Evo zanimljivog dosta zanimljvih stvari:
http://www.illumina.co.yu/Nastanak_i_razvoj_coveka.html

Razumem te u potpunosti magic master ali meni treba dokaz.

Ако мене питаш чини ми  се да би највише иситине било у некој теорији која би настала миксањем теорије еволуције и креационистичке визије. Овако обе имају рупе, али када би се комплементарно повезале могли бисмо да дођемо до највишег сазнања!

Пусти Исуса у своје срце и бићеш срећан
I found Jesus, he is chained in my basement.
Bez uvrede Master, ali to ne pali.

Ne pratis moje tekstove ne verujem da nesto moze da se stvori iz nicega, aj da ti postavim jos jendo pitanje sta mislis da je ovaj Kopefild kako se vec zove iluzijonista da je ziveo pre 2000 godina sta mislis dali bi ga proglasili nekim svecem?

Када кажем "Исуса" увијек мислим на љубав. Воли топло, снажно, безусловно и сијаће ти се срећа на лицу. 





Прије 2000 година је било више илузиониста, чаробњака, магова итд. него што их има сада...

Међутим, оно што је радио Исус не може се нзвати само чудом, оно је стварна слава Божја!!



 

Evolucija Čoveka
I Uvod

     Teorija evolucije povezuje sav živi svet u jednu veliku celinu. Najpre pomoću fosila, a danas posredstvom genetskih analiza, naučnici proučavaju nastanak naše vrste počev od jednoćelijskih organizama, istražujući grananje drveta života i tražeći mesta gde su se prapreci raznih vrsta rastali...
     Za mnoge ljude evolucija je fantastična ideja, pomoću koje se može sagledati povezanost svega što postoji, i na osnovu koje se može uočiti čovekovo mesto u opštoj shemi postojanja. Za druge, nažalost, ovo je uvreda - kako iko može da tvrdi da je čovek nastao od majmuna? Ovo pitanje se često koristi kao ključni argument u preziru prema nauci i često se može čuti kako kreacionisti nazivaju teoriju evolucije “majmunskom teorijom” ili kako same naučnike nazivaju majmunima.
     Ova reakcija je pogotovo zanimljiva kada se uzme u obzir da osnovna tvrdnja nije tačna: ljudi ne potiču od majmuna, i teorija evolucije to ne tvrdi. Evolucija čoveka je mnogo složenija, zanimljivija i duža priča nego što mnogi ljudi misle.
     Cilj ovog teksta je da iscrta opšti tok poznatog dela evolucije čoveka, da pokaže šta naučnici znaju, šta se pretpostavljaju, a šta još uvek ne znaju.
     Pre nego što počnemo da, korak po korak, razmatramo poznate podatke o evoluciji čoveka, objasnićemo nekoliko osnovnih pojmova o fosilima i paleontologiji i dati pregled opšteg toka razvoja koji je doveo do modernih ljudi. Nakon ovoga, pozabavićemo se svakom glavnom vrstom na putu do modernog čoveka; i konačno, vratićemo se na još jedan opšti pregled, da povežemo sve delove u celinu.

a) Fosili

   Kosti sporije trunu nego ostatak tela, pa mnogi ljudi misle da kosti traju jako dugo; istina je, međutim, da se pod uobičajenim uslovima kosti potpuno raspadnu u roku od nekoliko godina. U suvim područjima ovo može trajati duže, a u slučaju kada su kosti zaklonjene i potpuno izolovane od vode (recimo, u kamenom sarkofagu), one mogu trajati hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Neke kosti naših predaka su očuvane upravo na ovaj način, što omogućava njihovu detaljnu analizu. Recimo, neke kosti Neandertalaca su tako dobro očuvane, da su naučnici iz njih uspeli da izdvoje DNK i da na osnovu poređenja sa uzorkom DNK modernog čoveka obore teoriju po kojoj su se Neandertalci stopili sa modernim ljudima.
     Ipak, kosti stare više od nekoliko desetina hiljada godina počinju da se raspadaju same od sebe čak i u potpuno suvim uslovima i ubrzo se pretvore u prah. Jedini poznati način na koji ove stare kosti mogu biti očuvane jeste proces fosilizacije. U ovom procesu, duboko zakopane kosti bivaju mineralizovane: proteini kostiju bivaju zamenjeni neorganskim mineralima, koji tokom kristalizacije zauzimaju prostor u kome se nalazila kost. Ovim fosil doslovno postaje parče kamena u obliku kosti. Fosili se datiraju pre svega radiometrijskim metodama; kombinacija tri metoda radiodatiranja daje datum fosilizacije na osnovu koga se može odrediti u kom periodu je fosilizovano biće živelo.
     Arheologija nalaza je takođe važna. Ako su fosili nađeni u istom sloju kao i ostaci vatre, recimo, ili ostaci kamenog oruđa, ti predmeti se takođe mogu datirati i na osnovu njih se može nešto naučiti o kulturi naših predaka i načinu njihovog života.
     Zatim, tu je morfološka analiza. Oblik i položaj kostiju, oblik lobanje, zapremina mozga, i mnogi drugi parametri pažljivo se mere i interpretiraju. Na osnovu ovih merenja se uspostavljaju parametri: kako je naš predak hodao, kakvo mu je bilo držanje tela, kako je izgledalo lice, itd.
     Konačno, na osnovu datiranja, morfologije i arheoloških nalaza, naučnici pokušavaju da reše zagonetku čovekovog nastanka. Ovaj posao je veoma težak i neizvestan, mada je danas mnogo lakši nego što je bio pre pedeset godina. Masa novih fosilnih nalaza, kao i unapređene, preciznije metode datiranja i analize organskih ostataka, omogućili su značajan napredak...

b) Prvi pogled na stablo razvoja čoveka

     Pre nego što počnemo da se bavimo pregledom pojedinačnih vrsta i da sistematizujemo koja vrsta je postojala u kom periodu vremena, vredi pogledati par slika. Prvo, pogledajmo kakva je tačno veza između ljudi i ostalih primata:

     Kao što se može videti, stablo ljudske vrste je veoma razgranato i ne nalikuje direktnoj liniji koja vodi od majmuna do modernog čoveka. Za opis celog stabla bilo bi potrebno napisati nekoliko knjiga; u okviru ovog teksta, usredsredićemo se na poslednji deo grananja, koji sadrži tri generalne grupe.
     Prvu grupu čine Ardipithecus i njegovi rođaci, o kojima ne znamo skoro ništa osim da su postojali. Drugu grupu čine sami Australopitekusi, što uključuje i jednu grupu njihovih predaka, Parantropuse. Treću grupu čini genus Homo, koji obuhvata naše neposredne pretke, praljude koji su govorili jedni sa drugima i koristili alatke u svojoj borbi za opstanak.
     Iz ove slike, međutim, stvari i dalje izgledaju mnogo jednostavnije nego što jesu - čini se kao da su nam majmuni “iza ćoška”. Zato bi bilo dobro da pogledamo još jednu sliku na kojoj se vidi raspored fosila pomenute tri grupe kroz vreme:

