PISAC

Kada zatvori vrata za sobom, pisac nekoliko trenutaka ostaje u gustom mraku stepeništa, misli pisac. Potom se njegova ruka podiže prema prekidaču — to je odavno uvežban pokret i ne postoji nikakva mogućnost greške — i samo trenutak kasnije svetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve se to prebrzo odigralo; više ga privlači mogućnost koja se odigrava na sledeći način: kada se pisac nađe u tmini hodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepenišnu svetlost, on zaprepašćeno uviđa da se dugme ne nalazi na svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda malo ispod mesta na kojem je do sada počivalo crveno dugme (pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakorači napred, pa nazad, opipava — i to s obe šake — prašnu površ zida, ali ne nalazi ono što traži. Pisac se uzbuđeno meškolji u svojoj stolici. Napetost, tačnije rečeno: očajanje pisca izgubljenog u mraku polako prelazi i na njega. Doduše, kroz svest mu u blesku promiče ime Roberta Kuvera, seća se da je pročitao jednu — čak dve! njegove priče izgrađene na sličan način: u prvoj, neki čovek gasi svetlost i kreće prema krevetu na kojem leži njegova razgolićena žena, ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i da ne uspeva da stigne do nje — kada mu to na pokon pođe za rukom, i kada počne da vodi ljubav s njom u mraku, širom se otvaraju vrata, upadaju policajci, pali se svetlo, i čovek zgađeno uviđa da je njegova žena mrtva, da se već raspada, itd; u drugoj priči, neki čovek, verovatno ne isti, premda to nigde nije naglašeno, izlazi iz kupatišta, gasi svetlost i takođe polazi prema ležaju, ali kada legne i upali noćnu svetiljku, zaprepašćeno uviđa da se s njim u krevetu nalazi još četiri-pet osoba, itd. Sve mu to (piscu, dakako) promiče mnogo brže nego što je bilo potrebno da se napiše ili pročita, tako da kada se mi nađemo na ovom mestu pisac već počinje da opipava betonski pod odmorišta, uveren da je došlo do neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole i obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovo uzbuđenje sada je već vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismo mu na čelu videli graške znoja. Njega, međutim, zanima nešto drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zašto je pisac uopšte izašao na hodnik, zašto se sve to dešava? Ali zar nisu to pitanja na koja bi on trebalo da odgovori? Pisac, pak, donosi odluku da bude razuman: uspravlja se u mrklom mraku, vrhovima prstiju desne ruke dotiče zid, levu ruku pruža u stranu, prema gelenderu. Njegov plan je jednostavan. Kada dohvati gelender, krenuće niz stepenice i izaći će na ulicu. To je, uostalom, učinio mnogo puta do sada: u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj računici, sasvim jednostavnoj, s obzirom da nikada nije bio dobar u matematici, sasvim raširene rulje, ali nikako prenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kada bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i još sasvim malo pomerio prste leve ruke, dotaći će šipke na gvozdenoj stepenišnoj ogradi. Ali kada to doista učini, pisac ništa ne dotiče. Kada, samo časak kasnije, vrati ravnotežu na desnu nogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je malopre opipao, ništa ne nalazi. Šta je uopšte očekivao? misli pisac. Pisac ne odgovara. Možemo pretpostaviti da proza Roberta Kuvera nije ni njemu strana, književni uticaji šire se nepojmljivom brzinom. Da li sve to potvrđuje stanovište da ne možemo znati ništa osim onoga što neko već zna? I da li to znači da neko već ne zna ono što mi nećemo nikad znati? Pisac prestaje da piše kako bi u miru razmislio o svim implikacijama gornjih pitanja. Što ni u najmanjoj meri ne olakšava položaj pisca koji u potpunom mraku počinje da oseća kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo da bi mogao da opiše taj osećaj: kao da se nešto (to je, valjda, razum) odvaja od njega, ali tako da on oseća kako postaje sve lakši. Pisac pomišlja da bi mu potpuno gubljenje težine možda pomoglo: podigao bi se, onako bestelesan, u vazduh, u visinu, i možda upravo tu, gde se najmanje nadao, pronašao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz, misli pisac. Svako od nas našao se u svom ćorsokaku, misli pisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmišlja kao pisac, misli pisac. Pisac misli da bi to moglo da bude moguće. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznato još nešto, mi unapred znamo pouku do koje će pisac i pisac tek mnogo kasnije stići. Naravoučenije glasi: Ne otvaraj vrata koja ne znaš kako ćeš zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vrata pre nego što upališ stubišno svetlo. Ni jedan ni drugi pisac nisu o tome raz mišljali. Prvi ni sada ne razmišlja; drugi bi voleo da može da razmišlja, ali odavno je izgubio svaku moć rasuđivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao puž. Poređenje s pužem možda nije uspelo. On diše, gleda, kuca mu srce, bije bilo, guta pljuvačku, ima kamen u bubregu. Šta se od svega toga može primeniti na puža? Tako reći, ništa. Pre nego što je postao to što jeste pomislio je da napiše priču o piscu koji piše priču o piscu koji više ne zna ko je, šta je i gde se nalazi. Što prvog pisca dovodi u znatno teži položaj, jer više nije siguran da li prebira po tastaturi pisaće mašine zato što tako hoće ili zato što tako hoće neko drugi. Opasnost je upravo u tome što se može desiti da se nađemo u bezizlaznoj situaciji onda kada pomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi. Nežnost treba da bude naša primarna odlika, potom plemenitost, pa onda milosrđe. Zlo se vraća, to su utvrdili pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu kada bi samo mogao da provuče svoj prst kroz mrak prethodnih redova, papirnih stranica i štamparske farbe, i da pritisne crveno dugme prekidača. Svetlost, koja bi se pojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojom nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje ništa ne misli. On je sada živi leš, dokument o pogubnom uticaju proze na svoje junake. Kada bi mogao da izgovori reč »svetlost«, on bi se osećao isto kao kada bi rekao »jabuka«, ili »šlag«, ili »čiviluk«, ili »svemir nema ni kraj ni početak, već sve u njemu istovremeno postoji na jednom mestu i na mnoštvu različitih mesta«. Tako ti je to: danas jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno oceniš kada je danas a kada sutra, premda je najsloženije uraditi ono što je najjednostavnije. Kao što su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti od ulaznih vrata svoga stana do mesta gde se nalazi prekidač za stepenišno svetlo. Dovoljan je samo jedan pogrešan pokret da bi nastala cela priča.

