Eto kuce, eto Šumadije

      Sinovce, sidjem ja sa stacije. Jos je mrak. Al sta mari. Znaju noge put. Izbijem na Zuti Oglavak, zora se zabele. A meni srce samo igra - eto   kuce, eto Sumadije.
     Udarim preko Petrovica caira, gledam, jos nigde odzak u selu nije zadimio. Niotkuda da se oglasi pseto, da rikne govece, ovca da zableji.
     Koga li sve nema - koga li su u selu ubili Austrijanci, Madjari i Nemci?   Sreca je samo, sto ovde kod nas u Sumadiji nisu bili i Bugari.
     Moja kuca i zgrade se smanjile. I druge kuce i zgrade po selu. I sokak se smanjio. Nadrle vrzine i korov. Cisto mi smesno, mi prosirismo i uvecasmo   drzavu, a sve nase, od cega sne i zadovoljstvo imadosmo - smanjilo se.
     Moje pred kucom, majka i zena, podranile. Dobro je, zive su i bele su im marame. Ja ne izdrza - zovnem.
     Milutine, jesi li ti? - potrca mi Zivana bogazom. Jesam, Zivana - kazem, a ona stade preda me, pa ko da mi ne veruje. Rekla bi po glasu, kaze, al eto ne licis mi na se.
     Ostado bez oka, Zivana - vrdam ja glavom ustranu.
     Ako, kaze, niko te nece manisati, nemoj da se sikiras, samo kad si se vratio ziv.
     Moja majka Gvozdenija se potkocila, ne veruje da sam ja - na meni   odelo francusko, telecak austrijski.
     Coro moj, coro! - stade majka da kuka, da me cmace i da me grli. I,   eto, ona me prozva "Coro", pa tako osta za sve, osim u crkvenim, vojnim i   poreskim knjigama.
     Dobro je, - poce i majka da se pribira - dobro je veli, sto je oko,   sto nije ruka. I ona zna sta je coveku seljaku potrebnije. Sta je seljak   bez ruke. Moze samo da cobanuje, a mi u Sumadiji nismo cobani, nama treba   da se ore i zito da se vezuje.
     Moja Zivana se nasmeja - milo joj, zadovoljna malom nesrecom.   Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drukciji, ljute se na mali dobitak,   hule na boga kad im i na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni   i gubitkom, presrecni sto nesreca nije veca. Boze, mislim se, da l' su   Pasic i Putnik poznavali nase majke i zene, da l' su racunali da smo mi taki   kad su nas nako upotrebljavali.
     Milutine, - pozva me majka, vako ustranu - dobro je, veli, sto sam te   docekala da ti ovo mogu reci: nas dve smo ovde zivele ko dve kaludjerice,   ovo nije bila kuca nego prazan manastir, ranile smo se svojim rukama, a   otimali su nam vise nego sto su mogli mlogo jaci da zarade, prele smo i   tkale, i to su nam otimali, ali obraz smo sacuvale, i svoj i tvoj, a to nije   bilo lako, pogotovu Zivani. Zaklanjala sam je da ne ide opstini, da ne ide   zandarmeriji, da ne ide sama za stokom i u njivu.
     Cekaj, bre - pitam je - sto da ne ide sama sa stokom i u njivu, nisu   valjda i tamo bile Svabe?
     Nisu Svabe, nego nasi, a zar su oni bolji od Svaba; vise su, veli, nase lopurde i jajare otele i silovale nego Svabe i Madjari. Svakoj bagri dalo se da se cini silom. Doznaces ti sve to, Milutine, a ovo ti sad govorim, da ne bi cvelio Zivanu. nemoj ko drugi. Nije meni ovo sevte da gledam vojsku kako se iz rata vraca, nikad ne dolaze oni ljudi koji su otisli, drukciji dolaze, preobrazeni, surovi prema svojoj celjadi. Nemoj slucajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, cuo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen covek je bije. Kako ce ona ovaj rat da zaboravi! I sta ce Perki vasa pobeda. I sta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak znacili ako mira ne bi imale. Cuvaj kucu, spasavaj dusu, dosad si spasavao drzavu i glavu, sad spasavaj kucu i dusu; ako te, veli, kuca i zena ne izvidaju, nece te isceliti nikake medicine - to ti je, veli, od mene.
     Sinovce, moram da ti pricam malo prostranije, a i sto bi ti kratko kad je govor uzivanje jedno, jedino koje mi u zatvoru mozemo imati, vako, nedeljom pred podne.
     Odem u urosevica meanu - ocu da se raspitam i cujem od ljudi sta je i kako je. A meana, sta da ti kazem, puna. Cijuce cemane. Drkte daire. Moji ratni drugovi pevaju. Neki i placu. Nije ni pevaljki lako s njima. Nije sve ni u parama. I pevaljka ima dusu.
     Napolje! - prodere se neko iza moji ledja. Poznado ja glas Pera Urosevica.   Izbacuje Manojla Dikinca, gura ga iz kafane. Piknu ga sa vrata na sokak, a ja   se setio Vojislava, brata Manojlovog. Tedo reci: ne Pero, Vojislav je od   prestolonaslednika dobio perorez, to znamo mi koji smo mu svecu upalili i   koji smo ga zakopali. Al reko: Nemoj Pero, Manojlo je ranjavan, covek je   bolestan, i stoka je skapavala na putevima nase sudbine. Kazem ti, zao mi   Manojla, onemoco u ratu, a Pero se podgojio i ojaco, nisu ga jele ni studen,   ni nesanica.
     Sto ga brenujes, Milutine, - skoci Lazar Carapic, dovati Pera za gusu,   a ruka mu na drsci noza - on se, veli za Pera, bogatio dok smo mi ginuli,   on je Svabama nase zene poturao, sa svapskim zandarima nase kuce pljackao,   njemu nije dlaka s glave falila.
     Cekaj, bre, Lazare! - ne dam ja, stra me potegnuce onaj noz, a sve u   Pera pogledam, da se ne uskopisti pa da plati glavom ko jagnje djurdjevdansko.   Al Pero zna kad kako treba da se vlada pa se usukutrio, ne mrda i cuti ko   zaliven, vidi da je omasio.
     Sta cekate - podviknu Lazar Carapic na ostale - sto ga ne jasete?
     Ljudi skocise, zaurlase, pa ocas Pera pred kafanu izagnase, vezase mu   ruke na ledja. Zavilicise ga pa - jasi. Prvo Manojlo, pa onda svi ostali.   Jedan za drugim. Kroz selo, sokakom prema nasim kucama i dole prema opstini.   Gungula i orgijanje. Ja bi da se nekako Pero oslobodi, al ne smem nista da   preduzmem, napravicu gore. Idem i mislim: nece ovo pero zaboraviti, doci   ce njegovo vreme. Mloge on menice i priznanice drzi u svojoj fijoci, a mlogi   ce doci da se od njega joste zaduzuju.
     Skloni se ja, pa kuci. U sebi kazem: podalje od meane, Milutine, nema   nikakve potrebe da ti nekoga jases i da ispravljas krivu Drinu, ti imas   svoja posla, svoju kucu i stoku. Domacinu i cestitu coveku za jahanje je   potreban konj, nije komsija. Pa je l' tako! Sto da jasem jednog meandziju,   takoreci jednog prostaka. Ako ne bude vece asne od mog ratovanja, neka je   i meandziji bogom prosto.

