Boškovi sinovi
 
      Zatrestase puske, grunuse bombe. Bogami potraja to. A noc ko testo. Ja   izadjem pred kucu, osmotrim, cujem i vidim da se puca u Sarica kraju. Kad.     izjutra, lupi moja kapija, eto ti Pavla. Ajde, Milutine - zove me - Bosku   Saricu poginuo sin.   Koji? - pitam ga, znam da je jedan Boskov sin sa zvezdom, a drugi sa kokardom   na kapi.       
      Mladji je Bosku poginuo, onaj partizan - veli Pavle, pa mi sve kaza sta.     je i kako je. Mladji sin doso kuci sa nji trojicom. Isli Negovom kosom iznad   Janicijevica kuca. Pascad i' saletala. A oni drugi, dabome, nisu bili gluvi.   Oni od Filipovica kuca osluskivali lavez i tako pratili one koje pascad salecu.   Kad se lavez zaustavila kod Boskove kuce, znali su ko je. Krenu i opkole.   I zovu na predaju. Kazem ti, covece - Srbin Srbina zove na predaju, oce   brata za zarobljenika.       
      A niko ne sme da se preda. ne sme ni brat bratu; u njinom ratu nema   zarobljenika; jok brate, ako se neki nesrecnik predo u nevolji, ili ranjen,   najcrnju je smrt izabrao.       
      To su i oni u Boskovoj kuci znali. Prvi iskoci Boskov sin - baci bombu   pa za njom, ali stigne ga metak u avliji. A ono troje za njim, pa i oni ko   Boskov sin, nema tu sta, opkoljeni, a mesecina ko dan, sve i' pobili.       
      Ajdemo, Pavle - sta cemo, taki je u nas red, da se pri sarani nadjemo   jedni drugima. Kad mi tamo, a boskov stariji sin doso, al ne sme da udje u   avliju. Stoji, vako, na kapiji i ne sme ni pred oca ni pred majku. Naoruzan,   kokarda mu na kapi - ovim ocima sam gledo - stoji covek, al ocu i majci ne.     prilazi, ne sme. A nesto ga vuklo da dodje bratu na saranu. I dovuklo ga.   Valjda ima nesto. Radisav, sinovac Boskov, doso i kaze da mu je sin pred   kapijom. Bosko kaze: Nemam ja sina, moj sin je, veli, mrtav. I pokazuje na   sina u sanduku, na mrtvog. Miran Bosko, kaki miran, slomljen covek, a pamet   mu radi ko sat; kaze da su njegovi sinovi njegovi samo kad su mrtvi, a ja   se mislim: e, daleko smo dogurali, bas ce nam vredeti neke pobede i slobode   ako kojim slucajem do nji dodje.       
      Radisav izadje da prenese poruku, da kaze zivom Boskovom sinu da ide.     svojim putem, ovde nema sta da trazi.       
      Ja gledam Boska - on ti je, bre, opasan covek bio, al sad se slego.   Ubijen, kako i ne bi. Podizo sinove od oke mesa.       
      Pridje Bosko meni i sede vako pored mene. Zagleda se u me, pa kaze:Ovo   je, cica Milutine - tako me zvao - i tvoja nesreca. Ja ga gledam, a on mene   ne gleda, nego mu se oci u daljinu otiskuju. Stavi mi ruku na rame, pa opet   ponavlja: Ovo je, cica Milutine, i tvoja nesreca. ovo, veli, ne moze da bude   nesreca samo moja, nit moze da bude nesreca samo jednog coveka; mlogo je,      veli, ovo golema nesreca da bi bila samo jednog coveka.       
      Mlogo, mislim se, mlogo golema, mlogo golema za ceo narod; mali smo mi   narod za voliku nesrecu. Gledam ga nakog, pa bi da ga nekako utesim. E pa.     sad, tako je vreme doslo, velim, Srbi oce da pobede Srbe. Prosla su ona   vremena kad su se Srbi ostavljali politike dok je okupator u zemlji, kad su   prvo branili otadzbinu pa posle izvodili racune politicke. Sad je drugo   vreme, sad oce okupaciju da iskoriste da bi se medju sobom obracunali   politicki, taka je sad racunica, ne misli se na obraz nego na pobedu. A on,   veselnik, cisto se osmenu, pa veli: Sto se vi stari ratnici ne okupite i ne   dogovorite, pa ne stanete na put ovoj propasti; ko ce, veli, ako vi necete,   vi ste ocevi i spasioci otadzbine!.       Ja ga gledam, ne smem reci: koji ratnici i spasioci, ovi sto su zavadjeni   ne znaju za oceve, ni za majke i sestre, oni se oko vlasti otimaju.       
      Kad, posle nekoliko dana, tako oko podne, vice Radisav, sinovac Boskov:   Ajde, veli, deda Milutine, obesio se ciko!.       Uh, bogati, zar usred bela dana! Ko se vesa u ovo doba, mislim se. Al,   opet, racunam, on se nije obesio u pomracenju, mozak mu je radio ko sat;   nije mu znaci drugo preostalo.       
      Skidam ga ja sa vesala, a sve ko da cujem kako mi govori: ovo nije samo   moja nesreca, ne moze ovo da bude samo jednoga coveka, mlogo je golema za   jednog coveka. Bogami ti kazem, lepo ga cujem: sto se vi stari ratnici ne   okupite i ne stanete na put ovoj nesreci?.       E pa moramo se nekako okupiti, razmisljao sam, moramo da pokusamo, da   ucinimo sto mozemo, ako nista drugo, ono da saves umirimo. Samo, kako?   Trebalo bi da nas neki od nasi bivsi staresina povede, neki rezervni oficir.       

