4.

Andrija, viknu sudija kada je otključao vrata, Andrija!

Nije tu, reče Marija. Sedela je, potpuno obučena, sa maramom na glavi, za kuhinjskim stolom. Imala je oko pedeset godina, živela je u Gornjem gradu, i radila je kod njih, u raznim stanovima, tokom poslednjih dvanaest godina. Ranije je dolazila dva puta nedeljno, ali sada, u stvari: posle sudijinog razvoda, dolazila je svaki dan u osam ujutru i ostajala do tri poslepodne.

O, reče sudija. Dobar dan.

Danas nešto kasnite, reče Marija ustajući, ali sam vas ipak sačekala. Pile je u rerni. Spremila sam grašak i krompiriće.

Izvinite, reče sudija, ovaj saobraćaj...

Znam, reče Marija. Znači, nije mu verovala. Videćemo se sutra.

Doviđenja, reče sudija. Stajao je, nepokretan, na kuhinjskom pragu sve dok ona nije zatvorila vrata. Tada umornim pokretom skide šešir i obesi ga na naslon stolice. Kišni mantil je raširio preko otomana. Na stolu ugleda ispisano parče papira: "Vraćam se sa polaganja oko 5. Nije bilo pošte. Platio sam za telefon. 14000. A." I ispod toga, sitnijim rukopisom: "Tražio te je neki ženski glas. Bez poruke. Javiće se opet. Mama?"

Sudija spusti papir na sto i uputi se u Andrijinu sobu. Na unutrašnjoj strani vrata bila je zalepljena velika slika crnog gitariste, nagog do pojasa. Gusta kovrdžava kosa bila je povezana šarenom trakom. Oči se skoro nisu videle ispod spuštenih kapaka. Po niskom ležaju bili su razbacani časopisi velikog formata. Sudija podiže jedan: u gornjem desnom uglu nazirao se pečat AMERICAN LIBRARY, Beograd, Čika Ljubina 19; nekoliko poslednjih stranica bilo je otcepljeno. On priđe plakaru i širom ga otvori. Andrijina odeća, uredno složena, zauzimala je gornje police. Na donjim policama nalazile su se knjige i ploče. Neke od tih ploča on mu je doneo iz Holandije i Nemačke. Sudija se podiže na prste i zavuče šaku iza najslaganih košulja. Ništa. Iza džempera, on napipa tvrd predmet. Novčanik. Otvorio ga je. Unutra prebroji četiri manje novčanice i nešto sitnine: verovatno ostatak prošlomesečnog džeparca. Uskoro će morati da mu da džeparac za juli. Na šta li ga troši? Zatvorio je plakar i prišao pisaćem stolu. U ladicama nađe samo sveske, lenjire, kutiju sa flomasterima, i nekoliko pisama. Nije hteo da ih čita. Konačno, u velikoj pepeljari otkri paketić cigaretnog papira. Da li Andrija sam zavija svoje cigarete? Na crvenom omotu pisalo je RIZLA lepim, uglastim slovima. Otišao je do vrata i osmotrio celu sobu. Crni gitarista je i dalje udarao onaj isti akord; lice mu je bilo pokriveno znojem. Sa naslovne strane jednog časopisa smešila se Džejn Fonda. Sudija odmahnu glavom. Nije se osećao bolje.

5.

Telefon je zazvonio upravo kada je otvorio oči. Ležao je na leđima, bunovan. Učinilo mu se da je negde začuo pucanj. Sigurno je sanjao.

Andrija odškrinu vrata. Za tebe, reče.

Sudija podiže obrve.

Onaj isti glas. Mislim da je mama.

Idem, reče sudija. Čuo je kako Andrija govori: Samo trenutak, odmah će doći. Sačekao je da Andrija zatvori vrata svoje sobe, zatim se uputio u predsoblje. Halo? reče.

Jesam li te probudila?

Jelena?

Ja sam, reče ona i pokuša da se nasmeje. Kako si?

Šta je to s tvojim glasom? upita sudija.

Godine. Ponovo se nasmejala. Duvan.

Sudija ne reče ništa.

To je bio Andrija, zar ne?

Kako je? Nisam ga dugo videla. Po glasu bih rekla da je već dosta velik, je li?

Jeste, reče sudija.

Koliko njemu može da bude godina? Osamnaest? Devetnaest?

