Darvinova teorija evolucije? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

ПОРИЈЕКЛО И ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
МОРАЛНОГ ЗАКОНА

Ово питање такође представља један од великих каменова око којих се спотиче теорија човјечанске еволуције. Покретачки фактор еволуције је борба за опстанак и природни одабир. Та борба би требала да буде заснована на инстинкту самоодржања или, у преводу на језик моралних категорија - на најширем и најразузданијем егоизму, мада понекад и групном.

Преживљавати морају само јаки, они који ногама газе по слабијим, који коче прогрес човјечанства. Људске заједнице се морају стварати само на основу закона разбојничког свијета: привремени савез ради одстрањивања спољашњих конкурената, а потом унутрашња "расправа" између донедавних савезника.

Еволуционисти могу да приговоре: да, човјечанство управо тако и живи сав свој живот, ми смо само открили и формулисали тај закон, показавши његову универзалност и објективност.

Може се полемисати на тему - колико је у току све своје историје човјечанство заиста слиједило тај закон курјачких зуба и буздована. Ми нигдје не поричемо деградирајући развој природе, човјека и друштва. Међутим, молићемо лијепо, нико човјечанство није научио да управо по том закону живи боље - од саме теорије еволуције, која је одхранила и нацизам, и комунизам, и дивљачки капитализам, и расизам, и све то истовремено. Еволуција тај закон не открива, него га проглашава природним, прогресивним, даје му статус закона. Али управо ту се појављује веома озбиљно питање: како објаснити да код готово читавог човјечанства које још увијек није заражено идејом еволуције закон господарећег егоизма изазива унутрашње супротстављање? Због чега сви нормални људи сматрају да се не смије живјети по том закону, независно од тога да ли он дјелује или не? Нико тај закон не прихвата одмах, аутоматски, као нормалан и природан. Да би се тај закон прихватио за норму, неопходно је надвладати извјесне препреке савјести и, наравно, ни у којем случају се не смије настављати вјеровати у Бога-Творца и у бесмртност душе.

Због чега људи разних земаља и народа, разних религиозних убјеђења - имају као заједничке неке принципе који директно противрјече принципу општег егоизма? Наведимо овдје само неке заједничке заповједи свих религија:

* не дозвољава се узимати туђе.
* не дозвољава се исказивати незахвалност и вјероломство,
* не дозвољава се имати туђу жену (мада је у неким религијама многоженство дозвољено),
* свуда се хвали милосрђе, храброст и самопожртвовање.

Људи који живе по таквим принципима увијек имају мање шанси да преживе, под условом да живот заиста тече по Дарвиновој схеми. Како онда ти принципи до дан-данас нису избрисани из људских срца природном селекцијом заједно са њиховим носиоцима, који су морали да ишчезну (и увијек ишчезавају) међу првима. Због чега уопште већина човјечанства, ма како грешно оно било, макар само у дубини своје душе, не одобрава егоизам чак до дана данашњег?

На ова питања теорија еволуције неће дати одговор све док буде досљедна и вјерна самој себи. Ако Бога нема - све је дозвољено - у томе је Достојевски апсолутно у праву, али због чега ипак још увијек реално није све дозвољено чак ни онима, за које Бога већ одавно нема?

Самопожртвовање никако не може да проистекне из еволуционе борбе за опстанак, оно не може оно не може бити утилитарно-корисно. Из тежње ка бољој прилагођености за преживљавање може да израсте групни егоизам, али између њега и братољубља зјапи иста онолика провалија, колика је и између мајмуна и човјека. И тако, дакле, због чега то за људе конкуренција разбојничких банди ипак не представља баш најоптималнију варијанту постојања друштва?

МОРАЛНИ ПЛОДОВИ ЕВОЛУЦИОНИСТИЧКОГ
ПОГЛЕДА НА СВИЈЕТ

Без обзира на то што се код људи још увијек задржала успомена на морал као на норму апсолутну, неусловљену обзирима најуспјешнијег преживљавања, управо у области морала еволуционизам је произвео најкорјенитије промјене у човјечанству. Ове промјене, ради поједностављења, можемо подијелити у двије групе: грубе, социјалне, и префињене, које се тичу погледа појединца на свијет.