Junice
     
    Udarim u zemlju i oko zgrada. Bastavan sam bio. Prepokrivam, sredjujem.vencanice, kaldrmisem obor, pravim nove jasle. De koje drvo zameracim, .odsecam: za tulac, naplatak, ojiste, svracine, docekacu, jarmenicu, drzalicu,.sipilo, klecku - za sve sto je coveku domacinu potrebno..
      Cekaj, sinovce, sto da zurim? I kud? U zatvoru sam, a danas je nedelja....Ako ti se zuri, ti idi, ja tebe razumem, ti si cinovnik. Pravo da ti kazem,.ja se pomalo i cudim sto ti oces sa mnom ovako da sedis i da me slusas..
      Pa eto, racunam, ti si ovde cinovnik, mogo bi imati neprilika, znas kako.je, sedis i razgovaras sa zatvorenikom....
      E, pa, dobro, dobro, ako je tako - idemo dalje!.
      Prodjose godina - dve, a ja nabavim krmacu, pa godina - dve, a ja zapatio.cetiri ovce i kupio telad. Radim, sticem, boljiram, a Zivanu od doktora do.doktora, od manastira do manastira, pa kuvamo trave, pa vradzbine...i fala.je bogu. Zatrudnila moja Zivana, a ja joj ne dam ni na kaki poso. Ako treba.vode iz bunara, ja je vadim; ako treba da se kopa i pregrce kukuruz, ja ga.sredjuem, ni u vinograd joj ne dam, sve - sam. I, bogu fala, ona donese naseg.Radoja. ja se bogu molim i zafaljujem mu na daru. iako sam mator, ja srecan .koliko sam tezak, pa udarim u zemlju sve zesce..
      Nemoj ti misliti da ja nisam zasluzio da me komsije, rodjaci i prijatelji .obidju. Po ovome sto mene niko ne obilazi ovde u zatvoru ti mozes misliti da.ja to nisam zasluzio. Da sam bio osobenjak il neki samozivac i da se nisu .ljudi oslanjali na me il ja na nji. Boze sacuvaj i sakloni! Ne radi se o tome..Drugo je nesto u pitanju..
      E pa kad oces da znas - ja sam Zivani piso da me niko ne obilazi. Racuno.sam: ljudi imaju decu i unuke svoje, ne bi bilo dobro da oni mene obilaze.pa da ispastaju i njina celjad. Znam ja kako se u nasem kraju gleda na one.koji obilaze ljude koje je sadasnja vlas poapsila. E bas tako!.
      Ne znam da l' Radoju mom bese pet ili sest meseci, kad, banuse poreski.izvrsitelji. Okreni, obrni, ne valja. Nisam, kazu, izvrsio poresku obavezu..Oce da vode dve junice iz moje stale, a ja i' tek jedvito pribavio. Znas .kako je, sinovce - kad sam se posle naseg velikog rata vratio, u mojoj stali.ne zateko ni jednog roga, sve odvele Svabe i Madjari. I sve to ja lepo i na.tenane kazujem onim izvrsiocima, a oni - ni da cuju: rat je rat, kazu, a .porez je porez..
      Tamo na brescu u potoku zagrakta gavran, a mene nesto cimnu. Al velim, .neka grakce i neka preskazuje sto mu je volja, ja junice da branim moram, .sta je seljak covek bez rogate stoke, goloigro, stoka i sam, luk i proja, da.se ne lazemo, nema zasta pseto da ga ujede..
      Polakote, ljudi, znam ja i sta je rat i sta je porez, ama nisam ja svoju.stalu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokockao, nije u nju sap udario,.nego rat i okupacija. Ceknite dok se Milutin zaima, pa ce biti i drzavi i .Milutinu - kazem, a izvrsioci ni da cuju. Zakon ti, Milutine, izgoni junice,.kazu, drzava trazi svoje..
      Zena moja, Zivana, zgrcila dete u narucje i obilazi okolo, moli me da .se smirim. Moranje je moranje. Milutine, kaze, pusti im junice, imamo dete,.imacu mleka da ga dojim dok se druge junice ne otele, nemoj praviti nesrecu,.ne mogu oni da nam otmu koliko mi mozemo da izdrzimo..
      E pa, ne mora meni samo zena da ima mleka, valjda i krave treba da ga.imaju, sunce ti, ne mogu se ja vazda samo o drzavi brinuti, a necu, vala,.ni drzavi dozvoliti da isprobava koliko ja mogu da izdrzim - prkipi mi i.podjem za sekiru..
      A moja majka, Gvozdenija, ko da je znala, strazari kod sikire, ne da mi.prici. Sikirom se kuca ne brani, nego strpljenjem. Sad si, kaze, otac, sinko: seti se Radoja, nemoj da te stigne Kondiceva sudbina. Bolje ti je u sirotinju.nego u ajduke. Za ajduka nisi, samo jedno oko imas, ajduku su potrebna oba-.i to mu je malo. Bolje ti je da izgubis junice nego pamet. Eno ti je, kaze,.kukuruz ko Morava. Bice srece od bozije biljke ako je od drzave nema, .napunices koseve i onda ovi mogu da ti pljunu pod prozor..
      Sta cu, ne mogu preko majcine reci. Slegnem se. Odresim junice, otpratim.i' niz sokak. Vratim se kuci. Uzmem divit i pero..
      Nisam nepismen. Presavijem tabak, pa kralju na Oplenac. Ocu, sinovce, .da vidim sta ce da bude, kako ce sad kralj sa mnom da razgovara. Napisem ja.kako sam svoje carape u Skadru sa svoji nogu skinuo za pokojnog kralja, .cica Peru, bog da mu dusu prosti i proste mu rane i muke nase. I napisem.kako sam kako sam posle nase pobede na Kajmakcalanu kao odabran vojnik ljubio.zastavu u ime naseg puka. Podsetim kralja na naredbu sto je citana pred svim.strojevima i u kojoj se on u ime otadzbine i krune zafaljuje nama Sumadincima.za osvajanje Veternika....
      Mogo bi, mislim se, da pisem i pisem o svojim zaslugama za drzavu: koliko.sam samo puta tesio ljude, molio i' da se ne vajkaju, koliko sam puta samo .Vasilija preteko i preseko u reci, iako sam mislio ko i on; koliko sam puta.ocuto zarad drzave, pa da mi se racuna sto sam ocutkivo i sto sam drzavi.prasto ne bi smeo doziveti da mi se junice iz stale izvode. Kazem ti, bas.kralju, na Oplenac...Sto da mu ne pisem..
      Na Oplenac, ne pisem na Beograd, racunam, u Beogradu mu je prestonica, .na Oplencu mu je kuca...eto, zemljaci smo, skoro komsije, tako smo se mi .nekad komsijali s njegovim ocem..
      Lepo ja srocim sve. Nisam ja covek koji drzavu ne razume, nije ona meni.macija, nego je moja, mi smo je gradili. U redu, njegov praded nas je vodio,.ali ni mi nismo, kako bi ti reko, ni moji pradedovi nisu zaostajali. Pa jel'.tako? Sta bi Karadjordje mogo da ucini sam da ostali nisu bili ljudi domacini.i kucevnici i da se nisu o Srbiji starali ko o svojoj kuci, sve je to onda.bilo jedno, sve je islo ko coravo, a ni mi kasniji nismo zaostajali. To on .mora da zna, ko ce ako on nece. Nije bio kralj ko poneki, on je bio sa nama .na polozajima, po kaljavim rovovima. Pa je l' tako? On je, bre, vodio nas .dvanaeste, osvetlali smo obraz i njemu i sebi, da nije bilo nas zar bi on.mogo nako svetla obraza izaci pred buduce narastaje...Pa bas, ako oces, zar .si mogo izaci i pred nase stare, davno mrtve, pa i pred svoga pradedu, licno.naseg Vozda, mir prahu njegovom..
      Sve ja lepo srocim. Napisem sta je bilo sa mojim junicama. Ne kazem da.zalim, ali da se priceka da mi se junice otele. Pa je l' tako? Da se zaima,.pa da se posle bikovi i volovi prodaju i kolju za drzavne potrebe, jok junice..A dotle, bogme, vlada i kruna neka pricekaju. Je l' tako, nisu one vlada i.kruna neki drugi naroda, nego nase, seljacke..
      Pisem ja i gledam da onu artiju ne uprljam i ne izguzvam - znas kake su.nase ruke seljacke, nikad iz nji da isteras prljavstinu..
      A Zivana se pribojava. Ko si ti, Milutine, da kralju pises i sta bi bilo.kad bi svi o svojim brigama kralju pisali, valjda kralj ima kaka druga posla.i brige, a ne da seljacke brige brine i zbrinjava. Ostavi se pisanja, Milutine,.mi imamo naseg sina, nije za nas pisanje, za nas je kopanje i oranje. I drugi.seljacki poso. Pisanjem ces neku nesrecu na kucu navuci. Znao si Majstorovica,.Milutine - on piso, pa sad njegovi pisu za njim i raspituju se, a njega nigde.ni od korova..
      Znas kako je, u ovoj nasoj zemlji ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze.ljude koji pisu. Tako je, cuo sam, oduvek bilo, pa se i moja majka uplasila.pisanja. Nemoj, veli, Milutine, niko se pisanjem nije usrecio, nego gledaj.svoja posla. Imas ono dete, imas zenu, imas kucu, bice i stoke. Ovo sto nas.je zadesilo, to je kazna zato sto radis i na crveno slovo. Nije za ovo tebi.kralj kriv, nego si kriv sam - krcio si na Trijerarha..
      Nista se ti, majko, ne brini - kazem joj, ne mogu jednoj staroj i prostoj.zeni objasnjavati da kralj nije pandur, da je to covek plemenit, Karadjordjev praunuk, da su moji stari sa Karadjordjem zajedno zakletvu pred protom .Atanasijem polagali, da sam ja sa kraljem preko Albanije presao i preko.Veternika se vratio..
      Majka me, vako, gleda, cisto sumnja. Jeli, Milutine, veli, da se ti nisi.nesto u ratu ogresio, da nisi uzeo sa nekog mrtvaca stogod - sat, lanac,.carape? Gleda me i gleda..
      Jesam, priznado ja. Jesam na Strmovackim polozajima. Izuo sam cizmu.jednom nasem iz austrijske vojske,izuo sam, al je nisam obuo, bacio sam je..
      E pa, Milutine, sto se onda cudis sto su ti uzeli junice, Milutine, .kazna coveka stize. Tako je od pamtiveka..
      E videcemo da l' je to bas tako, da se i za to ispasta. Ako je tako,.onda ovi nasi iz austrijske vojske ne bi nikad junad imali. Tu sam, na .Strmovu, mozda i pogresio, ali vise nisam, a mlogo sam dobra ucinio. Eto,.nisam dao Vasiliju da kolje zarobljene Bugare..
      Vasilije dodje - ne znam da l' prodjose dva ili tri dana kako mi junice.odvedose. Iskezio se Vasilije - vreme prolazi, sve se menja, samo se on.ne menja. Mi, veli, stvorismo veliku drzavu, dobismo izlaz na more, a tvoje.junice odose za porez..
      Nisu junice otisle zato sto smo dobili izlaz na more - mislim se, necu.da mu kazem da sam ja o svemu pisao kralju na Oplenac, necu da razglasavam,.cekam ja da dodje moji pet minuta. Ali cekam predugo. Prolaze meseci, a ja.cekam..

