Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 2 4 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Darvinova teorija evolucije, laž koja traje  (Pročitano 27265 puta)
Prijatelj foruma
Svedok stvaranja istorije


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 21103
Zastava Ту негде...
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.27
Citat
Kuću ne možeš da gradiš bez temelja, kao i što vrste ne mogu da evoluraju ako na neki način ne nastanu...
Да, само што наука не функционише увек тако. Да би разумео како врсте настају и развијају ти нетребаш да знаш како је живот или свемир настао.
« Poslednja izmena: 08. Maj 2008, 19:58:51 od Ghost »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
E vidis upravo to je ono stoje meni totalno smijesno reci da je eto slucajno  poredale se aminokiseline i napravise protein a dalje je vec  sve ''teorija evolucije'' ja imam problem da to prihvatim kao naucnu cinjenicu
Jer ako je faktor srece slucajnosti nazovite ga kako hocete prihvatljiv onda je prihvatljiv i svaki drugi  odgovor pa i onaj da je Bog napravio covjeka
Druga stvar sami naucnici kazu da na osnovu onoga sto znamo o svemiru do sada ako iza 1 ima 110 nula da se to desi je ravno nuli
Citat
Prema astrofizičarima, bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od one koja iza pomenute jedinice sadrži više od 110 nula, i sam je ravan nuli, barem u ovom našem nama poznatom univerzumu

E sa tim ja imam problem i naravno sa tim da nepostoje prelazni oblici sem u knjigama
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Svedok stvaranja istorije


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 21103
Zastava Ту негде...
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.27
Da li postoji sukob između evolucije i religije?

U četvrtom veku nove ere, jedan od najvećih hrišćanskih teologa i filozofa, Sveti Aurelije Avgustin, napisao je u jednoj od svojih knjiga sledeće:
"Često i nevernik zna nešto o zemlji, o nebesima, i drugim elementima ovog sveta, o kretanju i orbitama zvezda, o njihovoj veličini i položaju, o predviđanju pomračenja sunca ili meseca, ciklusima godina i godišnjih doba, o vrstama životinja, biljaka, kamenja, i tako dalje, i ovo znanje on drži sigurnim na osnovu iskustva. Sramotna je i opasna stvar za nevernika da čuje Hrišcanina kako, dajući navodno objašnjenje Svetog Pisma, priča besmislice o tim temama; i mi vernici treba da preduzmemo sve potrebne mere da predupredimo takvu situaciju, u kojoj neverni mogu da ukažu na ogromno neznanje Hrišcanina i da mu se smeju sa prezirom.
Nije ovde važno što je ta neobrazovana individua ismejana, već to što će ljudi van naše verske porodice misliti da su naši sveti oci mislili to što ta individua misli, i tako će pisci našeg Pisma biti odbačeni kao neznalice, što izaziva veliki gubitak onih na čijem spasenju radimo. Ako ljudi vide Hrišcanina kako greši u polju koje oni dobro poznaju, i čuju kako on insistira na svojoj glupoj interpretaciji našeg Pisma, kako će oni onda poverovati tom istom Pismu kada im ono govori o uskrsnuću mrtvih, nadi za večni život, i carstvu nebeskom, kada im je pokazano da je to Pismo puno laži o stvarima koje su oni sami naučili kroz iskustvo i svetlost razuma?”

Hrišćani su kroz istoriju u većini slučajeva poštovali ovaj savet Avgustinov, prihvatajući istinu u otkrićima slavnih grčkih i rimskih matematičara i filozofa. U srednjem veku, kada je arapska nauka bila na svom vrhuncu, njihova otkrića su brzo prihvatali i širili upravo monasi i crkveni učenjaci, bez obzira što su do njih došli “nevernici”. Činjenice su činjenice, ma ko bio onaj ko ih je otkrio...

Ali mudrost ovog saveta se vidi u svojoj punoj snazi tek kada pogledamo šta se desilo u slučajevima kada ga vernici nisu poštovali. Neke primere danas zna svako dete: crkveni teolozi su u srednjem veku bili ubeđeni da Biblija govori da je Zemlja ravna. Kada je Galilej otkrio teleskop i počeo da objavljuje otkrića o planetama, ti teolozi su ga naterali da se javno odrekne svega što je pronašao. Kada je Kopernik našao neoborive dokaze da se Zemlja okreće oko Sunca (a ne obrnuto), on se toliko plašio kazne koja bi sledila usled objavljivanja takvih “jeretičkih” tvrdnji, da se nikada nije usudio da ih objavi – oni su nađeni tek nakon njegove smrti, u fijoci njegovog stola. Đordano Bruno, koji nije bio spreman da se sakriva, je zbog svojih tvrdnji spaljen na lomači.

Kada su lekari i biolozi otkrili da bolest uzrokuju bakterije, a ne demoni, mnogi sveštenici su im se suprotstavljali i napadali njihovu teoriju kao “bogohulnu”. U Bibliji, prema njihovoj interpretaciji, piše da Bog šalje bolest kao kaznu; ne piše da se ona dešava kao rezultat prljavštine ili nevidljivih živih bića... Naravno, ovim “stručnjacima” nikada nije ni na pamet palo da pomisle da možda, nekim čudom, njihova interpretacija Biblije možda nije tačna...

Šta se desilo u svim ovim slučajevima? Vernici su ispali smešni. Deca se danas smeju onim teolozima koji su progonili Galileja, i pitaju se kako su mogli da tako lako odbace dokaze koji im stoje praktično pred nosom. Mada im je namera bila da brane veru, jedino što su postigli jeste da veru izvrgnu ruglu.

Danas, na žalost, isto ovo možemo da vidimo kod teorije evolucije. Sa pozitivne strane, mnoge grane Hrišćanstva su se na vreme setile Avgustinovog saveta, i ogradile se od ovakvih stvari. Katolička crkva je zvanično priznala teoriju evolucije. Neke protestantske grupe su je takođe prihvatile, i interpretiraju evoluciju kao način kojim je Bog stvorio čoveka “od praha zemaljskog”, a Adama vide kao prvog čoveka koji je imao Bogom-udahnutu dušu. Većina pravoslavnih crkava takođe priznaje evoluciju, mada nijedna još nije zvanično prihvatila teoriju kao istinitu. Velikodostojnici Srpske Pravoslavne Crkve, konkretno, su prilikom debate o uvođenju veronauke ukazivali baš na evoluciju kao primer kako između nauke i vere nema konflikta.

Ali fundamentalističke protestantske grupe – adventisti, Jehovini svedoci, baptisti i ostale grupe koje insistiraju na tome da se Biblija mora doslovno čitati, i da je svaka reč istinita, ne samo što nisu mogle da prihvate istinitost evolucije, vec su se upele da pokažu kako ona nije i ne može biti istinita.

