem u toj pustolovini.
   U početku ništa nisam znao o tome. Kada je vertiklet stigao, upravo sam se peo obroncima Sicilijanske zaravni, u velikoj dolini u koju je nedavno ledeno doba pretvorilo Sredozemno more što sam ga nekada znao. Sa još pet tek probuđenih Spavača došao sam da kampujem i skitam kroz ovo čudo dok se ne priviknemo na novo doba.
   Predstavljali smo šaroliki izbor iz raznih doba, mada sam ja bio najstariji. Upravo smo se vratili iz obilaska ruševina davno potonule Atlantide, i pešačili smo šumskom stazom pod večernjim sjajem prsten-grada, visoko iznad naših glava. Tokom vekova koje sam proveo u duboksnu, uvećao se svetlucavi, savitljivočvrst industambeni pojas oko našeg sveta. U srednjim geografskim širinama noć je sada bila bleda. Bliže ekvatoru, gotovo da se nije razlikovala od dana, toliko je svetlotraka na nebu bila sjajna.
   Noć više nikada nije ni mogla biti ista onakva kakva je bila u detinjstvu moga dede, pa čak i kada bi se uklonile sve čovekove rukotvorine. Jer od dvadeset drugog veka postojale su Krhotine, i bacale svetlost koja se prelivala tamo gde su nekada bile samo galaksije i zvezde.
   Nije nimalo čudno što se niko nije usprotivio proterivanju noći sa Zemljopovrši. Ljudi na malimtelima mogli su da posmatraju Krhotine, ali Zemljani nisu osećali neku naročitu potrebu da zure u te neprijatne podsetnike.
   Pošto sam tek godinu dana bio odmrznut, još nisam bio spreman čak ni da upitam koji je vek, a kamoli da tražim kakvu prolaznu profesiju za ovaj život. Probuđeni spavači obično su imali na raspolaganju otprilike deset godina za uživanje i istraživanje razlika koje su nastale na Zemlji i u Sunčevom sistemu pre no što bi morali bilo šta da izaberu.
   To se naročito odnosilo na svemirce poput mene. Država - besmrtnija od bilo kog svog gotovo besmrtnog člana - gajila je nostalgičnu naklonost prema nama čudnima, oficirima jedne gotovo izumrle službe. Kada bi se koji svemirac probudio, njega ili nju bi hrabrili da pođe u obilazak izmenjene Tere i traga za neobičnostima, pri čemu im se niko ne bi uplitao u posao. Čak bi mogao da sanja kako istražuje neki novi dobrosvet, na koji nijedan čovek još nije kročio, i da ne udiše isti onaj vazduh koji mu je već toliko puta prošao kroz pluća tokom nebrojenih vekova.
   Očekivao sam da ću nesmetano ići svojim putem ponovnog rađanja. Stoga sam se začudio kada sam te večeri na bokošumi Sicilije ugledao bledo-žućkasti Sol-Vladin vetriklet koji je iznikao iz bedema čipkastih oblaka i krenuo prema logorištu, gde se moja skupina vremeizbačenih lutalica smestila da odrema i neobavezno popriča o događajima od toga dana.
   Svi ustadosmo i stadosmo da ga posmatramo kako se približava. Ostali kamperi sumnjičavo su se zgledali kada je vertiklet krenuo prema nama. Pitali su se ko bi to mogao biti toliko važan da prisili uvek-učtive Svetkompove da se umešaju u naš privatni život, poslavši ovu suzupadalicu ispod brežuljaka Palerma da se parkspusti tamo gde joj nije mesto.
   Zadržao sam za sebe svoja tajna osećanja. Ta stvar je došla po mene. Znao sam to. Ne pitajte me kako. Svemirci jednostavno znaju. I to je sve.
   Mi koji smo bili tamo napolju iza razmrskanih Krhotina Solove razbijene kristalkugle, i spolja gledali žive svetove unutar dalekih ljuštura...mi smo ti koji su prislanjali svoja lica uz staklo radnje sa slatkišima, zureći unutra u ono šta nismo mogli da imamo. Mi smo ti koji su shvatili dubinu naše oskudice i način na koji se Vaseljena našalila s nama.
   Milijardama ljudi - onima koji nikada nisu napustili okrilje Solove blage, žute ljubaznosti - bili su potrebni psiheri da im pričaju o nepopravljivim traumama koje su podnosili. Većina ljudi provlačila se kroz život pateći samo povremeno od velikodepresije, koja se lako lečila, ili završavala konačnom.
   Ali mi svemirci smo zatresli rešetke našeg kaveza. Mi znamo da su naše neuroze posledica velike lakrdije Vaseljene.
   Krenuo sam prema čistini na koju se spuštao Sol-vladin vertiklet. Tako su moji kampdrugovi imali koga da okrive za ovu smetnju. Mogao sam da osetim njihove zažarene poglede.
   Bledo-žućkasta suzapadalica se otvori, i iz nje iziđe jedna visoka žena. Bila je lepa poput kakvog kipa, a ta vrsta stroge lepote nije bila u modi na Zemlji za vreme četiri moja prethodna života. Bilo je očigledno da se nikada nije podvrgla biooblikovanju.
   Iskreno priznajem da je u prvi mah nisam prepoznao, mada smo bili tri puta venčani tokom ovih sporih godinačekanja.
   Prvo što sam uočio, pre svega drugog, bilo je to da je na sebi imala našu uniformu... uniformu Službe koja se "učaurila" (o, zastarelog li izraza!) pre mnogo hiljada godina.
   Srebro na tamno plavom, i oči koje su se slagale s tom bojom... "Elis", prošaptah posle nekoliko trenutaka. "Zar konačno?"
   Ona priđe i uhvati me za ruku. Mora da je znala koliko se osećam slab i napet.
   "Da, Džošua. Jedna od sondi pronašla je još jednu slomljenu ljušturu."
   "Sigurno? Je li u pitanju dobrozvezda?"
   Ona klimnu glavom, očima mi to potvrdivši. Crne kovrdže uokviravale su joj lice, svetlucajući poput traga rakete.