MOJA ŽENA VOLI MAČKE

Moja žena voli mačke.

Sasvim jednostavna rečenica koja u sebi krije bezdane nerazumevanja.

»Ali, ako ja ostajem ravnodušna pred tvojom ljubavlju prema sintaksi«, kaže moja žena, »zašto tebe uznemirava moja ljubav prema mačkama?«

Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, ona priprema mačje specijalitete: iznutrice, džigerice, kašice i papice, pileće noge, bubrege, parizer, mleko. Onda silazi u dvorište, zvecka natovarena lončićima i šerpicama, klopot njenih klompi odjekuje stepeništem. Gledam s terase kako svako jelo sipa u poseban čanak. Manje posude za veće mačke; veće posude za više mačića; mleko u bezbroj čančića. Uspravlja se, briše ruke o kecelju i poziva ih.

Možda ne znam šta je ljubav, ali zato znam šta je čarolija. Čarolija je način na koji se istog časa pojavljuje bezbroj mačaka, način na koji ih ona usmerava, gura njuške u posude, kako im miluje izuvijana leđa, kako se njihovi repovi šire, kako joj se penju uz nogavice.

Vraćam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazim do ormana, otvaram ga, gledam šta se sve nalazi unutra.

Kada se moja žena vrati iz dvorišta, pitaće me šta želim za ručak. Reći ću joj. Obedovaćemo u tišini; ja ću uzalud nastojati da pronađem mačje dlake u jelu, na čaršavu, na njenoj bluzi, u hlebu; ona će na kraju izneti dezert: puding od vanile.

Obožavam vanilu.

Jednom je moja žena rekla: »Mržnja udaljava čoveka od prirode; ljubav ga vraća u kolevku svemira.«

Htela je da kaže da čovek koji voli, živi u skladu s ritmovima sveta: dan je za njega dan, a noć — noć. Ujutru on otvara oči, uveče ih zatvara.

Ona se, naravno, grozi takvih objašnjenja. Kaže: »Ako reči ne govore ono što kazuju, čemu onda reči?«

Stvarno, čemu reči?

Čujem jeku njenih klompi: ona se vraća. Sedam na svoje mesto. Neka me nađe onakvog kakvog me je ostavila.

Međutim, noću, dok ležim budan a ona spava, začujem ponekad kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iako je svetlost slaba, vidim kako joj nos podrhtava, kako joj se gornja usna zateže i podiže, i otkriva pritajenu belinu zuba, i znam — moja žena sanja miša.

POETIKA KRATKE PRIČE, DRUGI DEO

Upravo kada sam naumio da pređem preko ulice: nešto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i čuo sve zvukove koje nikada ranije nisam čuo. Onda me je dotakla nečija ruka. Kroz suze sam video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: »Šta vam se desilo?« Rekao sam da mi je nešto upalo u oko. »Pođite sa mnom«, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. Oči su do tada prestale da suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Složili smo se da je to mušica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima. »Ti stanuješ ovde?«, pitao sam je. »Ne«, rekla je devojka, »ja stanujem u Zemunu.«

***

Primećujem da je ovo već treća moja priča u kojoj se reč »iznenada« nalazi na samom početku. Da li zbog toga treba da se zabrinem? Da li to znači da je moja mašta iscrpljena? Da je izvor mog stvaralaštva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se poslužim pomodnim teoretisanjem i napišem kratak tekst, esej ili belešku, pogodan po dužini za kulturni dodatak »Politike«, u kojem bih govorio o nužnosti redukcije, o sužavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernističku umetnost? Možda bih reč »iznenada« mogao da proglasim za jezgrenu reč svog stvaralaštva, za središte iz kojeg nastaje sve ostalo, da kažem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako što ću se vratiti u srž svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka »Politike« ne voli zato što svojevremeno nisam u »Književnoj reči« objavio njegovu priču? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.

Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se služim lažima, kao da već bezbroj puta, obraćajući se javnosti, nisam upotrebio složene i raznovrsne konstrukcije koje su počivale na mojim čvrstim, debelim neistinama?

Ti si umetnik, kaže mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno!

Čak i suze, kažem.

Ona pruža ruku. Zapažam tanke, dugačke prste, fino oblikovane nokte, dlačice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kaže ona, ti stvarno plačeš!

Ali, kako to da dokažem?

***

Da, kaže Miloš Komadina, to je zbilja veliki problem.

Jeste, slaže se Svetislav Basara.

Mihajlo Pantić potvrđuje, Predrag Marković takođe.

Svi smo veoma zamišljeni.

***

Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, žive osobe za svoje pripovedačke ciljeve, stavio im u usta reči koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao »jeste«, Pantić je mnogo toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Marković, Pantić, Basara i Komadina sedeli zajedno i slušali kako naričem nad svojom pripovedačkom sudbinom. Žalio sam se svakom od njih pojedinačno, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedinačno) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time »kako ću ispričati priču« a uopšte ne razmišiljam o tome »šta priča sadrži«. Onda sam rekao Komadini da ću preći na sirovi realizam, da je to jedino što mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao je rukama i ushićeno podvrisikivao. A šta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zaćutao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, počeo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.

***

Mogao si jednostavnije da postupiš, kaže devojka iz prvog fragmenta.

Kako?

Mogao si da upotrebiš potpuno izmišljene likove.

Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kažem.

Pa, ti si od krvi i mesa, kaže devojka i smeška se.

Otkud znaš?

Ona prilazi i iznenada me, brišem »iznenada«, pišem »ona prilazi i čvrsto mi stiska mošnice, dok se istovremno svojim sočnim usnama upija u moje. Osećam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik dotiče«, ali umesto ushita osećam tup bol.

Šta je? kaže ona i pušta me.

Piljimo u mesto koje je do malopre držala.

Boli me, kažem.

Ona zavrće rukav i pokazuje mišicu. Koža joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.