Ne sme se apsiti domacin

     Da smo mi oni koji smo bili, meni bi kralj otpisao, ne bi ja na njegov.odgovor cekao preko mesec dana; ali mi vise nismo ono sto smo bili, sad smo.mi Velika drzava, nismo vise Srbija, mala, pa seljacka; i ajducka kad .zatreba - sedim pod tremom, veceram i razmisljam, zalogaj mi u grlu zapinje,.ko da jedem oskoruse..
      Moja Zivana dodje i sede pored mene na klupu. Ti si, Milutine, nesto .ljutit, vidi se po tebi. A ne treba, veli. Vidis, nas Radoje raste, imamo.zita, bice ga do novog; ja sam sukna izatkala, krmaca nam je sprasna. I.vreme nas sluzi. Fala je bogu, vidis, mozemo da sedimo pod nasim tremom i.da gledamomovu lepotu i milinu, volj ti da se okrenes prema Orascu, volj ti.prema Oplencu, - sve ona mene tesi, ko da su vlada i kruna Orasac i Oplenac.pravile nama za gledanje; ko na priliku: eto vama Srbima i seljacima Orasca.i Oplenca, mesta istorijska, eto vam livada i zabrana, pa da vas se otarasimo..
      Ne laj! - kazem joj. I da me ostavi na miru. Da gleda svoja posla, mene .da ne tesi. Dojadilo mi, pa je l' tako, nije sve u tremu i oko trema, u .stali i oko stale. Tako ja razmisljam - kad, cu se kapija, ker nalanu, banu.pandur, donese poziv da se javim u nacelstvo, nacelniku licno. I nemoj da .omanes, - veli pandur - pa da te vezanog sprovodim. Tako mi rece, jedinog mi.oka!.
      Boze, mislim se, svaka li ustva pandurska misli da moze vezati coveka .domacina; oni, bogati, zaboravili da su nasi stari vladare ubijali i .proterivali, a pandure vezivali, u svinjce zatvarali, spalcinama ranili i.pojili, pa najposlije cericem u potiljak..
      E nemoj se ti cuditi na pozivu, ni panduru, sine - pridje moja majka i.vako sede na klupu pored mene. Onomad, kazem, cuvam ja ovce na Kosutici. .Vedar dan, lepota jedna, otava zazelenela, a gavranovi izbili iza brega, .prelecu nebesima i grakcu..
      Dobro, mislim se, ne zavisi valjda nasa sudbina od tica. Idem ja da .vidim de sam bio i sta sam radio u ovom svetu, sta sam ja drzavi, a sta je ona meni...
      Zbog cega se, bre, moja stala ispraznila, ko je mene doveo do prosjackog.stapa; jesam li ja nesto scerdao u meani lumpujuci, jesam li na kartama.ispraznio stalu, jesam li se ja istrosio po luksuznim banjama!? Kruna, vlada.i politicari su zametnuli kavgu i zapodenuli rat. Ako si, bre, i kralj moras.razumeti. Ja sam tu krunu sacuvao. Sacekaj pobogu, dok junice stasaju, da .se otele pa da Milutin podigne i telad i da i' proda ko bikove, pa da bude i.za Milutina i za drzavu, ne moze drzava da uzme sve, a Milutin da ostane go.ko pistolj, nije meni drzava macija, ama nisam ni ja njoj pastorce..
      Udjem u nacelstvo, kako dolikuje - na meni sve novo, ko da cu na prices..I kapa. I kosulja. Gunj od sukna. Opanci novi, sest redi kaisa...Pravi Sumadinac...
      Nacelnik sedi za svojim stolom i ne podize glavu, sancim, nesto radi. Ne.pogleda me, a pita: sto si uso tako kaljav?.
      Vidim ja sta je i kako je. I ne gleda u mene, a kaze da sam kaljav: oce.da me zbuni, krpu od mene da nacini. Al nista, cutim ja. A on ce opet: U .drzavno nacelstvo se ne ulazi u kaljavim opancima..
      Nisam ja kaljav za inat nacelstvu, nego su nam takvi putevi i sokaci,.taka smo mi zemlja i taki narod - mirno ja njemu, ne bi da se zaostrava..Necu valjda da mu objasnjavam kako je mene Zivana posipala da se ja .podmijem, da sam nokte podrezao i na rukama i na nogama i da sam sve cistona se navukao jer sam u drzavno nadlestvo posao i povodom posla s kraljem..Cisto mi bese zao moje majke sto se nako radova pa kaze: Sad si, Milutine,.blago majci, pristo i sa pokojnim kraljem cika Perom, da je ziv, da sednes.a da se ne postidis..
      Umes li ti, Milutine, da skines kapu kad ulazis u drzavno nadlestvo? -.ustade nacelnik, namrstio se, gleda me, oce zeca da mi utera u srce. Vidis.li ti ovo? - pokazuje mi na kraljevu sliku sto visi o zidu, a u ruci mu ono.moje pismo sto sam ga kralju atresovao na Oplenac..
      Vidjao sam se ja sa njim u tri rata. A sto se moje kape tice, nije bas .za skidanje podesna - pokazem mu ja sajkacu. Ova kapa je vojnicka, kazem,.pod njom sam ja sve ratove ratovao ko i moji stari. Nama je, gosn nacelnice,.vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba..Zna kralj da ova kapa nije za skidanje - sve ja njemu tako, siljak u brk..Sta ti, bre, mislis, ko si ti! - viknu on na mene..
      Gosn nacelnice, nemoj se na mene istresati i lepo mi reci de si ti bio .za vreme rata? - pitam ga, sinovce, jer sam doznao da je bio svapski oficir..
      Ko si ti da ti mene za to pitas, ko je tebe za to ovlastio? - zbuni se.on, ne bi mu pravo..
      Pa evo, gosn nacelnice, u cemu je stvar. Kralj i ja smo ratni drugovi, .zajedno smo tri rata ratovali i ja sam njemu ko svom ratnom drugu pisao, pa.bi sad da znam je l' je on to dozvolio da izmedju njega i mene presudjuje .neko ko je protiv nas ratovao..
      Kakve veze ima rat sa tvojim pismom i tvojim porezom, znas li ti sta .govoris i sta pises?! Mislis li ti da kralj nema druga posla nego da brine .o tvojim junicama! - mase on onim mojim pismom..
      Slusaj, gosn nacelnice, meni kralj nije potreban da bi me unapredio i.cinovnicki polozaj mi dao, ja ne mislim da mu kolam oko dvora, niti cu na .njegov bal da idem; meni je kralj zbog moji junica bio jednom potreban, a.ja sam njemu vise puta potrebao, pa sam mu se zato i obratio, kao ratnom .drugu s kojim sam zajedno stvarao Veliku drzavu....
      Nacelnik me presece u reci: Od taki, veli, kao sto si ti sad drzava .mora da se brani. Cek! Zar od mene da branis drzavu, od mene, bez koga je ne.bi bilo! A on, klima glavom, potvrdjuje da bas od mene trba da je brani.Ako.je tako, onda je naopako, onda drzavu nije trebalo ni stvarati. A on, besan - .oce da me uapsi, kaze u buvaru da me nabije..
      E, to je malo poteze, gosn nacelnice. Ne apsi se sumadijski domacin tako.lako, nisam ja cinovnik, nisam ni oficir, ni lopov, ni politicar, ne mozes.ti mene da uapsis. Ne smes ti to od kralja, koji ti je moje pismo dao. Zna .kralj ko cuva drzavu i krunu. Mozes ti koga oces drugog da apsis, ko ti kad.- kako za apsenje potreba. Mozes cinovnika, kad god oces. Mozes i oficira..I popa ti mozes da uapsis. Ali ne smes sumadijskog domacina. To su svi .kraljevi dosad znali, pgotovu nasi srpski, seljacki..
      Sta kazes! - dernu se nacelnik. Kakog seljackog kralja spominjes, sram .te bilo! Njegovo velicanstvo, kralj Jugoslavije nije kralj seljacki, to je,.veli, uvreda..
      Pa seljacki, nego kako, ne moze kralj biti gospodski ako mu je narod .seljacki. Drugo je to sto je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje.se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. Vido je on sta je .izdrzalo od dvaneste do osamneste, poruci ti to njemu, slobodno mu reci sta.je Milutin reko, bas bi voleo da me on uapsi zbog toga..
      A nacelnik se pravi nevest. Setka, unervozio se, grize brk. Ne razume,.kaze, zasto on mene ne bi mogo da uapsi; nije, veli, iz naseg kraja, nego.otud iz bivse Austrije pa ne zna, sancim, zasto on ne sme da me apsi..
      Pa eto, prosta je racunica, gosn nacelnice - ne smes zato sto je Milutin.domacin covek. A domacini su narod! A to su ti oni na koje se oslanjaju .carevi i kraljevi, oni koji su drzavu stekli i sacuvali. Dabome, domacini koji svoju zemlju rade i svojim radom decu svoju rane. E, to da znas, nji.ne smes da apsis. Nasi kraljevi nisu to dozvoljavali. Dosad. A ne verujem.ni odsad.. Znaju oni sta su i ko su domacini sumadijski, a znaju ko bi oni,.kraljevi nasi, bili da im nije domacina i znaju sta bi bilo sa drzavom koja.doamcine cveli. Sve to kazem nacelniku. I kralju na Oplenac da poruci sve sto.sam rekao. Sve..
      Nacelnik se upreo. Setka. Trlja bradu. Pogleda me, pa mane glavom. Sta.bi bilo, veli, kad bi kralju sva seljacka pisma, vase zalbe i kukumavcenja,.stizala u ruke. Cudi njega, kaze, sto smo mi seljaci ovamo u Srbiji navikli.da razgovaramo sa nasim vladarima kako nam kad ustreba. E, sad ne moze tako,.veli, prosla su ta vremena. Nije vise drzava sto je bila, niti je vladar vise.vas, seljacki..
      U bogati, puce mi pred ocima. Lesandra nije ni vido moje pismo. To su.neki njegovi cinovnici spetljali da ne bi, sancim, kralja zamarali - cutim.ja. Da l' je ovo vako teo kralj, mislim se, il su ga drugi nagovorili, il je.to sad sve poruseno zato sto imamo veliku drzavu? Kako je da je - ne valja.