   "Sonda je uključila alarm klase A." Ona se osmehnu. "Svuda oko te zvezde su Krhotine, razmrskane i sjajne poput Oort-neba Sola. Sonda je izvestila da unutra postoji neki svet! Svet koga možemo dotaći!"
   Nasmejah se glasno i privukoh je k sebi. Bilo mi je jasno da kamperi iza mene ne potiču iz vremena u kome se to činilo, jer su počeli užasnuto da mrmljaju.
   "Kada? Kada su stigle te vesti?"
   "Saznali smo to ima već nekoliko meseci, neposredno pošto si se otkravio. Svetkompovi su zahtevali da ti omogućimo godinu dana za buđenje, i ja sam došla čim je ona istekla. Dovoljno smo dugo čekali, Džošua. Moiš Bok vadi sve sadažive svemirce.
   "Džošua, želimo da dođeš. Potreban si nam. Naša ekspedicija kreće za tri dana. Hoćeš li nam se pridružiti?"
   Nije ni trebalo da pita. Ponovo se zagrlismo. Ovog puta morao sam da treptanjem odagnam suze.
   Poslednjih nedelja, dok sam lutao, razmišljao sam o tome čime ću da se bavim u ovom životu. Ali radosti nad radostima, nije mi ni palo na pamet da ću ponovo biti svemirac! Ponovo ću nositi uniformu i dalekputovati prema zvezdama!

2.
   Projekat je bio obavijen velom potpune tajne. Psiheri Sol-Vlade smatrali su da rasa ne bi podnela još jedno razočaranje. Plašili su se epidemije velikodepresije, a nekolicina je čak pokušala da nas spreči da organizujemo ekspediciju.
   Na sreću, Svetkompovi su se prisetili svog obećanja. Mi svemirci smo se davno složili da prekinemo sa istraživanjima i pothranjivanjem ljudskih nada tako što bismo i dalje pokušavali. Za uzvrat, odaslata je milijarda robota daleksondi, i nama je obećano da ćemo moći da istražimo svaki izveštaj o razbijenim ljušturama koji one pošalju.
   Kada smo Elis i ja stigli na Haron, ostali su već gotovo završili sa proverom broda koji je trebalo da uzmemo. Nadao sam se da ćemo dobiti Roberta Rodžersa ili Ponsea de Leona, brodove kojima sam nekada komandovao. Ali umesto njih izabrali su starog Pelenora. Taj brod biće dovoljno velik za ono što smo imali na umu, ali ne i nezgrapan.
   Tegljači Sol-Vlade ukrcavali su deset hiljada telesa još dok je šatl koji je prevozio Elis i mene prolazio pored Plutona i otpočeo da manevriše radi spajanja. Ovde napolju, na deset procenata puta do Ruba, Krhotine su blistale svetlosjajem neverovatnih boja. Pustio sam Elis da pilotira, i zagledao se napolje u sjajne delove Solove razbijene kristalkugle.
   Kada je moj deda bio dečak, na Haronu je bilo isto ovako živo. Hiljade uzbuđenih muškaraca i žena okupili su se tada oko asteroidnog broda veličine pola kakvog omanjeg meseca, ukrcavajući prave arke budućih kolonista punih nade, njihove životinje i njihove potrebštine.
   Ti rani istraživači znali su da nikada neće ugledati svoje konačno odredište. Ali nisu bili tužni. Nisu patili od velikodepresije. Ti ljudi krenuli su u svom tako-primitivnom prvom zvezdanom brodu puni nade za svoje prapraunuke - i za svet za koji su pomoću svojih osetljivih teleskopa utvrdili da je zelen i prijatan, i da kruži oko zvezde Tau Ceti.
   Deset hiljada godinačekanja kasnije, bacih pogled na mamutsko Haronovo pristanište iznad kojeg smo prolazili. Dole su ležali mnogobrojni redovi usidrenih zvezdanih brodova. Tokom milenijuma, sagrađeno ih je na hiljade, od generacijskih brodova i hiberna-tegljača do probijača-otpremnika i velikogizdavih crvorupih-obrušivača.
   Svi su oni ležali tamo dole, svi osim onih nekoliko koji su bili uništeni, ili čija se posada ubila iz očajanja. Svi su se vratili na Haron, i svi su pretrpeli neuspeh.
   Posmatrao sam najdrevnije trupove, generacijske brodove, i razmišljao o onom danu iz dedine mladosti, kada je Tragač radosno prešao preko Ruba i sudario se pri brzini od jednog procenta brzine svetlosti sa unutrašnjom stranom Solove kristalkugle.
   Ta prvoposada nikada nije saznala šta ih je pogodilo.
   Upravo su prolazili kroz najudaljenije plićake Solarnog sistema... Oortov oblak, u kome su milijarde kometa strujale poput snežnih pahulja van snažnog domašaja Sunca.
   Tragačevi uređaji tragali su kroz redak oblak, dodirujući izdvojene strujeće lopte leda. Budući kolonisti nameravali su da se bave naukom za vreme dugog putovanja. Među pitanjima koje su nameravali da reše nalazilo se i ono o tajni mase kometa.
   Astronomi su se vekovima pitali zašto su praktično sva ta ledena tela otprilike iste veličine... nekoliko milja u prečniku?
   Uređaji Tragača brazdali su svemir tragajući za znanjem. A njegovi piloti nisu znali da će požnjeti Šalu Bogova.
   Kada se sudario sa kristalkuglom, ona je suknula zajedno sa njim na daljinu od više svetlosnih minuta. Tragač je imao vremena da na brzinu laseremituje poruku nazad na Zemlju. Znali su samo da se dešava nešto čudno. Nešto je počelo da ih razdire, kao da se samo tkanje svemira kidalo!
   A onda se kristalkugla razbila.
   A tamo gde se nekada nalazilo deset milijardi kometa sada ih je bilo deset kvadriliona.
   Niko nikada nije pronašao olupinu Tragača. Možda je ispario. Gotovo polovina ljudske rase izginula je u borbi protiv kometa, i u vreme kada su planete ponovo bile bezbedne, mnogo vekova kasnije, Tragača već odavno nije bilo.