Molio sam, al ne pomaže

    Nekako uleto, cetres trece, Spasenija, zena Velimirova, banu mi u kucu.       Zove me da idem s njom Sretenu, da molimo za njenog sina Veljka. Ti si, veli.mi, Milutine, zajedno s Velimirim i Sretenovim ocem Lazarom ratovao, ti si.covek koji sme pred Sretena. Veljka joj Sreten zarobio, kaze.       
    Cekaj, zeno, kako ga zarobio, pa i tvoj Veljko je neki cetnik - ne ide.mi u glavu da je Veljka zarobio Sreten, drugo je da su ga zarobili komunisti.       
    Moja Zivana stoji postrance i krsti se - cudi se zena kako to Srbin.Srbinu, komsija komsiji rob, oni su, bre, zajedno u skolu isli i ovce cuvali,kako to sad jedan drugog zarobljavaju, zna se ko je vlasan da zarobljava. I.tera mene Zivana da idem Sretenu, ama iz ovi stopa. Ajde, milutine, kaze, ti.si sa Sretenovim ocem delio i zlo i dobro. Sto ste ispisnici i sto ste.ratovali i Srbiju spasavali kad vasi sinovi zarobljavaju jedan drugog! Natuce.meni Zivana novu sajkacu i prosto me gura da idem.       
    Podne, bogati, sunce prigrijalo, a zajesenilo - i sam kako to moze biti.kod nas u Sumadiji. Nista lepse na svetu. Ja pred skolu, a ono pod lipom.astal. Pa carsav cenarski. Za stolom Sreten. Sam. Pred njim jabuke, al ne.vidim da je koja naceta. A kad covek ni jabuku u usta ne moze da turi, kako.da razgovaras sa takim covekom? I vredi li takoga moliti?  Podalje, pored ograde, konj osedlan, lupa nogom i bije se repom. Vojska.se odaljila. Niko Sretenu nije rad, nit je on kome. Ko da je ogradjen nekom.ogradom, nevidljivom.       
    Ni meni nije prijatno da mu pridjem, al ja se setim pokojnog Velimira,pa Lazara, Sretenovog oca - koliko puta smo bili zajedno u pozajmicama, na.mobama. Setim se lepi dana, o slavama i preslavama i mislim se: zar smo.mogli pomisliti da ce nam nasi sinovi i vake brige zadavati?  I kazem ja to Sretenu. Sve mu to kazem, a on veli da to sve zna i sam i.da mu ja nisam moro ni govoriti. Sedi tako, trlja bradu, pogleda u me. Onda.setka, setka i gleda nekud. I cuti.       
    Ja opet udri da mu sto vise iskazem o nama, ratnicima iz prosli ratova.i o Lazaru, njegovom ocu, i o Velimiru, ocu zarobljenog Veljka. A Sreten mi.se najednom okrenu i prostreli me pogledom: Ne mozemo da oprastamo nikome!Nema tu sta da se prica!     Zar tako! - lupim ja dlanom o astal.       
    Tako, cica Milutine, bas tako! Mora ga stici kazna, da nas Srbe ne.istrebe; nije vreme da se mi junacimo i Nemce da ubijamo. Racunica je cista -.ako nji ubijamo, nas ce mlogo nestati. Mi smo maloljudan narod, cica Milutine,veli, nas je proslog rata nestalo milion i dvesta iljada - sve on tako u.brojevima - ako nas i ovog rata bude tako nestajalo, necemo se odrzati. A.Veljko je predvodio onu zasedu kod male cuprije, on je tad mogo da ubije.Nemca, a Nemci posle da pobiju stotinu nasi. E pa ja, cica Milutine, ne smem.i necu, kaze, da oprostim zivot coveku, koji vise voli jednog mrtvog Nemca.nego sto ziva Srba.       
      Dobro, gosn kapetane - ja njemu sve onako po zvanju njegovom, iako je on.Lazarov sin, iako sam ja njega kad se iz aprilskog rata vratio branio od.njegovog oca Lazara, od mog ispisnika i ratnog druga - Veljko nije ubio tog.Nemca, il, ne daj boze, vise Nemaca. A on me pretece: Nije, jer sam ga ja.omeo i razbio mu zasedu pre nego sto su naisli nemacki kamioni, a ti bi vido,cica Milutine, sta bi bilo s nasom nejaci i sa selom i sa ovim strejama nasim -.pokazuje vako na selo.       
    Ja slegnu malo, al opet, vidim da ce Velimirovu sinu da sleti glava, pa.kazem: Gledaj, gosn kapetane, da se nasulite ako ikako moze, nije glava kapa.da je podignes kad spadne.       
    Cica Milutine - okrete mi se on ko da ga vatra opece - ako ti i moj otac,i drugi vasi ispisnici meni kazete da ja krenem na Nemce, ja cu da krenem.       Pa nek gori Srbija opet. Nek izgori. Nek Nemci ubijaju zene i decu. Nek sve.postane Kragujevac i Kraljevo.       
    Ni ja nisam za to da ginu deca - promucam, vidim, bre, kud on nisani.       
    E pa, ako nisi za to da ginu deca, onda nisi ni moro dolaziti da molis.za Veljka. Sad se poslovi veliki svrsavaju, nije zeman za poslove komsijske.ne treba arciti vreme. A ruke mu, sta da ti kazem, blede i crne, nema u.njima pokreta, ko polomljene. Al dave, dave bogami. Reko bi nema u njima.snage, ni znoja, ne mogu jabuku do usta, ko sto ni usta ne mogu zalogaja, al.eto, da zadave, da zakolju, to mogu. Cernem ja levo i desno, teo bi da doznam.de li je onaj Velimirov zatvoren, a on mi rece da idem kuci i da opet navratim.kad mi zatreba. A ja za njegovim recima. Sta cu.       
    Moja Zivana ceka na sokaku, kod Stankovica kapije. Posla mi u susret,ceka dobru vest da je nosi Spaseniji.       
    Ne mogu te obradovati, niti ces ti Spaseniju, kazem.       
    Naopako, kaki ste vi to ljudi - prekrsti se moja Zivana - zaboraviste ko.ste i odakle ste, ko su vam bili ocevi i dedovi, o majkama vasim nesretnim da.i ne govorim: kako cete, veli, na groblje o zadusnicama, tamo su vam majke.i babe.       
    E pa, Zivana, nisam ja tu nista kriv, sad ljudi vlas za se osiguravaju.       
    A ona opet: Kako te nije sramota, Milutine, valjda prvo treba da se .prezivi pa da se vlas sredjuje - zastade malo pa me pogleda - i kaka ce vam.vlast biti ako se za nju tandzarama i nozevima jagmite. A ja gledam pa se.cudim kako se moja Zivana izmenila na ovoj jagmi i vetrometini, ona sad.govori ko da je knjige citala.       
    Zeno bozija, ne otimam se ja oko vlasti; ko mene sta pita i ko mene sad.uvazava, ovo je neko drugo vreme, ovo je sad golema politika - sve ja tako,a ona malo ko ustuknu.       
    Idemo tako nas dvoje sokakom prema Spasenijinoj kuci, a Zivana ocutkuje,vidim prebira misli.       
    Jaoj! - jeknu covek tamo, kod skole.       
    Cu li, Milutine? - ukoci se moja Zivana.       
    Cujem ja, kako da ne cujem kad se do po sela cuje.Ponovo riknu - ko ce.drugi nego Veljko. Krklja. Ko da se ubija posek.       
      Milutine - gleda me Zivana u oci - da l' si ti molio Sretena ko sto treba.i koliko treba?  Kako da nisam molio, Zivana, molio sam i molio, kamen bi omeksao, al eto,oni su taki ljudi, slabo sad molbe pomazu. Ne tedo reci: molili su tako i .Veljka, al ni kod Veljka nisu molbe pomagale.       

Ne sme se dušmanin pominjati 

     Cekaj, sinovce, doci ce i stari ratnici na red, sad ovo da ti kazem.       
      Na sarani sina Milana Perisica moja Zivana, dabome, stoji vako uza me,   cekamo da dodje pop, da odrzi opelo pa da pratnja krene. A popa nema; ni   popovima nije lako, struju da opelom ne uvrede ubice, moglo bi im se to   osvetiti - zar nije pomrcina pojela popa posle one sarane u Buciju.       
      A Milan, veselnik, seta po avliji, pogleda na sokak da l' ce se pop   pojaviti. Ne zna covek kako ce da sarani sina, bez popa ne moze, niko se   bez popa ne saranjuje, samo ajduci, a njegov sin nije ajduk.       
      Vidis li ti, Milutine, ni sarane nam nisu ko sto su nam bile - Zivana   mi prisaptava - u sretna vremena se kukalo kad neko umre. Prosta zena, al   vidi sto vidi: nikad se nije vise ubijalo, a nikad se nije manje kuknjava   cula.       
      I meni mucno. Cuti se, sve se sleglo i gleda preda se ko da smo ukrali   mrtvaca, ko da je ubilac medju nama.       
      Bilo bi dobro da vi muskarci, stariji ljudi zalelecete - prisaptava.     meni Zivana - muska je kletva ubojitija. Razborita moja Zivana, zna da ni   ubilcima nije svejedno da l' ubijaju narod koji kuka i proklinje il narod   koji cuti. Al opet, kako cu ja kad svi cute, valjda prvo treba Milan da   zakuka, otac je.       
      Sto ne kukas, Milane - pridjem mu - sinu ti je dvajesdve godine, skolu   je ucio a ti nadnicio; svi smo se radovali i nadali da i mi svog coveka za   lekara steknemo, a sad, evo, mi za njim mrtvim cutimo i ramenima slezemo.       
      Milan me pogleda: Kako da kukam, Milutine, kaze, kad ne smem dusmanina   da pomenem, a dumana je sada svud, na sve strane, kaze, po potocima su, po   vrzinama, a mozda su i na ovoj pratnji. Stra ga, kaze, ako dusmanina pomene   javno, da ce mu ubiti i drugog sina; ne sme se, veli, dusmanin grditi. Ovaj   sto je grdio - Milan pokaze na kovceg sa mrtvim sinom - vidis kako je prosao.       
      Ja se slego. Sta da mu kazem: u pravu je, vidi covek dokle smo dospeli.       