   Treba imati u vidu da ova slika ne pokazuje koja vrsta iz koje sledi, već samo starost fosila, i njihove najosnovnije osobine. Pogledajmo sada detaljno ove fosile, idući od najstarijih prema najnovijima...
II Magloviti početak

     Kreacionisti često pričaju kako biolozi izvlače krupne zaključke na osnovu komadića kostiju, ili čak pojedinačnih zuba; ova priča nije tačna – kao što se može videti iz daljeg teksta, naučnici danas raspolažu značajnim brojem veoma potpunih fosila gotovo svih koraka našeg razvoja od prvih Australopitekusa do danas.
     Vredi pokazati, međutim, šta se može zaključiti i iz nepotpunih fosila. Za primer, uzmimo tri fosila koji se nalaze u najranijem periodu ljudske evolucije...
     Prvi je Sahelanthropus tchadensis, koji nam je poznat na osnovu jedne lobanje i nekoliko delimičnih vilica i zuba, star između šest i sedam miliona godina (fosil je pronađen 2002. godine). Lobanja je tipična za hominide, sa malim mozgom od oko 350 kubnih centimetara (ljudski mozak ima prosečnu zapreminu od oko 1500 cm3), i mnogim drugim osobinama sličnim današnjim šimpanzama. Ali tu je i nekoliko osobina tipičnih za ljudske lobanje, uključujući i daleko manje očnjake nego što je uobičajeno za majmune.
     Drugi je Orrorin tugenensis (pronađen 2001.), star šest miliona godina. Sve što imamo od ove vrste jesu delovi kostiju ruke i nogu, kao i ostaci donje vilice. Iako je i dalje očigledno veoma srodan šimpanzi, Ororin je imao zube slične čovekovim, a kosti nogu ukazuju da je, makar deo vremena, hodao na dve umesto na četiri noge.
     Treći je Ardipithecus ramidus, otkriven 1994, i najbolje istražen od sva tri pomenuta fosila. Star oko 5,5 miliona godina, Ardipitekus nam je poznat iz oko 45% kompletnog skeleta, i više fragmentarnih lobanja i udova. Oblik zuba je tačno na sredini između zuba šimpanze i ljudskih zuba, osim jednog zuba kod jednog mladog primerka, koji je sličniji zubima šimpanze nego bilo koji drugi zub daljih hominida. Kosti nogu pokazuju da je Ardipitekus najverovatnije bio dvonožac.
     Šta naučnici zaključuju iz ove tri grupe fosila?
     Sahelantropus nam ne govori mnogo. Možda se radi o stvarnom primerku prelaznog fosila, ali možda je reč i o nekoj izumrloj vrsti majmuna. Jedini razlog zbog koga je ovaj fosil važan je to što znamo da je vrsta postojala i znamo gde je otprilike živela, a to nam omogućava da usmerimo dalju potragu za fosilima i možda jednog dana nađemo potpunije fosile, od kojih možemo više da naučimo. S obzirom da je fosil otkriven tek nedavno, potraga je tek u začetku...
     Ororin nam govori malo više. Ako ništa drugo, znamo da je postojala vrsta velikih majmuna koji su hodali na dve noge i mogli da stoje uspravno. Da li je on bio jedan od naših predaka? Možda jeste, a možda i nije – odgovor će morati da sačeka dok se ne budu našli kompletniji fosili.


   Uzet sam po sebi, Ardipitekus ne govori mnogo; ali ako se uporedi sa fosilima Australopitekusa (o kojima govori sledeće poglavlje ovog teksta), možemo mnogo toga naučiti. Pošto imamo nekoliko različitih fosila, znamo da nije naprosto reč o jednoj jedinki koja je bila deformisana – radi se o izumrloj vrsti koja je najverovatnije hodala uspravno, imala zube koji su ličili na zube Australopitekusa, i čija lobanja pokazuje mnoge osobine koje su tipično ljudske. Mada još uvek nije sigurno da su Ardipitekusi bili među našim precima, oni su sasvim sigurno bili bliski rođaci naših dalekih predaka.
     Sa jedne strane, to nije mnogo podataka; ali sa druge strane, ako uzmemo u obzir koliko malo imamo, prikupili smo mnoštvo podataka. Šta se onda događa kada imamo kompletne fosile?

III Australopithecus i Paranthropus

     Australopitekusi obuhvataju više vrsta, od kojih je jedna i A. afarensis, naš najverovatniji davni predak. Pogledajmo za trenutak stablo razvoja Australopitekusa, i njihovih izumrlih potomaka, Parantropusa:


Australopithecus anamensis je najslabije poznat od svih Australopitekusa. Imamo samo devet nekompletnih fosila starih oko četiri miliona godina, uglavnom kostiju nogu – dovoljno da znamo da to veoma primitivan Australopitekus, da je reč o dvonožcu, i da su zubi slični ljudskim. Ali ovo nije dovoljno da izvučemo dublje zaključke.

     Prava priča počinje sa Australopithecus afarensis, koji je najverovatnije među našim direktnim precima. Ova vrsta nam je poznata iz više desetina nalaza, uključujući nekoliko više od 90% kompletnih fosila, među kojima se nalazi čuvena “Lusi” – preko 70% kompletan skelet ženke A. afarensis.
     Mada su kreacionisti više godina tvrdili da se zbog Lusinih nepotpunih nogu ne može znati da li je A. afarensis hodao na dve noge, dalji nalazi (pogotovo fosili nađeni u Hadaru, Etiopija) definitivno su potvrdili da su ovi rani Australopitekusi hodali na dve noge.
     Lice afarensisa imalo je izbačenu vilicu, sličnu vilici šimpanze. Zubi su bili veoma slični ljudskim, sa mnogo manjim očnjacima nego kod ranijih primeraka. Karlica je prilagođena hodanju, a oblik femura (butne kosti) je takav da bi četvoronožno hodanje bilo veoma neprijatno za afarensise.
     Zapremina lobanje afarensisa je približno ista zapremini lobanje šimpanze i malo je verovatno da je afarensis bio znatno inteligentniji. Zašto je tako naizgled sporedan detalj, poput hodanja na dve noge, doveo do razvoja tako kardinalnog svojstva kao što je inteligencija? Svi viši primati imaju ruke kojima mogu da hvataju i drže predmete; međutim, upotreba ruku je veoma ograničena, pošto viši primati ne mogu da efikasno koriste ruke u pokretu – čim treba da potrči, šimpanza, recimo, mora da koristi svoje ruke za odupiranje i ravnotežu. Uspravni hod je dozvolio Australopitekusima da drže stvari u rukama dok hodaju, što im je omogućilo da razviju alatke koje su mogli da prenose sa mesta na mesto, da drže u rukama oružje za lov, i da mnogo svrsishodnije koriste tragove inteligencije koju su imali. Vrlo je verovatno da je upravo ovaj napredak bio ključan u razvoju razuma kasnijih potomaka afarensisa.
     Neki kreacionisti i danas insistiraju da je A. afarensis samo izumrla vrsta majmuna. Takvima preporučujemo da pogledaju skelet prikazan na slici, koji pokazuje afarensisa u hodu. Mada još ne čovek po razumu, afarensis je već hodao kao čovek, uspravno...
     Od otkrića potpunih skeleta do danas, urađeno je više rekonstrukcija izgleda afarensisa, od kojih je jedna prikazana ovde. Pri posmatranju ovakvih rekonstrukcija treba imati u vidu da je opšti izgled (pogotovo izgled vilice i očiju) verovatno tačan, ali da su mnogi detalji (boja kože, dlakavost) puko nagađanje.
     U savršenom primeru prelaznih fosila, afarensisa je nasledila mnogo razvijenija vrsta poznata kao Australopithecus africanus. Paleontolozi su dugo pretpostavljali da je afarensis bio direktni predak čoveka; međutim, noviji dokazi pokazuju da je afrikanus nasledio afarensisa, i da se negde kod afrikanusa (ili iz neke grupe između afarensisa i afrikanusa) desio veliki razlaz ljudske vrste. Sa jedne strane su se odvojili Paranthropusi, sa druge strane se odvojio genus Homo, čovek.
     Veza između vrsta se možda najlakše može videti ako uporedimo stopala i karlice šimpanze, afrikanusa, i modernog čoveka (Homo sapiens):