   Nikada nismo saznali kako, kakvom slučajnošću su uspeli da rascepe školjku. Ima još onih koji zastupaju mišljenje da posada uopšte nije ni znala za postojanje kristalkugli i da im je to omogućilo da postignu ono što od tada izgleda nemoguće.
   Sada Krhotine osvetljavaju nebo. Sol sija unutar oreola svetlosti, koji odbija deset kvadriliona kometa... to je znak jedine dobrozvezde dostupne čoveku.
   "Ulazimo", reče Elis. Uspravih se u svom sedištu i zagledah u njene okretne prste koji su poigravali po kontrolnoj tabli. A onda ugledasmo Pelenora.
   Velika kugla sumorno je sijala pri svetlosti Krhotina. Prostor oko nje već je podrhtavao od nimbusa njenih pogona.
   Sol-Vladini tegljači završili su sa utovarom kolonista i odlazili. Nećemo morati mnogo da se brinemo o deset hiljada telesa za vreme naše misije, tako da će nama dvanaestorici svemiraca ostati dovoljno vremena za istraživanja. Ali ako se pokaže da ta dobrozvezda odista obasjava pristupačan dobrosvet, probudićemo muškarce i žene iz ledosna i prebaciti ih na njihov novi dom.
   Nema sumnje da su Svetkompovi vodili računa pri izboru spavača koji bi mogli postati budući kolonisti. Pa ipak, naređeno nam je da nijednog od njih ne budimo dok ne budimo sigurni da je moguće osnovati koloniju. Možda će se pokazati da je i ovo putovanje samo još jedno u nizu razočarenja, a u tom slučaju telesa nikada neće saznati da su prevalili put od dvadeset hiljada parseka u oba pravca.
   "Pristanimo već jednom", rekoh nestrpljivo. "Hoću da krenem."
   Elis se nasmeši. "Uvek si nestrpljiv. Svemirac nad svemircima. Predahnimo dan ili dva, Džošua. Ubrzo ćemo napustiti gnezdo."
   Nije imalo smisla podsećati je da sam ja čekao duže od nje... duže od gotovo bilo kog drugog ljudskog bića koje je još bilo u životu. Zadržah svoj nemir za sebe i nastavih da slušam muziku sfera u svojoj glavi.

3.
   U moje doba postojala su četiri poznata načina da se Ajnštajn prevari, i dva načina da ga se namagarči. Na našem putovanju Pelenor ih je sve upotrebio. Išli smo zaobilaznim putem, od crvorupe do kvantumtačke do kolapsara. Kada smo stigli, zapitao sam se kako je duboksonda uspela da stigne tako daleko, i još da se vrati, sa svojim vestima.
   Njen pronalazak nalazio se u obližnjoj manjoj galaksiji, Vajar. Da stignemo tamo trebalo nam je dvanaest brodskih godina.
   Na našem putu prošli smo pored bar dve stotine dobrozvezdi, koje su sijale vreložuto, bile stabilne i usamljene. Kod svake od njih bilo je znakova da unaokolo kruže planete. Nekoliko puta prohujali smo dovoljno blizu da na brzinu ugledamo, kroz naše superskope, sjajne plave vodosvetove, koji su izazovno kružili poput zavodnica, zauvek van našeg domašaja.
   U prošlosti bismo takva mesta unosili u kartu, uzbuđeno se zadržavajući gotovo na rubu opasnozone, proučavajući zemljolike svetove pomoću naših uređaja. Pažljivo bismo ih uneli u kartu, za onaj dan kada će čovečanstvo naučiti da ono što je Tragač slučajno postigao, uradi svesno.
   Konačno smo se zaustavili i zadržali nešto duže na jednom mestu i to na dva svetlosna dana od jedne dobrozvezde... malo izvan njene kristalkugle. Možda smo bili glupi što smo prišli tako blizu, ali nismo mogli da odolimo. Jer sa vodosveta unutar nje dopirali su modulisani radio talasi!
   Bila je to tek četvrta tehnološka civilizacija ikada pronađena. Proveli smo jednu uzbudljivu godinu u postavljanju robotskih posmatrača i rikordera, ne bi li proučili ovaj fenomen.
   Ali nismo se trudili da uspostavimo kontakt. Do sada smo već naučili šta bi se dogodilo. Svaka sonda koju bi poslali unutra sudarila bi se sa kristalkuglom ove dobrozvezde. Bila bi smrskana, na nju bi se sa svih strana okomio led dok ne bi bila uništena i skrivena ispod megatona vode... novorođena kometa.
   Ne bi pomoglo ni da usmerimo unutra bilo kakav zrak, jer bi on izazvao sličnu reakciju, stvorivši odbijajuće ogledalo koje blokira sva nastojanja da se stupi u vezu sa lokalnim življem.
   Ali mogli smo da osluškujemo njihove veze. Kristalkugla je predstavljala jednosmernu prepreku koja je modulisala svetlost, radio-talase i svu vrstu inteligencije. Ali propuštala je buku koju je stvarao lokalni živalj.
   Ovog puta, ubrzo smo zaključili da je reč o još jednoj rasi-košnici. Ta stvorenja uopšte nije zanimalo putovanje kroz svemir, niti su imala bilo kakvu predstavu o tome. Razočarani, ostavili smo posmatrače i požurili dalje.
   
   Naš cilj se jasno ukazao čim smo mu se približili na nekoliko svetlosnih nedelja. Uzbuđenje je poraslo kada smo otkrili da sonda nije lagala. Zaista je bilo reč o jednoj dobrozvezdi... stabilnoj, staroj, bez pratilaca.... a njen prijateljski, žuti sjaj prolamao se kroz bledi, treperavi oreol od deset kvadriliona snežnopahulja... njenu razbijenu kristalkuglu.
   "Postoji čitava svita planeta", objavi Jen Čing, naš kosmofizičar. Šake su mu pipkale po holistanku, dodirujući u mraku ono što su brodski uređaji bili u stanju da dešifruju sa ove daljine.