Rezultat je ono što se danas najčešće naziva “kreacionizam”: skup argumenata, kontra-teorija, i dokaza koji pobijaju evoluciju. Ovaj pokret je decenijama bio ograničen na područje Sjedinjenih Američkih Država, gde su fundamentalističke crkve najpopularnije; ali u poslednjih nekoliko godina, pre svega kroz misionarsko delovanje Jehovinih Svedoka i Adventističke Crkve, mnogi njihovi argumenti su se raširili po Evropi, pa i po Balkanu. Njihove argumente je takođe preuzela fundamentalistička islamska grupa, Harun Jahi, čiji se pamfleti i knjige šire sve više i više po Evropi.

U čemu je problem sa kreacionizmom?

Najkraći odgovor na ovo pitanje je: u tome što argumenti kreacionista nisu tačni. Ovo je prva, poslednja i jedina zaista važna činjenica koja definiše kreacionizam. Mnogim ljudima je teško da razumeju, ali ovo nema nikakve veze sa evolucijom. Uzmimo, na primer, čestu kreacionističku tvrdnju da prelazni fosili ne postoje. Ova tvrdnja prosto nije istinita. Evolucija možda nije tačna; možda će ona sutra biti odbačena u korist neke druge teorije koja bolje opisuje dokaze o svetu koje imamo. Ali bez obzira da li je evolucija tačna ili ne, čovek koji kaže da ne postoje prelazni fosili govori neistinu.

Ovo je opšti problem sa kreacionističkim argumentima. “Archaeopteryx je skelet obične ptice” – nije tačno. “Nađeni su tragovi ljudi i dinosaurusa jedni pored drugih” – nije tačno. Mnogi primeri su obrađeni na ovom sajtu, mnoge druge možete naći na Internetu. Autor ovog teksta je u toku poslednjih desetak godina mnogo puta diskutovao sa kreacionistima, od običnih ljudi koji su pročitali neku kreacionističku knjigu i poverovali joj, do ljudi koji takve knjige pišu. U svom tom vremenu, ni jedan kreacionistički argument koji je dat nikada nije bio u potpunosti i nedvosmisleno istinit.

Ma koliko čovek verovao u doslovnu istinu Biblije, i ma koliko se verniku ne sviđala teorija evolucije, mislim da se svi moraju složiti u jednoj tački: Bog se lažima ne može braniti.

Šta je koren ovoga? Zašto se mnogi ljudi toliko upinju da “dokažu” kreacionizam, i da obore teoriju evolucije?

Najvažniji razlog je uverenje među mnogim ljudima da nauka negira Boga, da nekako ljudska otkrića potiskuju veru sve dalje i dalje. Kao i argumenti koji potiču iz ovog stava, ovo prosto nije tačno.

Funkcija nauke je da opiše svet, i da objasni najbolje što ume kako on funkcioniše. Ljudi, međutim, već imaju neka svoja shvatanja, i kada nauka otkrije nešto novo, ona nateruje ljude da ta shvatanja preispitaju. Mnogima se ovakvo preispitivanje ne sviđa: ako su naši preci verovali u nešto, zašto mi danas verujemo drugačije?

Odgovor na ovo pitanje je prost: zato što je važno znati istinu. Do pre samo par stotina godina, ljudi su verovali da Bog (ili neki Božji izaslanik, na primer Sveti Ilija) uzrokuje grom i munje. Nauka je u međuvremenu otkrila da to nije tako. Da li ovo otkriće umanjuje Boga? Da li je bolje verovati u neistinu da Bog baca munje, ili u istinu da one nastaju zbog razlike u potencijalu između oblaka i zemlje?

Verovati u nešto što nije istina nije znak vere – to je znak najgore vrste arogantnog ponosa. “Dokazi mogu da budu kakvi hoće, stručnjaci mogu da pričaju šta hoće, ja znam šta je istina, i tačka!” Ako Bog postoji, da li on želi da mi ovako razmišljamo? Da li je Bogu stalo da verujemo u grandiozne neistine – da on baca gromove, da on šalje bolesti da bi kaznio grešne, da je on stvorio svet za šest dana pre šest hiljada godina? Ili bi mu možda bilo draže da upotrebimo naš razum, da probamo da razumemo svet u kome živimo, i da otkrijemo istinu, čak i ako ta istina znači da moramo odustati od nekih ideja o njemu u koje smo vekovima verovali?

Postojanje sukoba između nauke i religije zavisi samo od odgovora na ova pitanja...

Izvor: http://www.teorijaevolucije.com/evolucija_i_religija.html
« Poslednja izmena: 08. Maj 2008, 21:59:36 od Ghost »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

Zodijak Capricorn
Pol
Poruke 7487
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.11
Zanimljiv tekst  dok procitam sve pa ci onda dato svoj sud
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Prijatelj foruma
Svedok stvaranja istorije


Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 21103
Zastava Ту негде...
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.27
Напомена: ово уоквирено су само додатне информације које су везане за текст. Нису цитати на које текст одговара.

Uvod u Evoluciju
1. Od Darvina do danas

     U Darvinovo doba, nauka nije znala skoro ništa o tome kako deca nasleđuju osobine od roditelja (mada je bilo jasno da se to događa), kako se te osobine menjaju vremenom, i koji su osnovni mehanizmi po kojima se sve to događa. Darvin je svoje zaključke izveo na osnovu posmatranja kako se osobine organizama menjaju u skladu sa uslovima u prirodi, i na osnovu tada dostupnih i veoma nepotpunih fosilnih dokaza.

Citat
Nedostajuća Veza?

U ranoj naučnoj literaturi često se pominje ovaj koncept, koga i kreacionisti danas često pominju: a gde je nedostajuća veza, gde su prelazni fosili koji povezuju velike grupe života (recimo, beskičmenjake i kičmenjake)? Kreacionisti često tvrde da takvi fosili ne postoje, što nije bilo potpuno tačno čak ni u Darvinovo doba, ali sasvim sigurno nije tačno danas.

Od tada do danas, evolucija je potvrđena masom dodatnih dokaza. Umesto hiljada klasifikovanih i proučenih fosila, danas imamo milione. Genetske analize i prodori na polju molekularne biologije omogućili su nam da napravimo planove genetskog razvitka i da ih uporedimo sa planovima fosilnog razvitka. Mnogi prelazni fosili koji povezuju stablo života u jednu celinu, nađeni su i izučeni. Delovi teorije koji su bili misterija i samom Darvinu danas su objašnjeni i analizirani.
     Ovaj tekst predstavlja uvod u današnju teoriju evolucije, koja je nastala na preseku svih pomenutih dokaza i koja se otud zove moderna sinteza. Pored analize razloga zbog kojih je teorija evolucije opšteprihvaćena kao objašnjenje za razvoj života na zemlji, dodatni cilj ovog teksta je da pokuša da ukloni neke od čestih zabluda u vezi sa evolucijom i načinom na koje evolucija funkcioniše. Čitaocima preporučujemo da prvo pročitaju ovaj tekst u celosti, pa da tek onda krenu da istražuju ostale tekstove na ovom sajtu.