Opipavam mišić, divim se njegovoj čvrstini.

Vežbam, kaže ona. Plivam, skačem, dižem tegove.

Moraš da budeš oprezna s tolikom snagom, velim.

Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre držala.

Sva sreća, kaže ona, da se ovo događa u literaturi, a ne u stvarnosti.

Književnost je jedina stvarnost, odgovaram.

Bol, međutim, ne prestaje.

***

Zašto bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?

Zato što su se ravni stvarne i izmišljene stvarnosti toliko izmešale da pisac — ovaj pisac — više nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da književnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je društveni položaj pisca više nego bedan; uverio se da ga čitaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo loše, i iz stvaralačke zavisti, ako mu je delo dobro; uverio se, takođe, u svoje ograničene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok piše ovu priču. On je u svetu književnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi lenčario u Nepalu ili Izraelu, radije bi živeo u potpunoj povučenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatraže Davida A., on kaže: »Ja sam, izvol'te»; kada mu zatraže ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj časopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdavačku kuću, on obećava da će doći; iako nikako ne može da bude siguran da je on taj u čije ime govori. Ali, to je već odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponašaju kao da je problem time rešen, kao da je osećaj dvojnosti iščezao s lica zemlje. David A. naslućuje da se tajna tog zaborava krije u složnom bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, ne vide nikakve različite ravni egzistencije, nego pristaju da žive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi spljeskani zgnječeni i jednodimenzionalni.

Dok za to vreme David A. u jednoj ravni oseća potmuli bol u mošnicama; u drugoj sve to zapisuje; u trećoj sve to ponovo doživljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u četvrtoj nema mošnice; dok u petoj.

Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne želim da imam veze s tim.

***

Misliš li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je poštenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?

Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oči čelično plave. Kažem: Ko to može da zna?

Možda se nisam dobro izrazila, kaže devojka. Možda je bolje da pitanje postavim na ovaj način: Ako je umetnost deo života, da li je poštenje preduslov za pravi život?

Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Poštenje prema kome? Prema samom sebi?

Ako nisi pošten prema sebi, prema kome onda možeš da budeš pošten? odgovara devojka.

Žene su ponekad toliko pametne: da jedino možete da ih mrzite. U pravu si, kažem, poštenje prema sebi preduslov je za sveukupnu čovekovu egzistenciju.

Znači, kaže devojka, i za umetnost?

I za umetnost.

Prema tome?

Slušaj, kažem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto što ovde dangubimo raspravljajući o suštini umetničkog dela.

Na primer, kaže ona.

Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, čelično plave oči, obla kolena. Voleo bih da, kažem i zaćutim.

Ona mi preti prstom. Nikada nećeš postati pisac, govori devojka, uvek ćeš ostati šeprtlja. Nisi u stanju da prevališ svoju istinu preko usana, nisi u stanju da uočiš stvarnost koja te okružuje, nisi sposoban da stvoriš uverljive likove koji će izraziti tvoj umetnički kredo i postati pouzdan međaš za moralne dileme našeg vremena. Čeprkaš po površini kao kokoška po bunjištu. Zadovoljavaš se pojavnim aspektom, a ne osećaš kako ispod zategnute ljudske kože treperi bilo. Gledaš fotografiju, beležiš isečak, i ne primećuješ trajanje. Vidiš bore na licu, a ne pitaš se šta ih je izazvalo. Uočavaš trag, ali ne i —

Ne seri, kažem joj.

Devojka je iznenađena. Širi usta, širi oči, ko zna šta sve širi u svom zaprepašćenju.

Ponekad se cela veština sastoji u pravom izboru reči.

***

Vidiš, kaže Miloš Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kaže Svetislav Basara. Predrag Marković i Mihajlo Pantić nisu s nama. Sležem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugačkom ulicom. Ulica je oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kućni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog žutog psa. Pas sedi, maše repom po prašini i podiže beličast oblačić. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Miloš Komadina priča o tome kako su u njegovom kraju ljudi čvrsti, kako već na prvi pogled prepoznaje ko je kakav čovek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivurečimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog hašiša, usta su nam suva, a nigde nikakvog osvežavajućeg pića. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica se jedva vidi na njenom vrhu, škilji kao prolećna zvezda. Svetislav Basara kaže da se ničega ne boji, da je samog sebe već nekoliko puta premetnuo preko glave. Želeo bih da ga pitam šta njemu znači pisanje, ali već smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. Čuje se samo kako nam između nožnih prstiju curi prašina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a počinje da pirka prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesničku slobodu, jer smo u mraku. Miloš Komadina više ništa ne govori, Svetislav Basara je takođe onemeo, čuje se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojećih književnih formi, o nedovoljnosti utvrđenih pripovedačkih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignućima fizike, uticajem filma i televizije, činjenicom da živimo u doba kompjutera, uvidom da je čovek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne šljapka pored mene. Pružam ruke. Mrak visi u čaršavima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne pruža izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da čekam.

***

Vraćam se reči »iznenada«.

Zašto se ona tako napadno, tako uočljivo pojavljivala na početku mojih novih priča tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga života? Ili me svaki trenutak života iznenađuje? Ili me, što je najbliže istini, iznenađuje svaki početak priče?

Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz lošeg stila. Dobar pripovedač provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, blešti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.

To si lepo rekao, kaže devojka iz prvog fragmenta.

Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled različita, iako je u stvari svaka ista.

Ponovi, kaže devojka.

Svaki put pišem istu priču, kažem joj, svaki put pokušavam da saopštim svoju nemoć da napišem priču.

Zašto onda svaki put ne napišeš istu priču?

Zato što nemam dovoljno smelosti, kažem joj, i zato što ...

Zašto? neumoljivo pita devojka.

Zato što nisam pošten, priznajem.

Je l' vidiš, kaže devojka, je l' vidiš da sam bila u pravu? Poštenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja počiva na temeljima poštenja, itd, itd.

Ne želim više da je slušam.

***

Šta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?