Žito, bik, ubistvo kralja

   Gledam votnjak, gledam njive, vinograd, stoku, a zdravlje me sluzi da   ne cuje zlo. I fala je bogu, boljira, kako koja godina - ja sve cvrsci. I   ne pomisljam da me ceka ono cemu se ne nadam. Oslanjam se na ljude, ko i .oni na me, kakav je u nas obicaj, uvek ima kuca i ljudi na koje se moze. osloniti. Al. opet, da se ne lazemo, dinar je ko tocak. Secam se ko da je   juce bilo, al ti ne mogu reci bas koje godine bi. O Velikoj Gospojini. natovarim kola zita, poteram u carsiju i prodam. Uzmem pare - pa me sramota.   Da l' je moguce da je zito ove cene? Gledam pare. Sav moj godisnji rad ne   vredi koliko jedna plata pandurska, a ovako, ja ti kao neki domacin dodjem.   Al dobro, i to je proslo..
   Berem ja pasulj. A on rodio ko gloginja, milina jedna. Sve ja iznosim   breme po breme, kad - Zivana me vice, zove da poitam kuci. Nesreca se .dogodila. Odma ja potrcim. Trcim precicom, pa kroz votnjak uletim u avliju,   a moj Radoje pod lipom place..
   Sta je bilo Zivana?! Majku, kaze, proburazio bik. Uletim u kucu, moja   majka vidim, gotova. Jedva se osmenu..
      Zivana, vici Lazara Carapica, nek preze konje za doktora! - jos ja onda   nisam imao svoje konje..
      A moja majka odmauje glavom, vidi zena da nema potrebe da se za doktora   ide..
      Stize i Vasilije - gleda moju majku. Pogleda u mene. Odmahnu glavom. Vidi   dokle je doslo. Zivana sunu iz avlije, vice Lazara Carapica..
      A ja sikiru - ocu da isecem bika. Moja majka ratove izdrzala i kucu   sacuvala, coveka izgubila i sinove, a sad da je bik ubije. Ja ga za prodaju   ranio i racunao nabolje, u njega se uzdao, a on mi majku ubi..
      Udjem u stalu, a bik se pribio uz zid i gleda, ko da zna sta je ucinio.   A Vasilije mi iza ledja. Uvati mi drzalicu. Ostavi to - veli mi za sikiru.   Nismo se svetili ni vecim krivcima za nasu sudbinu. Nije ti, - veli za bika -   on nista kriv, sam si se nado boljitku..
      Uze on sikiru od mene i povede me u kucu. Sta bi tvoja majka rekla da si. se ti biku svetio, osvesti se, Milutine! Tebi ce bik biti potreban da ga prodas, trebace ti pare majci spomen da podignes..
      Stize Lazar Carapic sa doktorom, al moja majka gotova..
      Bozja volja, Milutine - kaze mi Lazar - lepo cemo mi nju da saranimo, po obicajima nasim, sumadijskim..
      E velike li utehe sto se saranjujemo po nasim obicajima, sumadijskim -   mislim se, al sta cu. Vasilije gleda moju upokojenu majku, gleda u me, cisto se izmenio i   snuzdio. Eto, veli, Milutine, ti si se uvek u rogatu stoku uzdo; eto koja. je nama vajda od dobri bikova..
      Ama od bikova vajde mora biti, nego od cega ce, razmisljam ja posle, i   opet bikove tovim. Nema nam druge. Najbolja para seljaku je od dobri bikova.   Sest - sedam tovara podmeri moj bik, a vajda na vajdu, pa sve punija stala..
      Ne kupujem neka odela. Ni obucu skupocenu. Sto mi treba u kuci, napravim   sam il u selu. Zivana mi prigovara da joj kupim cipele. Ima, veli, dvajes   godina kako sam joj obecao. Ama, zeno, pretrpi se jos koju godinu dok se.
    jos malo ne podsolimo, onda cu ti kupiti, a sad skupljam pare da kupim konje..
      Udarise tih godina prilicne neprilike, pa brani stoku od golubacke musice, votnjake od gusenice, zito od urodice..
      Ljudi se vajkaju, a ja se mislim: samo da ovo ne bude neko predskazanje,   da iza ovoga ne izadje nesto gore..
      Bese kisno. I magla pala. Ne da ti nista raditi napolju, a ja u stali,    timarim konje i zvizdim. Kad banu Mijailo..
      Ti, Milutine, zvizdis? - gleda me Mijailo zacudjeno. Zvizdim sto da ne   zvizdim..
      Zato sto su nam ubili kralja - veli Mijailo i samo mu drkti brada..
      Ja ga gledam, ne mogu da verujem. Nije mala stvar, ubiti kralja, nije,   bogami, iako nije prvina da se kod nas ubijaju kraljevi, al opet. Okreni-   obrni, ne znam sta da mislim. Sednem na jasle, ne ide mi u glavu ko nam ubi   kralja. De ga ubi?.
      Jesu li opet oficiri? - pitam. Ama koji oficiri, jesi li ti krsten! -   ljuti se Mijailo, nervozan. Oficiri su ubili kralja Aleksandra Obrenovica, a   kralja Aleksandra Karadjordjevica ubili su drugi..
      Dobro, ko ga ubi?.
      Ne znam - kaze - ubili ga u Francuskoj..
      Kako on rece da su ga ubili u Francuskoj, ja se seti da sam cuo i cito u novinama da je on u Francusku otisao. E to je neka velika ujdurma, to nisu   cista posla..
      Nisu ga ubili Srbi, to je najcrnje - veli Mijailo i zove me da odemo.
    skoli, tamo se, veli, okupljaju ljudi..
      Bacim ja onu cesagiju i sa Mijailom iz oni stopa pravo skoli. A tamo - iskupio se narod, a ucitalj prica o pokojnom kralju, bog da mu dusu prosti.
      Dobro, uco - pitam ga - sta je nasem kralju trebalo da ide u Francusku?.
      Iso da gradi savez sa Francuzima i sa Evropom ako nas Nemci i Talijani. napadnu. Na velikom je poslu poginuo - veli ucitelj..
      I ko ga ubi? - pitam ucitelja..
      Ubili ga neki Hrvati i Bugari - veli ucitelj, a meni to ne ide u glavu;   otkud bi oni to smeli da urade. Morali bi Srbe malo ozbiljnije da uracunavaju   mi smo njima u proslim ratovima pokazali ko smo i sta smo. Zbunilo me to.   Zbunjen sam ja, sinovce, jos od onda kad meni tamo oko izbise, e sad sam.
    jos zbunjeniji: kralja ubise. Ej, bre, nije to mala stvar. Ko sme kralja da   ti ubije. Krivo mi, za mene kralj nije neka svetinja, al opet, nas je, Srbin   je. Pravo da ti kazem, tesko mi..
      Da l' ce imati ikog da ga osveti, mucenika? - pitace Radojka Zivomirova.   Ona razvezala maramu, ko za bratom..
      Jezik pregrizla! - podviknem joj, a Mijailo na mene..
      Sto da ga ne osvetmo, pa valjda ni mi Srbi nismo poslednji na svetu da   nam svakojake belosvetske protuve smeju serbes ubijati kraljeve. Onoliko mu   se zaklinjali i molili se za njega, sa njim ratovali, a sad da ode sa ovog   sveta ko da nikog svoga nije imo..
      Ti, bre, Mijailo, zvonis ko da mi nikad sami svoga kralja nismo ubili..
    Ko ubi Vozda, ko ubi knjaza Mikaila, ko najuri kralja Milana. Ko ubi kralja   Aleksandra i kraljicu Dragu? - Vasilije namako sajkacu na oci, smijulji se   i gudi li gudi..
      E, to je drugo, Vasilije. Ako je kome, nama je skrivio, nas je vodio preko   Albanije, preko sinjega mora, preko Kajmakcalana i Dobrog Polja, nasim je.
    kostima gradio ostrva smrti i plave grobnice, pa ako treba mi smo tu, nisu   nam potrebni belosvetski mangupi - grdi Mijailo, a onaj narod uza nj. Zagrajise svi na Vasilija..
      Dela, narode, sumosi se; ajde da cujemo kako je poginuo mucenik? - ocu ja onaj svet da umirim, pitam ucitelja, nek nam kaze nesto vise..
      Junacki, veli ucitelj, junacki je poginuo. Nije teo da obuce panciranu   kosulju. I nije teo u olopna kola da sedne. Seo da se vozi u otvorenom   automobilu, nije sumnjao u Francuze, oni su nam prijatelji i ako koga volimo   nji volimo, a i zasluzili su, a znao je kralj da oni nas vole, mislim - Srbe..
      Bogami, imate se sa kim i diciti, on pogibe junacki, ali ga ubise mucki   i Srbi ce biti prokleti ako li ga ne osvete. Nece, kaze, biti mira njegovom   pepelu, a ni prahu njegova oca, pa i Karadjordja, njegov je potomak, sve dok ga Srbi ne osvete - raspricala se Radojka, ko nijedna. Druge zene, dabome,   samo uzdisu i kraickom marame otiru suze, a Radojku ne mozes da zaustavis..
     Umukni, bre, zeno, kaku osvetu pominjes! Pa i mi smo njima ubili Radice,   dokle da se svetimo, na cemu cemo da zavrsimo! Ne volim, sinovce, nikakvu   osvetu, ne volim krv i zlocin, sto ne podnosim ne podnosim..
      Koje Radice? Zar ti Radice poredis sa nasim Aleksandrom, zar ti ne znas   sta su radicevci radili cetrnaeste po Zagrbu, oni su, bre, Milutine, na Srbe   kidisali gore nego franjevci! - sve tako, zauktao se ucitelj. Radice je.
    trebalo pobiti jos osamnaeste kao ratne zlocince, Radici su zlostavljali   srpski zivalj u Hrvatskoj..
      Da l' Radojka cu ili ne cu ucitelja - tek ona opet zakuka za kraljem,  ko za bratom..
      Povezi tu maramu - velim Radojki - i nemoj trovati, slusaju te deca, uzmi se u pamet, osedela si a ne znas de ti je mesto, pobogu; idi kuci,   gledaj svoja posla. Pa bogami ti kazem, sinovce, i bez njenog jadanja dosta   je gorcine i zalosti..
      Place onaj narod, zene se zarozale. i meni suze oce na oci. Placu i   ratnici, matori ljudi, placu ko deca. Kad, eto ga Grujo Lazarevic, opancar,   ide sokakom, zuri iz varosi, gleda preda se i grabi, oce sto pre kuci, majci   i bratu, vidim ja..
      Eno Gruje - veli Mijailo - sad mu je srce na mestu..
      Nije, nego u petama, Mijailo! Nije on ovom bio rad..
      Kako nije kad je puco u kraljevu sliku u Vulicevica kafani, ovi su u   Marselju sad pogodili za njega..
      Mijailo, jezik za zube! - kazem mu, znam sta moze ocas da bukne, ali   Mijailo ne slusa..
      Trebalo bi da zadavimo ono  - pokazuje Mijailo na Gruju..
      Moze, al preko mene mrtva - stanem na ona vrata, ne dam da se mi sada   vatamo za gusu zbog mrtvog kralja; racunam - tacno, Grujo je pucao, ali u   kafani, u sliku, pravio se vazan, ama nije pucao na ziva coveka; jedno je   slika, a drugo ziv kralj; Grujo je pucao u politiku i, kad bude najposle,   njegov je  otac, Obren, nas covek, iz naseg sela. Poginuo nesretnik u   proslom ratu. Ali sta vredi, uskomesao se narod, isti ovaj Mijailo juce   psovao majku kralju, a sad oce da zadavi Gruja, ne smes ti Srbinu da ubijes kralja..
      Sumosite se, ljudi! - opet podviknem ja. Nije nama Grujo opancar kriv,   drugi su krivci - ne dam ja da se skrse kola na Gruju. Ljudi pomislite: usred Beograda ubise Radice, ovi u Marselju ubise Karadjordjevica, a mi da   zadavimo Gruju opancara - da ne bude mlogo..
      Sta ti, Milutine, stalno cmizdris zbog tih Radica. Radic je uvredio srpski narod. Pito, veli, kolko kosta srpska krv prolivena u ratovima, da. je on isplati .
      Nemojte sad oko Radica, umaci ce nam Grujo - gundja neko, al ja stojim   na vratima. Ne dam na Gruja..
      Posle nekoliko dana, moja Zivana dodje i prica mi: srela Gruja Lazarevica   i on joj se falio kako je cuo da ga je cica Milutin uzeo u zastitu..
      Dobro si to ucinio, Milutine, sevap je pomoci coveku, nece ti se to.
    ruznim vratiti, nece ti to Grujo zaboraviti - tako ona meni onda, sinovce,   ko da je znala da dolaze ruzna vremena..