   "Mogu da osetim tri gasna džina, otprilike dva miliona asteroidnih malotela i..." ostavio nas je da čekamo dok je pažljivo opipavao da bi bio potpuno siguran "... tri malosveta!"
   Počesmo da kličemo. Ovi brojevi ulivali su nam nadu da bar jedna od stenovitih planeta kruži unutar životzone.
   "Da vidimo... Ovde postoji jedan malosvet koji ima..." Jen izvuče šaku iz rezervoara. Gurnu prst u usta i trenutak ga tamo zadrža, prevrćući očima kao kakav poznavalac koji kuša dobro vino.
   "Vode." On zamišljeno coknu. "Da! Mnogo vode. Osećam i život. Standardni ugljenoživot na bazi adenina. Hmmm. U stvari, hlorofilni je i levoruki!"
   U tom uzbuđenom, radosnom brbljanju koje je usledilo, Moiš Bok, naš kapetan, morao je da viče da bi ga čuli.
   "U redu! Narode! Očigledno niko od nas neće tako skoro imati prilike da spava. Životonaučniče Taiga, jeste li pripremili spisak telesa za kravljenje u slučaju da smo pronašli dobrosvet?"
   Elis izvuče spisak iz džepa. "Spreman je, Moiš. Tu su biolozi, tehničari, planetolozi, kristalografi..."
   "Bilo bi dobro da probudiš i nekoliko arheologa i Kontaktera", dodade suvo Jen.
   Okrenusmo se i videsmo da su mu šake ponovo bile u holistanku. Na licu mu je poigravao sneni izraz.
   "Našoj civilizaciji bilo je potrebno tri hiljade godina da dovede naše asteroide u orbite optimalne za svemirske kolonije. Ali u poređenju sa ovim sistemom, mi smo amateri. Svako malotelo koje kružilo oko ove zvezde je preoblikovano. Marširaju u krug poput drevnih vojnika na vežbalištu. Nikada nisam ni pomišljao da postoji tako razvijen inžinjering.
   Moiš upre pogled u mene. Pošto sam bio izvršni oficir moja je dužnost bila da se borim za brod, ako se Pelenor nađe u nevolji... i da ga uništim u slučaju da ne možemo izbeći zarobljavanje.
   Odavno smo došli do jednog zaključka. Ako su dobrozvezde bez kristalkugli retke i ako o njima sanjari frustrirano čovečanstvo, to isto možda važi i za neku drugu rasu koja je putuje među zvezdama. Ako je neki drugi narod uspeo da se probije iz svoje školjke, i sada tumara unaokolo, poput nas, u potrazi za novom otvorenom dobrozvezdom, šta bi ta rasa pomislila kada bi otkrila naš brod?
   Znam šta bismo mi pomislili. Pomislili bismo da je uljez morao doći odnekud... sa neke otvorene dobrozvezde.
   Moj zadatak je bio da se postaram da niko nikada ne isprati Pelenor nazad do Zemlje.
   Klimnuh svom pomoćniku, Joko Murukami, koja krenu za mnom do oružkugle. Otkrismo tablu za gađanje i stadosmo da čekamo dok je Moiš izdavao naređenja da Pelenor obazrivo krene napred.
   Joko je zamišljeno posmatrala tablu. Očigledno je sumnjala u efikasnost čak i mega-teravat lasera protiv tehnologije kakvu nam je Jen opisao.
   Slegnuh ramenima. Ubrzo ćemo saznati. Moja dužnost se završila onog trenutka kada sam okrenuo prekidač za oružje i uhvatio se za naš samouništivač koji će se aktivirati u slučaju da ja poginem. U narednim časovima pažljvo sam pratio razvoj događaja, ali nisam mogao da odagnam daleksećanja.
   

4.
   U vremenu pre zvezdobrodova... pre no što je Tragač probio Solovu ljusku i podstakao dvovekovni Kometrat... čovečanstvo je zapalo u nevolju zbog koje su mislioci iz tih ranih dana probdeli mnoge noći.
   Kada su usavršeni teleskopi, kada su biolozi počeli da shvataju pa čak i da kroje život, sve više ljudi podizalo je pogled prema nebu i postavljalo pitanje: "Do đavola, gde su ostali?"
   Velike kamere postavljene na Mesec pronalazile su planete oko obližnjih žutih sunaca. Bili su to pokazivači tragova života čak i u slabim spektrima dvadeset prvog veka. Filozofi su izvodili nervozne proračune kako bi pokazali da galaksije mora da vrve od svetova na kojima postoji život.
   Ali dok su pripremali naše prve zvezdobrodove, dubokmislioci počeše da se pitaju. Ako je tako lako putovati među zvezdama kao što se pokazalo da jeste, zašto onda plodne zvezde već ne naseljava neko drugi?
   Konačno, mi smo se spremali da krenemo napolje i kolonišemo ih. Uzevši u obzir čak i krajnje skromnu procenu stope širenja, bilo je izvesno da ćemo ispuniti celu galaksiju ljudskim naseljima tokom nekoliko miliona godina.
   Ali zašto se to već nije dogodilo? Zašto nismo naišli ni na kakav nagoveštaj saobraćaja između zvezda? Zašto nikada nije otkrivena galaktička komunikaciona radio-mreža?
   Još je više zbunjivalo to što nije postojao apsolutno nikakav dokaz da je Zemlja u prošlosti bila kolonizovana. U to vreme već smo bili prilično uvereni da naš svet nikada nije ugostio posetioce sa drugih svetova.
   Kao prvo, trebalo je uzeti u obzir istoriju prekambrijuma.
   Pre doba reptila, pre riba, trilobita, pa čak i ameba, na Zemlji je proteklo dve milijarde godina tokom kojih su jedini oblik života bili primitivni jednoćelijski organizmi bez jezgra... prokariote... koje su se lagano borile da izmisle osnovnu strukturu života.
   Nikakvi tuđinci-kolonisti nisu posetili Zemlju za sve to vreme. To pouzdano znamo, jer da jesu, i sami otpaci koje bi zakopali, izmenili bi istoriju života na našoj planeti. I sasvim mala količina mokraće ispunila bi okeane višim oblicima života koji bi nadvladali naše male primitivne pretke.