»Ako zatvorim oči«, rekao sam joj, »da li ćeš me ponovo voleti?« Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. »Ljubav se ne traži«, rekla je, »ljubav se dobija.« Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsećao ni na šta. »Sada moram da idem«, rekla je devojka. Poželeo sam bar da sačuvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potražim među kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu čistu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nađe nova mušica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo očigledno zabavljalo. Izašli smo na ulicu, onda smo ušli u park. U parku, složili smo se, imamo već šanse. »Sešću na klupu«, rekla je devojka, »a vi potražite najbolje mesto.« Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema njemu. »Spreman sam«, rekao sam devojci i razrogačio oči. Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki sunčev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda više nisam ništa video. »Tu je«, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I počela da plače ...

Očajan kraj.

Ali ne mogu da mu se vraćam.

Nastavljam, pružam ruku u pokušaju da utešim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih nešto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bih nešto rekao? Stojim, dakle, i lepo osećam kako prolazi dan i pada noć. Po svemu sudeći, to je uslovljeno mojim prelaskom iz gramatičkog prošlog u gramatičko sadašnje vreme. Noć je mračna i strašna, i ima hiljadu očiju. Bojim se. Gde je sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu protrčava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj žuti pas, ovaj je malen i šaren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene pronosi nečiji šešir, pa jedno zgužvano pismo, nekoliko novčanica, štap i naočare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj snežnoj padini. Preda mnom je devičanski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova. Savršena slika za uzaludnost mojih pripovedačkih pokušaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

UMEĆE LJUBAVI

Ako ona treba da dođe u šest, onda je sve spremno već u pet. Preostaje mi samo da je čekam, kao što mi posle, kada ona dođe, preostaje da je sprečim da ode.

»Sprečiti« možda nije najbolja reč, ali u nedostatku jedne svaka druga reč može da posluži. Zašto praviti razliku između nečega što ne postoji i nečeg drugog što takođe ne postoji?

Bilo kako bilo, sprečavanje (za mene) označava veštinu ili umeće da se, čineći nešto na izgled sasvim različito, učini ono što čovek doista namerava da učini. Stvarnost se tako pokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigrava neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska za treptaj oka ili primicanje butine. Kašalj je pravi paravan. Kosa se sklanja s čela da bi stopalo lakše disalo. I tome slično.

Dakle, ona dolazi, seda, povlači suknju preko kolena. Kada prekrsti noge, čuje se kako joj se taru čarape. Lice joj je rumeno, oči crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim noktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno čelo, međutim, sasvim je glatko, ne pamtim da sam ikada na njemu videla neku boru.

Prvo izmenjamo nekoliko učtivosti. Obične stvari o vremenu, poslu, dnevnim događajima. Pre nego što progovori, ona malo napući usne. Nekad je pustim da priča; nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli da ću zaćutati; tada joj usne ostaju napućene sve dok ih ne ovlaži jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislim ostatak.

Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za ručni zglob. Moram, pre svega, da odglumim iznenađenje ili uzbuđenje ili neku sličnu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku, da pazim da stisak nije prejak, i da ne traje predugo, da je pustim kao da je nisam ni uhvatila. A onda posmatram kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek sam se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan čas sve rumeno, a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?

Jednom mi je rekla da odnedavno misli da joj je život okončan i da sada živi nakon života, u neočekivano dobijenom vremenu.

Kao živi mrtvac, rekla sam.

Ona se nasmejala. Prvi put sam tada čula njen smeh. Zar ti ličim na mrtvaca? pitala je.

Poželela sam da joj dotaknem obraz i kažem nešto o lepoti breskve. Ne, rekla sam, ne ličiš. Nisam se pomerila: ruke su mi ostale skrštene u krilu.

Kada bih ti sve ispričala, rekla je, mislila bi da sam luda.

Zatvorila sam oči, pa sam ih ponovo otvorila.

Imam osećaj, nastavila je, da sam prošla kroz vrata koja su se za mnom zatvorila, to je sve. Okrenula sam se i pomislila: to je, znači, moj život.

Ako zaplače, kazala sam u sebi, dlanovima ću joj obujmiti slepoočnice i blago, ali u isto vreme silovito, privući glavu na svoje grudi.

Ponekad joj pridržim kaput samo zato da bih na tren zadržala dlanove na njenim ramenima.

Da li ona uopšte zna zašto je pozivam?

Da li ja uopšte znam zašto ona dolazi?

Svaki put kažem sebi: Ne plaši se reči. Ali kada otvorim vrata i ona uđe u predsoblje, ovlaš mi dodirne obraz u imitaciji poljupca i kaže prvu stvar koja joj padne na pamet, osetim kako se negde duboko u sebi krećem prema tišini.

Doduše, moja tišina je kao njen život. Govorim, ali osećam da sam prešla onu granicu kada reči imaju značenje.

Ona se saginje, češe zglob, pa list, pa opet zglob, onda iskreće glavu i gleda me odozdo.

Taj čudni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom vratu, odsjaj na zlatnom lančiću, šnalu u kosi.

Jednom smo pričale o strasti. Ona je samo odmahivala glavom, odbijajući da poveruje. Kada sam rekla da je strast mera ljubavi, rekla je: Šta ti znaš o ljubavi? Rekla je to povijene glave i istog časa vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne ruke. Napravila sam se da nisam čula, iako sam ja nju mogla da upitam šta ona zna o strasti. Onda sam videla da su moje ruke, do tada prekrštene u krilu, ponovile njen pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Mogla sam da kažem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje ka istovetnosti. Ali nisam. Ćutala sam. Ona je odvojila prvo palčeve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo palčevi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali to više nije važno.

Važno je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo onaj ko je voljen.

JA SAM KAMERA

Jednom mi je jedna žena pričala o kiši. Stajali smo nasred mosta i ona je govorila o tome kako je voda faktor koji ne određuje samo naše postojanje u kosmosu, nego mnogo više. »Koliko više?«, pitao sam je. Ona sleže ramenima. »Mnogo više«, rekla je.

Bilo je i drugih događaja. Jednom, na primer, iz autobusa sam video kako ptice sleću na lešinu neke životinje. Pomislio sam: Ako autobus stane, tu ću izaći. Onda je čovek koji je sedeo pored mene upitao koliko je sati. Okrenuo sam se da mu kažem, a kada sam ponovo pogledao kroz prozor: video sam neki drugi pejzaž. Nisam, u stvari, ništa video. Autobus je ušao u tunel i zrnca neonske svetlosti tonula su između pramenova benzinskih isparenja.

Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledao svoj lik. Piljio je u mene iz ogledala u izlogu kapadžijske radnje. Zastao sam, vratio se, pravio se da me nešto posebno interesuje. Od stotinak kapa u izlogu, samo jedna nije bila kačket. Svi kačketi su, tačno na sredini, imali dugme presvučeno odgovarajućom tkaninom. Šta li to dugme radi na vrhu kačketa? Podigao sam pogled prema ogledalu i ugledao kapadžiju. Osvrnuo sam se, pomislivši da stoji iza mene, a on je tada provukao ruku, uzeo jedan kačket i zatvorio vratašca. Na tim vratašcima visilo je ogledalo. U ogledalu sam ugledao sebe.

U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postoje samo niti između pojedinih događaja koje se tegle kao fino tkanje paučine.

U samoći svoje sobe rekao sam: »Tišina je početaik svega, glas je kraj svega.« I još: »Reči su naše dobrovoljno izgnanstvo.«

U knjižicu s tvrdim koricama upisao sam: »Moj jezik je moja granica. Kada govorim, podižem goleme zidove između sebe i sveta.«

Negde sam pročitao da je neko rekao: »Ja sam kamera.« I ja sam. Nisam siguran da razumem princip prelamanja svetlosti u prizmi, ali to me ne sprečava da budem kamera. Pogledam, trepnem; pogledam, trepnem. Žena koja je sedela pored mene upitala je da li mi je nešto upalio u oko. Nisam stigao da odgovorim, a ona je već izvadila papirnu maramicu. Uzeo sam maramicu, pogledao je, trepnuo, i rekao da je sve u redu. Žena je podigla ruku, pomislio sam da hoće da mi otme maramicu, pa sam je brzo strpao u džep. Ali žena je sklonila pramen kose s čela i rekla: »Umorna sam. Toliko sam umorna, da ne znam kako se zovem.« Odgovorio sam da razumem, da i sam ponekad pomišljam na to. »Na šta?«, pitala je žena. »Na prednost neznanja«, rekao sam. Ona se naslonila na zavesu i zaspala.

Pre mnogo godina došao sam u ovaj grad. To će biti, mislio sam, prva rečenica. Potom ću opisati grad. Grad je mali, kuće su niske, bašte pune cveća, itd. Ima dana, međutim, kada je grad još manji, kada se uvlači u sebe zbog žege ili mraza ili pustinjskog vetra. Tada junaci knjige razmišljaju kako da odu iz grada, šta će im ta promena doneti, itd. Ali kada na kraju odu, čak ni psi ne laju za njima.

Upisao sam u knjižicu s tvrdim koricama: »Prilagoditi se bez promene.«

Jednog dana sam gledao kako oblaci putuju preko neba. Onda sam gledao kako lišće uzvraća udare vetra. Pa sam obratio pažnju na hod buba kroz busenje trave. Onda sam gledao kako ja koračam. Pomislio sam da bi vredelo utvrditi neke podudarnosti, ali nisam znao kako njihove nožice da svedem na svoje. Naime, bube, ako se ne varam, imaju šest nogu, a ja, ako se ne varam, samo dve. Osim toga, one ne pomeraju svoje noge u isto vreme: mislim, sve tri leve, pa sve tri desne. Ležao sam potrbuške i pokušavao da otkrijem kako to one čine. Tada sam osetio da me neko posmatra. Pogledao sam i video skakavca.

Uvek sam pomišljao kako ću negde pozvoniti i kako će mi neko otvoriti. Nije bilo važno ko će izaći pred mene: čovek, žena ili dete. Sam čin otvaranja činio me je srećnim.

Mislim da sam jednom rekao: »Gvožđe je prepreka, drvo je vatra.«

Desilo se da mi je ta žena stala iza leđa. »Nemoj više nikada da mi staješ iza leđa«, rekao sam joj. »Ako ne mogu da stanem tamo gde želim«, odgovorila je, »onda neću nigde stati.« Obišao sam je i stao joj iza leđa. »Kako se sad ti osećaš?« pitao sam. Čuo sam kako diše, kako traži pravi odgovor. Ništa me ne bi iznenadilo: da je počela da plače, da je poželela da se ubije, da se okrenula i izgrebala mi lice. Posle mi je pisala dugačka pisma u kojima je nalazila hiljadu opravdanja za moj i njen postupak. »Međutim«, naglasila je, »onaj trenutak kada si mi zastao iza leđa pamtim kao trenutak najizdvojenije spoznaje u svom životu. Sve je prošlo kroz mene, i ništa nije ostalo.«

Išao sam ulicom i video novčić na rubu pločnika. Onda sam začuo zvuk drugog novčića. Prvi sam video pred sobom, drugi sam čuo iza sebe. Ali iza mene nije bilo ničega. Možda je zvuk stigao s velikim zakašnjenjem? Iskrivio sam vrat i pogledao zgradu pred kojom se sve to događalo. Na prvom, šestom i sedmom spratu gorelo je svetio. Sačekao sam da se ugasi u sva tri stana.

U knjižicu s tvrdim koricama upisao sam: »Izjednačavanje razlika podrazumeva uočavanje sličnosti, ali kada legnem, onda hodanje doživljavam kao nešto što mi ne pripada. Ako zamislim sebe kako koračam, vidim nekoga u oblaku prašine. Budem li ustao, ništa se neće promeniti. Onaj ko leži ne namerava da popusti.«

Žena koja je stajala ispred mene u redu naglo se okrenula, unela mi se u lice i prosiktala nekakvu gadost. Lice mi se izobličilo od mučnine. Kada je videla da ne odgovaram, obratila se čoveku iza mene. Čuo sam kako čovek odgovara, a onda mi se lice opustilo, prešao sam preko ulice, kupio pomorandže i otišao kući.