Još zanimljivije je poređenje lobanja afarensisa, afikanusa i modernog čoveka:


   Kao što se može primetiti, lobanja je još uvek daleko od ljudske. Zapremina mozga je suviše mala, a kao što se vidi na lobanji Taung deteta (više od 90% kompletnog skeleta bebe afrikanusa) očnjaci su još uvek bili šiljati. Ali, oblik lobanje je već počeo da se menja i povećava, prateći rastuću inteligenciju Australopitekusa.
     Ovde je počela da se događa još jedna promena. Mužjaci većine primata mnogo su veći od ženki, što je bio slučaj i kod afarensisa (prosečna težina mužjaka afarensisa je bila oko 45 kg, prosečna težina ženke oko 29 kg). Kod afrikanusa, ova razlika počinje polako da se smanjuje – prosečan mužjak afrikanusa je bio težak oko 41 kg, prosečna težina ženke je bila oko 30 kg.
     Pre nego što pređemo na naše skorije i bliže rođake iz genusa Homo, trebalo bi makar baciti brz pogled na Parantropuse, granu praljudi koja je izumrla pre otprilike milion godina...
     Najranija i najmisterioznija vrsta Parantropusa je Paranthropus aethiopicus, od koje nam je ostala jedna delimična lobanja i nekoliko parcijalnih fosila. Zbog nedostatka podataka, nije sigurno da li je aethiopicus bio predak kasnije vrste Paranthropus robustus, ili je ona nastala direktno od afrikanusa. Veoma je verovatno, međutim, da je treća vrsta Parantropusa, Paranthropus boisei, nastala od aethiopicusa.
     Svi Parantropusi imaju neke zajedničke osobine: debela i čvrsto građena lobanja sa tipičnom koščatom “krestom” na vrhu, kao i masivna vilica sa velikim i snažnim zubima. Zapremina mozga je malo veća nego kod ranijih Australopitekusa, i neki arheološki nalazi pokazuju da je vrlo verovatno da su Parantropusi koristili slomljene kosti kao alatke za kopanje.


IV Rani Homo

     Pre oko 2.3 miliona godina, jedna grupa australopitekusa je napravila veliki skok u tehnologiji: umesto korišćenja kostiju ili kamenja koje bi uspeli da nađu, pripadnici ove grupe su počeli da sami proizvode svoje alatke.
     Proizvodnja alata podrazumeva sposobnost planiranja: neke grupe današnjih šimpanzi umeju da, kada nađu mravinjak, na brzinu od grane naprave prostu alatku za izvlačenje mrava iz njihovih podzemnih tunela. Međutim, nikada nije viđen nijedan šimpanza kako pravi takve alatke unapred, spremajući se za lov.
     Prva grupa praljudi koja je postigla ovaj napredak smatra se pravim početkom genusa Homo, istinskim ljudima. Pre nego što počnemo priču o njima, pogledajmo stablo razvoja na osnovu svih podataka koje imamo do danas:

    Prva vrsta otkrivena zajedno sa ostacima oruđa i tragovima upotrebe tog oruđa jeste Homo habilis. Znatno kasnije su otkriveni tragovi vrste slične habilisu, mada sa značajnim razlikama u strukturi lobanje. Ova vrsta je nazvana Homo rudolfensis, mada još uvek nije sigurno da li je reč o posebnoj vrsti, ili tek o malo drugačijoj grupi habilisa. Za potrebe ovog teksta, koristićemo reč “habilis” da označimo obe ove grupe.

 Na slici se vidi da je lobanja habilisa u nekoliko detalja različita od lobanje afrikanusa. Zanimljiv je prvi znak smanjenja veličine vilice, i njene manje isturenosti; zapremina mozga je samo malo veća nego kod Australopitekusa. Karlica i leđa habilisa su bolje prilagođena uspravnom hodanju, tako da ovde već nestaju svi tragovi povijenosti. Zubi su manji, što ukazuje da je habilis jeo mekšu hranu – rezultat sečenja hrane alatkama, što je zamenilo kidanje zubima.
     Ono što je možda najveća i najvažnija razlika u odnosu na Australopitekuse uopšte nije vidljivo spolja, već se može primetiti tek pomoću skeniranja unutrašnjosti lobanje. Naime, deo mozga koji kontroliše govor, takozvano Broka područje, nalazi se ispod veoma specifične izbočine na mozgu koja se uklapa u odgovarajuće udubljenje na lobanji. Nijedan od živih primata nema ovo udubljenje, niti su ga imali Australopitekusi i Parantropusi – ono se prvi put javlja kod habilisa. Znači, Homo habilis je bio prvi predak modernog čoveka koji je imao sposobnost govora! Ova sposobnost je verovatno bila prilično rudimentarna i ograničena, pošto ostaci vrata i veze kičme sa lobanjom pokazuju da je habilis verovatno imao vrlo primitivne glasne žice. Međutim, ova sposobnost, kada se jednom pojavila, relativno je brzo evoluirala, kao što ćemo videti u daljem tekstu.
     Prvi pripadnici roda Homo živeli su (koliko znamo) u jugoistočnom delu Afrike. Njihove alatke su bile veoma primitivne, uglavnom sačinjene od kamenja koje su lomili na takav način da lomljenje ostavi oštru ivicu. Pošto su prvi tragovi ovakvog oruđa nađeni u Olduvaiu, prva ljudska tehnologija se zove “oldovanska”. Primer jedne oldovanske alatke prikazan je na priloženoj slici.