Ne bacaj lebac

     Orem ja na Crnom Oglavku. Volovi mi posustali, ja zaustavim, sednem na   gredelj pluga, zapalim cigaru.       
      Zdravo, cica Milutine! - trze me glas s ledja.       
      Pomaze bog! - odgovorim ja i okrenem se:trojica s puskama stoje u oranju,   namrsteni, vidim, ne prija im moj pozdrav, a ja, budala, naucio - cim vidim   ljude s puskama kazem: pomoz bog! Ko u moje vreme. Zaboravljam da ima vojske   koja boga ne priznaje.       
      Imas li sto za jelo? - pita Pulov sin, prepoznado ga.       
      Odem do kola, uzmem torbu, izvadim zastrug, leb i slaninu i srce s rakijom.   Gladnom vojniku sevap je dati leba i uz leba. Uzmite, ljudi, prezalogajite sto   se naslo i popijte.       
      A, pice nikako, mi smo, cica Milutine, vojska koja ne pije - kaze Pulov   sin.       
      Cudi me da ima vojske koja ne pije - slegnem ramenima, a on ce opet:   Nama je potrebna zdrava pamet. I postenje.       
      Ja opet slegnem ramenima i mislim se: ima ljudi koji su zdrave pameti i   cista obraza i popiju po koju, a moze biti i obrnuto.       
      Popij - kazem mu - i zdravu pamet sacuvaj. Ja sam sa pukovnikom Ivovicem   pred Veternikom pio grcki konjak, pozvao me covek, pismo ko ljudi i zdravu   pamet sacuvasmo i pobedu izvojevasmo, nije nam konjak ni pomogao ni odmogao   - sve ja tako, o grckom konjaku, falisem se da sam pio sa pukovnikom i sve   bi da saznam zasto on ne pije, znam da je pio, a otac mu jos vise i dedu mu   pamtim, pio, brate, vise od drugi, a on, nikako, ni kapi.       
      Dobro, sinovce, da nisi bolestan? - uskopistio se i ja. Nikad nisam voleo   bekrije, a jos manje trezvenjake, zavetne; sve bi da doznam da l' oni to sad   rakiju manisu da bi se narodu dopali dok se kake vlasti ne domognu.       
      Nisam bolestan, cica Milutine - kaze mi - nego ne pijem zato sto nasi   neprijatelji piju.       
      Pa dobro, mislim se, nisu vam oni zbog rakije neprijatelji, niste se vi   podelili na bekrije i trezvenjake, nego na cetnike i partizane.       
      Onda, pitam ga, ocete li vi stogod piti kad vlas uzmete, ili cete ostati   sveci do kraja. Sve me interesuje da oni ne trezvenjace samo dok se vlasti   ne dokopaju.       
      Nikad se mi necemo izmeniti - cisto se ljuti na me sto ja sumnjam u to.       
      Dobro sinovce. Ponukam torbu i sto je u torbi.       
      Vidis li ti, cica Milutine, kako mi tucemo Nemce? - ne moze da cuti ni   kad jede.       
      Vidim - kazem ja, iako, ruku na srce, bas neke mloge Nemce nisam mrtve   vido - al vidim ja da Nemci ne tuku samo vas, nego i decu.       
      On me gleda pa veli da su sve kosti u temelju neke velike buducnosti.     uzidane. Svi oni djaci u Kragujevcu sto su streljani, sve su to temelji.       
      Nasluso sam se ja o decijim kostima i temeljima jos preko Albanije, a   posle sam vido kaki su temelji od decji kostiju, vidjalo se to i u ovom   ratu - rasprico se ja. Govorim sto mislim.       
      A, tako! - trze se Pulov sin i baci lebac. Ne zove me vise cica, nego   samo Milutine, naljutio se.       
      Cekaj, ne bacaj lebac - podignem onaj komad leba i poljubim, pa mu   pokazem na plug i oranje - ovo mora da se postuje. Pokazem mu onaj lebac:   Ja ovo, sinovce, posteno zaradjujem, za mene nema leba bez motike.       
      A on me i ne slusa. Samo sikce: Sta bi ti, Milutine, da saveznici sami   pobede Nemacku pa da posle sami seire i dele svet. E, za take ko sto si ti,   Milutine, ima! - pljesnu Pulov sin po kundaku.       
      Cekaj, bre! - ja njemu, nije mi pravo sto mi preti, i ko je on, Pulov   sin, da preti Milutinu. Al kad je tako vreme doslo, suzdrzim se ja; Nisam   mislio da te vredjam, niti da saveznicima dodeljujem uzivanciju u pobedi,   al eto, ima ljudi ko ja koji ne razumeju da se mlogo potpomaze ako se zapali   opstinska arhiva, pogotovu ako su u toj arhivi samo spiskovi seljacki kuca   i domacina, godine rodjenja i dani smrti.       
      Sve arhive ima da se spale, kake da su! - odsece Pulov sin. Oce da pali,   i kvit.       
      Ja opet nisam rad da se pale spiskovi koji samo nama sluze, a Nemci   zbog spiskova koji njima ni zasta nisu potrebni da pale nase kuce, ubijaju   celjad  sve cerez neke artije koja nikom osim nama samima nije potrebita.       
      Pazi, Milutine, sta govoris - seva on i pogleda u onu dvojicu pored.     njega, i oni se iskrljestili - nemoj misliti da mi ne umemo da ubijamo.       
      To mi nije na um palo - kazem - znam sta umete i mozete, ne morate me   mlogo uveravati. Ja sam reko sto ste me pitali. Niti sam vas zvao da dodjete   i da me na oranju gladna ostavite, niti sam vas prvi sta pito, a kad ste   me pitali - ja vam reko. Ako si teo da ti odgovorim sto si sam znao i zeleo,   nisi me moro pitati; ako si me pito da me cujes, otrpi da ti odgovorim.   Kaku ti to slobodu obecavas ako ubijas za ono sto ti se ne svidja, ima li u   toj slobodi kake slobode i za mene?    Sve su to ozbiljne stvari, sinovce. I smesne. Pa je l' tako? Ti odratujes   svoje, oduzis se otadzbini, a onda dodje Pulov sin pa i on oce da ti soli   pamet

Tebe, Milutine više niko nizašta ne zarezuje

      Sacekajder malo, posle cemo o starim ratnicima. Prvo moram o Bori Jurisu.   Da ti kazem, on je od Garasica, a Juris - to ime nadeli su mu njegovi ratni   drugovi. Valjda zato sto je jurisao. Poznavao sam ja opake ljude iz prosli   ratova, jurisaju ko coravi pa im posle dadu nadimak - juris. I ovog Boru ja   sam dobro poznavao. I oca sam mu, Jablana, poznavao. I dedu, Borivoja. Oni.     su bili dobri ljudi. I deda mu i otac bili su crkvenjaci. Posluzivali za.     vreme sluzbe u crkvi i otpevali popu, nosili mu petrailj i kadionicu dok bi   svetio vodicu po selu i kad bi iso na sarane i dace, a Boru su skolovali za   popa, ucio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, dobar je djak bio, mlogo se   radovali njegovi, znas i sam sta znaci za jednu sirotinjsku kucu da odskoluje   popa. Ali, Bora nji prevario, nije teo da se zapopi, a sve ga je cekalo: i.     crkva, i crkveni stan, i votnjak, i vinograd, i dva ektara ziratne zemlje,      i dva ektara livade. A parohija, sta da ti kazem, dva sela, oba bogata i sve   njegovi ljudi. Al sta to vredi, ne tede Bora da se zapopi, nego se odade   komunizmu, pa sve sa onim opancarima i abadzijama, glavnim komunistima. Pa   tako i cetresprve, ode Bora za opancarima i drugima, a otac mu precrce.       
      E taj Bora, sinovce, dodje sa svojima, da se odmore i narane - mislim   da je to bilo nekako oko Nikoljdana cetrestrece.       
      Sakrio ja nji na tavanu moje stale. U seno. Medju njima jedan ranjen.   Ne znam ciji je, ne poznajem dete, al poznajem da ga je rana zapekla, da je   u vrucici i poznajem da je nase gore list, da muski podnosi gadne rane, ni   zubima da skrgutne. Vele da je iz Hrvatske, od ove dece izbeglica. Sve mu   ustase pobile. Pominje sestru. Da ti srce prsne. Treba za njega mleka i   nekog caja, a mogla bi Zivana i melem da mu stavi. I nije za ranjenog mladica   da spava na tavanu, trba ga preneti u postelju da mu Zivana menja obloge -   greota je, mlad je nesretnik, malo je stariji od mog Radoja. A Bora Juris   me zadrzava da ga slusam, raspricao se o porezima.       
      Cekaj, bre, Boro, nisu porezi najveca nesreca sveta i nije sad vakat za   resavanje poreza. Take stvari se, Boro, resavaju u skupstinama, a ne na.     tavanima - kazem.       
      On ni da cuje: Kake skupstine, kaze, skupstine su imale dosta prilike.     da ukinu poreze, pa sto i' nisu ukinule! Ne mozemo se, veli, u skupstine.     uzdati, ta se pitanja resavaju na juris, a ne u trapavim skupstinskim.     razgovorima.       
      Da ostavimo to, Boro, za koju drugu priliku, a ja ovo dete da snesem sa   stale i odnesem u postelju, tamo je toplije i udobnije, Zivana ce da mu.     opere ranu komovom rakijom i da previje melem, ko svom detetu. I mleka.     mlakusnog da se napije, nije tavan stalski ranjeniku postelju da zameni, ako   moze skupstinu.       
    .     Snesem ranjenika i polozim u svoju postelju. Zivana upali lojanicu i da   se na posao. Ja podlozim vatru, uzmlacim vodu, uzmlacim komovicu. Pa cisti   onu ranu. Pa namazi melemom i previ, Zivana donese mleka i meda, pa milina.       
      Onaj decak se zagreja i u obrazima zarumene. I zaspa. Zivana i ja tako   sedimo kraj njega, a on dete, dusa te boli. Kad zadudnja na vrata. Pa i u   prozor. Vidim cevi na prozoru i nije mi tesko da prepoznam kad kundak u   vrata udara.       
      Uzmem sikiru, stanem do ulazni vrata i, sancim, pitam ko je.       
      Otvaraj, otvaraj! - brunda glas spolja. I preti mi neko.       
      Pazi, Zivana - dosapnem zeni - ako udju, reci da je ovaj u krevetu nas   sin, Radoje, reci da se Radoje razboleo.       
      A sta da kazem ako mi i Radoja vide? - ublede Zivana. E, tu sad ne mozes   biti pametan. Sta cu i kud cu, ne znam. A lupa na vratima ne prestaje, oce   da odvale vrata.       
      Skinem prangu i stanem na vrata. I prepoznam Vucica Bajovica.       
      Koga imas u kuci, Milutine? - podvikuje mi, oce da me uplasi. A ako me   uplasi, odo i ja, i moji, i kuca. Vucicu Bajovicu nista nije da te ubije i   kucu da ti zapali. Oce Vucic i gore da ti ucini. Bio je pekar na zanatu kod   Milojice. Nikad mu vatre i noza nije dosta.       
      Zasto sija lampa u tvojoj kuci, Milutine? - oce Vucic Bajovic da prodje   pored mene preko mog praga.       
      Cekaj, bre, Vucicu, ne ulazi se tako u moju kucu; jesmo li Srbi i ljudi,   treba li meni u ovoj kuci ziveti, a kako cu ako mi u kucu svako upada kad   mu se prasne cef! De sam ja neko i nesto ako na svom pragu nisam?    Milutine, ne citaj! - gurnu me Vucic, oce da prodje.       
      A moja ti Zivana izadje na prag pa iz sveg glasa: O, Sretene Carapicu -   savila dlanove u levak, a glas joj odjekuje - o, Sretene, kapetane! Vice   sto je grlo donosi.       
      A Vucic se pomeo: Sto se dernjas, Zivana, sta oces? Zasto dozivas   kapetana?    Ocu da pitam kapetana Sretena Carapica, sina Lazarevog, zasto su ova   moja budala - pokaza na me - i njegov otac Lazar ratovali od devesto dvneste   do osamneste ako ni na svom pragu nismo zasluzili da nas postuju ko ljude!   Ocu, kaze, da pitam Sretena Carapica da li ga je zato otac skolovao za oficira   da njegova vojska sad upada u kuce ratnim drugovima i komsijama njegovog oca.   Ocu da ga pitam zasto ce mi kuca ako u njoj lampu ne smem da upalim od njegove   vojske ni kad mi je sin bolestan.       
      Ja je gledam - cega se dosetila, bogati. I vidim, Vucic splasnuo. Nije   znao da je dete bolesno, kaze. Sve se pravda. I ode. A Zivana meni za oci:   Odrtavio si, veli, u ratovima, a ne znas kako se sa vojskom razgovara.       
      Stani, Zivana - ja njoj - znam ja kako se s vojskom razgovara, al ovi   nisu vojska, vidis ti koji su ovi.       
      A ona ni pet ni sest: Tebe, Milutne, vise niko ni za sta ne zarezuje.       
      Ja stanem vako pa se razmislim - stvarno, tako i jeste, niko mene nizasta   ne zarezuje. .