Jednom sam video kako neki čovek baca pikavac. Pikavac je pao na pločnik. Vratio sam se dva koraka unazad, potom sam se sagnuo i pretvarao da vezujem pertle. Sve vreme nisam skidao pogled s pikavca. Prvo je na njega stao čovek u mokasinama, potom dečak u patikama, potom čovek u patikama. Priželjkivao sam nogu žene, kao što često priželjkujem. Onda je, međutim, pikavac nestao.

Postoji početak, koji je težak; postoji kraj, koji je takođe težak. Ono između — da li je ono dato takvo kakvo je, ili se možda menja približavanjem početka, udaljavanjem kraja?

Primio sam jednog dana pismo koje je mnogo obećavalo. Imalo je marku, preko marke pečat, adresu u desnom uglu, ime pošiljaoca na poleđini. Poštar je bio gotovo začuđen. »Ko tebi piše pismo«, pitale su njegove podignute obrve. Sačekao sam da ode, ušao u kuhinju, seo, spustio pismo na sto. Video sam kako se kap vode odvaja od vrha slavine, sasvim sporo, sasvim sporo. Nikada pismo neće moći da postigne tu sporost u saopštavanju, tu preciznost u poništavanju. Zagledao sam se u marku. Prikazivala je leptira u jarkim bojama. Iza leptira, u dubini, bio je nacrtan cvet: jedan od onih kojima se ta vrsta hrani ili na koje steče da odmori krila. Nisam znao kako se zove. Sitnim slovima, uz sam rub manke, neko je, pretpostavljam, ispisao njihova imena. Ali, zar reč može da zameni ime? »Ne može«, rekao je poštar. Nisam primetio kada se vratio. Pružio se preko stola i dohvatio pismo u koje sam ulagao sve svoje nade. »Pogrešio sam«, rekao je poštar, vratio pismo u torbu, izvadio iz nje običan plavi koverat, otišao. Pošao sam za njim, ali tada sam kroz prozor ugledao kako dan prelazi u noć. Video sam sečivo koje sve razdvaja, koje sve ponovo spaja. Tamo gde malopre nije bilo ništa, sada je bilo sve. Bledoplavičasta površ novog pisma zadržavala je dah u mraku, ćutala kao preplašen miš. To je prvo poređenje koje mi je palo na pamet, nadam se i poslednje. Poređenje predmeta odaje slabost duha, nemoć jezika, nerazumevanje i sijaset drugih stvari. Sve treba opisati onako kako jeste, a ne kako bi moglo da bude. Ali kada sam ponovo seo, pismo je izgubilo svaku draž. Poštar takođe. Nedostajala mi je marka s leptirom. Raspored tačaka na njegovim krilima, geometrija njegovog postojanja, njegova moć nad cvetom, moć cveta nad njim. Neko je napisao: »Trava strepi pred senkom kosca.« Ja sam taj kosac. Ja sam senka. Ja sam brus i sečivo, rukohvat i rđa, raspad i spoj. Poštar je ponovo dolazio, čuo sam kako kašlje, kako se sapliće duž mračnog predsoblja, skida cipele i obuva papuče. »Ko je?«, pitao sam. »Poštar«, rekao je poštar. »Šta hoćeš, poštare?«, pitao sam. »Ništa«, rekao je poštar. Malo posle, upitao me je: »A ko si ti?« Već se toliko smračilo, da je postalo svejedno da li su mi oči otvorene ili zatvorene. »I ja sam poštar«, rekao sam.

Zapisao sam u knjižicu s tvrdim koricama: »Žena koja gleda u mene. Ona kaže: 'Koja je razlika između gledanja i negledanja?', onda zatvara oči.«

Jednom sam zastao i pomislio: Više se nikada neću pokrenuti.

Postoje određeni trenuci koje pamtim samo zato što prethode trenucima koje sam zaboravio. Vidim sebe kako koračam, ali ne znam kuda sam krenuo. Vidim sebe kako stajem, kako mi se telo zaustavlja, ali ne znam zbog čega. Vidim kako izvlačim ruku ispod pokrivača i izdvojenim kažiprstom pritiskam dugme na stonoj lampi. Vidim ženska usta koja uobličavaju reč prezira, vulgarnost koju se nikada ne bih usudio da ponovim, ali gde sam ja u tom zvučnom obličju, u tom prasku gneva?

Oduvek sam priželjkivao da se odjednom preda mnom pojavi prolaz kroz koji ću proći u nešto iz čega neću hteti da se vratim.

Jednom mi je jedna žena iznosila najintimnije pojedinosti iz svog života. Prolazila mi je prstima kroz kosu i govorila u ritmu tog grabuljanja. Gvirio sam između poluspuštenih kapaka u nagost njene mišice, u tek izrasle dlake ispod njenog pazuha. Video sam njen glas kao ravnomernu belinu, kao šuštanje psećih šapa preko zaleđene snežne kore, kao tišinu koja obavija smreke i borove.

Možda sam odlaženju pripisivao više nego što zaslužuje, ali dolaženje me je uvek ostavljalo ravnodušnim.

A onda mi je ta žena rekla: »Ako znaš, govori; ako ne znaš, ćuti.« Pognuo sam glavu i video vrhove svojih cipela. Nikada pre toga nisam bio video vrhove svojih cipela. Moglo bi se reći da sam se iskreno iznenadio. Kada sam ponovo podigao pogled, žena je već bila otišla. Prošao sam rukom kroz mesto na kojem se nalazila. Onda sam stisnuo ruku i osetio kako u pesnici otkucava paklena mašina moga srca.

Samo jednom nisam video ništa. Nikoga nisam uspeo u to da ubedim. Ona žena mi je rekla, ne, upitala me: »Šta si, u stvari, video?« Pokušao sam da joj objasnim. Rekao sam: »Da sam video nešto, onda ne bih video ništa, a to sam upravo video.« Ona je želela da zna kakav oblik ima ništa? Nikakav. Na šta liči? Ni na šta. Može li se opipati? Ne znam. Koje je boje? Svih i nijedne. »Ne znaš o čemu govoriš«, rekla je žena. Bila je bosa, gacali smo po raskvašenom seoskom putu, za nama je ostala letnja oluja, i zmije blata klizile su joj između nožnih prstiju. Iza naših leđa, kada sam se osvrnuo, nebo se pretvorilo u zid od olovnih oblaka.