V Homo ergaster

     Poslednji deo ljudskog stabla predstavlja savršenu tranziciju. Mozak polako raste, vilica postaje sve manje izbačena, glasni aparat se sve više razvija, zubi postaju sve manji...
     Promene su toliko glatke da postoji određena doza neslaganja među naučnicima u vezi sa tim da li su kasniji primerci i dalje deo vrste Homo ergaster, ili je reč o ranim primercima vrste Homo erectus. Dobar primer ove kontroverze je jedan od najkompletnijih fosila ergastera, “Dečak iz Turkane” (na slici), koga neki svrstavaju u ergastere, a neki u erektuse.
     Otkud neslaganje? Rani primerci ergastera imaju zapreminu lobanje od oko 700cm3 – oko 150cm3 više nego Homo habilis. Sledeći primerci ergastera kojima raspolažemo imaju zapreminu mozga od oko 850 cm3, dodatak od još 150 cm3, koji pokazuje naglu evoluciju inteligencije. Konačno, najrazvijeniji primerci ergastera dostigli su više od 900 cm3, što je na nivou ranih primeraka Homo erectusa. Kranijalni fleksus, deo vrata koji oslikava razvoj govornog aparata, takođe pokazuje stalni razvoj.
     Drugim rečima, imamo dovoljno fosila da pratimo evoluciju iz koraka u korak, da posmatramo kako se jedna vrsta pretvara u drugu; što samo po sebi dovodi do pitanja na kom mestu tačno treba povući liniju i reći da se tu nalazi granica između dve vrste...
     Jedini način da steknemo realnu sliku ljudske evolucije jeste da posmatramo ergastera i erectusa kao jedan kontinuum. Analiza fosilnih karakteristika nam govori da je negde u toku prelaza između ergastera i erectusa, možda baš u vreme kada je dečak iz Turkane živeo, došlo do sledeće velike podele ljudske rase. Jedna grupa je ostala u Africi i nastavila je da živi tamo do sledeće velike klimatske promene; ovu grupu čine naši direktni preci, arhaični Homo sapiens (alternativno nazvan Homo heidelbergensis). Druga grupa je izašla iz Afrike i naselila veći deo južne Evrope i Azije; ova, danas izumrla grupa, nazvana je Homo erectus, uspravni čovek.

VI Homo erectus



 Homo erectus je istorijski najuspešnija grana ljudske vrste. Naša vrsta, Homo sapiens sapiens, postoji tek nekih dve stotine hiljada godina. Erectus je vladao dobrim delom sveta skoro 750,000 godina.
     Od svih ljudskih predaka, Homo erectus je najbolje poznat nauci – preko dve stotine fosila je nađeno do danas na području od Španije do Kine, zajedno sa njihovim oruđem, tragovima lova, ishrane, načina života...
   Na osnovu ovog obilja arheoloških podataka, zna se da je erektus bio mnogo bolji lovac nego prethodni ljudi (koji su najverovatnije bili većinom skupljači plodova). Iz razvijenog mozga i tragova razvijenog govornog aparata znamo da je imao i relativno dobru sposobnost komunikacije. Ubojitost i efikasnost erektusa u lovu se dodatno povećala pre oko 1.200.000 godina, kada je došlo do sledećeg velikog skoka u razvoju tehnologije: prelaska na korišćenje vulkanskog kamena za oruđe, i izrade dvoseklih sekira. Ova tehnologija se naziva ačulejska, i neki primeri su prikazani na slici, zajedno sa principom proizvodnje ovakvih oruđa: erektusi su prvo grubo klesali kamen uz pomoć drugog, teškog i tupog kamena, pa zatim fino oblikovali oštricu mekim “čekićem” od kosti.

   Korišćenje oruđa i razvoj alata bili su plodovi erektusove inteligencije, ali su takođe vodili ka daljem pritisku za razvoj ove inteligencije: rani primerci erektusa imaju zapreminu lobanje od oko 850 cm3, dok poslednji primerci koje imamo dostižu i do 1200 cm3, što se preklapa sa nižim rangom zapremina mozga kod modernog čoveka!


 Kako je erektus izgledao? Njegova vilica je i dalje bila izbačenija nego vilica modernog čoveka, a takođe je još uvek bio prisutan takozvani supraorbitalni torus, tipično izbačeno čelo. Zubi su bili veoma slični čovekovim, ali i dalje veći, sa većim očnjacima. Rekonstrukcija verovatnog izgleda erektusa je prikazana na slici.
     Pre otprilike 400.000 godina, erektus je napravio poslednji veliki skok, savladavši upotrebu vatre. Međutim, upravo u ovom periodu, nova vrsta, potomci erektusa iz Afrike, počela je da se širi kroz Evropu i Aziju. Homo sapiens, moderni čovek, konačno je stupio na scenu. Njegov dolazak, uz njegovu modernu tehnologiju i veću inteligenciju, predstavljao je kraj erektusa. Mada je moguće da su izolovane grupe preživele još stotinama hiljada godina (možda čak i do samo dvadesetak hiljada godina pre naše ere), u roku od sto hiljada godina, novi osvajači su preuzeli najveći deo teritorija kojima je erektus nekada vladao.

VII Homo sapiens

Danas postoji samo jedna vrsta genusa Homo, i mi tu vrstu zovemo “čovek”. U prethodnom tekstu smo videli da se ova vrsta najverovatnije odvojila od erektusa negde u toku prelaza ergaster-erektus. Kao što je uobičajeno u evoluciji, nije dugo bila reč samo o jednoj vrsti. U okviru ove diskusije, važne su tri vrste, ili podvrste: prvi, arhaični Homo sapiens, takođe poznat kao Homo heidelbergensis; i dve podvrste na koju se ova originalna vrsta podelila, moderne ljude, Homo sapiens sapiens, i neandertalce, Homo sapiens neanderthalensis.

 Arhaični sapiensi su poznati na osnovu nekih šezdesetak fosila, starih između 800 i 400 hiljada godina. Posedovali su mnoge osobine slične erektusu, ali znatno sličnije modernim ljudima. Prosečna veličina mozga je bila oko 1200 cm3, veća nego kod erektusa ali manja nego kod modernih ljudi. Lobanja je postala zaobljenija nego kod erektusa, zubi manje izraženi, i vilica uvučenija. Mnogi primerci, pogotovo stariji, i dalje imaju izražene koščate izrasline iznad obrva, sa čelom nagnutim unazad. U još jednoj savršenoj evolutivnoj tranziciji, razlika između erektusa i ranih arhaičnih sapiensa je minimalna i teško je povući liniju između dve vrste.
     Arhaični sapiensi su se podelili na dve grupe koje su donekle postale različite. Sa jedne strane su stajali naši preci i naša današnja rasa. Sa druge strane bili su neandertalci.