2. Mehanizmi Evolucije

Citat
Važnost genetskih dokaza

Jedno od osnovnih merila čvrstoće neke naučne teorije je pitanje koliko se ona uklapa u dokaze i činjenice koje se pojave nakon objavljivanja teorije. U Darvinovo doba, ništa nije bilo poznato o genetici, DNK, rekombinaciji... Da je nauka našla nešto što se ne uklapa u Darvinovu teoriju (recimo, da smo ustanovili da su mehanizmi nasleđa fiksirani, i da se geni ne menjaju nikada; ili da su geni čoveka značajno različiti od gena drugih životinja), cela teorija evolucije bi pala u vodu.

Međutim, desilo se upravo suprotno. Sve što smo naučili do sada o genetici i molekularnoj biologiji ne samo što se uklapa u teoriju evolucije, već nema smisla osim u svetlu evolucije. Strukture nasleđa, genetske razlike između organizama, pa i sami detalji ćelijske biohemije daju neoborive dokaze za evoluciju. Darvinova teorija ne samo što nije oborena, već svake godine ima sve veći i veći uticaj u nauci.

     U većini modernih udžbenika biologije može da se nađe objašnjenje kako je evolucija zasnovana na mutaciji, prirodnoj selekciji, genetičkom driftu, i genetičkoj migraciji. Na tom mestu tekst obično postane previše tehnički, i dosadan mnogim ljudima, tako da malo ko u današnjem društvu zaista shvata kako evolucija funkcioniše. Stvari, međutim, zaista nisu toliko komplikovane.
     Osnovni činilac evolucije je mutacija, promena u genetskom kodu. Ove promene su neizbežan deo procesa reprodukcije, pošto proces kopiranja DNK nije savršen; pored gena nasleđenih od roditelja, svako ljudsko dete nosi između deset i trideset novih mutacija. Često se može čuti tvrdnja da su skoro sve mutacije “negativne”, i da izazivaju probleme i bolesti. Ovo nije tačno: velika većina mutacija su neutralne (ne menjaju funkciju produkta u dovoljnoj meri). Ako mutacija nije neutralna, ona može biti pozitivna ili negativna. Ključ evolucije je činjenica da negativnost ili pozitivnost mutacije zavisi od okoline u kojoj organizam živi.
     Ovo je drugi osnovni mehanizam evolucije, koga je predložio Darvin, i na kome je teorija evolucije originalno izgrađena: prirodna selekcija. Kako prirodna selekcija “bira” između različitih mutacija? Uzmimo jedan moderni primer evolucije u akciji; da bi stvari bile zanimljivije, uzmimo primer mutacije među ljudima samima.
     Jedna američka porodica nosi mutaciju u jednom od strukturalnih proteina kostiju, sa rezultatom da su njihove kosti značajno čvršće (i do četiri puta čvršće od normalnih ljudskih kostiju). Mutacija je nastala pre nešto više od sto godina u jednom od predaka porodice, i do danas se raširila na preko dvadeset njegovih potomaka. Da li je ova mutacija pozitivna ili negativna? U današnjem dobu automobilskih nesreća, padova, i sličnih događaja u kojima ljudsko telo biva izloženo raznim velikim šokovima, ova mutacija se pokazala kao veoma pozitivna, što je i razlog njenog (do sada) uspešnog širenja.
     Međutim, tu su uvek i drugi aspekti. Tvrđe kosti su takođe i gušće, što znači da ljudi koji nose ovu mutaciju teže plivaju. Takođe, za normalan razvoj im je potrebno više kalcijuma. Dakle, mutacija nije prosto pozitivna bez kvalifikacija: ona je pozitivna u današnjoj Americi, gde je lako pribaviti hranu bogatu kalcijumom, i gde ljudi uglavnom ne moraju da plivaju (osim možda radi zabave i rekreacije).
     Zamislimo da se ista ova mutacija desi čoveku sa Šri Lanke, rođenom u porodici lovaca na školjke. Tvrđe kosti bi samo doprinele da on bude lošiji plivač, i mutacija bi za njega bila negativna. Isto važi i za nekoga ko živi u centralnoj Africi, gde je teško doći do velikih količina hrane bogate kalcijumom: ova mutacija bi ga učinila slabim i bolešljivim, i bila bi negativna. U Šri Lanci i Africi, nikada ne bi nastala porodica ljudi koji nose ovu mutaciju, pošto ljudi kod kojih se ona pojavi ne bi mogli da uspešno prežive.
     Ako razumemo ova dva osnovna koncepta, možemo da razumemo i prvi sistem specijacije (nastanka novih vrsta): nova vrsta će nastati kada se selektivni pritisci okoline na već postojeću vrstu promene, ili kada već postojećoj vrsti postane dostupna nova okolina.

   Uzmimo za ilustraciju početak evolucije udova (nogu) iz peraja, ovaj put koristeći fosilne ostatke da rekonstruišemo redosled događaja. Priča počinje sa primitivnijim ribama poznatim kao Palaeoniscoide. Neke od dotičnih su naselile tzv. sezonske reke, vodene tokove koji jedan deo godine budu puni vode (obično u proleće, kada topljenje snega na planinama nosi svežu vodu u doline), dok se u drugim delovima godine pretvaraju prvo u bare, a ponekad se i potpuno osuše.
     U ovim tokovima, Palaeoniscoide su imale obilan izvor hrane, ali i veliki problem u obliku sezonskih sušenja. Naime, kada reka presuši, riba mora da se nada da će završiti u dovoljno velikoj bari, i da ta bara neće i sama presušiti pre nego što naiđe sledeća bujica. Kada se nađe u maloj bari i kada počne da joj nestaje vode, riba može da pokuša da propuzi kroz mulj do sledeće bare, nadajući se da će ta biti veća.
     Palaeoniscoide su naselile ove tokove iz dublje vode, i njihova peraja su bila prilagođena za plivanje kroz vodu. Takva peraja, međutim, nisu uopšte bila upotrebljiva za puzanje kroz mulj. Ali, geni kontrolišu oblik, veličinu, i položaj peraja; mutacije mogu da promene sve te faktore, i među desetinama hiljada riba koje su živele u ovim tokovima postojao je čitav spektar mutacija. Neke su imale oštrija peraja, neke oblija, neke više isturene prema dole, neke više isturene na stranu... One ribe koje su imale obla peraja isturena na stranu najbolje su prolazile u sezonskim rekama, pošto su mogle da koriste ta peraja da se njima odupiru o mulj. Ribe koje su imale oštra peraja okrenuta nadole najgore su prolazile, pošto su im takva peraja samo smetala u puzanju. Prve su preživljavale i ostavljale potomke; ove druge su polako ali sigurno izumrle u novoj okolini.
     Posle više desetina hiljada generacija selekcije, u sezonskim tokovima se razvila čitava nova grupa ribljih vrsta (Osteolepis je dobar primer) čija su peraja postala veoma dobro razvijena za funkciju guranja kroz mulj. Raspored i broj kostiju u ovim perajima je postao shema na kojoj su izgrađeni udovi svih kasnijih vodozemaca, guštera i sisara.