Proslava na Tekerišu

    Jedne veceri ja namirujem stoku - prostro, polozio, naranio svinje i. ovce, Zivana muze krave, sve kako bog voli. ovolike mi grudi, oteo sam se   od svi neprilika i sad sam na konju; volovi ko ladje, konje kupio, nove   amove, pa razmisljam i karuce da napravim ako se nekako bude moglo, sto da   se ja i moji malo i ne provozamo - kad, banu Pavle. Zove me da idemo na   Tekeris*), proslavlja se dvaespet godina od nase velike pobede.       
      Ja pristanem. Sto da ne odem - imam koga da me zameni kod kuce: fala je   bogu, Radoju je sada petnaesta godina, moze da narani i napoji stoku; ocu i   odlicja da provetrim malo, ko i ostali - nek se vidi ko smo bili kad je   trebalo.       
      Zivani se ne svide. Gleda me nako sarenog - na meni gunj i dzoka sa   sest redi gajtana, nova sajkaca, novi opanci sa sest redi kaiseva, pa   odlicja, samo se sjakte. Manu Zivana glavom. Dosta je od tebe, bio si tamo   kad je trebalo, sta ces sad, sedi kod svoje kuce. Sanjala je, kaze, Mladena   Markovog ide preko Prostruge s knjigom u ruci, a narod izaso da ga doceka.       
      Ama, san je laza, a bog je istina - ne poslusa je ja. Podjem sa Pavlom   niz Prostrugu. Udarimo sokakom. Odjednom, mene nesto teknu - sto li je ona   bas uoci proslave sanjala mrtvog ratnika? Sto li bas Mladena Morkovog, jedva   ga je poznavala, a ni sa njegovima, sa Jerinicima, nismo bas u nekoj svojti.       
      Idem sa Pavlom, a Mladen Markov mi ne izlazi iz glave. Naki covek, naka   pamet, lepota i dobrota. Kako je on o Srbiji govorio, nama obicnim seljacima   i vojnicima, kamen je mogo podgrejati na srcu. Al. eto, rat odnese sve   najbolje i najpotrebnije.       
      I sta da ti kazem, sinovce. Na Tekeris golem narod.       
      Podolazio svet sa svih strana. A pavle i ja vako, barabar. Gledamo da   sretnemo nekog poznatog.       
      Muzika na sve strane. I satre. Peku se bravi i prasad. Na panjevima   pecenje. Toci se pice. Milina jedna.       
      Za jednim stolom kapetan Zivkovic iz druge cete, sad u civilu - mene ko   da je sunce ogrejalo, nisam ga video od devesto i cetrnaeste, nisam ni znao   da li je ziv.       
      Rasirim ruke, ocu da pozdravim junaka sa Cera. Dobro je da taki ljudi   ima maeju zivima, dok je nji, ne treba se brinuti, da kazem, za sudbinu   naroda i drzave. Podjem mu u susret, a on se urozio. Ni da se pomeri. Ko   bese ti? - pita me.       
      Da l' je moguce da me ne poznaje - trgo se ja, ne bi mi prijatno. Stanem   takoreci mirno, pa ga pozdravim vojnicki i kazem mu sve sto treba, ime i   prezime, opstinu i vojni okrug. Nosio sam vas ranjenog - reknem i osvrnem se   da pokazem predeo de je bio ranjen, moze se sa ovog mesta videti.       
      Nisi moro, - presece me - nisi ni trebo! A gleda me iskosa i odozdo casu   ovlas okrece u rukama. Sedi tu - pokaza mi mesto na klupi pored sebe. Porinu   tanjr pecenja preda me, nali mi casu vina.       
      Kako pecenje - oturim tanjir, pa pocnem da mu redjam imena ranjeni i   poginuli. On me ne slusa. Pij i cuti, kaze.       
      Ja nagnem casu, mislim vino - a ono rakija, prepecenica. Zagrcnem se, al   izdrzim. Nesretnice, tebe je nesto otrovalo, zar se rakija pije iz ovoliki   casa, pomislim, pa nastavim. Pomenem mu Radovana Banovica iz Bukovika,   porucnika Manojlovica koji je pred cetom ranjen jurisao na kajmakcalanu,   pomenem mu Miloja Joldica, pa Radivoja Jovanovica i bracu Vukanice.       
      Stalno trabunjas - kaze mi i opet mi nali casu. Ja istresem casu nadusak   pa nastavim da redjam mrtve: Milana i Ivana Popovica, dva brata dobrovoljca,   Adamove sinove, narednika djacke cete Micu Petrovica, Stanoja dobosara,   Bogdana Ristica. Mlogo pamtis - opet mi kapetan naliva casu. Ja je ispijem stresem se i   nastavim da redjam nase izginule drugove.       
      Kako zivis kad toliko pamtis? - pije kapetan i zagleda se u me. Skrguce   zubima i stuca.       
      Kako li ti zivis kad moras toliko da pijes? - necu da ga pitam, nisam   lud da ne znam zasto jedan oficir pije, i to na dan proslave na Tekerisu.       
    .
    Zvucnici se proderase. Prenose neciji govor. Niko da napusti satru i da   ode da slusa o ucesnicima Cerske bitke. Sve se drzi tanjira i casa.       
      Kapetan Zivkovic ustade. Ajdemo, kaze, na Tekeris. Podje, zatetura se,   al se pridrza za jedan astal. I zaplaka ko dete. Milutine, kaze, nema nas.   Izgubili smo se u ovom pisljivom miru.       
      Gospodine kapetane, nemojte tako, gleda nas mladez. Izvedem ga iz guzve,   pa setaj sa njim. A on, tek uzdanu. Prestade da place. Otrezni se. Nikad   nisam vido da se covek nako brzo otrezni.       
      Milutine - kaze mi kapetan Zivkovic - idi kuci. I znaj da Srbi vise nikad   nece da ponove nas Tekeris, u to sam se, kaze,  uverio za ovi dvajes i pet   godina.       
      Nije valjda dotle doslo - gledam ga. On me potapse po ramenu, kaze: Idi   kuci, nema sta ovde da se trazi, ni o cemu da se peva, sve je otpevano,   Milutine, nisam pijan.       
      Vidim da nije pijan. I vidim sta ga je otreznilo.       
      Moram da se zabrinem, sinovce, nije da se nesto pravim, nego sam i ja   covek. Ne znam otkud vama ljudima skolovanim tako misljenje o nama seljacima.   Mi, bre, ne mislimo ni o svojoj stoci ko sto vi skolovani mislite o nama, a   juce ste se preobuli, juce ste bacili opanke i obojke i zaboravili ciji   ste, E pa, eto, tako ja mislim da su nama proslog rata izginuli i preko   Albanije satrveni skolci koji su znali ko su i ciji su .

Ne znaju deca šta govore

    Poplicem ja prosce. Radoje mi pripomaze - lep dan za taj poso. Kad, javi   se crkveno zvono i birov poce da se dernja. Ja ne razabiram, al osecam da ima nesto novo i da se opet neka litija sprema.       
      Milutine, Milutine! - Mijailo zove, da idemo u skolu. Odma. Porucio   ucitelj, da i mi ratnici dodjemo, da prikacimo odlikovanja i ponesemo barjake.   Srusen je, veli pakt sa Nemcima.       
      Cek bre, jesu li se Nemci pismanili i najurili nas, ili su to ovi nasi   napravili neku ujdurmu?.
      Nasi obraz osvetlali - raduje se Mijailo.       
      Ama, mislim se, rano je za radovanje, tek ima obraz da se svetla, lasno   je pocepati ugovor, jebem ti boga i sve do boga, ovo na rat mirise.       
      Odem ja da se obucem i krenem za Mijailom. Sta cu, ne mogu ni ja osim sveta.       
      Milivojcic sa Obarka naidje, nosi barjak, zove me da idemo zajedno. Ja   izvrdavam, nisam zeljan barjaka. I njemu savetujem da se mane, sta ce mu barjak, barjak je srpski, svatovski, nije drzavni, jugoslovenski.       
      Milivojcic ni da cuje, milo mu barjak nositi - mlad covek, nije bio u   ratu i ne zna sta je barjak.       
      Zivani se ne svidja. Vrti glavom Zivana: Sto ces ti, Milutine, medju   decu i ucitelje, ti si, veli, oduzio svoje, nemoj da te tako nasaranog i okicenog za neku nesrecu iskoriste i namagarce; bolje ti je da ides ko   guska u maglu, nek prodje ova litija bez tebe.       
      Razborita moja Zivana, al kako da je poslusam, kazem ti, ne mogu ni jaosim sveta. Odem skoli.       
      Nas solunce stave na celo povorke, pa u carsiju. A tamo glavna ucka.       
    Srpska posla. Na ulici djaci i barjaci. Vika i pesma. Tako je bilo i devesto   cetrneste posle ubistva onog princa u Sarajevu. I onda su se veselili ko da   su rat vec dobili. Ni sad nisu bolji. I sad su napustili skamlije, digli   barjake, psuju, pevaju, klicu i podvriskuju. Srusili pakt sa Hitlerom. Na   sav glas vicu: "Bolje grob nego rob!"*) Ko da ce im neko dati da biraju, sta   im je bolje, ko da nece biti i jedno i drugo kad se uzmora - a nije dobro   ni jedno ni drugo.       
      A mi, solunci, kazem ti, vako, napred, pred onom decom idemo bangaljavi.   Sareno odeveni, sumadijski. Sjakti se ordenje i medalje sto smo na grdnim   bojistima podobijali. oko nas se dernjaju, zafaljuju se Engleskoj sto je pomogla Srbima da sruse pakt i vladu, i da postave novu koja ce sigurno da   nas povede u rat na strani Engleza - a ja se mislim: nisu Englezi ludi,   Englezi svoja posla svrsavaju, briga ce nji biti koliko ce Srba nestati, bas ko i onoga rata.       
      Stanite! - povikase. Zaustavljaju nas neka deca, djaci. A fotografi, vako,   ispred nas, namestaju se, oce da nas slikaju, te ja ruku na oci, nije mi do   slikanja, nisam siguran sta ovo znaci i kud vodi, a slika, zna se, ostaje vecito, mogu je i u novine uturiti, pa za vecita vremena, ko da sam ja neku sudbinu narodu odredjivao. Ko da sam ja izvikao sve ovo, znas i sam sta je   fotografija, moze i u arhivu da zaluta, pa dokazi ti posle da si bio samo   jedan Sumadinac i jedan seljak  Sta ima da ti pricam: slikati se treba posle rata, ne vredi pre, a nisam ni rad da mi psuju mater i kad se bude stradalo da pitaju kud li se dede onaj ciceganja sto jke okicen i saren vuko macka za rep pa se jos i slikovo.       
      Seti se ja, sinovce, kako je bilo pred rat cetrneste. I onda su se mlogo   radovali unapred, kad ono u Sarajevu ubise princa i njegovu zenu. A kad zagusti, nesta vikaca i bukaca, izmakose se.       
      Skloni, cica ruku sa ociju, - vice me jedan momak, djak li je, student li.    je - nemoj da se stidis, veli, nek se stidi knez Pavle.       
      A sto da se stidi knez Pavle? - ne znam, ruku na srce, Karadjordjevici   nikad nisu bili protiv dzumbusa.       
      Knez Pavle mora da se stidi, - pljunu onaj decko vako pored mene, a oci   mu uzagrile - on je izdajnik naroda!.
      Dobro, mislim se ja onda: ako ste vi to o knezu Pavlu sve utvrdili, na   njegovu dusu; ne bi, mislim se, bilo lepo da vi coveka izdajicom nazivate,   naprazno; ali ako ste vi to sve proucili i ako za sve to imate dokaze    platice svako svoje lolinstvo, pa i knez Pavle. Dotle oni vec zavrsise sa   mnom, izgrdise me i naruzise pa okretose ledja, odose da traze drugog kom   ce da se rugaju i obraz da pljuju sve u ime nekog obraza narodnog.       
      E pa dobro, raspitacu se ja i za kneza Pavla, da vidim ja sta je on to   teo i sta je radio pa cu znati da l' je on izdajnik, ili je, mozda, video   vise, bolje i dalje nego ova decurlija.       
      Posteno da ti kazem, sinovce, nisam budala, vidim sto vidim, naoblacilo   se grdno; opet jeka od svatova, opet se neko "carstvo nebesko" spominje i   neko Kosovo priprema - stra me, politika je kurva, svaka kuka sebi vuce, za   mene je bolja ona koja manje kosta i manje krvi proliva, bojim se plitke   pameti i praznog junacenja, stalno su mi pred ocima gomile mrtvi i ranjeni   u proslim ratovima, pa pomisljam: mozda se to i knezu Pavlu tako javlja.   Videcu, valjda cu i doznati, morace to sve na videlo.       
      Udarim ja pored oluka i cepenaka, izvucem se iz varosice, sve pored zidova ko da sam nekom nesto skrivio, ko da sam, boze mi oprosti, i ja neki   izdajnik; skinem ona odlicja, operusam se i bi mi lakse, ozbiljniji sam   pred sobom.       
      Idem kuci i vidim, teretnjak pun vojske i topova. I odnekud i nekoliko popova. Sta ce oni? I kud ce. A vojska peva. Valjda i popovi pevaju, ali se   to ne cuje. Mlogo se peva i psuje. To se bez krvi goleme ne zavrsava. Tako   smo mi i onoga rata. Za to smo uvek kadri.       
      Idem ja i razmisljam tako, kad li Vasilije izbi preda me. I on pobego,   udario precicom iz carsije. Ni jednog odlicja na njemu. Pita me da l' je vako i u drugi naroda u ovoj nasoj drzavi, da l' se svi vako raduju i alaucu   sto je srusen taj pakt, il je ovo vako samo u ovoj nasoj Srbiji i po Beogradu.   Stra ga, veli, da mi nismo sami, da se ne nadimimo i opet na se trzemo sto podneti ne mozemo. Stra ga da drugi opet ne izmaknu guzicu, a ludi Srbi ostanu   na biljegu.       
    E pa mi smo obiljezeni, poodavno, imadosmo se na kog umetnuti, mislim se   pa kazem: Pusti me Vasilije, dosta si mi sikiracija naturo proslog rata, nemoj   i za ovaj.       
      Prodjem pored skole, a tamo deca, osnovaci, bre, pusteni u sampas, nit   uce, nit idu kucama, vicu: Bolje grob nego rob!
      Ja se prekrstim. Ne daj im, boze, da probaju ovo sto vicu, ne znaju deca sta govore.

