Ruku na srce

   Taman se dan od noci oprasta, kad, u jednoj uvali, pored puta, pobijeni, zena i deca. Srbi, izbeglice. Bila tu i jedna devojcica, dete od pet-sest godina, ranjena i svucena. I u snegu ostavljena. Tu i umrla.
      Da l' ce ovi Arnauti uvek misliti da sa Srbima mogu kako im prasne cef - pita me Pavle - da l' ce, veli, uvek racunati da smo mi slabotinja kako nas sad vide.
      U neko doba sustigose nas nase izbeglice, goli ljudi. Svuceni, samo u gacama i kosuljama. Pricaju - napali ih Arnauti, oteli im kljuse, a nji poskidali. Cvokocu ljudi i pokazuju vako u pristranak, na neke kuce, tri - cetiri kilometara udaljene. Treba, kazu, da se vratimo, da pobijemo Arnaute u tim kucama, oni su pobili nase decake, razmrskali im glave usicama sekira, nisu ni metkove teli da trose, pobili decake i poskidali.
      Ne mogu da budem pametan: zasto ubijaju i one koji vec umiru? Valjda su prokljuvili da imamo po koju srebrnu crkavicu i po koji zucak - pokazali im Srbi kad su kupovali seno za volove i konje.
      Nemoj da se ljutis, sinovce! Ja ti svoju sudbinu kazujem. Ocu jednom, evo, da je sastavim celu. Ranije mi se nije dalo. Ranije, kuca, njiva, stoka, ratovanje, pa nikako sebe da vidis celoga. Sad je drugo, sad mogu. U zatvoru sam, ima se vremena.
      Arnauti ubijaju nasu decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. Umire se od gladi i studeni, a nasi skolovani ljudi melju o slovenstvu. Ne smemo vatru da zalozimo, obuca nam se raspala, a porucnik Grasanin objasnjava nasu sudbinu. Da smo se mi vratili nasim kucama, a vlada i kruna da su potpisale kapitulaciju, kaze, Talijani bi uzeli deo teritorije nasi Juzni Slovena i Dalmaciju; ovako, kaze, mi cemo sacuvati nesto vojske, krunu i vladu, pa cemo imati drzavu kako dolikuje Juznim Slovenima. Drzava ce nam biti velika cak do Soce.
      A de ti je ta Soca i sta je Soca? - pitam ga.
      Soca je, kaze, nasa reka u Austriji, tamo zive nasa braca.
      Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put cujem. A ne smem reci: e, moj porucnice, i nesrecnice, zar si se skolovao da bi omalazavao svoj narod; zar smo mi i to zasluzili, da nas mozes pozvati da umiremo i za reke po Austriji.
      Ajde, vala, da umremo i za tu Socu - namignem Vasiliju - sto da ne umiremo i za Socu, ovde, u Albaniji. Ko ce ako mi Srbi necemo - spade mi kamen sa srca. A porucnik Grasanin se ljuti: Sta se segacis, Milutine! Ja ga samo gledam. Ne smem reci - mlogo je za jedan narod, pogotovu ovako mali kao sto smo mi, ako ga budu nagonili da umire za svaku reku. Valjda svaka reka ima svoj narod koji treba da umire za nju.
      Ruku na srce, vojska je vojska, al sta ce sa narodom da bude, to te  zdere, sinovce.
      Sve vise je uplakani i prestraseni zena i dece, teturaju izgubljeni  ili u povorkama bez kraja.
      Nabasa na nas patrola Dunavske divizije, traze neku decu, grupu djaka iz Beograda, izgubila se u sneznim vejavicama i gudurama.
   Pored oni staza smrznuti lesevi djaka i vojnika. I smrzle trupine konja.