   Neandertalci su živeli između 230.000 do 30.000 godina p.n.e; veoma su dobro proučeni, pošto do danas imamo preko četiri stotine njihovih fosila i ostataka. Bili su nešto niži, ali zato znatno širi i fizički snažniji nego moderni ljudi. Lobanje su im bile izduženije nego kod modernih ljudi, sa izbačenom vilicom i sredinom lica, ali i dalje sa nagnutim čelom. Donja vilica je obično bila uvučena u poređenju sa sredinom lica. Većina razlika između neandertalaca i modernih ljudi bila je upravo u građi lobanje; ostale kosti su uglavnom iste, sa izuzetkom ramena i neobičnog oblika nekih od kostiju karlice.
     Na slici možete videti rekonstrukciju izgleda neandertalca (kao i kod prethodnih rekonstrukcija, boja kože, kao i dužina i raspored dlaka su nagađanje). Obratite pažnju na dug, pljosnat nos, nagnuto čelo, i uvučenu vilicu.
     Skeleti neandertalaca često pokazuju tragove lomljenja i ponovnog zarastanja kostiju, znak da je njihov život bio veoma težak i surov. Ipak, činjenica da su ljudi sa polomljenim kostima uspevali da prežive dovoljno dugo da te kosti zarastu, ukazuje da su neandertalci živeli u grupama u kojima su članovi podržavali jedni druge.
     Suprotno nekim ranim idejama koje se i dalje ponekad mogu naći u knjigama, neandertalci su bili visoko inteligentni – vrlo verovatno isto onoliko koliko i naši preci. Od njih počinje treća era razvoja kamenog oruđa, takozvana Musterijanska tradicija, a zna se da su bili veoma dobri i organizovani lovci koji su bili u stanju da uhvate mnoge velike i opasne zveri. Živeli su često u blizini ivica glečera tadašnjeg ledenog doba, i bili su veoma uspešni u preživljavanju u takvim hladnim i oskudnim uslovima.

    Za razliku od naših predaka, neandertalci verovatno nisu imali tradiciju umetnosti, pošto do danas nisu otkriveni nikakvi tragovi njihovih slika ili dekoracija. Međutim, postoje tragovi da su verovali u život posle smrti, pošto su farbali svoje mrtve crvenim prahom, posipali ih određenim vrstama cveća, i ponekad sahranjivali zajedno sa ritualnim predmetima.
VIII Opšti pregled

     I tako smo stigli do Homo sapiens sapiens, modernog čoveka, vrste kojoj pripada kako pisac ovog teksta, tako i svi čitaoci. Ostalo nam je još samo da povežemo sve prethodno rečeno u jednu celinu.
     Prvi korak u razvoju je pojava dvonožnog hodanja. Osim po ovoj osobini, rani australopitekusi nisu bili mnogo različiti od svojih majmunolikih predaka; da su preživeli do danas, ljudi bi ih verovatno smatrali uspravnim majmunima. Dvonožno hodanje je bilo najpre primitivno, ali se veoma brzo razvilo do današnjeg nivoa; već kod Homo habilis su noge i kičma postali praktično onakvi kakvi su i danas kod modernih ljudi.
     Razvoj mozga je bio druga priča. Mada veličina mozga nije merilo inteligencije, generalni rast zapremine mozga jeste pratio razvoj oruđa i upotrebe tog oruđa kroz istoriju, tako da neki nivo korelacije postoji. Pogledajmo tabelu:

Može se videti kako se mozak razvijao korak po korak. Skeleti i lobanje pokazuju sličan gradualni razvoj, savršeni evolutivni prelaz od jedne vrste ka sledećoj. Ostalo je još samo jedno pitanje: zašto su ljudi danas jedini preživeli članovi naše familije?
     Naši dalji rođaci, šimpanze, žive kao skupljači u džungli, za koju su mnogo bolje prilagođeni od nas. Između ljudi i šimpanzi nikada nije postojao direktan sukob. Ali sukob jeste postojao između ranih ljudi i australopitekusa: živeli su na istim područjima, hranili su se sličnom hranom, i koristili slične resurse. Prvi ljudi, naoružani svojim novim kamenim oruđem i većom inteligencijom, su prvo potisnuli australopitekuse, da bi ih zatim i istrebili. Ovaj proces nije bio brz – od nastanka prvih ljudi, do nestanka zadnjih parantropusa je prošlo skoro milion i po godina – ali je bio nezaustavljiv. U nekom smislu, australopitekusima je odzvonilo u trenutku kada je prvi Homo habilis dohvatio polomljeni kamen i pomislio “hej, ovim mogu da sečem meso”.
     Sa kasnijim ljudskim vrstama, situacija je malo komplikovanija. Postoje dva osnovna modela razvoja: model zamene, i model regionalnog kontinuiteta.

 Po modelu zamene, ljudi su se odvojeno razvijali na tri kontinenta, da bi ih onda moderni Homo sapiens sve potisnuo u svom širenju. Po modelu regionalnog kontinuiteta, stalno je postojala genetska migracija između različitih delova, tako da je ljudska rasa na planeti evoluirala kao jedna velika masa.
     Istina je verovatno negde na sredini, mada je nagnuta ka modelu zamene. Fosilni i anatomski dokazi pokazuju da je određena količina ukrštanja postojala do razvoja arhaičnog Homo sapiensa, ali da je posle toga najverovatnije došlo do zamene: nova, inteligentnija vrsta je potisnula erektuse, i na kraju ih istrebila.
     Direktnije dokaze imamo u vezi sa načinom na koji su neandertalci nestali. Mada postoje neki tragovi ukrštanja neandertalaca i modernih ljudi (nekoliko skeleta modernih ljudi sa nekim neandertalskim osobinama), genetski dokazi ukazuju na nesrećniju priču. Naime, neke kosti neandertalaca su toliko dobro očuvane da su naučnici iz njih uspeli da izvuku mitohondrijalnu DNK, genetski materijal koji su onda mogli da uporede sa istim materijalom kod modernih ljudi. Pokazalo se da potomci neandertalaca nisu preživeli do danas u ljudskoj populaciji. Drugim rečima, najverovatniji scenario je da su naši preci, u svom širenju kroz Evropu, prvo potisnuli pa zatim i istrebili neandertalce.

IX Dodatak: Homo floresiensis

     Samo par nedelja pre početka pisanja ovog teksta, objavljeno je otkriće nove vrste u okviru genusa Homo. Patuljasti skeleti nađeni na ostrvu Flores u Indoneziji imaju neke neverovatne osobine, među kojima je i struktura kostiju nogu slična Homo erektusu. S obzirom da su fosili stari tek nekih 18,000 godina, ovo bi značilo da je makar jedna izolovana grupa erektusa uspela da preživi znatno duže nego što se ranije znalo, čak duže nego neandertalci.
     Ovi nalazi se sada nalaze pod lupom intenzivnog naučnog istraživanja, i verovatno će biti potrebno par godina pre nego što se o njima bude moglo reći išta definitivno. Kada detaljniji podaci postanu dostupni, ovaj tekst će biti dopunjen da uključi i te informacije.