   Dve milijarde godina, a niko nas nije kolonizovao... a zatim mukla praznina radio-talasa... filozofi iz dvadeset prvog veka zvali su je Velika tišina. Nadali su se da će zvezdobrodovi pronaći odgovor.
   A onda je već prvi brod, Tragač, nekako uspeo da smrska kristalkuglu za koju nismo ni znali da postoji, i nesvesno nam razjasnio tu tajnu.
   Za vreme Kometrata nismo imali baš mnogo vremena za filozofska razmišljanja. Rođen sam za vreme te borbe, i proveo sam prvih sto godina života u neskladnim vrištavim malobrodovima, razarajući i sprovodeći ledenlopte koje bi, da su ostavljene na miru, pale i razorile naše krhke svetove.
   Mogli smo tada da dozvolimo da Zemlja propadne. Konačno, više od pola čovečanstva u to vreme živelo je u svemirskim kolonijama, koje se mogu lakše zaštititi od bilo koje statične planete.
   To bi bilo logično. Ali čovečanstvo pomalo poludi kada Zemljomajci zapreti opasnost. Žitelji opasača pokrenuli su čitave milionske gradove preprečivši njima putanje nadirućih ledenkugli samo da bi spasili jedan masivan svet koji su poznavli jedino iz knjiga i viđali kao bledi, plavi treptaj u tami. Psiherima je trebalo dosta vremena da shvate zašto. U to vreme činilo se da je u pitanju neka vrsta božanskog ludila.
   Rat je konačno dobijen. Komete su pripitomljene i ponovo smo počeli da gledamo napolje. Sagrađeni su novi zvezdobrodovi, bolji od onih prethodnih.
   Morao sam da čekam na zaposlenje dok dvanaesti brod nije bio izgrađen, i to čekanje mi je spasilo život.
   Prvih sedam brodova je izgubljeno. Sudeći na osnovu pompeznih izveštaja koje su slali, kada bi se spiralno približili divnim zelenim svetovima koje su pronašli, zarili bi se u kristalkugle koje nisu primetili i one bi ih uništile.
   Za razliku od Tragača, oni ništa nisu postigli... sem što su umrli. Kristalkugle su ostajale i pošto bi brodovi bili ledozdrobljeni u komete.
   Svi smo mi gajili takve nade... mada su se oni koji su se sećali Tragača, pomalo i brinuli. Činilo se da čovečanstvo može konačno slobodno da diše! Nameravali smo da podmetnemo jaja i u tuđa gnezda i da se po prvi put osetimo sigurnima. Više nikada ne bismo morali da se plašimo prenaseljenosti, guranja ili stagnacije.
   A onda, odjednom, nade su potonule... zbrisane pred onim nevidljivim, smrtonosnim kuglama.
   Bili su potrebni vekovi da naučimo samo kako da detektujemo te smrtozone! Kako, pitali smo se. Kako je Vaseljena mogla da bude tako perverzna? Je li u pitanju neka velika šala? Šta su predstavljale te čudovšne barijere koje su protivrečile svom znaju o fizici do koga smo došli, i koje su nas sprečavale da se dočepamo divnih malosvetova koje smo toliko priželjkivali?
   Jedno tri veka čovečanstvo je bilo pomalo ludo.
   Propustio sam najgore godine velikodepresije. Sa jednom grupom pokušavao sam da proučim kuglu oko Tau Cetija. Kada sam se vratio, red je donekle ponovo bio uspostavljen.
   Ali vratio sam se u Solarni sistem koji je očigledno izgubio jedan delić svog srca. Mnogo je vremena prošlo pre no što sam ponovo čuo da se neko od srca smeje, na zemlji ili na njenim malotelima.
   I ja sam otišao u krevet i navukao prekrivač preko glave i prespavao nekoliko stotina godina.

5.
   Cela posada je s olakšanjem odahnula kada mi je kapetan Bok naredio da isključim sigurnosne uređaje. Konačno sam odvojio šaku od svog prekidača za mrtvaca i ustao. Napetost se pretvorila u niz drhtaja, i Elis je morala da me drži dok ponovo nisam bio u stanju da se stojim na nogama. Moiš nam je naredio da prekinemo uzbunu jer je sistem dobrosunca bio prazan.
   Da budem tačniji, sistem je vrveo od života, ali ne inteligentnog.
   Veći asteroidi imali su veličanstvene, samodovoljne ekosisteme koji su upijali Sunčevu svetlost ispod velikih prozora. Dvadeset meseca zaklanjalo je ogromne šume ispod ogromnih kupola. Ali nije bilo nikakvog saobraćaja, nikakvih radio ili svetlosnih poruka. Jenovi detektori nisu otkrili rad nikakvih mašina, niti dodir misli analitičkih bića.
   Ježili smo se dok smo se probijali kroz te prolaze civilizovane na način malotela. Do sada smo izvodili takve manevre jedino u poznatom prostoru Solsistema.
   Tokom tih prvih vekova posle kristalne krize, neki muškarci i žene i dalje su verovali da bi bilo moguće živeti među zvezdama. Uglavnom su to bili žitelji pojaseva, koji su na sav glas tvrdili da su planete ionako prljava, teška mesta. Kome su onda bile potrebne?
   Otišli su do lošozvezda... crvenih džinova i sićušnih crvenih patuljaka, čvrsto povezanih binarnih sistema i nestabilnih sunaca. Lošozvezde nisu štitile kristalkugle. Budući kolonisti pronašli su pokretne grudvice materije u blizini sunaca, te podigli gradove malotela po ugledu na one kod kuće.
   Svi ti pokušaji propali su već posle nekoliko pokolenja. Kolonisti su jednostavno gubili zanimanje za razmnožavanje.
   Psiheri su se konačno složili da je tome razlog božansko ludilo koje nam je omogučilo da dobijemo Kometrat.