Spasavaj volove

   Ne mogu tacno reci u kom ono mestu bese, tek dodelise nasem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore. A nama milo - seljacima rogata stoka mlogo znaci, znas i sam.
   Idu nasi volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stici nase kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni cuka odjeknuse puske. Zasuse nas i bombama i kamenjem.
   Stenje stoka, ricu volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju.
   E pa, nista nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, pozurujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. Sta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l' tako? Imali smo mi i jaci i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junacina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, sta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I sto li ce njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju moras dati leba i uz leba.
   Smesno, dabome. Al - guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplasila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.
   Jaoj, da li ce ovo unuci i praunuci nasi i praunuci praunuka nasi' smeti da zaborave, da l' ce ovo biti opisano! - odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavase i pobise.
   Zaboravice se, jasta ce, mislim se - ko ce da opisuje ove nesrecnike sto pore konjske leseve i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko ce da opise ove zbegove sto se vuku za vojskom koja je mucnija i slabija od nji! Ko ce da pise o onoj ceti djaka sto je zalutala u sneznim vejavicama u  albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to moze da opise? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi ovaku sudbinu dodelio kojem  pismenijem narodu. Narodu citljivijem. I narodu manje zaboravnom nego sto smo mi.
   I sve tako, izmicemo mi, a stoka poslusna, idu nasi mrsavi volovi ko da znaju u kakvoj su opasnosti i ko napada.
   Da l' vredi zuriti, Milutine? - zastajkuje Tanasko Stragarac - mozemo se, veli, sresti sa drugim Arnautima.
   Sresti se necemo, al ce nas napasti sa strane ili s ledja - mislim se i  sve pozurujem: Ajte, braco, da umaknemo ovima. Znate li, velim, koliko su nas  iskostali ovi volovi i oni sto nam propadose, znate da nam Arnauti nisu seno  prodavali za pare artijane, nego za zvecece. Koliko je, velim, samo amajlija dato za seno, koliko prstenja i koliko zlatni satova oficiri poskidase i dadose za seno.
   Izgubismo mi trines volova, sta ces, zao ljudima, zao i meni. Posle sustigosmo komoru, tako se zove, a kaka je to komora koja nema da ti pruzi kais slanine, il saku brasna, al dobro.
   Porucniku Grasaninu zao volova. Prica on sta je i kako je bilo, a jedan major, intendant, sta li je, tesi porucnika i nas: Prosli smo bolje nego oni sto su provodili ergelu iz Ljubiceva, oni su, kaze, pogubili rasne konje, a mi obicne volove. Volove cemo lako zaimati, a rasne konje poteze, nji je Srbija skupljala i gajila jos od knjaza Mijaila. Stade onaj major nama pricati koliko je knjaz Mijailo truda ulozio da Srbija dodje do rasni konja, pa sad i to propade.
  Ovde ti se steglo, al sta ces. Guraj dalje!

Medaljoni

   Iza jedne okuke i povece stene izbise Arnauti, nji sestorica. Ugledase nas pa se malo i pometose - naucilo to da prepada zene i decu pa se od nas kao malo i uplasise. Tek, puce jedna puska. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase naseg Vasa, te mi udri. Oni se potkocili, vide da su se sreli mrtvacima, a mrtvaci se nicega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padose, jedan osta u mestu, uplasio se i zbunio, a dvojica pobegose, vako, niz put. Vasilije zateze pusku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.
   Pavle oce na noz. Oce, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova.
   Ne dam ja, necemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu pusku, izvadim zatvarac i zavrljacim u surdumu. Cernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz dzepa. Ja preturam po dzepovima, pa pocnem vaditi - mindjuse, lancice, prstenje, sat zeleznicki, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojnicke slike, nosile i' neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavuce ruke u dzepove - i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni dzepovi opljackani stvari. Pavle ustuknu korak, pa poteze iz puske, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se  uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kaze, ljudi neduzni, oni su narod siromasan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogresili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan nas prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osudjuje srpska vojska sto je gusila arnautsku pobunu. Pise da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene  Arnaute i njina sela.
   Raspricao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome necu da govorim, ali znam ono sto sam ocima svojim gledo i na svojoj kozi osetio.
   Je li, bre, Rako - pitam ga - je l' ti to pricas da smo se mi ogresili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udarise i nasu Sumadijsku diviziju poklase.
   Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, scepa za grudi. I opsova mu mater, tom sto je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. Cuo sam ja za tu kuknjavu na tudjem groblju - drkce pavle, psuje pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv naseg ratnog budzeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.
  Cek, bre! - umesam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da dodje do nesrece, racunam, nije lepo da se mi medju sobom za guse i nozeve vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.

Uzmi se u pamet

    Sve smisljamo kako cemo do nekog kosa da dopadnemo da stogod kukuruza uzvarimo za se i za onu dvojicu, za Mladena i porucnika, da neko jajce  ukuvamo, njima je to potrebno, oni su ljudi skolovani, mekani, a mi smo  seljaci, znas i sam, za nas je lasnije.
   Ne bi bilo prijatno da pricam kako smo ja i Pavle u tudj kos i kokosar upadali, tek napunili mi torbe, vracamo se i krijemo taj kukuruz i ona jajca, jer znamo da Mladen i porucnik, kad bi doznali, ne bi to okusili, cisto smesno; domacin si covek, stidis se sto krades, a bojis se onih radi cijeg spasenja krades.
   Vratimo se mi, pa ona jajca u jednu porciju i na vatru. Milutine - javi se Pavle - de je nama Mladen? Kako de je? - pogledam, stvarno, nema Mladena.
   Mladene, Mladene! - nema ga. Vicemo, ne oziva se. Glas nam se vraca iz gudura.
   Da se vratimo, nije on daleko, zasto je. Naki ne beze - Pavle se povrati, a nas nekoliko za njim.
   Eno ga! - Vasilije prvi ugleda Mladena. U snegu. U stidnom stavu, nad skramom krvavog izmeta.
   Mladene, sunac ti! - pritrcim. Ne daj se, blago Milutinu! - podizem ga, al vidim u cemu je stvar, zar sam jednog mrtvaca podigo.
   E, pa sad, sinovce, uzmi se u pamet i razmisli malo o Mladenu. Dabome, Mladenovu je sudbinu dozivelo mnogo djaka i skolovani ljudi. Ja jesam seljak, al nisam cepanica, znam koliko bi nam naki ljudi uzvredeli.
   Onomad mi ovde u zatvoru pridje Pavle. Dobro, Milutine - veli mi - kako se neko ne zauzme za nas, mi smo, bre, u zatvoru na pravdi boga!
   A ti ko da ne znas da smo mi pogubili ljude - seti se ja Mladena i oni skolaca - sad ispastamo, nas sad slabo ko poznaje, nema nasi ljudi, ko ce da se zauzme za nas...
   Al dobro, da se vratimo Albaniji!