Jutrom, za rose

      E, i ovo moram kazivati.       
      Napasam ja stoku. Istero sam je zorom, da se napase dok ne odjutri i ne   pripece zvezda: po vrucini stoka ne moze da pase, moze samo da laduje.       
      Milina jedna. svezina iz trave, iz lisca. A tice pevaju, ko da nije rat   i okupacija.       
      Kad, od Krstovica trla idu dvojica i jedna devojka u sredini, ona   dvojica pridrzavaju devojku, vidim ranjena je. Devojka - pa ranjena, i to   ti je novos u ovom ratovanju sadsnjem.       
      Zastase preda mnom, a ja gledam, pa mi zao devojke, tako reci jos je   dete, malo je starija od mog Radoja.       
      Kud cete je, pobogu? - ocu ja da pridjem devojci, vican sam oko   ranjenika. A jedan samo domane rukom: Nema vremena, kaze, jure nas, cica,   cetnici kosmajski, od juce, sad su za nama. Pomozi ako ikako mozes.       
      Bezite prema onim vinogradima - pokazem prema Suvom Oglavku - ja cu da.     lazem za vas. A sta da kazem drugo, doslo vreme da se samo lazom moze pomoci   coveku.       
      Sednem na sklad i cekam. Otkud Kosmajci da predju ovamo? I ko li su ova   deca, i ova ranjena devojka? Seljacka nisu, to se moze lasno prepoznati, a   ne jure nji da i' prestignu, nego da i' pobiju, tu sad covek ne sme da.     zataji. I rec si dao, Milutine, govorim sebi.       
      Stoka se poplasila i potkocila, stoji i gleda. Otud, iza vrzine, izbi   stroj. I pravo na mene. A ja, sta cu, sedim i gledam. Nikog od nji ne   poznajem, nisu od ovi nasi sto idu sa kapetanom Sretenom Carapicem.       
      Da li si, cica, video "crvene"? - prijahuje jedan na konju, valjda je   oficir.       
      Slabo ja vidim, sinovce - kazem oficiru i pokazem na ovo moje jedno oko   - izgubio sam oko u veliko ratu, pa sad za ove vase poslove nisam pogodan.   Ne mogu mu reci da oko nisam u velikom ratu izgubio da bi se u ovom ratu   bruko i potkazivo, jer od potkazivanja neljudskijeg posla nema, barem je.     tako nekad bilo.       
      Jesi li video crvene? - ponovo me pita oficir sa konja.       
      A ja: Vido sam. Dva mladica i jednu devojku.       
      Ranjenu? - pita oficir i, valjda, dade znak da me podignu.       
      Vido, kazem, pomazu joj da ide, valjda je ranjena.       
      I kud odose? - pita oficir.       
      Ja pokazem bas na Suvi Oglavak, sam mi bog tako rece da kazem istinu, a   onaj na konju okrete prema Radanovom polju. Laze cica, kaze.       
      Odose ko kisni pljusak, sve suprotno od Suvog Oglavka. Boze, mislim se,   kako sad mora da se laze, toliko smo se na laz navikli, da vise niko u   istinu ne veruje.       
      Boze, mislim se, ko se vakim vremenima nado, ko je mogo pomisliti da ce   vako stogod zadesiti coveka koji stoku napasa jutrom, za rose, ovde u nasoj   mirnoj i pitomoj Kosutici?! Cudim se, sinovce, dabome! I nikad necu moci da se nacudim.       
      Cuo sam, bre, za tu revoluciju, al ne mogu da se nacudim sta ce ona u Kosutici.