Ne znam.

Ne znaš?

Ne.

Ćutali su.

Odakle zoveš? upita sudija.

Kod prijateljice sam, reče Jelena. Ne znam da li je se sećaš: Gordana Klajn. Odlazili smo ranije kod njih.

O da, reče sudija. Nije mogao da se seti nijedne Gordane Klajn. Kako je ona?

Ona? Ona je dobro. Mogao je da čuje zvuk drugog ženskog glasa. Pozdravlja te.

Hvala.

Znači, dobro si, reče Jelena.

Koliko ti je potrebno? upita sudija.

Koliko mi je potrebno? izveštačeno se iznenadila. Čega?

Znaš već. Čemu pretvaranje?

Mnogo.

Koliko?

Imala sam udes prošlog meseca -

Sto hiljada, reče sudija.

- branik, farovi, boja. Sve je otišlo dođavola.

Dvesta.

Jesi li siguran da možeš da mi daš toliko?

Kada?

Što pre.

Sutra.

Važi, reče Jelena. Gde?

Sačekaj me pred sudom. U dva i petnaest.

Mislila sam često na tebe, reče ona, ali to te sigurno ne interesuje.

Ne, reče sudija, u pravu si.

Onda: sutra, u dva i petnaest.

Doviđenja, reče sudija. Slušao je kako ona spušta slušalicu. Učinilo mu se da je među raznim šumovima prepoznao prasak poljupca, ali zašto bi ona njemu slala poljubac? Zagladio je kosu pred ogledalom, zatim zakucao na vrata Andrijine sobe. Ne smetam ti? reče.

Andrija je ležao na krevetu. Čitam nešto, rekao je. Uđi.

Kako je bilo na ispitu?

Položio sam.

Koji predmet?

Obuka.

Dobro je, reče sudija. Kada si došao?

Oko pet. Nisam hteo da te budim.

Koliko sada može da bude?

Andrija se podiže sa kreveta i priđe pisaćem stolu. Bio je visok skoro kao sudija, ali sitniji. Duga crna kosa dopirala mu je do ramena. On reče: šest i pet minuta. Kada se okrenuo, sudija opazi da je počeo da pušta brkove.

Izlaziš li večeras?

Da. Zašto?

Onako, reče sudija.

Andrija ponovo leže na krevet, uspravi se, sede. Gledao je u sudiju s neskrivenom radoznalošću.

Imaš li dovoljno novca? upita sudija.

Preko Andrijinog lica prelete lak osmeh:

Da.

Dobro, reče sudija, i izađe. U predsoblju ponovo zastade pred ogledalom. Teške naočari za čitanje ostavile su duboke tragove na korenu njegovog nosa. On provuče prste kroz kosu, dotaknu bradu i vrat. Pomislio je da bi mogao da se obrije, ali umesto toga ode u dnevnu sobu, izvadi složena akta iz torbe, uključi televizor, i poče da radi.

6.

Vrata se zalupiše za dečakom i automatska brava škljocnu i zadrhta. Čulo se kako dečak pritiska dugme za lift, kašlje. Zatim lift, tamno crevo u utrobi kuće, skliznu sa nekog od gornjih spratova i zaustavi se pred njim. Ključ u prvi mah odbi da se povinuje naredbi, potom pronađe svoj put. Dno lifta zaškripi pod teretom. On u magnovenju vide blještavo telo koje pada kroz tunel creva i rasprskava se, u okolini podruma, kao kristal, kao fluorescentne brojke na časovniku. Zatim se vrata zatvoriše, i tutanj se izgubi u dubini.

Sudija Dimitrijević lagano podiže glavu. Čekao je, zamišljajući sebe u maloj, zagušljivoj kabini, onda usta i priđe prozoru. Pažljivo je provirio iza zavese. Trgom, ne osvrćući se, prođe njegov sin. Nosio je izbledele farmerke, toplu majicu sa oznakom Univerziteta u Hajdelbergu, i meke čizme. Prešao je na drugu stranu i zaustavio se u blizini autobuske stanice. Sudiji se u jednom trenutku učini da on gleda gore, prema njemu, te brzo čučnu ispod prozora. Pognut, on pretrča do druge sobe i obazrivo pogleda kroz spuštene roletne: Andrija je upravo ulazio u autobus. Koliko je sudija mogao da primeti, niko mu se nije pridružio.