Citat
Peraja nisu bila jedina promena koju je nova okolina izazvala. Palaeoniscoide koje su živele u sezonskim rekama su takođe prve razvile jedan od ključnih organa za život na kopnu: pluća, koja su originalno korišćena da pomognu ribi da pliva kroz veoma blatnjavu vodu sa malom količinom kiseonika. Takođe, novi uslovi su značajno uticali na oblik tela, položaj škrga, i mnoge druge aspekte telesne organizacije.

 Važno je ovde primetiti jednu stvar koja često zbunjuje ljude: prirodna selekcija nije “inteligentna sila” koja bira neke organizme zato što njihov razvoj vodi ka nekom određenom cilju; Palaeoniscoide nisu počele da evoluiraju “da bi jednog dana od njih nastale žabe”. Ono što se desilo je mnogo jednostavnije: u okviru iste vrste riba, neke su imale malu prednost u odnosu na druge, i te su češće preživljavale suše, duže su živele, i ostavljale su više potomaka. Potomci tih uspešnih riba su nastavili da nose njihove uspešne gene. Neuspešne ribe nisu preživljavale, nisu ostavile potomke, i njihove osobine su polako nestale iz te određene populacije riba.
     Takođe je važno primetiti da se ovo desilo samo sa jednim delom Palaeoniscoida, onim koji je naselio sezonske reke. Palaeoniscoide koje su ostale da žive u dubljim vodama nisu bile pod istim pritiscima, i njihova evolucija je išla potpuno drugačijim tokovima, sa potpuno drugačijim rezultatima.
     Stvar koju treba primetiti jeste da evolucija nije nešto što ide “od manje kompleksnog ka kompleksnijem”, ili od goreg ka boljem. Iste promene na perajima koje su im omogućile da lepo žive u sezonskim rekama i plitkim barama ovim bi ribama bile velika smetnja u dubokoj vodi. One nisu postale “bolje” ili “razvijenije”, već prosto prilagođene svojoj životnoj sredini.
     Ostala su nam još dva važna mehanizma u evoluciji - genetički drift i genetičke migracije. Genetički drift je važniji za ovu diskusiju, pošto predstavlja drugi važan način na koji nove vrste nastaju od starih.
     Genetički drift se događa kada jedna vrsta bude na neki način podeljena na dva ili više delova. U jednom delu vrste se događa jedna serija slučajnih mutacija, u drugom delu se događa druga. Promene ne moraju da budu velike, čak mogu biti nevidljive spolja, ali posle dovoljnog broja generacija nakon odvajanja, odvojene populacije postaju toliko genetski različite da više ne mogu da proizvedu zajedničko potomstvo: postaju dve nove vrste. Klasičan primer ovoga je losos: jedna pra-vrsta riba, koju je podizanje Paname podelilo na dva grupe u dva okeana. Iako su njihovi uslovi života ostali isti, spora akumulacija razlika je dovela do toga da danas postoje dve grupe vrsta, pacifička i atlantska.
     Genetički drift je takođe predmet jednog od najdužih eksperimenata u evoluciji, koje više od dve decenije sprovodi Ričard Lenski. Lenski i njegova grupa su pre više od dvadeset godina jednu bocu sa kulturom E. coli bakterija podelili na tri dela. Ove tri kulture su onda gajene godinama odvojeno, i genetički drift je kroz 25,000 generacija polako uradio svoje. Danas, Lenski ima tri različite podvrste E. coli u svojoj laboratoriji. Jedna podvrsta formira kupaste strukture na dnu boce u kojoj raste, i veoma se čvrsto pripija uz staklo. Druga podvrsta lebdi slobodno u tečnosti, i organizuje uspravne kolumne u kojima se ćelije stalno kreću iz dubine ka površini i nazad, tako da sve ćelije imaju priliku da upiju dovoljno kiseonika. Treća podvrsta se organizuje u tanak biofilm na površini tečnosti.
     Sve tri su nastale od iste grupe originalnih ćelija, sve tri su rasle u istim uslovima (tako da nije reč o prirodnoj selekciji). Razlike u načinu i brzini rasta, kao i razlike u ponašanju, su potpuno rezultat genetičkog drifta, slučajnih mutacija koje su se različito akumulirale u odvojenim populacijama.
     Genetička migracija je obrnuta situacija: tok gena između dve grupe unutar iste vrste koje bi se inače brzo razdvojile. Na primer, mnoge vrste severnoameričkih ptica mogu biti podeljene na tri podvrste: istočnu, zapadnu, i hibridnu. Pripadnici istočne vrste ne mogu da se pare sa pripadnicima zapadne vrste, imaju drugačiju boju perja i drugačije pesme. Hibridna populacija koja živi u centralnom delu Severne Amerike, međutim, može da se pari sa obe vrste, i kroz nju geni, veoma polako, bivaju prenošeni sa jedne obale kontinenta na drugu.

Citat
Koliko brzo se mutacije šire kroz populaciju?

Veoma negativne se ne šire praktično uopšte, blago negativne se šire sporo, pozitivne se šire veoma brzo. Brzina širenja je, međutim, relativna stvar, zavisna od vrste, dužine života jedinke, dužine reproduktivnog ciklusa, i mnogih drugih faktora.

Zanimljivo merilo koliko se jedna mutacija može raširiti u populaciji počevši sa jednom jedinkom možemo dobiti iz širenja porfirije u Južnoj Africi. Porfirija je blago negativna mutacija, poremećaj metabolizma kod čoveka, koji nije dovoljno negativan da bude značajan utican na njegovu sposobnost da ostavi potomstvo. 1680 godine, bračni par Ariaantje i Gerrit Jansz emigrirao je iz Holandije u Južnu Afriku; jedno od njih dvoje je nosilo u sebi gen koji proizvodi porfiriju. Danas u Južnoj Africi živi više od 30,000 njihovih potomaka koji pate od bolesti, i još najmanje dva puta veći broj potomaka koji nose gen ali nemaju simptome. Čak i kod sporo-reprodukujuće vrste kao što su ljudi, hiljadu godina je dovoljno da jedna mutacija bude prenesena na stotine miliona jedinki. Kod vrsta koje se brže razmnožavaju, ovo širenje je još brže.

