Скривени кораци у еволуцији?


Тајанствени мајмун из Конга

Изгледа као укрштени горила и шимпанзо, а домороци га зову „убица лавова”. С генетичке стране, чини се да је још ближи човеку него шимпанзо. Скрива се по прашумама Африке, те је мало људи успело да га види


Постоји један мајмун који је у стању да убија лавове. Надимак убица лавова дали су му становници Билија у Конгу, града у близини једне непроходне и нетакнуте прашуме. О тој звери мало се зна, а они који су га видели кажу да је висок два метра, да има широко црно лице и да делује застрашујуће.
Прашуме у којима живи налазе се на североистоку Конга, потпуно су неистражене и непроходне, а неки зоолози чак сумњају да би ту могли да се крију последњи преживели диносауруси. Стога неки желе да крену у потрагу за тајанственим мајмуном и, уопште, у откривање биљног и животињског света овог кутка планете.
Први који се заинтересовао за ову животињу, неухватљиву попут Јетија, био је један белгијски официр који се 1898. године из Конга вратио с три велике лобање у коферу, убеђен да је донео остатке горила. Стручњаци који су их потом проучавали утврдили су да је реч о некој нама непознатој подврсти мајмуна.
Век касније, 1996. године, швајцарски фотограф Карл Аман, који живи у Кенији и бори се за заштиту великих примата, чуо је за ове „убице лавова” који личе на гориле али се понашају као шимпанзи: кад виде људе, повлаче се и нестају у мраку густе шуме. И Аман је нашао једну лобању с особинама оба велика мајмуна и тако - да би сазнао да ли је реч о некој новој врсти - довео је у Конго два највећа америчка приматолога, Џорџа Шалера и Ричарда Рангама.
Ни њих двојица нису успели да сретну ову неухватљиву зверку иако трагови на које су наишли говоре о необичном споју гориле и шимпанза у једног новог примата. Гнезда која су нашли била су на земљи, као она која прави горила (шимпанзи обично спавају на дрвећу). Испитивање измета указало је на исхрану богату воћем, као код шимпанза. Све у свему, права загонетка.
Нешто касније у ову област стигао је и Рон Понтијер, који је надлетао ову прашуму, готово додирујући врхове дрвећа. У једном тренутку угледао је огромног мајмуна како претрчава преко једне чистине и нестаје у густишу зеленила. На Аманов позив стигла је и Шели Вилијамс, која ради у Институту Џејн Гудвол у Мериленду (САД). Она је била први научник која је видела тајанствене мајмуне, и чак је успела да неколико њих сними.
Пре него што је то објавила Шели Вилијамс је позвала неколико научника да погледају снимљени материјал и кажу своје мишљење. Након разгледања фотографија, дошло је до невероватно оштре расправе, па чак и свађе. Наиме, Вилијамсова сматра да је реч о једној новој врсти: можда су горила и шимпанзо дошли у додир када је вода реке која дели њихове насеобине опала: обузела их је страст и створили су мешанца.
Али, како су тако велики и како су у стању да убију лава? Зашто на месечини певају чудним гласом и воће љуште рукама уместо зубима? И од кога су наследили отпорност на отровне стреле ловаца? Да ли је реч о новој врсти или подврсти обичних шимпанза?
Сва ова питања и претпоставке навели су на помисао о још једној могућности: да није реч о врсти која доживљава сопствену еволуцију у издвојеној области до које човек још није стигао?
Расправа се наставља јер испитивања ДНК из длака нађених у гнездима нису пружила довољно података: наиме, из длаке се добија само митохондријални ДНК, то јест онај који се наслеђује по мајчиној линији. Онда се научна јавност порадовала да ће се нешто више података добити на основу нађеног измета. Накупили су га на килограме, али и у овом случају ДНК је митохондријални. Сада се покушава с испитивањем заснованом на нуклеарним техникама.
Међу толиким научницима, чуо се и глас једног студента - љубитеља животиња. Клив Хикс изнео је заиста јединствено мишљење: „Ти мајмуни нису подврста. Њихово понашање наводи нас на помисао да присуствујемо еволуцији која је у току. Другим речима, нова врста управо се одваја од шимпанза. Сада би још само људи требало да их оставе на миру и омогуће им да доврше тај посао”.


izvor: Politikin Zabavnik

Само их замишљам како се витлају по џунгли са гомилом измета у нади да ће нешто ишчепркати...

хммм...можда своје заблуде...мааа, нее...свој его...

Nek se majmunisu koliko hoce...