Vratio se u svoju sobu i obukao svetloplavo odelo. Odabrao je kravatu, zatim je vratio u plakar. Posle kraće nedoumice, stavio je naočare za sunce i skinuo šešir. Napravio je - kada je dospeo u Beograd - veliki krug, prošavši preko Terazija, kroz Nušićevu ulicu, pored "dragstora" i Doma omladine, i prišao restoranu "Zagreb" sa najdalje strane: preko parkirališta na Trgu Republike. Tu se priključio ljudima koji su čekali pred telefonskom govornicom na uglu ulice. Na suprotnom uglu, pred restoranom koji je kroz njegove naočare izgledao plavičast, ugleda grupu mladića i devojaka. Prešao je na drugu stranu i umešao se među prolaznike. Hodao je nemarno, povremeno zastajkujući pred izlozima, sve do ugla Zmaj Jovine ulice, a onda se vratio natrag. Proveo je nekoliko minuta pred prodavnicom obuće, popravio naočare, i prišao mašini za sladoled koja se nalazila na uglu restorana. Dok je čekao, preleteo je pogledom po licima: dugokosi mladići, našminkane devojke, uglavnom bez izraza ili sa zaleđenim osmesima, nekoliko minđuša u probušenim ušima. Niko se nije kretao. Stajali su u malim grozdovima, i sudiji se učini da svi gledaju u istom pravcu, ali kom?

Jedan? upita prodavačica.

Sudija se trže: Vanilu, reče. Spustio je dva dinara na vlažnu ploču. Prodavačica pritisnu ručku i zmija sladoleda sjuri se u kornet. Sledeći, reče ona.

Sudija se udalji i priđe prelazu za pešake. Na semaforu se promeni svetlo i vozači nestrpljivo zatrubiše. Sudija koraknu unazad i neko ga snažno udari u leđa. On posrnu, sladoled se zari u omekšali asfalt, jedna žena se glasno nasmeja. Okrenu se.

Izvinite, reče devojka. Imala je bledo lice, krupne oči i dugu, svetlu kosu. Saginjala sam se da dohvatim, a vi ste ...

Ne mari, reče sudija. Jedan sladoled... Tada opazi mladića koji je stajao pored nje, vide krupna, izbledela slova HEIDELBERG na njegovim prsima. Zausti nešto da kaže, ali mladić se nasmeši, umilno, i reče: Izvinite. Sudija se okrenu i žurno pređe preko ulice, bezobzirno se probijajući kroz gomile prolaznika. Na uglu, zadihan, skrenu u robnu kuću. Talas svežeg vazduha snažno ga ošinu preko lica. Tek gore, među konfekcijskim proizvodima, on stade i mirnim hodom uputi se kući.

7.

Jelena ga je čekala u kolima. Kosa joj je bila kratko podšišana i začešljana iza ušiju. Sudija primeti da je ožiljak od groznice iznad njene gornje usne skoro sasvim zarastao. Seo je pored nje i pružio joj ruku.

Ne budi smešan, reče Jelena, zar da se rukujemo? Nagla se prema njemu i poljubila ga u obraz. Kako si? upita. Dobro izgledaš.

Tako, reče sudija. Tašnu sa dokumentima držao je u krilu. Nisi se ni malo promenila. Jelena se odmaknu. Možda nije trebalo to da kaže?

Odvešću te kući, reče ona, okrećući ključ.

Mislio sam, reče sudija. Zatim zaćuta.

U Zemunu, pred zgradom u kojoj je stanovao, Jelena mu zadrža ruku. Sačekaj, reče.

Sudija pogleda u koverat s novcem. Nešto nije u redu?

Hajde da odemo nekud, reče Jelena. U neko malo mesto.

Sudija se osmehnu.

Mogli bismo da provedemo subotu i nedelju.

Ne znam, reče sudija.

Imaš li mnogo posla?

Redovne parnice.

Nisi zauzet sutra?

Ne.

Onda?

Samo da ostavim poruku Andriji, reče sudija, i da se presvučem. Poželeo je da Jelena nešto kaže, ali ona je ćutala. Kada se udaljio, začu kako pali motor; parkirala je kola na drugoj strani ulice.