 Zašto su genetičke migracije važne? One su “sila” koja vezuje vrstu u jednu celinu, i u njemu je razlog što vrste mogu da ostanu iste milionima godina. Nakon određenog (velikog) broja generacija, vrsta se potpuno prilagodi svojoj okolini: sve značajne pozitivne mutacije koje se lako mogu desiti -dese se i prirodna selekcija odabere one koje najbolje odgovaraju okolini. Mutacije se i dalje događaju, naravno; ali one su velikom većinom ili neutralne ili negativne, tako da ili nemaju uticaja, ili njihovi rezultati bivaju brzo izbačeni iz igre. Blago pozitivne mutacije ne mogu da se akumuliraju, pošto u velikoj populaciji vrlo brzo budu potopljene u moru drugih blago pozitivnih i blago negativnih. Iz ovog razloga, recimo, su ajkule ostale veoma slične svojim precima (mada ne identične).
     Ako se gentička migracija, međutim, prekine, onda genetički drift i prirodna selekcija stupaju u igru, i počinje rađanje novih vrsta. Dobar primer ovoga je Kineski zid, koji je podelio populacije biljaka u Kini, i prekinuo genetičku migraciju između njih. Kao rezultat, nastale su mnoge nove vrste divljeg cveća i trava, sa različitih strana zida.

Da sumiramo:
    Mutacija neizostavno vodi prvo u tzv. mikroevoluciju, stvaranje malih razlika unutar iste vrste. Genetičke migracije održavaju vrstu homogenom, utapajući nove mutacije u opštu populaciju, i čineći da svi pripadnici imaju veoma sličan genetski sklop – različiti su u malim detaljima, ali slični u opštoj strukturi.
     Prekidanje genetičkih migracija pokreće specijaciju. Ako se populacija prosto podeli na dva ili više delova, genetički drift će veoma, veoma polako izazvati podelu vrste na više novih vrsta. Ako se deo populacije nađe u novim, značajno drugačijim uslovima života, prirodna selekcija će delovati na prethodno male razlike, čineći ih sve većim, dok od te izdvojene grupe ne nastane nova vrsta.

3. Neke ilustracije evolucije
a) Prstenaste vrste

     Jedna dobra ilustracija evolucije u akciji je koncept “prstenastih vrsta”, konglomerata genetski povezanih populacija koje je genetski drift doveo na ivicu podele u nove vrste. Tri najpoznatija primera su kalifornijski salamander (Ensantina eschscholtzi), polarni galeb, i zeleni slavuj (Phylloscopus trochiloides). Za ilustraciju koncepta, u okviru ovog teksta ćemo upotrebiti slavuja.
     Zeleni slavuj je ptica koja živi u planinskim šumama, i potiče iz oblasti Himalaja (mesto označeno sa A na mapi ispod). Šireći se iz svoje početne oblasti, prelazeći sa planine na planinu, populacija zelenog slavuja se raširila u prstenu oko Tibetanske stepe (u kojoj nema dovoljno drveća da bi slavuj uspeo da preživi).



  Šireći se oko Tibeta, međutim, populacije slavuja u odvojenim područjima su postajale sve udaljenije jedna od druge. Genetički drift je ovde stupio na snagu, i populacije su postajale sve različitije i različitije. Boja i oblik perja su postali značajno različiti između odvojenih populacija.
     Seksualna selekcija je takođe stupila na snagu: slavujeva pesma se polako menjala zajedno sa selidbom, što je dovelo do dodatne izolacije među populacijama: ženka jedne grupe više “ne razume” pesmu mužjaka druge grupe, i time je međusobno ukrštanje otežano.
     Kakav je ukupan efekat ovih događaja? Susedne grupe su još uvek dovoljno genetski i vizuelno slične da bi mogle da se pare. Slavuji iz grupe A se redovno pare sa slavujima iz grupa F i B, na primer; ređe sa slavujima iz grupa C i G. Međutim, kada se udaljenost poveća, više nema parenja: parovi se nikada ne uspostavljaju između grupa E i A, ili F i D. A na samim ivicama prstena, dolazi do situacije u kojoj su genetske promene dovoljno velike da sprečavaju ukrštanje: slavuji iz grupa G i H ne mogu da se pare jedni sa drugima, pošto je genetska udaljenost postala suviše velika.
     Posmatrajući zelenog slavuja, možemo videti mehanizam gradacije vrsta u akciji: susedne grupe još uvek pripadaju istoj vrsti, ali kada udaljenost postane suviše velika, moramo početi da govorimo o dve vrste slavuja.
b) Rekonstrukcija na osnovu fosila. Primer: nastanak vodozemaca