Zapisao sam u knjižicu s tvrdim koricama: »Osećam gubitak svetlosti kao sopstvano stradanje.«

Šta će se desiti sa mnom kada prestanem da gledam?

Jednom, kada su svi koračali, ja sam stajao. Jednom, kada su svi stajali, ja sam koračao.

Posle mi je jedna žena govorila o priči kao kretanju. »Priča te nosi s jednog mesta na drugo«, glasile su njene reči. Rekao sam joj da je priča mirovanje; ne: promena mesta, već: potvrđivanje mesta. Ona je rekla da je to apsurdno, jer time pobijam postojanje vremena. »Vreme je kretanje«, insistirala je. »Ja stvaram priču izvan vremena«, uzvratio sam.

Neko mi je skrenuo pažnju na očigledne protivrečnosti u mojim iskazima. Pogledao sam tu ženu srednjih godina, u bundi, u čizmama do kolena. Bilo je toplo za bundu, toplo za čizme, toplo za njene godine. Bore na njenom licu ispisivale su poruku na jeziku koji još nisam savladao. Možda bih mogao da pokušam nekim drugim? Nalazili smo se u parku. Ponudio sam joj da sednemo na klupu, u hladovinu. Pokazao sam joj punu šaku zemlje. Ona je podigla grančicu. Pronašao sam pupoljak. Ona mi je predočila list. Spustio sam gusenicu na njenu nadlanicu. Otišla je i vratila se s leptirom. Nasmešio sam se i rekao: »Ptica. Pti-ca.« Ona je rekla: »Čovek. Čo-vek.« Pa sam ja rekao: »Svet. Svet.« A ona je odgovorila: »Kos-mos. Kosmos.« Izgovorila je to kao da je kosmos vruć krompir u njenim ustima. Nisam znao šta sledi posle toga. Žena je izvila obrve, video sam da se iznenadila, taj jezik razumem, a onda podigla lice prema nebu, ali to već nisam razumeo, kao ni trag svetlosti koji se probio između oblaka, a na njenom licu grašci znoja su se pomešali sa suzama, a ja sam iza sebe začuo šušanj, kao da se nešto kretalo kroz travu, ali nisam hteo da se okrećem, jer onaj koga ne vidiš taj ne postoji, i još jednom sam pogledao tu ženu, a njeno lice je bilo vlažna krpa, i šušanj se ponovo čuo, sada glasniji, sada bliži, a ja se iznenada setih one žene od ranije, nikada čovek ne zna šta mu može zatrebati, one koja je govorila kako razlike nisu izvan nas već u nama, i zatvorih oči, ovako.

ZALUDNI POČECI

Nekada, davno, iscrpljivao sam se zamršenim proračunima. Na primer: koliko priliv pitke vode utiče na razornu moć kiseline? Zamišljao sam cevi različitih profila, crtao skice na tabacima trgovačke hartije, rešavao jednačine, zbrajao, oduzimao. Kada bih podigao glavu, viđao sam glatku površ neba, olistalo stablo, senke.

***

Već nekoliko godina pokušavam da se setim jedne sasvim kratke rečenice. Ne znam tačno ko je izgovorio te reči, kada, gde, ali uveren sam da bi one, kada bih se samo prisetio, potpuno izmenile moj život: preokrenuo bih se kao rukavica.

***

Sve je započelo odmah nakon što se prethodno završilo, i premda bi se moglo reći da je između kraja i početka postojao segment tišine, kriška, rez, ono što bih u samoći sobe nazvao »sev tišine«, ovde, u javnosti, ne bih, sigurno, ne. Naravno, kada čovek počne da sumnja, onda sumnja zauvek: reči mu neće pomoći, dela još manje, namere nikako. Uzmimo, na primer, vreme. Jednom sam, po najvećoj kiši, stajao u sred polja. Voda se u mlazevima slivala niz moje telo. Onda je zasjalo sunce. Da li je to bila oluja, kratkotrajni letnji pljusak, provala oblaka? Napravio sam nekoliko koraka, tek-tako, ni u jednom određenom pravcu, mogao sam da krenem kud god sam hteo, ali ništa od toga nije me privlačilo, stoga sam samo napravio nekoliko koraka, dva ili tri. Ubrzo sam pod vrelim zracima sunca počeo da ispuštam onaj otužni miris pokislih zbog kojeg sam, nekada davno, mnogo pre svega ostalog, morao da povraćam. Po glavi mi se, tada, vrzmala samo jedna rečenica: »Prljavi posao.« Znao sam još neke rečenice, ali jedino mi se ta vrzmala po glavi, nijedna druga, a ni to nije rečenica u pravom smislu reči, ima mnogo lepših, potpunijih, s podmetom i prirokom i svim onim priloškim odredbama koje su me uvek činile srećnim, koje me uvek čine srećnim. I tako, kada su me upitali zašto ta rečenica a ne neka druga, odgovorio sam da ne možemo biti odgovorni za sve što se odigrava u prostoru našeg tela. Namerno sam upotrebio reč »prostor«, namerno sam rekao »telo«. U suštini, bilo mi je svejedno. Mogao sam isto tako da kažem »vakuum« ili »globus« ili »tikva«. Sada mi je žao što nisam rekao »tikva«. Neke reči mogu da se kažu samo jednom u životu i ako se taj trenutak propusti ...

***

U subotu, međutim, pošli smo u šetnju. (Obratite pažnju na iznenadnu preciznost u određivanju vremena i namere.) Put je bio prašnjav, kupine pokraj puta pogotovo, c smokvama da ne govorimo. U početku, svako od nas je nešto pokazivao, vukli smo se za rukave, mlatarali šibama, uzvikivali proste reči i osluškivali odjek. Put je vijugao i neki su stalno obećavali da će se posle sledeće okuke nešto pojaviti. Šta? pitali smo, ali oni su bili tajanstveni. A ako biste prutićem udarili po listu, pokrov prašine skliznuo bi s njega kao leptir. A aiko biste šibom dokačili nečiju butinu, rumenilo bi se svilo oko nje kao glista. U jednom polju videli smo čoveka koji nas nije video. U drugom nismo videli nikoga, ali svi smo bili sigurni da nas nebo gleda. Tu, na toj deonici, zavladao je muk, osvrtali smo se i trzali, ali samo u prvi mah, posle smo stisnutih usana piljili u potiljak onoga ispred sebe i koračali kao da, eto, baš tako moramo da koračamo. Posle je bilo malo svežije. Tada smo već zašli s druge strane brda, i možda je tu vetar bio slobodniji. Neko je počeo da peva, ali kada smo svi zagrajali i zatražili da prestane, ispostavilo se da to nije bio niko od nas. Na prstima smo prišli kamenoj ogradi, prvo na jednoj pa na drugoj strani puta, ali videli smo samo čičkove, ponekog guštera, sprženu travu.