"Prinuđen sam da otputujem", napisa sudija Dimitrijević na listu papira. "Poslovno. Vraćam se u nedelju uveče. Tata." Naslonio je poruku na tranzistor i uputio se u svoju sobu. Odabrao je dve košulje sportskog kroja, tamnoplav džemper, i lagan, svetao sako. Presvukao je pantalone i dodao nekoliko pari čistog rublja u putnu torbu. Otišao je do kuhinje, potom se vratio po čarape. Mariji sa vrata reče da mora hitno da otputuje; ona odmahnu rukom: opet mu ne veruje. On tada pomisli da "tata" zvuči i suviše književno. Otcepio je gornji deo papira, a na donjem napisao: "Morao sam da odem na poslovni put. Vraćam se u nedelju uveče. Javiću se telefonom. S. D."

Već sam pomislila da nećeš doći, reče Jelena kada on uđe u kola.

Ha, reče sudija. Kuda ćemo?

Nećeš mi se smejati kada ti budem rekla?

Neću, obeća sudija.

Idemo u Bajinu Baštu.

Sudija raširi ruke, osmehnu se. Primetio je da je u njegovom odsustvu stavila više šminke na lice i začešljala kosu. Kako ti želiš, reče.

Kola se, uz blagi trzaj, odlepiše od ivičnjaka. Iza njih, soliteri na trgu buknuše pod julskim suncem.

8.

Stigli su u Bajinu Baštu oko ponoći. Hotelski restoran je još radio: svirala je bučna muzika, provincijska. Jelena parkira kola kraj samog ulaza, i zatim se, kroz malo predvorje, uputiše do portira. On im predloži da uzmu apartman na spratu, dve sobe i kupatilo, udaljen od restorana. Mislio je da im se možda neće dopasti muzika: Pogotovo ako ste iz Beograda, rekao je.

Iz Beograda smo, reče sudija. Iznenadio se kada je primetio da Jelena nije promenila staru ličnu kartu. Podigao je pogled, ali nije mogao da joj vidi lice sakriveno iza stalka sa razglednicama.

Zanimanje?

Sudija.

A drugarica?

Jelena se nasmeši: Domaćica.

Želite li nešto da pojedete?

Šta imate? upita sudija.

Sve, reče portir. Roštilj, ribu, ovčje ...

Pastrmku? upita Jelena.

Samo izvol'te, reče portir. Otvorio im je vrata restorana.

Nešto kasnije, sudija se privikao na bučnu muziku. Nije ni pokušavao da razgovara sa Jelenom. Kelner im donese naručeno jelo: četiri krupne pastrmke, krompir, salatu, piće. Jelena iznenada ispusti viljušku, saže se, i sudija Dimitrijević oseti kako mu stiska koleno ispod stola. A možda i ne?

9.

Otrčao je do portira, a kada se vratio, s cigaretama u ruci, zatekao je Jelenu u krevetu. Bila je pokrivena do brade i posmatrala ga ne pomičući glavu. Sudija spusti kutiju sa cigaretama na noćni stočić, zatim se uputi u kupatilo, opra lice, ruke, zube, i vrati se u spavaću sobu. Ugasio je stonu lampu i skinuo se u mraku, u dnu sobe, pažljivo izbegavajući pruge svetla koje su dopirale kroz razlabavljene plastične šalone. Činilo mu se da ga Jelena neprekidno posmatra, čak i u tami sobe. Legavši, obučen u pidžamu, on je pogleda iskosa i uveri se da su joj oči širom otvorene. Kako to da nisi promenila ličnu kartu? upita je.

Jelena se okrenu na desni bok, licem prema njemu, kao da je čekala na njegov poziv. Tako, reče. Dopada mi se tvoje prezime.