     Ali slavuji su i dalje slavuji, neko će reći. To je svakako tačno; ali ista vrsta promena koja vodi podeli jedne vrste slavuja na dve vrste, neizostavno vodi i u dalje promene koje postaju sve veće i veće kako vreme prolazi. Mi to, međutim, ne možemo lako da pratimo, pošto proces traje previše dugo.
     Prateći takozvani “genetski časovnik”, naučnici koji izučavaju zelene slavuje utvrdili su da je širenje vrste počelo pre otprilike deset hiljada godina. Drugim rečima, da bi se stiglo od jedne vrste slavuja do današnje “skoro dve”, trebalo je da prođe deset milenijuma! Za veće promene, treba još više vremena. Ako slavuji ne izumru, mutacije će ih polako ali neminovno, pre ili kasnije, pretvoriti u nešto potpuno drugačije od onoga što su danas...ali mi to ne možemo videti, pošto ne možemo da sedimo i posmatramo slavuje sledećih par miliona godina.
     Za praćenje većih promena kroz duge vremenske periode, moramo se osloniti na fosile. Takozvani prelazni fosili nam pokazuju kako su vrste polako nastajale jedna iz druge, i kako su se osnovne karakteristike živih bića menjale kroz istoriju. Za primer možemo uzeti Palaeoniscoide o kojima smo već govorili. U prethodnom tekstu, objašnjeno je kako je Osteolepsis nastao od originalnih Palaeoniscoida...ali šta se desilo sa njim nakon toga?
     Da se podsetimo: Osteolepsis i dalje ima peraja, ali sa skupom debelih kostiju u peraju koje će kasnije postati prsti, i primitivnim "laktom" u pregibu peraja. Osteolepsis je takođe imao primitivna pluća, razvijena najverovatnije iz veoma dobro prokrvljene kesice u okviru sistema za varenje. Iz grupe vrsta veoma sličnih Osteolepsisu je pocela linija koja je dovela do vrste Eusthenopteron.
     Eusthenopteron i dalje ima samo peraja, ali je raspored kostiju u perajima i raspored mišića prilagođen odgurivanju niz mulj više nego plivanju. Zadnja peraja imaju primitivna kolena, lakat u prednjim perajima je potpuno razvijen. Takođe, Eusthenopteron poseduje nozdrve, koje pokazuju da je organizam često udisao vazduh van vode.
     Panderichtys je sledeći korak, ključni u prelazu ka vodozemcima. Najveći deo tela ove “ribe” je potpuno analogan ranim vodozemcima – građa lobanje je identična, kost za kost. Kosti prednjih i zadnjih peraja postaju analogne kostima koje poseduju svi kopneni kičmenjaci: humerus, ulna i radius u prednjim udovima, i femur, tibija i fibula u zadnjim udovima. Osim ova dva para peraja koja odgovaraju udovima četvoronožaca, preostala peraja (leđna i analna) zakržljavaju. Kod ove vrste se prvi put pojavljuje čoana, prolaz koji povezuje nos sa ustima i omogućava disanje kroz nozdrve.
     Primer daljeg razvoja je Acanthostega, i dalje ribljeg tela, ali sa izduženim (mada nesavitljivim) nogama. Acanthostega je imala i pluća i škrge istovremeno, kosti lobanje istovetne vodozemačkim (ali još uvek ribljeg oblika), ribljom vezom između lobanje i kičme, vodozemačkim zubima, ribljom lateralnom linijom...nemoguće je reći da li se radi o ribi ili o vodozemcu.
     Ovde dolazimo do Ichthyostege. Ichthyostega pokazuje jednu veoma značajnu vezu: oblik lobanje i njena unutrašnja podela su identični Eusthenopteronu, i imaju seriju karakteristika koje su jedinstvene među svim kičmenjacima.
     Ichthyostega već sasvim jasno imaja stopala, mada se ona i dalje završavaju izraslinama koje su slične perajima, i nemaju članak na nozi. Rep je dugačak i mišićav, tipičan za amfibijske životinje, ali i dalje ima repno peraje iznad i ispod celom duzinom. Laktovi i ramena su prilagođeni ne samo odgurivanju, vec i izdignutom hodanju iznad čvrste povrsine. Veoma važna činjenica je da je Ichthyostega i dalje vodena životinja, sa jasno definisanim škrgama, i da je mogla da preživi van vode samo ograničeno vreme (inače bi se škrge osušile).
     U ovom periodu nailazimo na nešto što je dugo predstavljalo problem za rekonstrukciju evolucije vodozemaca. To je takozvani “Romerov prekid” – period iz koga nismo imali nikakve fosile. Ovo se promenilo nedavno, kada je u Julu 2004 objavljen nalaz fosila iz ovog perioda. Nazvan Pederpes finnae, fosil pokazuje sledeći korak u prelazu.
     Acanthostega i Ichthyostega su imali prste kojima su mogli da se odupru o čvrsto zemljište, ali Pederpes je prva vrsta za koju znamo da je posedovala razvijen članak, sa stopalom usmerenim unapred umesto prosto raširenim paralelno sa telom. Po obliku tela je bio veoma sličan Acanthostegi, ali imao je dovoljno snažne udove za hodanje po čvrstom tlu, i veoma primitivno čulo sluha.
     Poslednja karika u ovom delu lanca su kasniji Labyrinthodonti (više stotina vrsta; Pholidogaster i Pteroplaks su dobri primeri). Oni i dalje pokazuju osobine slične Ichtyostegi i Acanthostegi: tipični raspored kostiju lobanje, lobanja je povezana sa kičmom kao kod riba, zubi su i dalje riblji. Udovi su, međutim, potpuno razvijeni, sada bez tragova peraja, više nema peraja ni na repu, a nosne šupljine su takođe potpuno razvijene. Čulo sluha je još uvek primitivno ali daleko razvijenije nego kod Pederpesa. Plućno disanje je potpuno prevagnulo, i škrge su skoro sasvim nestale: Labyrinthodonti više nisu mogli da žive pod vodom, bez disanja spoljnog vazduha.

  Iz Labyrinthodonta je krenulo grananje koje je sa jedne strane (preko amniota) odvelo do gmizavaca, a sa druge strane kroz niz grananja moderne grupe amfibijskih organizama.