Izvor: http://www.teorijaevolucije.com/evolucija_coveka.html

Čitaocima se preporučuje da, ako već nisu, prvo pročitaju tekst “Uvod u Evoluciju”, radi lakšeg razumevanja ovog teksta.

1. Uvod – Šta su to prelazni fosili?


 Pokušajmo da, za početak, ovom pitanju priđemo sa neutralne tačke. Zamislimo dvojicu paleontologa koji vrše iskopavanja u nekom nalazištu bogatom fosilima. Jedan paleontolog veruje da je teorija evolucije tačna, drugi paleontolog je kreacionista i veruje u doslovno stvaranje za šest dana.
    Počnu njih dvojica da kopaju, i u jednom dubokom sloju ubrzo nađu fosil koji ne liči ni na jednu danas postojeću vrstu. Po kostima se vidi da je životinja bila biljožder, srodna današnjim kopitarima. Na osnovu lobanje:

...naprave i rekonstrukciju kako je ova životinja verovatno izgledala. Slika potvrđuje da se radi o vrsti koja je znatno drugačija od svega što je danas poznato, mada u neku ruku liči na minijaturnog konja:

   Sa tačke gledišta evolucije, ovo je jedna od mnogih izumrlih vrsta koje su živele i nestale tokom zadnjih nekoliko miliona godina. Sa stanovišta kreacionizma, ovo je jedna od vrsta koje su nestale u zadnjih šest hiljada godina, najverovatnije u potopu. Znači, ni jedan ni drugi pristup nema problema sa ovim nalazom... Nakon analize i diskusije, naši paleontolozi se dogovore da nazovu ovu novu vrstu Eotitanops borealis.
    Zadovoljni svojim otkrićem, naši paleontolozi nastavljaju svoje iskopavanje. Prešavši na obližnji plići sloj, ubrzo nalete na mnogo veću zverku. Kosti su ogromne, životinja je bila velika otprilike kao današnji slonovi ili nilski konji. Pritom, opet se radi o nekoj vrsti koja nije preživela do danas. Pogledajmo njenu lobanju:

   Rekonstrukcija izleda nam daje zaista fantastičnu sliku:

 Ovde dolazi do prvog malog neslaganja. Sa kreacionističke tačke gledišta, ovo je samo još jedna vrsta koja je nestala od trenutka Stvaranja do danas. Sa stanovišta evolucije, situacija je komplikovanija. Naime, možda se radi o nepovezanoj izumrloj vrsti. Ali naš paleontolog-evolucionista primećuje mnoge sličnosti u obliku i broju kostiju, u građi vilice i nosa...sa stanovišta evolucije, vrlo je verovatno da je ova životinja daleki evolutivni rođak vrsti koju smo ranije našli, našem malom konju!

    Znači, sa tačke gledišta evolucije, on tvrdi da je moguće da su vrste evolutivno povezane, da je mali Eutitanops daleki predak ove gigantske zverke:

Kreacionisti ovo, naravno, izgleda smešno – od tog malog konja, do ogromnog nosoroga, to ne može biti moguće. Sa stanovišta evolucije, moraju postojati prelazni fosili. Gde su oni? Imamo samo jedan veliki znak pitanja. Jaz između dve vrste je ogroman. Nakon diskusije, naši paleontolozi ostave ovu hipotezu po strani, i dogovore se da veliku zverku nazovu Brontotherium gigas.
     I, naravno, nastave da kopaju dalje. Uskoro, u jednom sloju negde između prethodna dva, nalete na još jedan nalaz! Srećni i oduševljeni, očiste kosti i urade rekonstrukciju. U trenutku kada nađu lobanju, paleontolog-evolucionista počne da skače od sreće; paleontolog-kreacionista mora da se malo namršti. Pogledajmo zašto:

    Rekonstrukcija izgleda je takođe zanimljiva:

    Slika evolucionog razvoja sada izgleda mnogo bolje. Umesto jedne velike rupe, sada imamo dva koraka:

   Paleontolog-kreacionista priznaje da postoje velike sličnosti; ali pitanje još nije rešeno. Štaviše, sada postoje dve rupe koje treba popuniti. I dalje je moguće da se radi prosto o tri vrste koje su stvorene, i onda izumrle u potopu.
Ovde ćemo napustiti naše izmišljene paleontologe, i preći na ozbiljnu diskusiju. Fosili koji su prikazani iznad su stvarni nalazi, mada je u realnosti vrlo neverovatno da bi dvojica paleontologa uspela da naleti na tri ovako povezane vrste u okviru iste iskopine. Šta ovaj naš primer pokazuje? Ni kreacionizam ni evolucija nemaju problema kada postoji samo jedan ili dva fosila, ali kako se broj fosila povećava, tako se povećavaju problemi kreacionizma, a smanjuju problemi evolucije.
    “Ali to nije tačno,” reći će čitalac ovog teksta. “Slike lepo pokazuju neke sličnosti, ali čak i zadnja slika, na kojoj su date tri životinje, i dalje ima ogromne rupe. Ja i dalje ne verujem da je Eutitanops predak Brontoterijuma. Razlike su suviše velike!”
    Vreme je da pogledamo celokupnu sekvencu fosila:

   Kao što se može videti, ovde više nema reči o velikim skokovima i ogromnim prelazima. Razmak između A i F je ogroman, i teško je poverovati da je ogromna životinja slična nosorogu nastala razvojem male životinjke slične patuljastom konju. Međutim, ako posmatramo celu sekvencu, slika je znatno drugačija. Prelaz od A do B, ili od B do C, ili od C do D...sve do prelaza između E i F...svi ti prelazi su veoma mali, i itekako mogući. Štaviše, razlike između pojedinačnih koraka su manje nego razlike koje su ljudi veštačkom selekcijom proizveli kod, recimo, pasa. Jedina bitna razlika je što je posao izbora u slučaju evolucije obavljala prirodna selekcija, bez učešća čoveka – i na daleko većoj skali.
    U ovom uvodu, posmatrali smo razvoj Titanothera, izumrle klase srodnika današnjih kopitara. Ovakve sekvence su najčešće viđene u fosilnom zapisu: 99.9% vrsta koje su postojale kroz istoriju sveta danas postoje samo kao fosili, i svi njihovi potomci su davno nestali sa lica Zemlje. Ali najzanimljivije pitanje u vezi fosilnog zapisa je pitanje živih vrsta. Kako su one nastale? Koji procesi su ih stvorili, i kako je život došao do svih fantastičnih oblika koje danas vidimo? Ovim pitanjem ćemo se pozabaviti u sledećim poglavljima ovog teksta, korak po korak.
    Pre nego što počnemo sa time, potrebno je objasniti konvenciju za označavanje vremena, i obraditi dve najčešće greške koje ljudi prave u vezi prelaznih fosila.