Skupštinsko pitanje

       Secam se ko da je sad bilo - sanjam ja pokojnog naseg kralja Aleksandra,   bas onako kako sam ga i vido sesneste u januaru: stoji na obali ostrva Vida,   pred njim gomila nasi leseva, vezuju i' za kamenje da veselnici ne plivaju   po vodi, a on, Lesandra, gleda, naslonio se na sablju i vas crn, gleda prema onom ostrvu sto ga zbog nasi mrtvaca nazvase Ostrvo smrti. Ja pridjem, pa   stanem, vako, i skinem sajkacu, al ne mogu progovoriti od vasiju, puna mi   usta vasiju, ko sto je stvarno i bilo, te ja cupaj one vaske iz usta, vadi,   pljuj, a kralj Aleksandar mi pridje i pita: Vojnice, da l' ce meni srpski   narod moci da oprosti stradanja volika?    Ne moze ti oprostiti nikad niko, ti si, kralju, nacisto satro ovaj.     narod i on ti vise nikad nece biti sto je bio, ne moze i da oce, nema ko,   nema ljudi, izginuo narod. Pogledaj, tvoje velicanstvo, ove ljude - pokazem   mu na one nase leseve, puna i' obala - oba ti oka, tvoje velicanstvo, zasto   vaki narod satre; vise vaki Srba nece biti, a mogo si s njima diciti sirom   sveta.       
      Zbog ujedinjenja sam zrtvovao svoj narod - veli mi on. Ja tedo da ga upitam je li vido sta je od toga bio, je l ' vido srpske izbeglice iz   Hrvatske i Bosne, sa Kosova i Vojvodine, al se trgo, otkud to kralj moze   znati kad su njega ubili pre rata.       
      Tog dana sedim pod tremom, kad lupi kapija - eto Pavla, sav u gajtanu i   odlicja na njim.       
      Ajde, Milutine, oblaci se, pozvao nas major Misa Radovic da idemo s njim, treba da mirimo zakrvljenu bracu.       
      Misa Radovic je, sinovce, bivsi rezervni major srpske vojske, dobar i   cestit covek, a ratnik da ga nije bilo veceg i boljeg u nasem kraju, covek   domacin, puna mu kuca, cetiri sina, snaje i unucad; najbolji celar i kalemar   u nasem kraju, od njegovi kalema je Sumadija procvetala i rodivala uvelko.       
      Ne mogu ti reci da sam bas bio rad tom poslu s majorom Misom, al ne mogu da mu se ne odazovem. Obucem se, okacim ona odlikovanja, nasarenim se   pa ajd s Pavlom, pred nasu skolu. Tu nas saceka major Misa i jos nasi   solunaca. Tu nam major rece zasto nas je pozvao, zafaljuje nam sto smo ga   poslusali i dosli i opet se dotace namere. Ljudi, mi smo u godinama, veli,   imamo i unucad, a rat ovaj ovaki vidite i sami sta nam donosi. Rat je, veli,   medju nas uneo samo razdor koji nas unistava vise nego okupator. Ako vako   potraje, nama nece biti potrebni dusmani, tudjin, dovoljni cemo biti sami   sebi. Mi smo u svoje vreme ucinili za spas Srbije vise nego sto smo mogli   i smeli, neka nam to posluzi kao pravo da sad ucinimo sta mozemo da se   neduzna zemlja i narod izbave od zla kako se medju nama dosad nikad nije   javljalo.       
      Ja se razmisljam, sinovce da l' da kazem koju, al opet racunam - ovo   sto je major Misa naumio ne moze biti nista ruzno, nit bi se covek na vakom   poslu mogao obrukati, ako cemo ruku na srce, od ovog posla mi sad nemamo   vaznijeg. A opet, i taj kome treba prvo da idemo, major Kalaic, covek je   kojega poznajemo i koji poznaje nas. Bio je ovde pre rata geometar, a sad,   sad kako je posto major, ko mu je mogo dati toliki cin, to ne znam, znam   samo sto cujem, da komanduje nekom kraljevom gardom i da je sa Ravne Gore   doso u nas kraj.       
      Major Kalaic nas doceka, cisto se i obradova, a blag je i umiljat, pa   kako je od nas visi i kad sedi, on nas skropi lepim recima i jos umilnijim   pogledom. Dobro je - kaze major kalaic - sto je rezervni major Radovic   okupio i njemu doveo solunce, sto se dosetio da za tako vazna posla okupi   one sto su najvise stradali za spas otadzbine. Za njega je ovde, kaze,   najvaznije ono sto mi nemamo, zbog cega smo u proslom ratu izgubili ko oko,   pokaze na me, ko ruku, ko nogu. Mi smo ga, veli, ganuli. I lepo je od nas   sto smo se tako okitili odlikovanjima - zagleda on nas. Zagleda odlicja.   I nuka nas jelom i picem. Naredjuje meandziji da nas sluzi - ovake goste,   on, major Kalaic, kaze, nije imo, a ne veruje ni da i' je ovako sjacene i   kafedzija skoro vido.       
      Da l' se zajebava? - gledam majora Kalaica.       
      Gospodine majore, mi smo cistim srcem i u najboljoj nameri vama ovde   dosli, ne da rucamo, nego da po savesti svojoj ispunimo dug prema narodu,   kako smo ga svaki od nas u tri rata ispunjavali - uscusturio se, bogme, nas   major Misa Radovic, govori, samo veze, brkovi mu samo odskacu, ko da je na   raportu. Evo, svaki od ovi stari ratnika - rukom pokazuje major Misa u nas -   reci ce sta tisti narod i milu nam otadzbinu. Nji je - opet major Misa   pokazuje u nas - nas pokojni kralj Petar, prvi oslobodilac vodio preko   Albanije a oni njega nosili. Zastade, pocuta, pa nastavi. Jes, on nji vodio   a oni njega nosili, i tako do velike slave stigli i zato se njima mora   verovati - pokazuje na nas - pred otadzbinom nikad nisu lagali i gresili.       
      Major Kalic cisto tronut, klima glavom, odobrava, tapse po ramenu majora   Misu i nuka nas da se privatimo jela i pica, mi smo njegovi gosti i milo ce   mu biti ako mi stogod sa sovre koju je za nas priredio pojedemo, ko sto bi   i on da je za sovrom bilo kojeg od nas. A mi mozemo da pricamo, zato smo se,   kaze, i sastali. Kuca se on sa nama, nazdravlja i dobrodoslicu zeli. Samo   vi govorite, ljudi, olaksajte dusi, sve sto vam je na srcu stovarite ovde.   On, major Kalic, zna, kaze, kako je srce stari ratnika i sta je briga za   otadzbinu.       
      Major Misa pogladi brkove, pa ce stroze: Ako ovako nastavimo vojvodo,   nisu nam potrebni ni Nemci, ni Bugari, ni Madjari, ni ustase, dovoljni smo   sami sebi, istrebicemo se i bez nji.       
      A mi u glas - obodrili se - povladjujemo majoru Misi Major Kalaic sedi i slusa. I smejulji se. Bas ste se lepo, kaze, iskupili.   I na dobrom ste se poslu nasli. Dobro ste se i dosetili. Dusi cete sevap   uciniti - gleda nas, pa ustade, proseta oko nas i opet sede. Dobro, kaze,   kad ste vi dosli da mene mirite sa komunistima, jeste li se to vi pomirili   sa njima? Prvo, kaze, trba vi da se sa njima pomirite, pa onda mene da mirite.       
      Mene nesto teknu.       
      Major Misa se ne da, ima on sva moguca odlikovanja i dve Karadjordjeve   zvezde sa macevima. Tako je - kaze nas Misa majoru Kalaicu - tacno, svi Srbi   treba da se izmire i sajedine, svi, de su da su, pa kad poslove vojnicke.     obave i spasu otadzbinu, onda neka vode politiku i neka se svadjaju.   Na izborima. I po skupstinama. Kakav je red i kakav je adet kod pravi i   ugledni naroda u Evropi.       
      A sta ti, cica Milutine, mislis - zagleda se major Kalaic u me - da l'   ti mislis ko i gospodin major Radovic?    Ja se sputa. Sta da kazem? Vidim da mu se ne svidje ono sto govori major   Radovic i znam kako prolaze oni koji govore kako se njemu ne svidja, al kako   ja sad da izdam naseg Misu, starog srpskog rezervnog majora. I kad bude kraj   - kraju, dosli smo da mirimo zakrvljenu bracu, ne smemo dozvoliti da nas   zaplase ko decu.       
      I ja tako mislim, gosn majore - odbrusim ja i zagledam mu se u oci   pravo, a on se trze. I sleze.       
      Ja sam, kaze on, mislio drukcije - lepo nas gleda, smirio se. Ja sam,   kaze, mislio da mi prvo treba da se obracunamo sa komunistima, pa sa Nemcima.   Sa Nemcima, kaze, ima ko da se obracuna i bez nas, a sa nasim komunistima   ako se mi ne obracunamo, nece se niko obracunavati. I jos nesto, Nemci mora   da odu odavde kad - tad taman da od nas niko na nji pusku ne opali, a   komunisti ako uzmu vlas - nikad ni doveka, duze ce nam biti pod njima nego   pod Turcima. Je li tako? Sta mislite? - okrete se on majoru Misi.       
      To je skupstinsko pitanje - kaze mu Misa,odma, u brk.       
      Skupstinsko pitanje, velite, e kad bi moglo biti skupstinsko - on manu   glavom, a smeje se, pa ti ga je tesko razumeti. Gleda nas, gleda, a mi   cutimo, cekamo, a on tek pocne: Dragi prijatelji, mlogo ste osetljivi.   Zasuzili nad komunistima. Svidja vam se sto se junace, pripucavaju na Nemce.   Lice vam na srpdke komite, mozda vam lice i na vas. Je l' tako! Volite vi   da se puca na Nemce. Nikad vam nije dosta dzumbusa; ajducka krv, veli, voli   ustanke, ne moze bez ustanka. A ovamo, na celu tog ustanka stoje oni koji su   na vas pucali cetrnaeste, dabome, oni, sta se cudite. I vi se ne pitate sto   taj ustanak nije poveden u Zagorju, pa da Nemci u Varazdinu streljaju   petnaest iljada djaka i mladica, ko u Kragujevcu i Kraljevu, dragi roditelji   otadzbine! Sto to vrzino kolo nije tamo zaigralo, nego drugovi iz Zagorja   dosli ovde, u Sumadiju da se zivotima vase dece i unucadi poigravaju. A   ocevi, oca vam ocinjeg! Nista vas nije opametilo, ni ona Albanija, ni ostrva   smrti, ni plave grobnice, nego ste sad dosli da mi cmizdrite nad sudbinom   crvene tevabije. ocete li se kadgod opametiti - pita nas - je li, nesretni   roditelji jos nesretnije otadzbine. Znate li vi da i Nemac na nasu ludost   racuna, zato nam je i odmerio "sto za jednoga", samo nama i nikom vise, ni   Slovencima, ni Makedoncima, o Hrvatima da i ne govorim, samo Srba sto za   jednog belotrpog Svabu.       
      Ustade, pa mi se od nekog stra ilod oni njegovi reci ucini da je jos   visi nego sto je bio. Ide sa casom u ruci pa se sa svakim kuca, a mi ko da   nas kucka u glavu. Veruj, sinovce, nije prijatno ni pogledati ga, oci mu se   zazarile, a sav zarasto u bradurinu.       
      Setka, setka on, pa opet umirenim glasom, potijo: Pa sto mi da budemo   budale i da se prodajemo sto za jednog, koja je to racunica?! Vi Sumadinci   treba od Varazdinaca da ucite kako se sa neprijateljima treba razgovarati;   naseli ste, veli, navukli vas komunisti na tanak led. Njima poverovali, a   meni ne verujete, cudi vas sto ja vase pesme ne pevam i ne djipam u vasem.     kolu, cudi vas, jer ja nosim vasa znamenja na kapi.       
      Skide ti on, sinovce, onu sajkacu pa zagleda kokardu, one orlove, nesto   capka prstima, ne mozes znati sta snuje, pa ce opet: Trebalo bi sad, veli,   u kuknjavu da udarimo, pred nama da su kaludjeri, jok bojovnici, kaludjeri   sa prevrnutim odezdama, sa svecama naopako upaljenim. ovo je vreme za.     kletve i molitve, nije za plitku pamet i jeftino junacenje. Al vi, dragi   roditelji, ne slusate Varvarince i Misarce, nego vam Varazdinci prosipaju   vasu kavurmu, ovde u Sumadiji, a tamo u Varazdinu ne djuskaju u kolu i ne   pevaju pesme koje se glavama placaju, dragi moji, bistri roditelji - bas.     tako rece "bistri" roditelji, a ja vidim kud smo mi sa svojim sedim.     tintarama zabasali.       
      Spusti major Kalaic casu pa se setka okolo nas i sve nas miluje rukom.     po glavama, sve jednog po jednog, a onda opet nali casu, ali samo sebi, i na dusak je ispi, dok dlanom o dlan, pa sede i zagrli majora Misu.       
      Eto, veli, tako sam ja mislio, dragi roditelji otadzbine, ali kad vi   mislite drugcije, i ja cu drukcije, vase su zelje za me naredjenje, istorija   komanduje, moracu vas poslusati.       
      Sinovce, ja vidim koliko je sati. Vide i ostali. Cutimo ko zaliveni.   Sinovce, svaka mu druga "roditelji otadzbine". Ne govori se tako kad se na   dobro misli.       
      A sta vi mislite, bi l' se komunisti pomirili sa nama? - pita on i sve   nas redom zagleda. Mi se spetljali, pogledamo u majora Misu, a on ko da je   prozvan, veli: Na tome ce tek da se radi, ovo je nas pocetak.       
      Ustade Kalaic, priteze kaiseve na sebi: Koga cu, veli, poslusati, ako   ne vas, oceve otadzbine necu. Cupnu on, pozdravi nas vojnicki, mi djipismo,   otpozdravismo, vojnicki, jakako, ispratismo ga do fijakera i ostadosmo  tako pozdravljajuci ga i gledajuci kako fijaker odlazi prema vasaristu. Kad   li se najednom on sa zadnjeg sedista okrete i iz onog gevera osu na nas paljbu rafalom. Zvizdi i prsti olovo, ne mozemo ocima da verujemo. Ne umemo   ni da se sklonimo.       
      Lako je vama bilo sa Svabama, Nemcima i Bugarima! - dere se na sav glas.       
    Konji se poplasili, ustukuju, ne smeju napred, dovezose ga opet ovamo pred   nas, sami konji, od stra nekog konjskog.       
      Vasi neprijatelji su dolazili i odlazili, a moji neprijatelji oce da ostanu ovde, zauvek - stoji u fijakeru, mogla bi ga sva carsija cuti. Idite   vi pa se sa komunistima preganjajte po skupstinama, a ja cu sa njima da   razgovaram vrelim olovom!  Nigde nikog u carsiji, ni pseto da predje preko ulice, samo mi, gomila   isluzenih ratnika, ubledeli, slusamo i gledamo pomanitalog cetnickog majora   kako se dere i sve vise zastrasuje konje. Nece on da ceka francuske gumene   kuglice iz nasi dokoni prica sa Krfa. Zna on, kaze, nema te skupstine u  kojoj ce bilo ko osim komunista moci da govori, a tesko da ce i oni sta.     smeti da kazu u svojim skupstinama. Vama bi, matorim budalama, trebalo.     dodeliti da s komunistima u skupstinama razgovarate - evo sto bi vam oni to   dozvolili! - odmeri nam do lakta, uze dizgine od onog vojnika, pa trze.       
    Konji poletese. Seva potkovica po turskoj kaldrmi. Oce tockovi sa fijakera da pospadaju.       
    A mi - ko popisani. Stojimo na onoj kaldrmi, nakindjureni, u stajacim   odelima i sa odlikovanjima na prsima i niko ni u koga ne gleda.       
      Ja! - uzdanu nas major Misa Radovic i podje uz carsiju.       
      Jes vala! - uzdanem i ja.       