Konji u senci
 
     Sinovce, slabo ja spavam, nikad nisam bio neki spavac, a pogotovu sad,   ovde u zatvoru. Znas kako je starcu u zatvoru, pred grobom si a drze te pod kljucem. Cesto ja nocu prebiram po glavi pa mi se dogadjaji javljaju ko na dlanu.       
      Sedim ja pred mojom stalim. Mirise mi konjska balega pa ko da vidim moje   konje, al ne znam de-cuo sam da su sa devetnaestim pukom otisli u Makedoniju.   Pripalim cigaru - nece me konji obrukati, odgledani su ne moze biti bolje,      mogu haubicu iz najvece lokve sami da istrgnu, mirni su i potegaoci pa ce.     nji vojska zavoleti, povesce o njima racuna - smatram, konji su u rukama.     seljaka, domacinski sinova, ne daju se konji cinovnicima. Pa je l' tako?.       Sta radis tu, Milutine? - trze me moja Zivana. Ja joj kazem da o konjima   nasim razmisljam.       
      Sta razmisljas, crni Milutine, eno ti konja, veli, u senici.       
      Cekaj, zeno, otkud konji u senici? - ja ko da sam maljom u teme udaren.       
      Eno, - veli Zivana - vojnicki konji pasu u senici.       
      Sta ce konji u senici - trcim preko Rovica polja prema Kapetanovom polju   i zaista: vojnicki konji pasu po zitima, u aprilu.*) Zar smo zato urlali.     "bolje rat nego pakt" i princa Pavla osudili na veleizdaju i zar je zato   vladu preuzela vojska! Nemci nam porusili Beograd, a vojnicki konji pasu po   zitu; cemu tek treba da se nadamo! Jurim rage iz zita. Sta je to sa vojskom   kojoj smo mi pre dvajestak godina predali sudbinu naroda i drzave, sta je to   sa drzavom koju smo stvorili? Zar zato milutin izgubio oko?! Potezem ragu   busenjem, a ni one se ne boje, krljeste se na me. Ne boje se, ostale bez.     domacina i bez komande, to ti dodje ko i kad se ljudi oslobode vlasti i.     zakona.       
      Udarim ja preko Mijailovog polja. Ne mogu ocima verovati - vojnicki.     kazani pored sokaka. Amovi po vrzinama, baceni. Po votnjacima i oko vrzina   topovi. U Velikoj livadi - tenk. Sanduci puni municije u jarkovima.       
    Mitraljezi po travi.       
      Sta je ovo? Zasto smo placali porez? Koliko je volova i svinja, i suvi   sljiva, koliko zita prodato da se kupi ovo oruzje - mi nismo imali fabrike   da sami pravimo, mi smo za oruzje od usta odvajali. Pa zar sad to sve da.     scerdamo, sunce ti! Da bar nismo 27. marta onoliko vikali i mahali barjacima.       
      Udarim pored stubline da se od muke vode nalijem, kad - eto Vasilija.       
    Izadje preda me pa se kezi: Jesmo li mi placali porez drzavi za vojsku i   oruzje, da nismo stogod ostali duzni, Milutine? Sancim, ne znam da smo mi   to sve ljucki oduzili.       
      Spasenija Racova zakukala na Prostruzi. Skinula maramu i vako mase. I.     ona juri konje iz zita. I grdi. Da je srece, konji bi topove vukli, ne bi.     po zitima vrsljali. Rage se na nju krljeste, culje usi.       
      Vasilije gleda, pa se krsti: Sta mislis, Milutine, sta li ce nemacki.     konji da pasu kad nasi pasu zito?.       Po selu jos gore. Razmilela se vojska. Pojedinacno i u mannjim grupama,      po dvojica, trojica. Traze preobuku. Nude nova vojnicka odela za bilo kakav   gunj, a sinjel daju pride. Udjem u kucu, imam sta videti. Na stolicama sinjeli,   koporani.       
      Sta je ovo? - pitam Zivanu.       
      Sto mene pitas, Milutine, otkud ja mogu da znam? Ja vidim sto i ti vidis:   presvlaci se vojska.       
      A ko ce da nas brani? - pitam ja pa dodjem sam sebi smesan sta ja nju.     pitam, za ovo bi trebalo priupitati Aleksandra i Pasica, moje komandante, one   nesretnike sto su ostali po Albaniji, porucnika Grasanina i Mladena Marka.     Jerinica, oni su vaku drzavu teli. A kad bude kraj kraju, za ovo presvlacenje   vojske trebalo bi priupitati i onu decurliju sto su vitlala barjacima i   pevala pre vremena - zasto su se toliko dernjali  Al dobro, idemo dalje.       
      Po davnasnjem obicaju, iskupljamo se kod skole da slusamo vesti sa.     frontova. A vesti, svakojake. Nasi Sumadinci, prica se, pod komandom.     armijskog djenerala Milana Nedica napreduje kroz Bugarsku, stigli u Dzumaju.   Posle doznamo - jesu stigli, ali kao zarobljenici. Ubrzo Branko Stankovic   stize uplasen - stigli Nemci u carsiju.       
      Kako, bre, je li pao Oplenac?! - pitam ga.       
      I Oplenac - veli Branko Stankovic.       
      Bez borbe, pa ljudi, zar Oplenac da padne bez odbrane? - ja po svome. A   Branko se nasmeja: Ko ce da brani Oplenac? Kome je u vakoj drzavi do Oplenca?   Oni sa Oplenca su i krivi za neki slom. Ako su teli, veli, da nam neko brani   Oplenac sto su upropastili Srbiju?   Drugi nisu ko mi, veli Branko, ludi Sumadinci koji ginu po albanskim gudurama   il Kjmakcalanu i po drugim tudjim krajevima. Drugi su drugo. Pametniji su.   Pametan je Branko, skolovan covek, ratovao tri rata ko i ja, rezervni je   kapetan, al prestario. Nikom ova drzava nije bila svoja, veli, svi su joj   kopali raku, sad je mrtva. Da ako mi Srbi sad stogod naucimo i opametimo se.       
      Bogami se i nasa mladez usukutrila. Ne znaju sta dolazi. raspituju se   deca kako je bilo za prosle okupacije. Sad traze da slusaju price kojima su   se do juce podsmevali.     

Cime se to moglo zaslužiti

      Odosmo ja i Zivana u varos da pazarimo, ne mogu ti posigurno reci koji   dan bese, al znam, nekako po Vidovudne.       
      Kad varosica puna popova.       
      Koliki smo mi narod kad ovoliko popova imamo, Milutine? - pita Zivana.       
    Stvarno - smesno, varosica mala, stotinak ducana, kafana, kovacnica,      potkivacnica, opancarski i drugi radnji, a toliko popova i tako golem narod   u njoj, ko da se neka velika molitva sprema ili neko golemo opelo.       
      Nismo mi Srbi mlogo velik narod, Zivana, nego nas sad sabijaju. Ovaj.     narod, - pokazem joj na izbeglice - proterali su iz Hrvatske i Bosne, sa   Kosova, iz Makedonije, nabili i' sad u Sumadiju pa se cini da smo mi neki   mnogoljudan narod - sve bi ja da nekako izvrdam i da mojoj Zivani ne   odgovaram na zapitkivanja. A ona, ovolike oci izdrljila, zagleda one ljude   i zene i desu, zastajkuje, zapitkuje me.       
      Ne zapitkuj - drnem se - otkud ja znam zasto su ti ljudi proterani sa   svoji pragova i zasto su nji tamo ubijali! - sve bi da se odvojim od ti   ljudi u koje se ona zagleda. Al ona, moja Zivana, nikako da se odvoji.       
      Dajder, kaze, Milutine, tu torbu - privati ona torbu i smice mi je sa   ledja. Oce da izvadi zastrug sira i komad slanine sto smo poneli da jedemo   dok se kuci ne vratimo.       
      Isednemo mi pored oni ljudi, a oni pricaju.       
      Sinovce, poce klupce da se odmotava  Dobro si me razumeo, sinovce -   ono klupce sto smo ga tamo preko Albanije namotavali.       
      I opet se ja seti oni nasi veselnika, porucnika Grasanina i Mladena   Markovog, dobro je sto oni ne cuce one nase srpske izbeglice, al ja cu.       
      Cu ja da su crkvu napunili decom i poklali sve zivo i da je krv decja   tekla iz crkve.       
      Cu ja da su tamo Srbe vezane bacali u neke ambise i da se otud, iz ti   ambisa, i posle nedelju dana culi jauci.       
      Cu ja da su deci oci vadili i puno bude deciji ociju slali svojim   vodjama u Zagreb na poklon.       
      Cu i za one svadbe sto su vezane i poklane pa niz Savu otpremljene, na   svadbeno putovanje, u Srbiju!.       I da ti ne redjam, mlogo je srpske nesrece, mogli bismo o tome i dan i   noc, a straota je, sinovce, i pomisliti kako se deci lupaju lobanje. Ej, bre,   detetu lupas lobanju, prosipas deci mozgove, vadis oci, zato sto su i ona   Srbi! Pa cime se to moglo zasluziti!.       Ti dana, sinovce, dodjose izbeglice i u nasa sela. Primamo ljude da zive   po nasim kucama. Da prezive ljudi. A oni, dabome, pricaju. O stradanju Srba   u Hrvatskoj i po Bosni i Ercegovini. Strava i uzas, ne mozes rodjenim usima   verovati.       
      Secam se, jednog dana dodjose Lazar i Vasilije. Primili izbeglice, pa   slusali sta se sa Srbima u Hrvatskoj dogadja. I meni pricaju. A ja necu da   slusam. Nemate vi kome da pricate o tome, kazem. To treba da slusaju Pasic   i kralj Aleksandar, porucnik Grasanin i Mladen, oni su teli veliku drzavu -   ja necu o tome da slusam, ocu da zaboravim.       
      Lazar Carapic se drnu: Kako te, Milutine, nije sramota, veli, kako smes   da zaboravis, koji narod ovo sme da zaboravi! Ama, cekaj, ne ubijaju Srbe samo u Hrvatskoj, ubijaju nji i u Makedoniji,   na Kosovu i po Vojvodini.       
      I sta mi sad treba da cinimo? - pita me Lazar.       
      Da zaboravimo - otkide se meni - sta nam drugo preostaje.       
      Milutine, kako te nije sramota - opet ce Lazar - ko to moze da zaboravi!   Kaki bi mi narod bili kad bi ovo mogli da zaboravimo?.       A Vasilije, onako, sa strane, odgleda.       
      Ja znam da se za zaboravnog coveka kaze da je izlapio - veli Vasilije -   ne znam sta se kaze za zaboravni narod.       