Označavanje “dubokog vremena”
     Kada su naučnici počeli da razotkrivaju ogromnu starost sveta i nalaze dokaze da je život postojao mnogo duže nego što je iko ikada ranije i sanjao, pojavio se jedan novi jezički problem: naučni tekstovi su svakih pet reči pominjali milione i milijarde godina, toliko učestalo da je čitanje tekstova postajalo problem.
     Zbog ovog, razvijena je konvencija označavanja starosti fosila i stena, zasnovana na metričkom sistemu. Konvencija je veoma jednostavna:
- starost u hiljadama godina se označava slovima Ka
- starost u milionima godina se označava slovima Ma
- starost u milijardama godina se označava slovima Ba

    Znači, ako se za nešto tvrdi da je staro deset hiljada godina, može se reći “to je staro 10Ka. Neki fosil, recimo stromatolit, star 3200 miliona godina, može biti označen kao fosil starosti 3200Ma, ili 3.2Ba.
     Radi jednostavnosti, ovu konvenciju ćemo koristiti u ostatku ovog teksta.

Nedostajuća veza


  Prva greška je ideja “nedostajuće veze”. Na prethodnom primeru, moguće je da će paleontolozi u budućnosti naći još dodatnih prelaznih formi iz ove grupe (recimo, lobanju koja se uklapa između tačaka C i D u našoj shemi), i da tako još više upotpune sliku evolutivnog razvoja Titanotera.
     Mnogo češće se, međutim, događa da delovi fosilnog zapisa nedostaju. Ovo je, recimo, dugo bio slučaj sa razvojem kitova: postojao je samo jedan jedini fosil koji je ličio na prelaznu formu, a čak i taj fosil je bio povezan sa kitovima samo na osnovu građe slušnog aparata.
     Kreacionisti su decenijama ukazivali na ovo kao veliku rupu u evoluciji, i izvrgavali celu nauku ruglu zato što povezuje sisare sa kitovima “pomoću kostiju uveta”. U zadnjih dvadeset godina je nađeno nekoliko drugih fosila koji su dopunili sliku razvoja kitova (kao što možete i sami videti u poglavlju 9), što je ostavilo te kreacioniste na suvom. Ali čak i da ovi fosili nisu nikada nađeni, krecionistički argument i dalje ne bi mogao da opstane.
     Zašto? Pogledajmo jedan primer.
     Do danas je nađeno toliko prelaznih fosila, i toliko je detaljno poznat prelaz između mnogih vrsta (uključujući tu čak i prelaz između Homo erektusa i Homo sapiensa u evoluciji čoveka) da je razvoj većine vrsta vrlo dobro poznat. Drugim rečima, fosilni zapis daje dokaze o evolucionom razvoju čoveka, konja, mačaka, pasa, žaba, paukova...itd, itd.
     Pritom, fosilni zapis šišmiša je, na primer, i dalje pun rupa. Paleontolozi prosto do danas nisu još našli značajne prelazne forme u razvoju šišmiša. Da li ovo znači da je evolucija propala? Ne – zato što nam rupe u fosilnom zapisu šišmiša ne daju za pravo da ignorišemo nedostatak rupa u fosilnim zapisima drugih organizama.
     Drugim rečima, kreacionista koji pokazuje na rupe u fosilnom zapisu šišmiša ne može da tvrdi da je to znak da je svet stvoren. Fosilni zapis ljudi pokazuje da su ljudi evoluirali, fosilni zapis konja pokazuje da su konji evoluirali, itd. Prema tome, kreacionista može (ako želi) da tvrdi da je Bog posebno stvorio šišmiše, dok su sva ostala živa bića evoluirala. Ili može da prihvati da se isti proces koji se desio sa svime ostalim najverovatnije desio i kod šišmiša, samo što još nismo našli fosile.
     Takođe, fosilni dokazi su samo jedan delić dokaza evolucije. Genetski dokazi, kao i fiziologija i morfologija šišmiša pokazuju njihov put razvoja, i čak omogućavaju da se sa visokom preciznošću izračuna kada su nastali i kada su se razdvojili na razne vrste koje danas nalazimo širom sveta.
     Konačno, sigurno je da je postojalo mnogo vrsta čije fosile nikada nećemo naći. Ptica dodo, čuveni izmrli simbol pokreta za očuvanje prirode, je gusto naseljavala ostrvo Mauricijus pre nego što su na njega naišli ljudi; kada je ostrvo naseljeno, ova ptica je potpuno istrebljena u roku od nekoliko decenija. Mi znamo da je ona postojala, imamo slike, kosti, i druge ostatke koje su ljudi sačuvali do danas. Ali nikada nije nađen nijedan jedini fosil ptice dodo. Fosilni zapis svih živih bića najverovatnije nikada neće biti potpun: ali i nepotpun, on potvrđuje teoriju evolucije kao objašnjenje za raznovrsnost života na Zemlji.
Evolucija vrsta

     Druga greška je ideja da evolucija ide po nekoj zadatoj putanji, sa konacnim ciljem. Ovo se najcešce pojavljuje u vidu pitanja “ako su ljudi nastali od majmuna, zašto onda nisu svi majmuni evoluirali u ljude”? Tekst “Uvod u Evoluciju” [link] objašnjava ovo, ali poentu vredi ponoviti još jednom.
     Vuk i pas su slične vrste; može se čak i tvrditi da su jedna vrsta, pošto i dalje mogu medusobno da se pare. Ali ljudi su od tih osnovnih “vukolikih pasa” veštackom selekcijom proizveli razne rase koje danas postoje. Pogledajmo, recimo, bernardince i čivave – kada ne bi znali unapred da su obe vrste psi, na osnovu spoljnog izgleda bi smo možda pomislili da su u pitanju dve potpuno odvojene vrste.
     Ali ako su čivave nastale od vukolikih pasa, kako to da još uvek postoje vukoliki psi? Odgovor je očigledan: kada su ljudi vršili selekciju koja je proizvela čivave od vukolikih pasa, nisu to radili sa svim psima na svetu, već samo sa jednom malom grupom. Ovo je i odgovor na pitanje o ljudima i majmunima: kada je došlo do razdvajanja predaka ljudi i današnjih šimpanzi, dve grupe su naselile dve različite oblasti, i na njih su delovali različiti oblici prirodne selekcije koji su birali različite osobine. Otud su šimpanze prilagođene za život u džungli, dok su naši preci australopitekusi postali prilagođeni za život u stepi.
     Ali primer pasa možemo da upotrebimo i za objašnjenje jedne poente u vezi fosila koja zbunjuje mnoge ljude. Zamislimo da se sutra desi nešto što izazove da svi psi na svetu izumru; i da posle ko zna koliko godina, neki budući paleontolog pokuša da razluči kako su nastale čivave i bernardinci. Krene da kopa...i nađe ostatke bernardinaca, čivava, vukolikih pasa...sve u jednom sloju. U nešto ranijem sloju, nađe ostatke čivava, vukolikih pasa, i velikih pasa slicnim bernardincima. U još ranijem sloju, nađe ostatke vukolikih pasa i malih pasa slicnih čivavama. Konacno, u najstarijim slojevima, nađe ostatke samo vukolikih pasa. Šta iz ovoga može da zaključi? Pogledajmo kako to izgleda na slici (imajte u vidu da je ovo izmišljeni primer, ilustracija principa; niko ne kopa za fosilima pasa – informacije o razlazu rasa znamo na osnovu istorijskih zapisa; takode, datumi su u ovom primeru dati otprilike):