У прву врсту спадају идеологије супериорности и њима одговарајући социјални експерименти. Већ смо их помињали; поновимо подробније.

- Идеје расне супериорности - расизам, хитлеризам - исходе из Дарвиновог учења о поријеклу раса и њихове неједнакости. Јаким расама закон борбе за одржање наводно даје за право да сматрају својом обавезом да силом намећу своју власт над другим расама, све до потпуног истребљења њиховог. Оваплоћење тих идеја у живот на примјеру хитлеризма данас описивати више нема нужде, али треба напоменути да је Хитлер врло поштовао, како Дарвина, тако и Хекела, аутора лаженаучне теорије о рекапитулацији, коју смо ми већ разматрали.

- Идеја класне борбе такође логично слиједи из "закона о борби за опстанак". Управо тим законом марксизам објашњава појаву класа и њихову борбу, а одатле већ логично слиједи и идеја о диктатури пролетеријата. Умјесто расне, проповиједа се класна супериорност.

У школском се уџбенику не случајно даје критика расистичких консеквенци дарвинизма, мада је та критика потпуно неубједљива, али се ни једном једином ријечју не спомињу класне пројекције еволуционистичке доктрине - пројекције марксистичке. Сама та чињеница - да се дарвинизам мора "испирати" од расизма, да би чист могао да се ода на службу марксизму, - говори много. Обје социјалне лаженауке, које су човјечанство коштале на десетине милиона жртви, са свом својом логичком неизбјежношћу своје коријење имају у дарвинизму, упркос томе што би се научницима-еволуционистима хтјело да сав свијет и саме себе убиједе у супротно.

- Идеја изабраности према личним особинама породила је основу за капиталистичку конкуренцију и, у крајњим својим консеквенцама, служи као лукаво оправдање дивљачком мафијашком капитализму који је у извјесној мјери Запад већ преболио а који се тако звјерски насађује у нашој земљи. То је диктатура криминалне, непроизводне буржоазије, која је у борби за преживљавање побиједила и која све своје поступке оправдава чувеном формулом: оно што је природно, то није недозвољено.

Било како било, организација друштва по Дарвину узакоњује најодвратнија могућа безакоња. Али еволуционистичке идеје нису страшне за друштво само због тога.

Еволуционизам се не своди само на учење о својој главној покретачкој снази - борби за опстанак. Он заводнички обмањује човјечанство идејом прогресивног развоја према бољој будућности. Бољу будућност цијелом човјечанству под вођством изабраних обећавају и нацизам, и комунизам, и традиционални националистички јудаизам. У човјеку и у природи се види властити извор побољшања. При томе човјек природно добија потпуну самосталност и право да по своме планира друштвени и лични живот, не марећи за било каква ограничења која би се могла наметати било човјеку било друштву, односно, не марећи за заповијести Божије. Тако се обезврјеђују моралне норме, а сам човјечији живот губи своје свештено значење.

На тај начин, човјеку се дозвољавају свакојаке "операције са животом" које су се до тада сматрале светогрђем и апсолутно недопустивим. Погледајмо неке од њих.

1. Абортуси су се прије појаве теорије о рекапитулацији свуда доживљавали као човјекоубиство. Али Хекел је "доказао" да је људски ембрион све у свему само једна еволуциона рибица или пуноглавац, тако да њега убити не значи практично ништа. Тај је гријех страшан, и због своје масовности, и због лакоће са којом се чини. Никакви концентрациони логори и ратови нису однијели толико живота, колико их је однио абортус.

2. Еутаназија - безболно медицинско прекидање живота безнадежно болесног човјека. Са еволуционе тачке гледишта - ствар је потпуно оправдана: зашто би се мучио човјек чији живот никоме (чак ни њему самом) није потребан. Рођаци старца који би да себи олакшају живот помоћу еутаназије постају саучесници убиства. Међутим, патње било којег човјека које му се шаљу потребне су њему самом, ради припреме за вјечност, као и онима који га окружују, ради васпитања милосрђа и озбиљнијег односа према животу. Осим тога, шта ће се десити са духовно-моралним свијетом љекара који ће непосредно и неједнократно у току саме медицинске процедуре чинити убиства? Како ће се они понашати према људима који су тешко и непријатно, али не и сасвим безнадежно болесни?