Sudija oseti kako mu zavlači ruku ispod gornjeg dela pidžame, a tada, jedno po jedno, otkopčava svu dugmad. Orkestar je i dalje svirao, ovog puta neku poznatu melodiju, stari šlager. Jelena ga blago poljubi u vrat, onda mu rukom dotače trbuh i ugura jedan prst ispod nategnutog pojasa pidžame. Sudija dopusti da taj prst šeta preko njegovog trbuha, a kada skliznu niz preponu, on se ovlaš podiže i svuče pidžamu do kolena, izvlačeći stopala iz nje. Jelena reče nešto, nerazumljivo, dok je prebacivala levu nogu preko njega, i lagano ga obujmi listovima. Sudija potraži njene usne, ali ona mu spusti glavu na grudi, i on je poljubi u čelo, osetivši neponovljiv miris kose. Jelena kliznu naniže, vlažna i topla. Zatim zajeca, kratko, kada sudija prodre u nju, i odmah oštro uzdahnu kada njegov ud, neoprezan, iskliznu napolje. Sudija pokuša ponovo, odupirući se o ivicu kreveta i gurajući njene bokove prema dole, i ovog puta uđe celom dužinom. Jelena se uspravi i rukama zagladi kosu; dojke joj za trenutak sinuše na svetlu. Sudija nasluti snažne trzaje svoga uda, i prepozna stari šlager: "Anastazija". Jelena ga pogleda, njena donja usna iskrivi se u znak pitanja. Sudija pod rukama oseti kretnju njenih bedara, ali sperma ga je već napuštala i telo mu je postajalo meko. Jelenini kukovi se smiriše; ona osta da sedi na njemu, zatvorenih očiju. Sudiji se učini da oseća stisak njene utrobe, ali nije bio siguran. Verovatno nije svršila. Vrela tečnost slivala se niz njegove mošnice.

Jelena ga opkorači i, ne prekidajući pokret, siđe sa kreveta. Ušla je u kupatilo, i sudija začu šum i pljuskanje vode. U bašti hotela, orkestar je završavao "Anastaziju", dopirao je neujednačeni pljesak gostiju. Jelena se vrati u sobu, dozvolivši mu, dok je gasila svetlo, da je vidi golu. Na dlakama stidnjače blještali su kristali vode. Sudija sačeka da ona zapali cigaretu, pa u mraku reče: Šta je bilo?

Šta je bilo? ponovi Jelena. Sudija razazna bes u njenom glasu. Ništa, reče ona. Ništa kao i uvek.

Znam, reče sudija.

Ona je ćutala.

Sudija se čaršavom obrisa između butina, onda usta, pronađe svoje stvari u uglu sobe, i poče da se oblači.

Mislim da sam se zbog toga i razvela, reče Jelena.

Zbog čega? upita sudija. Pazio je da se ne povredi u mraku.

Ljubav je, započe Jelena.

Ljubav je.

Ćutala je.

To se svakome dešava, reče sudija.

Tebi se to stalno dešava, reče ona. Stalno.

Nije baš tako, reče sudija. Pokušavao je da joj vidi lice, ali ono je nalikovalo gustoj, bezobličnoj masi.

Reci mi, reče ona, od dana kada smo se razveli, jesi li bar spavao sa nekom ženom?

Kako to misliš? upita sudija.

Kako to mislim?

Da.

Jesi li tucao? Da li to razumeš?

Svašta, reče sudija. Napolju, iz daljine, neki glas objavi poslednji ples: dame biraju.

Tebi je potrebno iskustvo, žene. Zar ti nije jasno?

Ostavi me na miru, reče sudija oštro. Potražio je cipele ispod kreveta. Brini se o sebi, dodade. Bilo bi ti bolje.

Izašao je iz sobe, prošao pored prazne portirnice, i zatekao se u pustoj, slabo osvetljenoj ulici. Krenuo je bez cilja, desno, zastajkujući s vremena na vreme pred malim, oskudnim izlozima. Osećao je tup bol, duboko ispod pojasa, i smetalo mu je što odnekle, neznano otkuda, šušti reka. Stigao je do kraja ulice i neodlučno se zagledao ispred sebe, u crnilo drveća. Oprezno je zakoračio u mrak, ali tada mu se učini da čuje glasove koji su se kretali prema njemu, te se okrenu i žustrim korakom vrati u hotel.

Gore, u sobi, pri svetlosti stone lampe, Jelena je spavala. Jedna njena ruka bila je visoko podignuta iznad glave, i sudija je, pritiskajući prekidač, ovlaš poljubi, zadržavši dah. Onda se tiho svuče i leže u krevet, ježeći se od dodira sa vlažnim čaršavom. Jelena nešto reče u snu i okrenu mu leđa, nedaleko od ivice ležaja. Sudija oseti usamljenost i pritisak tišine. Da ga je neko pitao, ne bi mogao da kaže koliko još traje noć.