   Jednostavno rečeno, muškarci i žene mogu da žive na asteroidima, ali moraju da znaju da negde u blizini postoji neki plavi svet... moraju da ga vide na svom nebu. Nema sumnje da nam je to u krvi, jednostavno ne možemo tek tako otići u svemir i tamo živeti sasvim sami.
   Moramo imati vodosvetove, ako želimo da Vaseljena postane naša.
   Vodosvet ovog sistema nazvali smo Potraga, po zveri koju je tako dugo tražio kralj Pelenor, po kome je nazvan naš brod. Sijao je plavim i smeđim tonovima, pod čistim belopovojem oblaka. Satima smo samo kružili iznad njega i jednostavno plakali.
   Elis je probudila deset telesa... čuvene naučnike koji neće doživeti slom kada ponovo u njima podgrejemo nadu, bar su tako smatrali Svetkompovi.
   Posmatrali smo ih dok su se smenjivali ispred panoramskog prozora, a suzeradosnice im tekle niz lica, i mi im se pridružismo u plakanju.

6.
   Pelenor teško da je bio dorastao zadatku da sam ispita ovaj sistem. Čitavu godinu proveli smo u osposobljavanju i prilagođavanju nekoliko drevnih brodova koje smo pronašli kako lebde iznad naše planete, kako bi se ekipe mogle razići na razne strane i ispitati sve udaljene uglove ovog sistema.
   Na drugu godišnjicu, stotinu biologa letimično je pregledavalo površinu Potrage. Oni su uzbuđeno geneskenirali lokalnu floru i faunu i već su prilagođavali Zemljobiljke ekosistemu ne narušavajući njegovu ravnotežu. Uskoro će početi to da rade i sa životinjama iz naših generezervoara.
   Inženjeri koji su izučavali malotela uzbuđeno su izjavili da bi mogli da osposobe životomašine koje je prethodna rasa ostavila za sobom. Od samog početka tamo napolju je bilo mesta za milijardu kolonista.
   Ali ipak smo sa najvećim nestrpljenjem iščekivali izveštaj arheologa. Njima sam pomagao u pauzi između dva leta. Pridružio sam im se kod prašnjavih ruševima Starograda, na ivici Dugodoline, spajajući gomile artefakata koje je trebalo uneti u kataloge i polako analizirati.
   Saznali smo da su urođenici sebe nazivali Nataralima. Bili su nam slični onoliko koliko smo to mogli i očekivati... hodali su na dve noge, imali devet prstiju, i čudna lica.
   Pa ipak, čovek bi se navikao na ta njihova lica kada bi dovoljno dugo zurio u njihove kipove i slike. Čak sam počeo da zapažam tanane facijalne razlike i delikatne nijanse osećanja u njihovim izrazima. Kada smo prodrli u tajne jezika, saznali smo ime njihove rase i neke od njihovih priča.
   Za razliku od nekoliko tuđinskih inteligencija koje smo posmatrali iz daljine, Natarali su bili individualci i istraživači. I oni su se raširili po svom planetarnom sistemu posle duge svetovezane istorija, šarolike i dobrološe kao i naša.
   Kao i mi i oni su imali dva sukobljena sna. Žudeli su za zvezdama, za prostorom u kome bi se širili. A takođe su žudeli za drugim licima, za susedima.
   U vreme kada su sagradili zvezdobrod... svoj prvi... odustali su od ideje o susedima. Nisu našli nikakav znak da je iko ikada posetio njihov svet. Do njih sa zvezda ništa nije dopiralo sem tišine.
   Pa ipak, kada su bili spremni, lansirali su svoj prvobrod prema preostalom snu... Prostoru.
   I posle nekoliko nedelja od lansiranja, kristalkugla njihovog sunca se razbila.
   
   Dve nedelje smo proveravali prevod. Pa onda opet.
   Već milenijum pokušavamo da uništimo te pogubne prepreke oko dobrozvezda... pokušavamo namerno da ponovimo ono što je Tragač uspeo slučajno. A sada smo dobili odgovor!
   Natarali su, isto kao i mi, uspeli da unište samo jednu kristalkuglu. Svoju vlastitu. Ustrojstvo je bilo istovetno, sve do Kometrata koji je potom gotovo uništio njihovu naprednu civilizaciju.
   Zaključak se nametao sam po sebi. Smrtobarijere su se mogle uništiti, ali jedino iznutra!
   A baš kada smo počeli da se navikavamo na tu ideju, arheolozi su iskopali Obelisk.
   

7.
   Naš vrhunski lingvista, Garsija Kardenas, voleo je da bude dramatičan. Kada smo ga Elis i ja posetili u njegovom kampu u podnožju tek otkopanog spomenika, zahtevao je da razgovor o njegovom pronalasku odložimo za naredni dan. On i njegovi partneri pripremili su naročiti obrok za nas, i podigli čaše da nazdrave Elis.
   Ona je ustala, primila čestitke sasvim prisebno, a zatim nastavila da tetoši našu bebu.
   Stare navike se teško gube, tako da je svega nekoliko žena do sada uspelo da raskine nekoliko vekova staru biopovratnuspregu da se ne pari. Elis je bila među prvima koje su reaktivirale jajnike i rodila dete za naš novi svet.
   Nije da sam bio ljubomoran. Konačno, uživao sam u tek nešto manjoj slavi oca. Ali postajao sam nestrpljiv zbog sveg tog hvalisanja. Osim Moiša Boka, ja sam ovde verovatno bio najstarije ljudsko biće... dovoljno star da se sećam vremena kada su ljudi gledali na decu kao na nešto sasvim normalno te su stoga imali vremena za druge stvari kada bi iskrslo nešto važno!
   Konačno, kada je proslava počela da jenjava, Garsija Kardenas mi klimnu i odvede me iza šatora. Krenusmo nejasnom stazom koja je vodila niz padinu do iskopina, pri svetlosti prstena malih svetlotela koje su Natarali ostavili da večno borave iznad ekvatorijalnog neba Potrage.
   Konačno stigosmo do jednog svetlog zida od neke legure koji se uzdizao visoko iznad naših glava. Bio je napravljen od materijala koji su naši tehničari tek počeli da analiziraju i koji je bio gotovo neosetljiv na protok vremena. Na njemu su bili duboko urezani znaci koji su svedočili o poslednjim danima Natarala.