d) Ugnježdena hijerarhija

     Ugnježdena hijerarhija je jedna od ključnih opservacija koje su dovele do razvitka teorije evolucije. Radi se o opservaciji da se sav život na zemlji može podeliti na kategorije koje se uklapaju jedna u drugu, kao grane drveta – ili, tačnije, kao grane iste porodice, u kojoj potomci nasleđuju osobine predaka.
     Da ilustrujemo ovaj koncept na primeru čoveka. Ovaj deo nekima može biti dosadan, ali predlažem čitaocu da stisne zube i pročita do kraja – jer je zaključak koji sledi iz cele ove priče neosporiv.
     U samoj osnovi podele živih bića na svetu jeste podela na tri osnovna domena: arhaebakterije, eubakterije, i eukariote; uobičajeno je da se arhaebakterije i eubakterije zajedno nazivaju prokariote. Između ovih grupa postoji mnogo razlika, ali najuočljivija je ta da eukariote imaju ćelijsko jezgro; prokariote ga nemaju. Takođe, eukariote imaju ćelijske organele (mitohondrije, hloroplaste, itd.), drugačiji sistem proizvodnje proteina, DNK spakovanu u hromozome, i mnoge druge ćelijske strukture koje su na daleko razvijenijem nivou nego kod prokariota.
     Ljudi su eukariote: ćelije čoveka imaju jezgro, organele, hromozome...isto kao i sve druge eukariote, od algi do riba.
     Reći da je nešto eukariota ne sužava izbor previše. Među eukariotama se nalaze nekoliko podgrupa poznatih kao carstva – biljke, gljive, crvene alge, metazoe... metazoe, ili popularnije, životinje, jesu carstvo kome pripada čovek. Za razliku od većine drugih eukariota, metazoe ne proizvode sami sebi hranu, već moraju da jedu druga živa bića. Metazoe takođe imaju specifične ćelijske osobine – nemaju ćelijske zidove, već samo membranu, a ćelije mogu biti međusobno povezane kanalima i specifičnim vancelularnim proteinima kao sto je kolagen. Ovo su osobine svojstvene metazoama – druge eukariote ih nemaju.
     Metazoe su i dalje veoma široka grupa organizama: od pljosnatih crva do lavova, sve životinje imaju osnovnu grupu osobina koje ih čine metazoama. Kada se pogledaju razlike među metazoama, može se primetiti da postoji nekoliko grupa, zvanih filumi. Jedna od ovih grupa su Chordate, životinje koje imaju skup nerva u leđima poznat kao notokord, ljudima poznatiji kao kičmena moždina. Ovoj grupi pripada i čovek. Čovek takođe ima lobanju, što ga stavlja u podgrupu Chordate poznatu kao kranijati.
     Chordate se dele na nekoliko podfiluma, od kojih čovek pripada kičmenjacima: grupi životinja koje imaju tvrdu kost oko svog notokorda.
     Čovek je takođe tetrapod: ima četiri uda sa određenim brojem i rasporedom kostiju, i sistemom veze tih udova sa kičmom.
     Tetrapodi se mogu podeliti na više grupa. Jedno od merila je struktura lobanje, po kojoj se razlikuju anapsidi (kao što su kornjače), diapsidi (reptili, ptice), i sinapsidi (među kojima je i čovek). Od svih sinapsida koji su živeli na svetu, preživela je samo jedna klasa: sisari (Mammalia). Sisari su toplokrvni, imaju sposobnost da proizvode mleko kojim hrane mladunčad, i imaju dlake umesto krljušti. Čovek je sisar.
     Sisari se dele na podklase Monotrema (sisari koji ležu jaja, od kojih je platypus jedini preživeli član), Marsupialia (sisare koji rađaju mlade veoma rano, pa ih onda odgajaju u vrećama na prednjem delu tela, na primer kenguri) i Eutheria (sisari koji imaju placentu koja održava mladunčad živim unutar materice). Ljudi su eutheria, placentalni sisari.
     Eutheria se dalje deli na nekoliko redova, među kojima je i Primates. Svi primati imaju pet razvijenih prstiju na rukama i nogama. Svi primati imaju dve dojke, i one se nalaze na grudima, umesto na stomaku (kao kod većine drugih eutheria). Umesto kandži ili kopita, imaju nokte. Jedini od svih životinja na svetu (osim zamoraca, koji su tu sposobnost izgubili na potpuno različit način), primati ne mogu da proizvode vitamin C, već moraju da ga uzimaju kroz ishranu.
     Red Primates se deli na nekoliko porodica, od kojih je jedna Hominidae (hominidi). Hominidi nemaju rep, već samo zakržljali ostatak koji čak i ne viri kroz kožu. Svi hominidi imaju isti oblik kutnjaka, mnogo pokretljivija ramena nego drugi primati, znatno veći kapacitet lobanje (i time znatno veći mozak), i sposobnost za stajanjem i hodanjem na dve noge. Ovaj skup osobina je nešto što poseduje veoma mala grupa životinja: čovek, orangutan, šimpanza, gorila i bonobo.
     Konačno, dolazimo do genusa Homo, čovek, od koga je jedina živa vrsta danas Homo sapiens, razumni čovek – po pretpostavci, i pisac ovih redova, i onaj koji ove redove čita.
     Mada je biolozima i biohemičarima još od samog početka jasno zašto ova hijerarhija podrazumeva zajedničko nasleđe, većini ljudi je ovo suvoparno nabrajanje činjenica i mnogima je nejasno zašto je ovo tako dobar dokaz evolucije. Do objašnjenja možemo doći ako idemo unazad:
     Radi se o prostoj činjenici da sve navedeno nema smisla u stvorenom svetu, već samo u okviru evolucije. Da je svet stvoren, bilo bi očekivano da svaka životinja ima ono što joj je potrebno za što bolje preživljavanje. To bi podrazumevalo da bi sve osobine bile podeljene i izmešane među svim životinjama. Međutim, to nije ono što vidimo.
     Svi članovi porodice Hominidae imaju određenu grupu osobina koje nema nijedna druga životinja na planeti. Razlog je što svi hominidi potiču od jednog istog, zajedničkog pretka. Na osnovu osobina koje hominidi dele sa primatima, znamo da je zajednički predak hominida bio primat.
     Svi primati imaju određen skup osobina koji, opet, nema nijedna druga životinja na planeti. Svi primati su osetljivi na virus side. Nijedan primat ne može da proizvodi vitamin C. Svi primati dele istu arhitekturu tela. Ovo je tako zato što svi primati potiču od istog pretka, koji je bio placentalni sisar.
     Svi placentalni sisari imaju zajedničke osobine. Sve životinje koje imaju placentu su sisari – ne postoje životinje koje imaju placentu, a nisu sisari. Razlog za ovo je što su svi placentalni sisari nastali od istog pretka koji je bio sisar.
     Svi sisari imaju zajedničke osobine. Sve životinje koje imaju mlečne žlezde imaju i druge osobine sisara: ne postoje gušteri ili ptice sa mlečnim žlezdama. Svi sisari su toplokrvni. Svi sisari imaju dlake. Zašto nema sisara sa krljuštima? Zašto nema guštera koji doje mladunčad? Zato što su ove osobine bile osobine zajedničkog pretka, od koga su nastali svi sisari. Svi sisari su sinapsidi, zato što je i njihov predak bio sinapsid.
     Taj predak je takođe bio tetrapod. Svi diapsidi, sinapsidi, i anapsidi su tetrapodi, zato što je zajednički predak iz koga su sve ove grupe nastale bio tetrapod. Svi tetrapodi su kranijati – svi imaju lobanju. Svi su takođe i kičmenjaci.
     Postoje životinje koje imaju kičmu, ali nemaju lobanju. Međutim, svaka životinja na svetu koja ima lobanju ima i kičmu. Zašto? Zato što je prvi kranijat bio kičmenjak. Isto važi i za vilicu i zube: ne postoji životinja na svetu koja ima vilicu i zube, a nema kičmu. Za ovo ne postoje anatomski razlozi – da je život stvoren, vilicu i zube bi mogle imati razne druge životinje. Međutim, pošto je život evoluirao, imaju ih samo potomci onog kičmenjaka kod koga su se vilica i zubi prvi razvili. Taj kičmenjak je takodje pripadao filumu Chordate.
     Nemaju sve životinje sa notokordom kičmu, ali one koje imaju uvek imaju i notokord. Nemaju sve životinje notokord, ali sva živa bića koja imaju notokord su životinje (ne postoje biljke ili gljive sa notokordom). Sve eukariote nemaju kolagen, ali zato su sva živa bića koja koriste kolagen eukariote.
     Ova struktura, koju smo obradili samo za jednu vrstu, čoveka, važi za sve vrste na svetu! Umesto tragova dizajna, pravljenja vrsta tako da odgovaraju određenoj sredini ili ponašanju, ono što vidimo u prirodi su tragovi zajedničkog nasleđa: podela osobina na osnovu zajedničkih predaka – tekovina vrsta koje su se delile na podvrste kako je vreme prolazilo.
     Na genetskom nivou, ovo je još jasnije vidljivo. Poređenje gena sa istom funkcijom pokazuje da su sličnosti sve veće kako se srodnost sve bliža – potpuno jednako kako se to događa kada se porede geni unutar porodice! Ako poredimo rođenu braću, oni će biti genetski mnogo sličniji nego kada poredimo braću od strica. Isto je i kada poredimo različite vrste: grana života iz koje su nastale biljke davno se odvojila od stabla iz kog smo nastali mi. Ako uporedimo gene biljaka sa našima, naći ćemo mnoge sličnosti (jer i biljke i mi smo eukariote), ali i mnoge razlike. Ako uporedimo gene gmizavaca, od kojih smo se odvojili znatno kasnije, biće mnogo više sličnosti i mnogo manje razlika. Konačno, ako uporedimo gene sa našim najbližim rođacima, šimpanzama, naći ćemo zapanjujuću sličnost od 98%!