Докази против теорије о еволуцији

Докази из генетике

Дарвинова теорија држи да су, путем мноштва прелазних стадијума, рибе еволуирале у људска бића. Природно се намеће следеће питање: Како су рибе дошле до гена који су их учинили људима? Ниједно створење не може физички да буде оно што му гени не дозвољавају. Зебра не може да роди малог кенгура, зато што поседује само зебрине гене. Чак се ниједна жена не може родити као плавуша без гена за плаву косу – већ би морала да користи фарбу.

У Дарвиново доба генетика још увек није била развијена као наука, што му је дозвољавало да претпостави како животиње поседују неограничене могућности прилагођавања средини. Тако је писао: «Ако би се овај процес одвијао током дугог временског периода... чини се готово извесним да би један обичан четвороножни копитар могао да се претвори у жирафу.»[i] Другим речима, Дарвин је веровао да ако би, на пример, узели магарце и ставили их у одговарајуће окружење, да би они, са довољно времена на располагању, могли на крају да постану жирафе. Ово једноставно није тачно. Чак и након милион година проведених у џунгли, магарци би и даље били магарци, зато што носе искључиво магареће гене.

Да би разрешили ову дилему, модерни еволуционисти су изнели тврдњу да су гени риба засигурно мутирали у људске гене током епоха. Мутације су, зна се, нагле промене у генима. Оне се иначе врло ретко догађају. По теорији еволуције, одређени организам развија неку нову, позитивну карактеристику путем мутације, што му дозвољава да се успешније прилагоди свом окружењу. Такво створење затим преноси ту мутирану особину на следећу генерацију, што се коначно шири и на целу врсту. Организми без те особине, бивајући слабији, на крају изумиру («опстанак најјачих»). Дакле, путем овог процеса, рибе су постепено еволуирале у људе.

Међутим, ова хипотеза више није одржива. Др Ли Спетнер, који је десет година предавао информатику на Џонс Хопкинс универзитету и на Вајцменовом институту, посветивши више година изучавању мутација, написао је важну нову књигу, Никаквим случајем: разарање модерне теорије о еволуцији. У њој он пише: «Током целокупног мог изучавања литературе из природних наука, никада нисам наишао ни на један случај мутације која додаје информације... Испоставља се да је у свим случајевима индивидуалних мутација које су проучаване на нивоу молекула обим генетских информација смањен а не увећан.»[ii]

Мутације уклањају информацију из генетског кода. Оне никад не производе виши или комплекснији тип информације. Шта, заправо, оне узрокују у људским бићима? Смрт. Неплодност. Хемофилију. Анемију српастих ћелија. Цистичну фиброзу. Монголоидност. И преко 4.000 других болести. Генетски код је пројектован да савршено управља организмом. Мутације уклањају информације из генетског кода, узрокујући урођене мане.

У одбрани својих гледишта, еволуционисти одавно указују на мутације које имају позитивна дејства. Најчешћи пример који наводе је тај да неке мутације чине бактерије отпорним на антибиотике (лекове који уништавају клице). Овако гласи аргумент: «Ако мутације могу да учине бактерије јачим, мора да то исто могу да учине и за друга створења.» Др Спетнер указује да се овде ради о неспоразуму, пошто мутације које узрокују отпорност на антибиотике још увек повлаче са собом губитак информација.

На пример, да би уништио бактерију, антибиотик стрептомицин се везује за део бактеријске ћелије који се зове рибозом. Мутације понекад производе структурне деформације у рибозомима. Пошто антибиотик не може да се закачи за деформисани рибозом, бактерија је отпорна. Али чак иако је мутација у овом случају корисна, она још увек доноси губитак генетских информација, а не добитак. Није дошло ни до какве «еволуције»; бактерије нису постале «јаче». Штавише, под нормалним околностима, у одсуству антибиотика, оне би биле слабије од својих немутираних рођака.

Хајде да направимо аналогију. На пример, диктатор неке земље је наредио да се сви дисиденти похапсе и приведу у лисицама. Полиција има пуне руке посла стављајући лисице на руке дисидената. Али једног дана они наилазе на деформисаног човека – рођеног без руку. Могло би се чак тврдити да у овом случају тај човек има предност над другима, пошто нико није у стању да му намакне лисице. Међутим, то сигурно не би представљало еволуциони напредак, као што то није случај ни са деформитетом који штити бактерију од «лисица» које би јој «намакнуо» антибиотик.

Често је могуће наћи неку предност у губитку информација. Замислите да сте скинули брисаче са ваших кола. Има ли ту неког добитка? Па, они више никад не би могли да изгребу ваш ветробран. Али, не би ли ми сви ипак радије задржали брисаче? Или можда једноставно треба потпуно елиминисати аутомобиле? Губитак информација и технологије био би огроман, али би било и добитка: имали бисмо мање загађења, а и више нико не би страдао у аутомобилским несрећама.