Uzmi ocev gunj

       Ne secam se bas tacno kojeg je dana stigo poziv za mojeg Radoja da se   javi u komandu.       
      Dabome, Nemci su bili odstupili, cetnici pobegli. I Rusi su bili i.     prosli. 1944, ujesen.       
      Ja na drvljaniku cepam drva, kad moja Zivana dodje i dade mi jednu.     artiju, poziv za mog Radoja da ide u vojsku.       
      Je l', Milutine, kako naseg Radoja mogu da mobilisu kad on nije sluzio   vojsku? - pita me, sva ubledela, uplasila se.       
    .     Valjda je to neko odredio - ocu ja da odgovorim, iako ne znam ni sam.   Da je srece, ona mene tako nesto ne bi ni pitala, ali eto, pita, majka je   pa pita. Oce da zna kako mogu da joj mobilisu sina koji jos nije sluzio.     vojsku.       
      Smiri se, Zivana, velim, nije samo nas sin pozvan u vojsku, vidis da.     kupe i mladje od naseg Radoja. Iz cele Sumadije.       
      Boze, Milutine - sevnu Zivana na me - kako to govoris. Da se ja smirim   zato sto se i druga deca u vojsku mobilisu. Jesi li ti krsten, covece, zar   je lakse ako je nesreca veca? Ja bi se, kaze, smirila kad bi oni vojnike   u vojsku pozivali - vidis ti da oni u vojsku ne pozivaju ove ljude od   triespet - sest i cetrespet - sest godina, nego one sto nisu vojsku sluzili.       
      E pa, tako je vreme doslo - sta drugo da joj kazem, ne znam ni ja zasto   oni u vojsku oce decu a nece vojnike. Valjda je to neka njina racunica.       
      Odem u vajat, uzmem belu torbu, pa se vratim i bacim je pred Zivanu.   Spremi ti ovu torbu za me, kazem joj. A ona me vako gleda, cisto se zbunila,   pa pita sto li ce meni bela torba. Bela torba se, kaze, nosi u rat, po nasim   obicajima.       
      Spremi, Zivana, torbu i u torbu sve sto treba, znas i sama, nije ti   prvina. Ocu da zamenim naseg Radoja.       
      Alal ti vera, Milutine! - obradova se moja Zivana. Sve posluje i torbu.     puni vise nego sto treba. Bas dobro, kaze, sto si ziv, Milutine, ko bi mi   sad zamenio dete.       
      Obucem se ja. Sve na meni sumadijsko. Novi opanci, nov gunj. I ordenje   prikacim, Karadjordjevu zvezdu.   Racunam, idem u vojsku koja nema Karadjordjeve zvezde, lasnije ce me primiti,   a pravo da ti kazem, cuo sam da ce oni da popunjavaju neke licke i bosanske   jedinice pa da se ne brukam pred Licanima i Bosancima, nek se vidi kakav   sam ratnik bio.       
      Odem nasoj opstini - tako je u pozivu naredjeno - a tamo odjekuje pesma.   Ko uvek kad se u vojsku i u rat odlazi. Mobilisani mladici zagledaju puske,   deca ko deca, cisto im milo sto opasne sprave drze u rukama. A ja, opet, ne   volim da vidim decu pod oruzjem. Ja bi u rat slao starce. Mladici su od nas   samo brzi, a mi starci smo sigurniji. A za neku brzinu i nije nuzda, Nemci   nece bas tako brzo bezati; kad Nemci ostupaju i mi starci smo dobri, a kad   nastupaju, mi smo jos bolji. A sto se zdravlja tice, mi starci smo mlogo   sigurniji od mladica, manje se razbolevamo.       
      Za stolom, vako nasred dvorista - komisija. Oficiri, mladici. Artija i   spiskovi prd njma.       
      Pristupim ja i pozdravim vojnicki. I kazem sve sta je i kako je - da.     sam dosao da zamenim sina koji vojsku sluzio nije i ne zna sta je rat.       
      Oni oficiri ko da ne veruju ocima, pogledaju se i osmeuju.       
      Batali, stari - kaze mi oficir - mator si, uz to i corav. I sve me,   tako, gleda u ovo oko koje nemam.       
      A ja njemu: Nisam ja u dokolici ni omatorio ni ocoravio, nego ti mene   pusti da ja idem umesto sina.       
      Ne dam se ni ja, sta da ti kazem, ocu, bre, da obavim poso radi kojeg   sam doso. Pomislim na Zivanu, kako ce njoj biti da joj ode Radoje, a da.     ostanem ja, koji sam vican ratu i po godinama saspeo za umiranje.       
      A ona komisija ni da cuje. Nema te u spisku - veli mi oficir - niti te   moze biti. Gleda me momak vakog matorog i coravog i jos se cudi sto li mi   je, sto li sam navro da negde zajazim jendek. A ja njemu ne mogu da objasnim   da na te poslove u kojima se se bez pogibije ne moze i treba slati staro,   kljasto, bogalje i corave, vake ko sto sam, pobogu, ja. Pa je l' tako? Mi   smo svoje odsluzili, pa ako ces i naziveli se, za nas i nije neka steta ako   odapnemo. Steta je za one pred kojima je zivot.       
      Cekaj, mladicu - ne mogu ja njemu reci druze, kako da mu budem drug kad   on moze sin da mi bude - znas li ti da sam ja sa pukovnikom Ivovicem ratovo?   Znas li ti da sam ja ovo na Veterniku steko? - pokazem na odlikovanja. Za   ovo je mene Stepa predlozio, nije on ovo delio za pricanje i pevanje, niti   za plandovanje po poljima i sumama, nama je svakog dana bio rat, nije s.     mene pa na ustap.       
      Oni se oficiri, sta li su, zagledase. A ja navalio da me prime. Od mene,   kazem, nije bilo boljeg u puku, a kakav je puk bio, boljeg pozeleti nije   mogo ni Stepa, pa nemoj ni ti - navrcem vodu na moju vodenicu, znam zasto.     sam tu i koji poso treba da obavim. A onaj oficir ni da cuje. Ko ce druge da   zameni, kaze, ko ce mene, eto, veli, ja nemam ni oca ni strica, ni brace od   striceva, ni sestara nemam, sve su mi ustase poklale i u jamu pobacale, a ja,   veli mi, idem da ratujem.          .    Ja cu, evo, ja cu da zamenim i tebe. A staraca ima jos, zovite i, nemojte   stedeti starce, stedite mlade, na mladjima svet ostaje; bolje mi starci da   ginemo nego vi koji treba da se zenite.       
      Onom oficiru bi milo. Stade vako da me tapse po ramenima. Fala ti, cica,   veli, al to sto ti oces, ne moze. Sve on to meni tako, ko da ja to i bez.     njega nisam znao, al, eto, moro sam da probam, roditelj sam, lakse ce mi.     biti na dusi, a kad se ne moze i kad mora kako mora, sta mogu.       
      O sude nebeski, zar se bas opet mora; sto se Srbi ne opamete pa da   jednom pricekaju da drugi rat otaljaju, sto li uvek zure u pogibiju - idem   sokakom i razmisljam, al sta mogu, tesim sebe da nije ovo samo moja sudbina.   I tesim se da rat nece jos zadugo. I da Radoje sa vojskom nece dalje od   Beograda, valjda ce se tu zadrzati, nece valjda preko vode u ravnicu - bojim   se ravnice, znam kaka je, okusili smo mi nju cetrneste, za nekoliko dana.     propistali smo majcino mleko. Ni sad ne bi moglo biti bolje.       
      Kod Stubline, ceka me, Pavle.       
      Ajdemote, pozovem ga pa mu uzgred sve ispricam - de sam bio, sta sam.     teo i kako se zavrsilo.       
      Pavle ide za mnom pa se snuzdio, obesio nos ko i ja. Zna covek kako mi.     je, sina u rat saljem. Izmicem ja, a Pavle zastaje. Dobro, Milutine, zar   nijedan rat ne moze da se zavrsi dok Srbi ne izginu?    Taka nam je sudbina - sta drugo da mu odgovorim. A on tabana za mnom,      pa opet zastade. Je l', Milutine, da l' mozda mi imamo nekog svog coveka   koji ce malo pricuvati srpsku mladez? Ja sam, kaze, cuo da je i ovog rata   najvise srpske krvi proliveno.       
      Pa ko ce nego Srbi, drugi su drukciji, nisu na to navikli - sta drugo   da mu kazem. Pozurujem ga, treba sa sinom da se pozdravim; al pravo da ti   kazem, to sto me pita i mene interesuje - kako to mi nikad nemamo nekog.     svog, koji ce da sacuva stogod srpski zivota, da se nasa krv ne proliva   vazda vise nego u drugi naroda.       
      Sta je, sinovce, ne svidja ti se ovo sto ja govorim. A sto si ti misio?   Kako si ti to zamisljao srpskog seljaka, bas bi voleo da znam. Ociju ti, zar   si mislio da mi lako saljemo svoju decu na klanicu!       Kazes, ne verujes da mi toliko razmisljamo o frontovima. Nego, je l' da   idemo cutke i ne brinemo brige, ko da tudje glave na ramenima nosimo. E,   sinovce, toliko ti poznajes svoj narod. Al dobro, to su tvoje stvari.       
      Dodjem ja kuci, pa zovnem Radoja.       
      Uzmi ovo, sine - skinem torbu i predam je Radoju, a srce oce da iskoci,   pa sve ovo jedno oko okrecem ustranu, oce oko da mi zasuzi.   A Radoje primetio pa bi da me tesi, on mene .       Ne junaci se, mali, nego uzmi i ovo - skinem gunj i pruzim mu, a on.     nece, dobice, kaze, odelo, englesko.       
      Ama koje odelo englesko, nema za nas srece u odelu tudjem, oblacio sam.     ja to, mlogo je to skupo, nema kod Engleza nista dzabe. Uzmi ti gunj, vidis   da je nov i da je poduzi, a ti si, blago meni, sine, izrasto iz tvog gunja   pa ti je moj gunj potaman. Nemoj ti zaliti moj gunj.       
      A Radoje opet nece. I opet mi kaze da ce dobiti odelo englesko.       
      U to banu Mijailo, te mi pomaze. Sto si se uskopistio, Radoje, veli,   uzmi ocev gunj, zna Milutin sta ti govori; nije ocu lako u vakim prilikama   da menja gunj sa sinom; sto ce tebi englesko prnje, ratuj ti u svom gunju,   ko i tvoj otac sto je i ko tvoj pokojni deda sto je poginuo turskog rata -   zna Mijailo sta govori - dok si u ocevom gunju, cuvas se metka i srapnela,   ne trcis za komandom ko muva bez glave.       
      Obuce moj Radoje moj gunj, a ja mu na pozdravu kazem:.       Ne istrcavaj,Radoje, to cine budale i kukavice. Ne nisani dok pucas,   ako ne nisanis mozes verovati da ni u tebe ne nisane. I bez toga ce vas   mlogo izginuti. Ne posezi za tudjom mukom i odelom - nikakav sat, lanac,   cokule, niti kaku drugu stvar od neprijatelja ne smes uzeti, ni od kakog,   ni od mrtvog. Cuvaj dusu, carevi i kraljevi ti je sacuvati nece, dobro se   zna ko za mrtvim vojnikom place. Nemoj me ostaviti sama kako ni kamen ne   moze biti sam pa da te izgledam i prividjam i onda kad celom svetu bude   jasno da si negde zajazio jendek.       
      Moja Zivana izljubi Radoja, al ne dade suzi. Uze mu vako sajkacu i ko   malo je nakrivi. Njemu suze samo sto ne grunuse, pa se okrete i ode. Ja ga   gledam kaki je i koliki je, a srce se skamenilo. Koliko li vredi ta nasa  otadzbina kad joj sve najdraze dajemo - jednako. Al tako je kad si narod.   I kad si seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin.       