***

Iz daljine, pre nego što sam mu prišao, poverovao sam da gleda na sat, ali iz blizine, pošto sam mu prišao, video sam da gleda u ranu na ručnom zglobu. Pomislio sam kako je rana zgodna metafora za vreme, ali nisam bio siguran da li bi tog čoveka to zanimalo. Posmatrao sam nekoliko minuta kako brižno motri na svoju ranu, čak sam i zastrugao nogama, zakašljao se, pljunuo, ali on nije obratio pažnju na mene. Za njega, možda, nisam ni postojao. Počeo sam da gubim strpljenje, ali on je upravo tada oblizao usne. Jasno se pokazao zaobljeni vrh jezika, koji je prešao preko ljuspastih neravnina. Da li je to bio znak upozorenja ili izraz podsmeha? Sve je moguće, pogotovo ono što nam se najmanje čini takvim. Zašao sam mu iza leđa i odlučio da pričekam. Kad-tad, pomislio sam, kad-tad. Ali ubrzo je počela da me proždire sumnja: možda sada, dok mu stojim iza leđa, on koristi moju neopreznost i žmuri? Ili jednostavno ne gleda u ranu već negde drugde? Brzo sam prevalio onih nekoliko koraka koji su nas razdvajali, ali čovek je i dalje piljio u svoju ranu. Možda je čuo da dolazim, pa otvorio oči u pravi čas? Odmakao sam se korak-dva, tiho, tiho, a onda naglo skočio pred njega. Nije ni trepnuo! Možda mu nisam izašao iz vidokruga, pomislio sam. Tada sam razumeo da ne znam koliki je obim čovekovog pogleda. Zagledao sam se pravo pred sebe, onda virnuo nadesno pa nalevo, onda ponovo pogledao u horizont. Čuo sam kako neko kašlje, kako struže nogama, možda je to bio i pljesak, mislim: tup udar dva dlana, dlana o dlan, ali sada sam samo gledao, bio sam sam pogled, i nisam imao vremena ni za šta drugo.

***

A onda sam odlučio da se ženim. Ovako rečeno, može se učiniti da je odluka došla naprečac, a ona je, u stvari, dolazila tokom mnogih letnjih večeri, tokom beskrajnih sati provedenih u vinogradima, gde sam sporim pokretima otkidao po dva-tri zrna grožđa, i među kukuruzima, gde sam, nešto kasnije, nastojao da se oslobodim tih istih zrna. Ti pokreti, ta nadimanja i naprezanja nisu ni u kom slučaju bila spora, o ne, ali o tome nekom drugom prilikom, sada je reč o ljubavi, iako ljubav nije sinonim za ženidbu, ali ponekad se značenja povezuju na način koji ima smisla samo za one za koje nema. Besmislen zaključak, ali sasvim dobar za povratak na početak. Naime, odlučio sam da se ženim i ništa drugo nije me zanimalo. Obukao sam najbolji kaput, na glavu stavio crni šešir, cipele nisam imao, ali nadao sam se da to neće uticati, pogotovo što sam imao i kravatu i maramicu, u stvari: bila je to imitacija maramice prišivena za gornji rub malog džepa, na levoj strani kaputa, negde u visini srca, i verovao sam da je ta ponuda dovoljna da zaseni sve ostale mane, od kojih nedostatak cipela nije bila najveća, a opet, s druge strane, sve zavisi od toga kako se ljudima pristupi, i to me je najviše uznemiravalo, budući da su sva moja dosadašnja iskustva, u smislu pristupanja a ne ženidbe, bila povezana samo s muškarcima, od kojih se žene, kako sam načuo, znatno razlikuju, tačka. Sakrio sam stopala ispod klupe i počeo da čekam. Srce mi je burno udaralo. Čelo mi se znojilo, ali šešir je dobro upijao. Dlanove sam brisao o pantalone. Povremeno sam udisao vazduh, povremeno ga ispuštao. Sve u svemu, dobro bi mi došla ona imitacija maramice, ali sam strepeo da ću pokidati džep, a odvaljeni džep, koji zjapi i bestidno pokazuje utrobu kaputa, nije dobra preporuka. Makar se, usled nadimanja postave, videlo kako srce skakuće. Malo kasnije, u podne, u park je naišao jedan muškarac, seo pored mene i, posle nekoliko rečenica, spustio dlan na moju butinu. Rekao sam mu da sam odlučio da se ženim. On je prvo podigao dlan, pa ga vratio na isto mesto. Rekao sam mu da sam svestan razlika između muškaraca i žena, iako ih nikada nisam spoznao. Žene ili muškarce? pitao je on. Razlike, rekao sam. Ne znam šta da kažem rekao je čovek. Spustio je i drugi dlan na moju butinu, odmah do prvog, i sada mi je ličio na davljenika više nego na bilo koga drugog. A onda je pognuo glavu, pa i nju spustio na moju butinu, nekako odmah do svojih ruku, prvo čelo a onda obraz, i tako ostao. Dotakao sam mu kosu: bila je puna sitnog belog praha, kao da je negde celog prepodneva štemovao zidove. On je uzdahnuo, a ja sam ispravio kolena i pokazao bosa stopala. Na suprotnoj strani parka, ispod topola, ciknula je žena. Čovek se nije pomerio, a ja sam zadovoljan zgrčio nožne prste, proteglio se, ispravio ih, kao onomad, u sred noći, kada sam ih video pod svetlošću srebrnog meseca i pomislio: To je nešto što mi niko ne može oduzeti.