Шта ако би мутација узроковала да се неко дете роди без слуха? Има ли ту неког добитка? Па, то дете никад не би чуло ниједну псовку. Међутим, не би ли ипак радије имали децу која могу да чују? На исти начин, посматрајући одређену мутацију у ограниченом контексту, еволуционисти могу да је опишу као «позитивну» и да је нетачно представе као еволуциони напредак. Добар пример за то је болест анемија српастих ћелија, коју су неки еволуционисти покушали да прогласе корисном пошто су деформисана црвена крвна зрнца која она узрокује имуна на маларију. Али ово је исто као кад би рекли да би било корисно да одсечете прсте на ногама, пошто би тиме спречили гљивичне инфекције. Као и са човеком без руку, возилом без брисача и глувим дететом, ове «корисне мутације» уствари доносе губитак информација.

Зашто то представља проблем за еволуцију? Зато што из Дарвинове тезе произилази да уколико је сав живот почео као једна ћелија, онда су случајне мутације биле те које су пројектовале и изградиле скоро сваку биолошку особину на земљи, од делфиновог чудесног сонарног система (на којем би могла да му позавиди свака морнарица) до људског срца, које је један генијалан механизам. Крв се пумпа из десне стране срца у плућа, где прима кисеоник; одатле се враћа у леву страну, из које се избацује у остатак организма, кроз крвне судове укупне дужине од преко 100.000 километара. Срце садржи четири коморе; срчани залисци спречавају враћање крви у било коју од комора, док електрични импулси из природног пејсмејкера контролишу срчани ритам.

Неке ретке мутације узрокују урођене срчане мане, услед којих се крв усмерава у погрешном правцу. Међутим, не зна се ни за један случај где је нека мутација побољшала циркулацију. Постоји преко четрдесет мутираних варијанти хемоглобина – крвног састојка који преноси кисеоник – али ниједна од њих не преноси кисеоник успешније од нормалног хемоглобина.[iii] Прихватањем еволуције морали бисмо да поверујемо да је људски циркулациони систем – који је право чудо технике – изграђен путем случајних мутација, упркос томе што нам научна посматрања показују да му оне заправо само доносе штету.

Ернст Чејн, који је добио Нобелову награду за свој рад на развијању пеницилина, знао је подоста о бактеријама и антибиотицима. Он је написао следеће: «Тврдити да су развој и опстанак најјачих у потпуности последица случајних мутација, или чак да природа врши пробне опите посредством мутација да би произвела живе организме који могу успешније да опстану, по мени је хипотеза која није заснована ни на једном доказу и која се не може ускладити са чињеницама.»[iv]

Истина је да су мутације често наследне и да узрокују промене, али те промене су неминовно на ниже или, у најбољем случају, неутралне. Никад није забележено да су мутације произвеле неки нови хормон, орган или другу функционалну структуру. Оне не генеришу биолошку технологију, већ је умањују. Овим се не жели рећи да је немогуће да случајна мутација произведе неку вишу генетску информацију – него само да тако нешто наука још није забележила. Дакле, Дарвинова теорија би могла да падне већ на овом испиту. Но хајде да кажемо да је ово тек прва «рецка» против ње.

[i] Charles Darwin, The Origin of Species (1872; реиздање, New York: Random House, 1993), 278.

[ii] Lee Spetner, Not by Chance!: Shattering the Modern Theory of Evolution (Brooklyn, N.Y.: Judaica Press, 1997), 131, 138.

[iii] Gary E. Parker, “Creation, Mutation, and Variation,” Impact 89 (November 1980): 2.

[iv] Ernst Chain, Responsibility and the Scientist in Modern Western Society (London: Council of Christians and Jews, 1970), 25.
...............................

Izvod iz knjige, "Slučaj protiv Darvina: zašto treba preispitati dokaze", Džejms Perlof, preveo sa engleskog Aleksandar Pavić, u izdanju Fonda "Kraljević Tomislav Karađorđević" (korice; Nj.K.V. princ Mihailo Karađorđević), Beograd tomislav.fund@gmail.com

    fenomenalno glup tekst,sa gomilom porgreshnih pretpostavki i sa izrazenim nepoznavanjem materije o kojoj govori.

Slazem se sa arlekin.

Joco ne obaziri se na ignorante . Text je odličan i istinit .

a poznajes dobro tu matereriju?

bolje od autora teksta

deder preporuci nam neku knjigu koju si napisao