  Dužina linije na ovoj shemi pokazuje gde se i kada nalaze prvi ostaci. Znači, možemo da vidimo da se prvi psi koji su nešto između prethodnih vukolikih pasa i bernardinaca pojavljuju tokom šesnaestog veka, i nestaju negde sredinom osamnaestog. Pravi bernardinci se pojavljuju negde početkom osamnaestog veka i opstaju dalje...paralelno sa njihovim precima, vukolikim psima.
     Pogledajmo kako sličan dijagram izgleda u slučaju razvoja ljudi:

 Homo erectus je, po ostacima, živeo skoro pola miliona godina zajedno sa Homo heidelbergensisom, koji je opet živeo paralelno sa Homo sapiens neanderthalensisom, i sa precima današnjeg čoveka, Homo sapiens sapiens.
     Poenta svega ovoga je prilično jednostavna: evolucija nije linearna. U evoluciji nije reč o jednoj vrsti koja se pretvara u drugu. Reč je o jednoj grupi unutar jedne vrste koja postaje malo drugačija. Ostatak ove vrste može ostati isti sve do danas, može izumreti, može postati predak drugih vrsta i drugih grana razvitka...
     Ostaje nam da objasnimo još jednu stvar: šta u analizi fosila zapravo znači kada se kaže da je neka vrsta ”predak” neke druge vrste. U gornjem tekstu je pokazana evolucija izumrlih titanotera od male životinje slične konju, do ogromnog “nosodvoroga”. Evolucioni put titanotera je rekonstruisan na osnovu datiranja starosti nađenih fosila, i njihove morfologije (poređjenja oblika i položaja kostiju). Ali zamislimo za trenutak da nam je poznata samo starost, i da ne možemo da uporedimo morfologiju kostiju...šta bi to značilo? Pogledajmo sliku:

  Sva ova stabla nastanka su moguća. Možda je vrsta C nastala od vrste B, a vrsta B od vrste A. S druge strane, možda se vrsta B odvojila od A, pa zatim izumrla, dok je vrsta C nastavila dalji razvoj...
     Ovo je standardan problem u paleontologiji. U današnje vreme, molekularna biologija omogućava izgradnju stabala razvoja na osnovu gena, i to omogućava da se razjasne neki detalji u razvoju vrsta. Međutim, genetska analiza je moguća samo ako danas postoje živi srodnici izumrle vrste, a čak i sa genetskom analizom se najčešće ne može ustanoviti da li se radi o direktnom odnosu predak-potomak, ili o dva bliska potomka koja su nastala od istog pretka.

 Znači, kada na osnovu fosilnog zapisa govorimo o “precima”, tu reč ne koristimo u doslovnom smislu. Na primer, ihtiostega, prelazna vrsta na putu od riba ka vodozemcima, je možda direktan predak kopnenih organizama; moguće je da su svi kopneni tetrapodi (životinje sa četiri noge) potomci ihtiostege. Ali moguć je i drugačiji scenario: da je postojala neka vrsta čije fosile nismo našli, od koje je sa jedne strane nastala ihtiostega, a sa druge strane neka druga nepoznata vrsta koja je bila direktan predak današnjim tetrapodima. Na osnovu do sada rekonstruisane evolucije, ova druga mogućnost je, u stvari, mnogo verovatnija od prve.
     Ali bez obzira na to, jednu stvar znamo sa visokim nivoom sigurnosti: čak i ako ihtiostega nije naš direktan predak iz tog perioda, neka druga vrsta koja je veoma ličila na ihtiostegu jeste. Sekvenca nastanka životinja koju nalazimo u fosilnom zapisu, stepeni gradacije, i moderne genetske analize...sve zajedno ukazuje na prelaz između riba i vodozemaca upravo u periodu vremena u kome su živele ihtiostege. Ono što znamo o ovim promenama možete videti u daljem tekstu...

IZvor: http://www.teorijaevolucije.com/pf1.html

Прије 2000 година је било више илузиониста, чаробњака, магова итд. него што их има сада...

Nije istina pa zasto onda nije izmisljena struja aj objasni mi, ? postoji neki put a to imas u nastanku i razvoju coveka koji sam postavio mozda ce ti biti malo jasnije, onda od npr 100 000 000 ljudi nije mogao da se rodi neko toliko inteligentan ko na primer sada od 7 milijardi ljudi.

Prijatelju na pocetku sam rekao da bilo kakva vrsta provokacija nije pozeljna
Druga stvar ova tema je da ljudi iznesu svoje misljenje o evoluciji i postanku zivota bez da u to uplicu religiju na bilo koji nacin do  onaj konstruktivni
Ti kao i drugi si pozvan da doprineses ali samo cinjenicama, naucnim argumnetima ili sopstvenim utiscima i znanjem o tome na jedan malo visi bolje da kazem civilizovan nacin umijesto ovako
Akadamski u svakom slucaju 
Posto sam pregledo dosta tema na ovom dijelu foruma mnoge su upropastene tim primitivnim nacinom komunikacije koja uzme maha pa se nastavlja na po deset strana
Ovde nece  moci !
Ja te lijepo zamoljavam  da  postujes kako Magic Master razmislja  ne moras da se slazes a ti pokazi da svoja uvjerenja temeljis na necemu vecem od  prica ajde gdje ti je tvoj, moj,  svaciji Isus, Buda, Alah ,ili ne znam ko
Ja nisam mod ali imam pravo da zahtjevam da na temi koju sam pokrenuo postuje  ono sto sam rekao   jer me ovo pitanje zanima a time i pogledi i misljenaj drugih ljudi ( sto znaci i drugacijih od mog )
ZAto molim te doprinesi temi ako zelis i mozes ali  komentari kao tvoj nisu pozeljni
 

Pa to je doprinos temi zasto kada su satavljali bibliju nisu naveli dinosauruse verovatno zato sto nisu imali tehnologiju ko mi danas da ih otkrivamo ili jednostavno bili su glupi i mislili su da je to neka krava kad ispadne da je neki dinosaurus ili je to neka zavera pa su ih postavili u zemlju da bi skrnavili bibliju ili nesto trece, neka mi neki pop objasni ali bez filozofije jer ako ce oni da filozofiraju i ja cu onda poceti pa nema da se ljutimo!