Od sela do sela, po ravnome Sremu

    Ne znam kud cu i sta cu pa pretacem vino, necim moram da se zanimam Kad - lup kapija. Ja pogledam, vidim, eto Janka Radisica,ide mojoj kuci,jedva noge vuce, pa sve: bi i ne bi. Skanjera se, a ja preda nj: Sta je,Janko, da ti se nije slosilo?
    A on meni ruke oko vrata, zagrli me. Meni se noge podsekose, jer znam. mi Sumadinci se samo u golemoj nevolji grlimo  Govori, Janko! - istrgo se ja, a on se zaroza, stade naglas da place I vadi neku artiju .
   Sta bi?! - podviknem. Da mu nije sin ranjen ili poginuo?
    Tvoj sin je poginuo, Milutine - udari Janko u plac .
   Sta kazes, sunce ti! - ne mogu da verujem .
   Zivana nas ugleda i bi joj sve jasno. Podje - i ni reci. Skamenila se Ne umede ni zakukati .
   Samo smo cinili da mu detinjstvo bude lakse i sto lepse - zagrlim Zivanu,moram da je tesim iako ne znam kako, ni zasto. Zaklanjo sam ga. Teret sam,od kojeg se covek u plecima povija, na se tovario da bi on rastao prav i. vitak. Mozda sam i pogresio, moze biti da bi sitniji nekako proso, da ga,manjeg, ne bi olovo zakacilo. Ne zna covek otkud nesreca vreba .
   Sta da ti kazem, sinovce, kad pogibe moj Radoje, nikako mi poso ne bi. po volji. Ne mili mi se. Prodam konje, sto ce mi. Ostado ja i bez jarmova I ne ore mi se. I krava se ratosiljam, sta ce mi. I krmacu sprasnu prodam,sta ce mi i ona - tako sam onda mislio .
   Petrija Racova, malo-malo pa je eto. Zove da idemo skoli, na citalacke. casove. A ja necu, nije mi potrebna nikakva nauka .
   Sto - drnu se ona - da nisi mlogo ucevan?! Stavila vako ruke na kukove,a oci joj ucaklile: Sta znas ti o Titu i Partiji?
    Zacnu me. A nista ne smem da kazem. Cutim, a ona se ko malo sladi. Dodji,veli, bice ti lakse, znaces zasto ti je sin poginuo .
   Znacu, oni ce me nauciti! I da l' ona stvarno govori sto misli? Ako. laze, onda je dobro; ali ako veruje u ono sto govori, onda je naopako .
   Oce Petrija Racova i Zivanu da vodi na te sedeljke, bogati, da sede. matore zene, u crnini i da slusaju citanje .
   Ajde, bogati, Petrija, ostavi se ti toga, dosta je mojoj Zivani jada,ona bi isla na groblje da nam Radoje ima groba; pusti ti, kazem, Zivanu. neka kuka po votnjaku, nije ona za citanje .
   A ona, Petrija, opet: Ti, Milutine, veli, treba da znas da se ovo sad. nije ginulo ko nekad, nekad se nije znalo zasto se ginulo - to ona misli. na prosle ratove, kad smo mi ginuli .
   Zeno bozija, ja ni stoku ne gledam, u kuci mi se lebac ne mesi. Ne znam. de mi je Radojev grob, a ja da idem na citalacke casove. Valjda ja imam veci. briga i preci poslova. Odvratim ja tako Petriju od moje kuce .
   A Milenko Ignjatijevic mi ne silazi sa uma. Bio je moji godina kad je. doso na front proslog rata i odneo sina poginulog .
   Sve smisljam, pa odem Jankovoj kuci. Citam ono pismo Jankovog sina. Sve. lepo opisuje kako je poginuo moj Radoje. I de je saranjen. I kako je obelezio. Radojev grob da se moze sigurno pronaci, pametan covek, zna kako se saranjuju. vojnici u tudjini i daljini .
   E pa, lepo, mislim se, znam sta cu i kako cu. Drugi gledaju svoja posla. a ja zametnem torbu .
   Dani prolaze, a ja od sela do sela po ravnom Sremu. Spavam po slamama,a izjutra i po danu ljudi me sa cudjenjem zagledaju. I vojska. Mene ziv. stra uvatio - vratice me kuci, ne mozes ti iskopavati grobove kako oces, ko. te pita koga ti u grobu imas, grobovi su drzavni pa kad se bolje razmislis. tako mu i dodje .
   A ono moje odelo sumadijsko me izdaje, svak odma vidi ko si i odakle si,te ja jednoj kuci. Vidim coveka pred stalom, namiruje stoku. Bilo to uvece Ja se osvrnem oko sebe pa pitam coveka: Prijatelju, oprosti, al moram. nesto da te pitam. On covek spusti kofu, poso bio da rani svinje, pa mi. pridje i rukova se sa mnom, a gleda me, bogati, ko belu vranu .
   Jesi li ti Srbin, posteno da mi kazes! I nemoj mi zameriti .
   Covek se lepo vako okrete, oko sebe, pogleda, pa klimnu glavom i rece. da jeste Srbin. Al jedva nekako, valjda covek uplasen, znas kako je bilo. tamo Srbima .
   Al opet, meni laknu. Dobro, kazem, taka i taka stvar,sve mu ja ispricam . sta je i kako je i zasto sam ja do njega svrnuo, da bi da konacim pa sutra. da krenem .
   Nemas kud da ides, doso si de treba, tvoj grob je, veli, u nasem ataru Dobro veli covek, tvoj grob - pa je l' tako, sto ti je sinovljev grob nego. i tvoj grob .
   Meni se svali kamen sa srca. Uvede on mene u kucu, krisom, pa u glavnu. sobu. Cekaj tu, veli, niko te nece videti .
   Uh, sunce ti - necu da kazem - nisam ja, covece, lopov, nisam dosao . nikom u tor, il obor, nego da dete svoje nosim .
   A onaj covek, Sava se zvao, Sava Arsenijevic,on lepo donese srce rakije. pa kaze: Prijatelju, nista se, veli, ne brini, pomoci cu ja tebi i tvoga cu. sina pronaci - nuka me onim picem. Kaze: Tvoga cu pronaci, al moje sinove. ne mogado. Ostase u pustoj Mitrovici pod krecom. Isprica mi covek kako su. mu sinove pobili u Mitrovici cetresprve .
   Pa dobro, zasto? - pitam ga; znam da je zato sto su Srbi, al opet, eto,pitam,otrgne mi se tako .
   A covek prica, jeza te podilazi; da l' je stogod crnje od Srbina. Kad. bi neko doba, Sava ustade i rece: Vreme nam je .
   A mesecina ko dan, ko da nebesa znaju da otkopavamo izginulu decu Ponese on alat, pa napred, po onom pismu Jankovog sina. I sve ko da ga je. on, Sava, zakopao. Poznaje covek svoj atar i zna sve de su deca nasa. zakopana .
   Kad tamo, zemlja razrovana. Nisam ja prvi koji je dosao po svoga. Ko . zna da l' su kosti mojeg Radoja ostale il su odnete. Al ja cu jedne odneti. ko sto su i drugi mozda moje - racunam, i to je bolje nego da ostanu ovde,oduzicu se nekom ko je moga nesrecnika odneo. I to je bolje nego da mi. ostane bez groba, ikakog. Al. posluzi me sreca, nadjo ja mojeg Radoja .
   Dobro, da ti ne duljim i da te, sinovce, ne mucim, zna se kako je . coveku koji nosi mrtvog sina sa bojista