Bože, da l je još kogod kadio svinjac

     O Nemcima, kazes. Sta da ti o Nemcima kazujem, sinovce? Nemaca se ja ne   bojim. Nemci su nama Nemci. Nisu dosli da bi nama bili dobri i da bi nam se   dopadali. Svoji se ja bojim. Podelili se i zakrvili, jedni sa krunom, drugi   sa zvezdom, samo im kape - ostale iste.       
      I pop Krsta postao vojvoda, nazvao se "orasacki', ko i njegov Orasac. I   da je bar iz Orasca rodom. Malo mu je sto je pop i sto su ga ljudi postovali,   malo mu je sto ima sestoro dece, popadiju i trijes kosnica cela, nego oce   jos i vlas, vojvodom se proglasio. Niko vise ne sme da ga oslovljava ko pre,   da mu kaze "pope", il "oce", svi ga zovu - "vojvodo"! I pozdravljaju ga   vojnicki, a on ni vojsku nije sluzio, otac ga od vojske bio otkupio. Znas   kako se to moglo.       
      I Sreten Carapic okupio cetu. Pronasao i oruzje i uniforme po selima.   Ima toga espapa koliko oces, nista se od toga nije u ratu istrosilo. Njegovi   ljudi na kapama nose iste znake ko i pop Kostini, ali se ne podnose nego   jedni druge izdajnicima nazivaju. I ubijaju.       
      Ne znam sta je Lazaru Carapicu te je sinu i konja dao, a ne znam ni sta   je Sretenu, sto ce mu konj u ovakom ratu osim ako nece da se bolje obelezi   da bi ga kogod lakse iza vrzine zanisanio i sa konja oborio.       
      I Stojadin kasapin okupio cetu i vojvodom se proglasio i svima svojima   zvanja podelio i odlikovanja tudja prikacio, a oko njega kelneri carsijski,   kasapski momci i Raka pekar. Da je neke srece, oni bi mogli kakoj pravoj   vojsci komora biti, a oni se kaisevima i redenicima zavili sa svi strana,   na njima oruzja vise nego sto je pravoj vojsci potrebno. Nece Stojadin ni   sa popom Krstom, nece ni sa Sretenom Carapicem, a ni Kosta nece sa Sretenom,   niti oce sa Stojadinom, oce svaki za se jer samo tako svaki moze sebe   vojvodom nazivati.       
      Na Veliku Gospojinu banu Stojadin u moju avliju, njegovi se ljudi   razmilese po podrumu i tavanu, traze suvo meso, toce vino i rakiju, pa na   Zivanin sanduk navalise, traze vezene carape i tkanice, oce da se sarene i   udesavaju. Uzese carape iz boscaluka moje majke i moje Zivane, a ja im   govorim: Sta ce vam te carape, ljudi vidite da su i' moljci naceli, to nije   za obuvanje, to je za uspomenu. Nikako mi ne ide u glavu sta ce kelnerima i   kasapskim momcima toliko sarenilo; vojsci je potrebna odeca prosta i cvrsta,   ako su oni bilo kaka vojska. Kad u nji covek pogleda, vise su za svatove i   podjane nego za ratovanje, kako bilo.       
      Iz mojeg votnjaka pripucase puske. Stojadin i njegovi - polegose, za   prosce, pod tumbase.       
      Zvrji olovo. Iz votnjaka galame i psuju. I na predaju pozivaju. U avliju   upadose Sretenovi ljudi. Pun i votnjak i avlija. Opkolili.       
      Stojadinovi se potkocili. Osmorica mrtvi, ostala cetrnaestorica se   predadose, a Stojadina - ni medju mrtvima, ni medju zivima.       
      Znaci da je negde medju stokom - podviknu Sreten sa konja. Da se pretrazi   tor i obor. I stala. Dobro da se pregleda sve!.       Lisko kelner, Stojadinova perjanica - i on medju zarobljenima - dade   znak, pokaza vako prema svinjcu, oce da se umilostivi Sretenu. A Sreten   svojima dade znak da opkole svinjac.       
      Svinje zagroktase. Sretenovi ljudi sa uperenim puskama povikase: Izlazi   Stojadine!.       Kad otud, iz svinjca, Stojadin, sav nikaki. Slama i svinjska balega po   onom divnom odelu coanom da ti ga zao pogledati - slama po svilenom gajtanu.       
      Sto se u svinjac sakri, - nasmeja se Sreten - otkud ti, kasapin, koji si   iljade svinja poklo i ispeko smes da se krijes medju svinje i na njinu ljubav   i zastitu racunas?.       A mogu li na tvoju ljubav da racunam? - pita Stojadin Sretena.       
      E pa, za to si zakasnio - nasmeja se Sreten umiljato. Mislis, boze, kako   Sumadinci lepo razgovaraju, al kijak .     Stojadin pogleda u me, tek bi, valjda, da mu pomognem da spasi glavu,   da molim Sretena. Al kako da mu pomognem? Da je i drukcije, da je kojim   slucajem Sreten na njegovom mestu, pa da Stojadina molim, zar bi vredelo.       
      Nista ti ne mogu pomoci, Stojadine, mislim se, a zao mi ga. Imao je   svoju kasapnicu i kafanu, sta mu je trebalo vojvodstvo. Lep je bio i licit   i bez cina. Imalo je u njemu devedeset kila. Najjaceg vepra je mogo sam da   obalii zakolje, kasapin, bre. Bika je pesnicom obarao u Arandjelovcu na   vasaru.       
      Sreten naredi svojima da odrese Liska Zolovica, pa pridje Stojadinu,   izvuce noz iz Stojadinovi kanija i pruzi Lisku.       
      Lisko se potkocio. Gleda Stojadina, gleda Sretena. I Stojadin gleda Liska   gleda Sretena, ne moze da veruje da ce tako da se zavrsi. A niko ne progovara   ni rec. Neko prasnu u smeh.       
      Ko se smeje? Ko se smeje? - podviknu Sreten oce da zna ko se smeje.       
      Ja - odazva se Raka pekar i istupi.       
      Njega, kaze Sreten, odresite i pustite da ide kuci. Svidelo se Sretenu   sto je Raka pekar stego petlju pa se nasmejo. I prizno.       
      I oni ostali sto su povezan pocese se smejati, al im ne pomaze, pomoc   vazi samo za onog koji se prvi usudio.       
      A Lisko, preplasen. Ko dete. Drkti. Oce noz iz ruke da mu ispadne. Vidi   i sam sta ga je snaslo i kud je zabaso. Meni ga cisto zao, nije mi do oni   carapa iz devojacke spreme moje majke i moje zene, kome je sad do carapa, to   se prasta; zao mi njega, kazem ti, poslo i ono u neki boj, u neku slavu i   velicinu, telo nesto da znaci, neki cin da stekne, da se junaci, a mozda je.     i poverovalo da i ono nekog oslobadja, da neki poso koristan obavlja, sto   znas, napunili mu usi sad se i malo cistije usi mogu napuniti svakojakim.     varkama.       
      Sta cekas?! - podviknu Sreten. A Lisko ko podje, al kleca mu koleno,   jedva ga noge drze.       
      Stojadin odhuknu, obrisa znoj, sav je u goloj vodi, kako i ne bi bio.       
    Pogleda opet u me, pa i u Sretena, al ovaj u njega ne tede, vrdnu pogledom.   Stojadin manu glavom pa veli: Sretene, zar ne mozemo da se nasulimo. Imamo,   veli, zajednicke meprijatelje, komunistise jacaju i sve i' je vise, sto mi   da se ubijamo kad su nam isti barjaci i kad smo pod istim kapama?.       Nisam pod barjakom s onima koji na devojacke spreme nasrcu i na sanduke   u kojima je oprema za ukop staraca. To je, veli, svetinja, dok je to pleteno   i tkano suzama je zalivano. Sve tako Sreten, lepo i ispotija Stojadinu, a ja   vidim na sta on cilja,oce da se udobri narodu, da se osnazi i uveca, politika   ti je to.       
      Sta ces to? - podviknu Zivana. Ona ti se iz kuce uputila preko avlije,      pa pravo pred Sretena. On se cisto zbuni.       
      Jesi li ti zato skolovan za oficira da koljes Srbina u mojoj avliji! -   moja Zivana stegla petlju pa ne trepce. Treba li meni ziveti u ovoj avliji,   treba li ja vude da prolazim? I moj sin. I moja unucad kad i' bude bilo.   Treba li kadgod do kakog mira da dodje, treba li ja ovde sa utvarama   kasapskim - bas tako rece, "kasapskim" - da zivim! To ona ako bi Stojadina   u avliji zaklali.       
      Stojadin se cisto zasvetli, zaradova se i ponada se. A moja Zivana -   obukla se lepo, povezala novu maramu, nova rekla na njoj, stroga. Treba li,   veli, meni u ovoj avliji da svadbujem i gozbujem? Sta je s tobom Crni Sretene,   zar smo se za to ponosili tobom kad si djakom na ferija dolazio? Zar se ne   secas kako smo izlazili, veli, na sokak da te vidimo! U kucu te pozivali,   najbolju jabuku za tebe cuvali - jedinog mi oka, sve tako moja Zivana, na   jabuku ga podseti, a on se raskravi.       
      Dobro, strina Zivana, imas pravo - veli Sreten - i dobro si me, veli, na   jabuke podsetila. I sve tako on govori kako u srcu nosi te jabuke i kako i'   nikad nece zaboraviti.       
      Kako li se samo te rumene jabuke doseti moja Zivana, mislim se, kako gaza samo srce tom jabukom scepa. Eto ja bi ga moro moliti i na ratovanja svoja podsecati, moro bi mu oziljke od rana pokazivati, a ona, eto, samo pomenu   jednu jabuku i on se raskravi. Milo mi sto Sreten tako brzo poslusa moju   Zivanu, al opet, krivo mi sto Zivana bolje nego ja poznaje ljude, pogotovu   oficire.       
      A Stojadin, kasapin i vojvoda, razvedrio lice, cisto bi se osmenuo, milo   mu, kako i ne bi, spasose mu glavu, bogami ti kazem. Cisto se covek malo i   uscustri, valjda mislio da Crni Sreten i nije tako crn kad ga na jednu jabuku   rumenu slomise; moze biti ceni po sebi, moze biti da se on ne bi slomio da je   kojim slucajem Sreten njemu pao saka.       
      Izadjose svi oni iz moje avlije. Taman se moja Zivana prekrsti i rece:   fala ti, boze, kad na sokaku cu se Sretenov glas. Sta sad bi - podjo ja prema   sokaku, da vidim sta se desava.       
      Sta cekas! - podviknu Sreten, a Lisko skoci na Stojadina, al ne moze da   mu pridje, Stojadin velik i debeo covek, jes vezan, al se ne da Lisku. A   Lisko ko osica. Udara i udara onim nozem, prska coja, kidaju se gajtani,   bljuzga krv. Kad bi najposle, pade Stojadin, jedva pade.       
      A sad, vodite ovo u potok - pokaza Sreten na Liska.       
      Ne, Sretene! - istupi ja. Zao mi Liska. Otac mu bio bekrija, sve je   spisko, zavrsio na kaldrmi, pijan; majku mu poznajem, dobra zena, jedva je   Liska na put izvela, do crevare, te je nekako i zanat kasapski izucio.       
      Nemoj njega ubijati - velim ja Sretenu - povedi ga sa sobom, on ce te   najbolje posluziti.       
      Ali Sreten Carapic ni da cuje. Nece, kaze, da mu sluzi covek koji je   svojeg vojvodu izdo i zaklao, taki mu nisu potrebni.       
      Bas taki najbolje posluze, on sad nema kud od tebe, Sretene - ja njemu.   A on meni: Gledaj svoja posla, cica Milutine. Uostalom, veli, ja ovo ubijam   za tvoje delo, za slavu i velicinu tvoju i mojega oca.       
      I dok ja tako sa Sretenom - prodera se Lisko. Nisu ga u potok odveli   nego ga kolju ispod duda, pokraj puta.       
      A ovi, - pokaza Sreten na one zarobljenike - da se povedu kroz selo da   svakoj kuci vrate sto su uzeli i de god su se opoganili o devojacku spremu,   da im se udari po dvajespet batina.       
      Uzjaha Sreten i krete vojsku.       
      Moja Zivana zazeze kandilo. Upali svecu Stojadinu i Lisku. I onima sto   su po votnjaku i za proscem oko nase kuce izginuli. Naredi kadionicu i stade   da kadi. Kucu, i po avliji i po votnjaku. A ja, za njom. Kad svinje se oko   neceg otimaju. Sta li je to - pridjem i vidim: torba i kais. Nova, bogati,   torba oficirska, kozna, glodju je svinje, al da je otvore ne mogu. Mene   nesto teknu. Udjem u svinjac, otmem onu torbu pa unesem u kucu. Otvorim i   vidim, Stojadinova, pise njegovo ime na svesci. Zavirim - a ono, arhiva, kako   da ti kazem, nije bas arhiva, ali i jeste. Spiskovi kuca na koje se moze   osloniti. Spiskovi ljudi za koje smatra da su na strani komunista. Spiskovi   ljudi koje ne treba dirati. Sve on to po citavom nasem kraju prebrazdio.   Izdelio, isplanirao. Vidi se, i on se na neku vladavinu bio spremio, al kad   pogledas, ucinio je nesto dobro, sacuvao je neke ljude, svoje ljude. Sacuvao i   zavuko torbicu pod slamu u svinjac, a glavudzu izneo i pustio pod noz, kako bi   ti reko, glavudzu izgubio, torbicu sacuvao. Znaci, i u njemu je bilo neceg za   postovanje. I gad i zlikovac, ali eto, i on umeo nesto ljucki da uradi.       
      Kazem ti, kadi moja Zivana avliju i votnjak, kadi i svinjac, a ja se   mislim: boze, da l' je jos kogod kadio svinjac, zar smo i na to saspeli;   cime li smo ovo zasluzili.   