Pomenuti vitamin C je odličan primer genetskog nasleđa. Naime, predak svih primata je imao mutaciju na jednom od gena neophodnih za proizvodnju vitamina C. Taj predak je živeo u džungli, kao i većina primata posle njega, gde su mu bili dostupni sveži plodovi. Pošto je iz plodova dobijao dovoljno vitamina C, pomenuta mutacija je za njega bila neutralna; on je preživeo, i svi njegovi naslednici su nasledili tu mutaciju. Svi primati u svojoj DNK nose ovaj oštećeni gen: i moderni čovek u svakoj svojoj ćeliji nosi kopiju ovog gena, sa greškom koja ga onesposobljava. Kao i svi moderni primati, moderan čovek mora da nastavi tradiciju svog prapretka: mora uzimati dovoljno vitamina C, inače će da oboli od skorbuta.

Izvor: http://www.teorijaevolucije.com/uvod_u_evoluciju.html
« Poslednja izmena: 09. Maj 2008, 00:28:29 od Ghost »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Poznata licnost


Inzistiram na gluposti

Zodijak Taurus
Pol Muškarac
Poruke 3429
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
mob
Nokia n80

Oprosti nisam mogao da izdržim...

Tema je dobra, ali ja sam ipak pobornik evolucije

Da malo i sam pridonesem
Materijalni dokazi evolucije su:

- paleontološki
- usporedbenoanatomski
- fiziološki i genetički
- dokazi iz geografske rasprostranjenosti živih bića
- molekularnobiološki

Uspoređivanjem anatomske građe današnjih živih organizama međusobno, ili sa izumrlim organizmima može se lakše objasniti njihov razvoj. Znanost koja se time bavi je komparativna ili usporedbena anatomija. Kod pojedinih velikih životinjskih skupina ističe se sličnost u građevnom planu tijela, npr. kosturu…

U usporedbenoanatomske dokaze evolucije ubrajamo homologne organe, analogne organe, rudimentarne organe i atavizme.

ATAVIZMI se javljaju povremeno, kod pojedinih vrsta a bili su svojstveni davnim precima. Kod čovjeka je to povećana dlakavost tijela, veći broj mliječnih žlijezda ili ostatak repa.

Oni se pojavljuju jako rijetko i uvijek pojedinačno (jedna jedinka), dok se recimo rudimenti, koji su također jedan od dokaza evolucije, javljaju kod svih jedinki.

http://www.apologeticspress.org/rr/rr1994/r&r9409a.htm
http://www.epub.org.br/cm/n09/fastfacts/atavismo_i.htm

nadam se da se ne ljutiš zbog slike
IP sačuvana
social share
   
                              geopolitička konoba http://forum.burek.com/bistri-osvrt-i-jos-puno-toga-iz-geopolitickog-foruma-t422565.html
                   
                                Boljkot Slovenki do ulaska Hr u Eu ....:mrgreen:
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

No squealing remember "that it's all in your head"

Zodijak
Pol
Poruke 5365
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
Prvo sta nam je donela religija milione mrtvih to je cinjenica, drugo darvin nije hteo da svet misli kako on hoce nego je njemu stalo da vidi odakle je svet dosao, trece pronasli su vodu na mesecu znaci bog je i tamo stvarao svet pa nije uspeo ili sta? I nemojte da pricate ovde kako je covek nastao iz nicega jer je nemoguce i kraj bez religija i gluposti!
Da da dodam u vezi evolucije nije svaka zivotinja evoluirala nego je dokazano od strane nacucnika da je evolucija moguca.
« Poslednja izmena: 09. Maj 2008, 01:45:45 od thug_life »
IP sačuvana
social share
I reach my peak, I can't speak,
call my nigga Chic, tell him that my will is weak.
I'm sick of niggas lyin', I'm sick of bitches hawkin'
matter of fact, I'm sick of talkin'.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Чувајте Љубав !

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 46504
Zastava Босна
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
mob
Samsung Galaxy S6 edge+


nadam se da se ne ljutiš zbog slike

слика баш објашњава еволуцију: Булбасор - Ајвисор - Венисор  :chuckel:

неко стар си ми нешто за Покемоне  :chuckel:
« Poslednja izmena: 09. Maj 2008, 01:55:13 od Magic Master »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Udaljen sa foruma
Jet set burekdzija

No squealing remember "that it's all in your head"

Zodijak
Pol
Poruke 5365
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
E magic Master ako ti je isus hristos car aj pitaj ga zasto se zajebao pa zaboravio dinosauruse? kreni samo od toga, i sto se evolucije tice kreni samo od genetike, citaj malo vise nije tesko verj mi.
IP sačuvana
social share
I reach my peak, I can't speak,
call my nigga Chic, tell him that my will is weak.
I'm sick of niggas lyin', I'm sick of bitches hawkin'
matter of fact, I'm sick of talkin'.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Чувајте Љубав !

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 46504
Zastava Босна
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0.0.14
mob
Samsung Galaxy S6 edge+
E magic Master ako ti je isus hristos car aj pitaj ga zasto se zajebao pa zaboravio dinosauruse? kreni samo od toga, i sto se evolucije tice kreni samo od genetike, citaj malo vise nije tesko verj mi.

... Генетика, крос-овер, хромозоми, алели, мутације, леталне мутације, транслокације... читаву четврту годину из биологије учим само  генетику тако да могу да кажем да је сасвим солидно познајем.  :D

Него читај ти пријатељу свете књиге надахни духа у себе, те сувопарне научне теорије су те буквално појеле.. Пусти Исуса у своје срце и бићеш срећан....



« Poslednja izmena: 09. Maj 2008, 02:12:11 od Magic Master »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 2 4 5
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.103 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.