   Dobar deo te priče saznali smo iz drugih prevedenih zapisa. Ali kraj je i dalje predstavljao tajnu i ne baš mali razlog za nerviranje. Da nije reč o kakvoj užasnoj pošasti? Nisu li se možda inteligentne mašine na kojima se zasnivala njihova, a sada se zasniva i naša civilizacija, pobunile i pogubile svoje gospodare? Nije li im izmakla kontroli njihova prefinjena bioinženjerska tehnologija?
   Međutim, znali smo da su Natarali patili. Kao i ljudi, i oni su otišli napolje i otkrili da je Vaseljena pred njima zatvorena. Oba njihova velika sna... o dobromestima na koja bi se proširili i o drugim umovima koje će sresti... bila su razbijena poput smrtokugle oko njihove vlastite zvezde. Isto kao i ljudi i oni su proveli dugo vremena u nekoj vrsti ludila.
   Kardenas mi je obećao da ću odgovore naći u dubokoj tami iskopina.
   Dok je pripremao svoje uređaje, osluškivao sam zvuke okolne šumodžungle. Ovaj svet je vrveo životom. Bilo je tu divnih, složenih stvorenja; neka od njih bila su potpuno prirodna, a neka su očigledno predstavljala rezultat pametnog biooblikovanja. U njihovim stvorenjima, u njihovoj umetnosti i arhitekturi, u samom razlogu što su gotovo očajavali, osećao sam moćnu bliskost sa Nataralima. Pretpostavljam da bih ih voleo.
   Bilo mi je drago što uzimam ovaj svet za čovečanstvo, jer on bi mogao predstavljati spas za moju vrstu. Pa ipak, bilo mi je žao što je ona druga rasa nestala.
   Kardenas mi dade znak da priđem holistanku koji je postavio u podnožju Obeliska. Kada zavukosmo šake u tamu, na pročelju monolita pojavi se svetlost. Put kojim se kretala svetlost mi smo opipavali i pri tom osećali strast poslednjih dana Natarala.
   Udarih po finopodešenoj, mekorezonentnoj površini. Kardenas me povede i ja osetih Krajvremena onako kako su Natarali želeli da ga se oseti.
   
   Kao i mi, i Natarali su prošli kroz jedno dugačko razdoblje gorčine, čak mnogo duže od onoga kroz koje smo mi do sada prošli. Njima je, zaista, izgledalo kao da je Vaseljena velika ružna šala.
   Posvuda među zvezdama nailazili su na život. Ali inteligencija je nastajala samo u retkim prilikama i sporo se razvijala se uz mnoštvo pogrešnih početaka. A tamo gde bi nastala, to je često bilo u obliku koji nije priželjkivao svemir ili druge planete.
   Ali da kristalkugle nisu postojale, ona retka mesta gde su se razvila bića sposobna za putovanja među zvezdama bi se širila. Vrste poput naše bi se razmnožile i verovatno stupile u međusobni kontakt umesto da zauvek istražuju među zrncima peska. Kakva starija rasa mogla bi da stigne tamo gde je neka druga tek začeta i da joj pomogne da prebrodi neke od kriza...
   Da kristalkugle nisu postojale...
   Ali to nije bilo suđeno. Bića sposobna da putuju među zvezdama nisu mogla da se razmile, jer su se kristalkugle mogle razbiti samo iznutra! Kakav je to samo okrutan svemir bio!
   Ili su bar tako Natarali mislili.
   Ali oni nisu odustali. Posle mnogo vekova provedenih u lovu na kakvu čudesnu dobrozvezdu, njihove daleksonde pronašle su pet vodosvetova nezaštićenih smrtobarijerama.
   Šaka kojom sam opipavao uzdrhta kada naiđe na koordinate tih pristupačnih planeta. Stegnu mi se grlo pri pomisli na veličinu poklona koji nam je dat na ovom obelisku. Ne čudim se što me je Kardenas primorao da čekam! I ja ću odugovlačiti kada to budem pokazivao Elis.
   Ali, zapitah se, kuda su Natarali otišli? I zašto? Moral im se sigurno podigao kada im je odjednom na raspolaganju bilo šest svetova!
   Na Obelisku je postojalo jedno zbunjujuće mesto... govorilo je o crnim rupama i vremenu. Stalno sam iznova opipavao to mesto, dok je Kardenas posmatrao moje reakcije. Konačno sam razumeo.
   "Veliko Jaje!" povikah. Otkriće pet dobrosvetova izbledelo je pred otkrićem onoga što se dogodilo.
   "Da li kristalkugle za to služe?"
   Nisam mogao da poverujem.
   Kardenas se osmehnu. "Potraži u tome teleologiju, Džošua. Nema sumnje da bi barijere mogle predstavljati ruku tvorca na delu. Ali isto tako sve to može biti i slučajnost, pre nego neki veliki projekat.
   Ovo je sve što znamo. Da nema kristalkugli ni mi ne bismo postojali. Inteligencija bi bila mnogo ređa nego što već jeste. A zvezde bi gotovo bile beživotne.
   Proklinjali smo kristalkugle deset hiljada godina", Kardenas uzdahnu. "Natarali mnogo duže... dok konačno nisu shvatili."

8.
   Da kristalkugle nisu postojale...
   Cele noći razmišljao sam o tome, dok sam zurio u treperavu, bledu svetlost lebdećih Krhotina, kroz koje su one svetlije zvezde i dalje sijale.
   Da kristalkugle nisu postojale, onda bi u svaku galaksiju stigla prva rasa zvezdotrgovaca. Čak i kada bi većina inteligencija ostala kod kuće, pre ili kasnije bilo bi neizbežno da se pojavi kakva kolonizatorska vrsta.
   Da kristalkugle nisu postojale, prvi takvi zvezdotrgovci bi krenuli i pokupili sve svetove koje bi pronašli. Naselili bi sve vodosvetove i civilizovali sva malotela oko svake usamljene dobrozvezde.