U cemu je stvar

  Sleze se moja Zivana, ko i ja; sta cemo, nismo samo mi ojadjeni, mi. barem imamo svoj grob. Sedimo tako uvece, pricamo o nasem Radoju. Kad,. jedne veceri, lupnu neko na prozor. Ja otvorim, cujem, sapuce neko, zove. me imenom .
   Ko je? - pitam malo glasnije, a onaj glas meni - da govorim tise .
   Ko je sad? Nazujem opanke, prigrnem gunj, pa pod trem  Sta je ljudi, koje dobro? - pitam, a jedva ja nji vidim .
   Dobra nema, cica Milutine, sad je dobro samo srpskim dusmanima .
   Vidim ja u koju se zicu udara. Zbog vaki gostiju mozes da se setis kad. si majku za sisu ujeo, al ja se ne plasim. Kad bude najposle, ako vlasti. doznaju, ja cu reci: i vi ste meni vako u kucu upadali i vama sam leba i. s leba davo, nije zbog vase zvezde, nego zato sto su vas progonili, ko. pribogu vi sad ove .
   Dobro - pitam ja - u cemu je stvar .
   Pa eto - veli mi onaj cetnik - ti znas, cica Milutine, da smo mi iz. Srbije ostupili preko Sjenice i Bosne. U Bosni je odluceno da se neki od. nas vrate u Srbiju i ovde da cekamo priliku da se borimo i srusimo ovaj. komunisticki rezim .
   I sve tako onaj cetnik prica meni i kako je njemu Sreten Carapic jos u. Bosni, u ostupnici, mene preporucio. Ako stignes u Sumadiju, reko mu Sreten,potrazi cica Milutina Ostojica zvanog "Coro". To ti je covek na koga se. mozes osloniti, prijatelj je, ratni drug i ispisnik moga oca Lazara .
   Sve najlepse o tebi prico je Sreten Carapic - veli mi taj cetnik. Na. tebe se Srbija sad moze osloniti. Sudbina te za to podesila. Za vreme rata. nisi bio ni na jednoj strani. Nisi se nikom zamerio. Na tebe se sad nece. sumnjati. Ni motriti. Mi, veli, imamo svoji odani ljudi, ima kuca koje su. bile i bice nase - ali na nji se motri pa nam nisu oslonac, a na tvoju kucu. se ne motri .
   Sve on tako, samo sto otvoreno ne kaze da se na moju kucu ne motri zato. sto je ona satrvena. Dobro, tacno, tako mu i dodje, kad si satrven onda od. tebe niko ne zazire, niti motri na te .
   Dobro - kazem onom cetniku - dobro ti je Sreten Carapic reko, sve je to. dobro zamisljeno sa vase strane. Al da se upitamo: zasto bi ja vas krio i. pomagao vam?
    Zbog tvog sina, Milutine - veli onaj cetnik .
   Kako zbog sina, mislim se, pa mu kazem da mi je sin poginuo .
   Bas zato sto je poginuo, veli mi on. Vi roditelji cija su deca izginula. treba da se osvetite onima koji su vam izveli decu na klanicu. Znas li ti,Milutine, koliko je dece iz Sumadije i Beograda izginulo u tom Sremu? A. zasto?
    Vidim ja na sta on cilja, al cutim. A on doliva. Sad je zeman da se. komunistima osvetis za sina i za svu onu decu sto su izginula u Sremu. U. Sremu su, kaze, izginula srpska deca. Vi, Sumadinci, vukli ste odande. sanducine u kojima se raspadala snaga vasi sinova, sinovi vas pozivaju da. i' osvetite i nama pomognete .
   Koga ti sad u osvetu oces da uvalis - mislim se. Kad smo se mi drzavi i. politicarima za ludosti njine svetili, da smo za to bili kadri! I zar se bas. i vama cetnicima ne bismo mogli svetiti, zar vi niste pobili one Nemce u. Stragarima, a njini posle dosli i popalili sve do kokosara!
    E pa slusaj - resim se ja da ga prekinem da mi on vise ne nabraja, dosta. mi je nevolja i otrova i bez njegove reci - nista ti od mene ne vredi, niko. se vise na mene ne moze osloniti, ja sam i sam bez oslonca. Moje je otpisano;. sve sto ja imam to je na groblju .
   Pa je l' tako, sinovce? Cekam, bre, da ja i Zivana pomremo. Sve smo. uredili. I spomen podigli od bukovickog granita, slajfovan, nema ga boljeg. u celom groblju .
   Kazem ti, sve smo sredili i cekamo da se pored naseg deteta nadjemo.. Zivana se, veselnica, pita koje li ce od nas dvoje biti bolje srece, da l'. ce ona, ili cu ja prvi do Radoja. A ja njojzi: Ko ce, valjda cu ja, stariji. sam od tebe, valjda ce jednom biti nekog reda i pravde. A njoj cisto krivo,znas kako je, majka je. I sve mi tako, kazem ti, cekamo da nam se zavrsi ovo. ovdasnje i da se sa Radojem sastanemo. Lozimo pomalo vatru u sporetu, moramo. zima stegla, snegovi navalili, i tako se grejemo. A u kuci kako da ti kazem,sta je kuca kad u njoj nikaka veselja ne moze biti, nego dvoje staraca. stariji nego sto jesu sede pa ni kroz prozor da pogledaju .
   Onaj cetnik me gleda, gadljivo, brate, gadljivo mu se iskrivilo lice. I. vrti glavom .
   I ti si mi Srbin! Sumadinac! Solunac! Seljak! Domacin! - stade on opet. da nabraja .
   U Filipovica kraju zalajase pascad. Na vojsku, nema sta da se misli,znam kako pascad laju na vojsku. Znaci, otud sokakom idu ovamo .
   Bezi, kazem onom cetniku, bezi preko votnjaka! - pokazem mu pravac,onuda mu je najsigurnije i najpogodnije. Necu da mi opet praste puske oko. kuce. Necu mrtvace za proscem i u svinjcu. A i racunam, sevap je pomoci. progonjenom coveku. A ni jedni ni drugi - ni gonioci ni progonjeni - nisu. me nikakvim dobrom zaduzili. Ne verujem da su i druge. Mnogo ce vode morati. da protekne Jasenicom dok se ne pokazu njina dela .
   Idite od mene s milim bogom. I jedni i drugi.