Zašto, bre, rušiš ovu cupriju?!

     Jedne noci banuse. Drkte vrata, oce da iskoce. Sta je to, sunac ti!   Ustanem, ko to oce da odvali vrata. I zasto? Izadjem, vidim da nisu Nemci, zvezde im na kapama. Pred njima Grujo. Sta je, bre, ljudi, sto ste na vrata kidisali, nisu zakljucana.       
    Nismo znali - veli Grujo.       
      Ama, kako niste znali; sta znas Grujo, kad ne znas da se domacinske kuce ne zakljucavaju, kako po Sumadiji ustanicis i vojujes ako to ne znas!.       Njemu bi krivo, al, tera on svoje: Daj nam alat, veli, i podji s nama.       
      Kaki alat i kud da podjem, mislim se, al, ajd, cutim. Navucem caksire, nazujem opanke, pa za njima. A oni iskupljaju budake, sikire. Ja gledam, al cutim - da je srece, vi bi se budaka i sikira drzali i poso njima gledali. Al, ajde. Za njima. Do cuprije na Despica potoku.   .     Oni onaj alat sa ledja, pa se raskomotise. Pocese da udaraju budacima. Teraju i mene da rusimo cupriju.       
      Cekaj, zasto da rusim cupriju?!.       Kako zasto da rusimo cupriju! - drnu se Grujo. Kako to pitas? Sto se pravis lud, cica Milutine!.       Ne pravim se ja lud, velim, nego ti oces da me ludog napravis. On me   gleda.  Zasto, bre, rusis ovu cupriju? - pitam ga opet. Kome ona smeta? On me gleda, nije mu pravo.       
      Dobro, cica Milutine - naposletku ce Grujo - je l' ti ne bi rusio cuprije koje sluze okupatoru, je l' ti nisi za to da i mi doprinesemo pobedi nad fasizmom?.       Dobro, kazem, radite kako ocete, vasa je stvar - ujedo se ja za jezik, ne smedo im reci sta mislim. Ova cuprija treba nama i nikom vise pod kapom nebeskom niti treba niti smeta. Mi preko nje pregonimo nasu muku - zito,  djubre, sasu i ostalo. Mi smo je i napravili, nije nam je napravila nikaka vlas, jer nikakvoj vlasti i nije potrebna. Nemcima pogotovu. Samo je nama   potrebna, pa sto da je rusimo, sunce ti! I sto sebe da zavaravamo da je to  protiv okupatora. Pa je l' tako? Sta moze nemackoj sili da narusi rusenje jedne take cuprije? Ej, bre, da su okupatoru take cuprije smetale zar bi on stigo dovde i zauzeo celu Evropu! Ajde, ruku na srce, koja to vojska ne moze  da pregazi potocic metar i po dubine? Al sta ti vredi, ne pita se tvoja pamet, drugi se pitaju - ako ima bilo koga da se pita, ako to nije samo neka ucka uhvatila maha. Nemojte, ljudi, da se segacite, ova cuprija nije upisana ni u jednu ratnu kartu, ovu cupriju smo mi na svoju ruku podigli. Ne smem da kazem: vi cete da srusite cupriju pa da izmaknete guzicu ko kad ste  srusili onu u Sijacima, a Nemci ce da dodju i pokupe nas i da pobiju, ko u   Sijacima, 82 coveka - samo su cetvorica iz kuce Milica, pa ti vidi koja ti je to racunica, pa ti to upisuj u veliku knjigu. Nista mi, velim, necemo  nauditi Nemcima, a sebi ocemo - koliko sutra, opet je sami moramo podizati bas i da nam Nemci ne narede. Kako cemo mi do nasi njiva i livada bez ove  cuprije? I nemojte, ljudi, sta ce o nama misliti Nemci, smejace nam se kad   nas budu ubijali zbog volicne cuprije.       
      Sin Pula kolara skocio. To je petokolonas! - kaze za me. Al Grujo, ruku na srce, ne dade na me. Cekaj, druze, veli, ne moze to tako brzo, naopako bi bilo da nam petokolonasi nicu ko pecurke - razborit covek, iz dobre kuce, sto jes jes - kad bi to tako bilo sa petokolonasima, kad bi oni od vaki  ljudi postajali za noc, mi bismo nagraisali, obrali bi zelen bostan. Govori   Grujo, slusaju i drugi, a Pulov sin se pokunji.       
    .     Pa sigurno, ne mozes ti svakog nazivati petokolonasem ko ne misli ko ti, nisi ti sam na svetu, a nije ni ta peta kolona jedina, ima jos ljudi i pameti a ima i kolona osim pete - razumes li ti mene?.     .     Sude nebeski! - drnem se ja, ali me Grujo presece.       
      Cuti cica Milutine - i povuce me u stranu, pa ispotija, da drugi ne cuju, sve u poverenju, da pazim sta govorim. Ima ljudi, veli, ovi mladji, koji te nece razumeti kako treba, a sad je vreme tako.  Sve me lepo savetova. I zasluzio sam, zna on da sam ga spasao na dan pogibije kralja Aleksandra; bi ga zadavili sto je u Vulicevica kafani pucao u sliku kralja Aleksandra. I  bez toga, Grujo bese dobar covek, steta sto pogibe tako brzo. Kazu da je  strado negde na Zlatiboru, bio ranjen, pa kad su njini otstupili u Novu   Varos i ostavili ranjenike, Nemci dosli i izgazili tenkovima celu bolnicu, pa i jadnog Gruja, bog da mu dusu prosti.       
      Vratim se ja kuci, donesem onaj alat, pa probudim Zivanu. Ajde, kazem, budi radoja i spremi leba i uz leba za dva tri dana, a ja cu da povedem krave, moramo da bezimo preko planine, i dalje ako ustreba.       
      Zivana se prekrsti, pita da l' sanja.       
      Ama, zeno, slusaj ti mene, nemoj da se kasni - taka je i taka stvar,   ispricam joj sta je bilo sa cuprijom, a ona djipi, oce za oci. Sto si im, veli, dozvolio da ruse cupriju, sto je nisi odbranio nego da sad moramo zbog nekoliko greda bezati od svoje kuce; kaki si to, veli, covek, je l' tebe udarilo u glavu ko onoj decurliji, sto i' nisi oterao u majcinu, ti si bre  tri rata ratovo, znas sta je rat!.       Cuti, bre, zeno, ko mene zarezuje.       
      Muka je to, sinovce, veruj. Rodjena te pamet najvise muci. Sta si i ko si, pitas se. I cija je cuprija, pitas se. Ne mozes da se razbistris. Nije, bre, cuprija Nemacka. Da ti rusis cupriju, napriliku, u Nemackoj. Ili da  rusis cupriju da je Nemci u napredovanju ne predju, ili da im usporis napredovanje. Ali, sinovce, Nemci su tu, dosli su.       
      A sto je najgore, ne smes nista da kazes. Mozes da izgubis glavu, a da ispadnes smesan. ni svojima, komsijama i poznanicima, seljacima ne smes  nista da kazes. Drzis vodu u ustima pred Pulovim sinom, a ovamo si bio neki   ratnik i spasilac otadzbine. Pa bogami, ruzan si sam sebi; vuces se corav po planini sa zenom, detetom i kravom i ne smes da kazes sta mislis. Preso si Albaniju, vratio se preko Kajmakcalana, okitili te odlicjima, a moro si da cutis da ne izgubis glavudzu i ispadnes smesan.