   Dva veka pre no što smo otkrili našu kristalkuglu, mi ljudi počeli smo da se pitamo zašto se to nikada nije Zemlji dogodilo. Zašto, tokom tri milijarde godina nijedna rasa nalik na našu nije došla i kolonizirala Zemlju koja je bila "posed kakav se samo poželeti može"?
   Otkrili smo da je to zbog smrtobarijere koja opasuje Sol, i koja je štitila naše primitivne, male pretke od mešanja sa strane... što je omogučilo našem svetu da odraste u miru i izdvojenosti.
   Da nije bilo kristalkugli onda bi prvi zvezdotrgovci ispunili galaksiju, možda i Vaseljenu. To je ono što bi mi učinili, da nije bilo prepreka. Istorije tih svetova zauvek bi bile izmenjene. I nema načina da se zamisli smrt-verovatnoća koja bi iz toga proistekla.
   I tako, barijere su štitile svetove dok ne bi razvili život sposoban da razbije ljušture iznutra.
   Ali u čemu je bila poenta? Kakva korist od toga da se zaštiti nešto mlado, ako će ono kada odraste postati ogorčeno i usamljeno?
   Zamislite kako je bilo prvoj rasi zvezdotrgovaca. Da su bili strpljivi kao Jov, opet ne bi pronašli nijednu dobrozvezdu koju bi mogli da prisvoje. Sve dok i drugo jaje ne prsne, neće imati susede sa kojima mogu da razgovaraju.
   Nema sumnje da ih je očajanje zahvatilo mnogo pre toga.
   A sada je nama, čovečanstvu, stajalo na raspolaganju šest predivnih svetova. Ako i nismo mogli da se sretnemo sa Nataralima, mogli smo bar da čitamo njihove knjige i da ih na taj način upoznamo. A iz njihovih temeljitih zapisa mogli smo da saznamo o još starijim rasama koje su sa ostalih pet dobrosvetova krenule u usamljenu Vaseljenu.
   Možda će Vaseljena za još milijardu godina mnogo više podsećati na naučnofantastične sheme iz dana moga dede. Možda će tada trgovina orati zvezdostaze između zaposlenih, pričljivih svetova.
   Ali i mi smo, poput Natrala, poranili. Prokleti smo, da ako još budemo tada postojali, predstavljamo StarijuRasu.
   Još jednom pogledah prema sazvežđu koje smo nazvali Feniks, prema kojoj su Natarali otišli pre mnogo miliona naših godina. Nisam mogao da vidim tamnu zvezdu prema kojoj su krenuli. Ali tačno sam znao gde se nalazi. Ostavili su nam podrobna uputstva.
   Zatim se okrenuh i uđoh u šator koji sam delio sa Elis i našim detetom, ostavivši zvezde i Krhotine za sobom.
   Sutra će biti naporan dan. Obećao sam Elis da bismo mogli započeti gradnju kuće na obronku brda nedaleko od Starograda.
   Ona nešto snoreče i sklupča se blizu mene kada sam se uvukao u krevet. Beba je mirno spavala u kolevci nekoliko stopa od nas. Držao sam Elis u naručju i lagano disao.
   Ali san mi je postepeno dolazio na oči. Nisam prestajao da razmišljam o onom što su nam Natarali poklonili.
   Ispravka... onome što su nam pozajmili.
   Mogli smo da iskoristimo njihovih šest svetova, pod uslovom da budemo nežni prema njima. To su bili isti oni uslovi koje su oni prihvatili kad su preuzeli četiri sveta koja su odavno bili napustili Lap-Klenoi, njihovi prethodnici na usamljenim zvezdoputevima... i na koje su pristali Lap-Klenoi kada su nasledili tri sveta Tvuzuna...
   Sve dok u nama bude primarna želja da se širinaseljujemo ti svetovi su bili naši kao i svi drugi na koje naiđemo.
   Ali jednog dana će se i kod nas izmeniti ono što nam je najglavnije. Više nam glavna preokupacija neće biti prostor. Sve više i više, a Natarali su to shvatili, počećemo da razmišljamo o usamljenosti.
   Znao sam da su u pravu. Jednog dana moji pra-pra-enti potomci shvatiće da više ne mogu da podnose Vaseljenu u kojoj se ne čuju drugi glasovi. Odvojiće se od ovih predivnih svetova, pokupiti celo pleme i krenuti prema tamnozvezdi.
   Tamo, unutar obzorja događanja velike crne rupe, pronaći će Natarale, Lap-Klene i Tvuzune, kako čekaju u šolji rastegnutog vremena.
   Osluškivao sam vetar koji je nežnopljeskao šator i zavideo svojim pra-ntim praunucima. Voleo bih bar da sretnem neke druge zvezdotrgovce, koji su tako slični nama.
   Oh, možemo mi da čekamo nekoliko milijardi godina, dok većina tih ljuštura ne bude razbijena, i Vaseljena proključa od aktivnosti. Ali do tada ćemo se izmeniti. Silom nužde zaista ćemo postati Starija rasa...
   Ali koja bi rasa pri čistoj svesti izabrala takvu sudbinu? Daleko je bolje ostati mlad dok Vaseljena konačno ne postane mesto zabave u kojoj treba uživati!
   Da bi dočekale taj dan, rase koje su se pojavile pre nas spavaju na rubu svojih vremerastegljivih crnih rupa. Ostale su tamo da bi nam poželele dobrodošlicu; presedećemo zajedno ogolele rane godine galaksija.
   Osetio sam kako i poslednje niti stare velikodepresije nestaju dok sam razmišljao o elegantnom rešenju Natarala. Tako dugo smo se plašili da je Vaseljena šaljivčina i da je naš zadatak u njoj da budemo žrtve - kućni ljubimci. Ali sada, konačno, moje mračne misli su se uzdrmale poput jajoljuske... poput zidova kristalkaveza.
   Privukoh svoju ženu. Ona uzdahnu i nešto reče u snomisli. Kad san konačno stiže, osetih se bolje nego u proteklih hiljadu godina. Osetih se tako, tako mlad.