3. Трансплантација (пресађивање) органа и вјештачко подмлађивање ткивима и ферментима абортиране дјеце. Пошто је еволуција доказала да је живот сводљив на биохемију, ничега страшног у таквој утилизацији дијелова тијела умрлих или убијених људи нема - пришијте му свињски бубрег или туђе срце, важно је само да се они приме. Али ако се чак ни ћелија у многоћелијском организму не може свести на хемију, није ваљда да ће пресађивање туђег органа проћи непримјећено за душу? Осим тога, ако се да на вољу таквим операцијама, то ће реално довести до развоја нове криминалне занимације - убијања "за органе", што се у нашој земљи већ и дешава. Узгред буди речено, и еутаназија лако може да постане један од метода плаћеног убиства. Главни посао - појефтињење живота - дарвинистички поглед на свијет је већ обавио. Због тога ни у абортусима "за органе" већ не виде ништа страшно.

4. Вјештачко зачеће човјека са пробирањем сјемена. Ово дејство је праћено избором самих полних ћелија и уништавањем оних које се некоме не свиђају. Онима који не разумију шта ту има лоше, можемо споменути једно пророчанство из прошлог вијека, према којем ће се као резултат таквих операција са полним ћелијама родити најгенијалнији злотвор читаве човјечанске историје - антихрист.

5. Равнодушан однос према самоубиству, све до потпомагања у њему и његовој поетизацији.

6. Утилитаран и бездушан однос према тајанству зачећа новог живота. Код људи свих народа, чак и код оних најдревнијих, брачни односи су одувијек били подложни извјесном степену освећења и, наравно, сакривању од туђих очију. Органи чедорађања и храњења млијеком људи су пажљиво скривали - а данас је норма да се о њима сви непрестано напомињу, данас то уопште није самоочигледна истина. Само полно општење ни у којем случају не би смјело да буде случајно, или неодговорно, или усмјерено на задовољавање страсти. То је дјело свештено и замисливо је само у браку ради продужења рода. Играти се са таквим стварима или њих изопачавати - то је тешки злочин против образа Божијег у човјеку.

У том тајанственом општењу зачиње се не само тијело, него и душа човјекова, те је због тога оно увијек праћено не само тјелесним, него и душевним осјећајима. Разумљиво је да је зачеће са селекцијом сјемена потпуно лишено осјећања светости тренутка и да се то мора одразити и на онога који се у зачећу рађа. Неће ли баш због тога антихрист изабрати да се роди на такав начин, са циљем да постане максимално бездушно биће? И ако се полно општење врши незаконито, обично је оно праћено - барем у прво вријеме - грижњом савјести, из чега људи свих племена и народа познају да незаконита или изопачена употреба полних способности јесте смртни гријех.

Гријех је и такозвано сексуално образовање, када се уопште превише сувишног говори о интими, а тим више када обучавају како да се са тим стваримаа игра. Према браку се понашај са свом одговорношћу за живот пред Даваоцем живота - и неће ти бити потребна никаква посебна обука. Нарочито је важно, ради светости брака, чувати цјеломудреност до брака.

Еволуционистички хуманизам, који је човјека ослободио од одговорности за сва таква дејства, учинио је да убиство и блуд постану дио наше свакодневнице. И није то толико страшно за масе убијених, колико је страшно за масе нераскајаних убица, које чак и не примјећују своје саучешће у убиствима. Али такав површан и лепршаст однос према животу само обмањује људе! Јер живот се заиста не своди на високоорганизовану материју, њега даје Источник живота. Игнорисати законе светости живота које нам је Он Сам дао - никоме неће проћи тек тако. И не само у будућем, него често и у овом земаљском животу такве људе чека тешко полагање рачуна за своја безакоња. Болести, разводи, силажење с ума, очајање, самоубиства - као да Бог нема довољно начина да заустави безакоње и дадне човјеку могућност да се покаје. А ако се не покаје, ако је постао неспособан за покајање, колико је само око нас ужасних смрти као примјер за оне који гријеше на сличан начин, али још нису у стању да се опамете. Немојмо зато себе лагати свеопштим примјером лакоће са којом се чини гријех. У сљедећој лекцији нам предстоји да дознамо како се у историји десило да се само један човјек од свих људи који су на земљи живјели покаже дост