On je lep ko upisan, a naši opanci poderani...

   I porucnik Grasanin se razbole. Sve se junacio, junacio, al vidi i on sta je sa nama, pa mu popustili zivci, a ni stomak njegov nije bio kako  treba.
   Ovaj nece stici do Soce - veli Vasilije. Ne laj, Vasilije, ako smo onemocali, nismo dusu izgubili i necemo! - ne dam mu da se posmeva.
   Ne daj se , sinovce! - pridjem porucniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomognes? Ovde nema bolnice, sad je on u nasim rukama i na nasem obrazu.
   Uzmi cigaru, Milutine - sapce mi porucnik Grasanin. Smesi se i rukom pipa dzep.
   Lazar Senicki skide kozuk, navuce ga porucniku na ledja. Ja pridignem porucnika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga drzi ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.
   Spavaj, porucnice - kazem mu. On se promeskolji, zavuce ruku u nedra,  izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i pruzi mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Arandjelovac.
   Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako ces ikad!
   Porucnik Grasanin se nasmesi. Cuo me. Fala ti Milutine, veli, al ne vredi.
   Pomoci ce, blago meni, pomoci ce, ko ce, ako ona nece. I kome ce, ako tebi nece. Zasluzio si pomoc i kapom i sakom. Dao je, bre, sinovce, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me mucio, al ni sebe nije stedeo.
   Slusaj, dete, nemoj da se salis, ne daj se! - skinem pokrovac s vola, uvijem porucnika, pa za komandom.
   Nadletase nas i eroplani. Mi cekamo bombe, a ono - artija, odozgo vijori. Pocese ljudi da skupljaju letke. I da citaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kuca, bas kako su ucinili nasa braca Crnogorci. Ljudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce - a oni odose kucama.
   Porucnik Grasanin trazi da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Bese mu, valjda, zao, manu glavom.
   Kamo nase srece da smo ucinili sto i Crnogorci, drugo bi nam bilo  brojno stanje, mislim se.
   Pade noc, a mraz zesci. Prsti se kvrze i koce. Mi jos jedno cebe bacimo na porucnika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do svitanja. A u svitanje je  najljuce.
   Porucnice, je li ti zima? - pitam, a on nista, cuti. Vasilije na drugom kraju nosila zateze. Cekaj - kaze i stade - da vidimo da li je ziv. Pridize Vasilije cebad sa porucnikove glave, pipa ga, mase glavom.
   Porucnice, bozju ti majku! - pridjem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Bozja volja, decace!
   Krste se i ostali. I placu ljudi. Umro bez reci. Oficircina. Vojnicina. Srbenda. Jes mi krivo sto nemadosmo ljudi koji bi se mogli zaloziti da se ne vucemo kroz ovu studen - ama mi se srce steze od zalosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.
   Skidosmo ga sa nosila i polozismo u sneg. Nigde zemlje, kako da ga  saranimo. Samo bela, snezna, ladna planina i surduma. I lice porucnikovo ladno, a rumeno, boze me prosti, ko za inat smrti i ladnoci. A oci, otvorene i usta otvorena ko da ce sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji.
   Maknimo se, ljudi - veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz nase opanke poderane. Eto, lice mu bese uz nase opanke. On lep ko upisan, a nasi opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od celika.
   Za ovoga rata, seco sam se ja cesto porucnika naseg. Koliko bi nam  vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije kojekake trcilaze pamet solile i krvi pile: drukcije bi nasa koka pevala. A seco sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi - a ti, sinovce, misli sto mislis. Mozes ti sinovce, da se ljutis koliko god oces, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji rodjaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i dacama razgovarali i secali se one dece. Bas na Vidovdan, pred  ovaj rat, otisli mi do kosturnice na svecanost i veliki pomen.
   Popovi pevaju i citaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili nas stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, djeneral doso, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satrese noliku nasu decu, i nase ljude, i Srbi bi mogli biti prilican narod.
   Djeneral se nadje pogodjen, poce da melje i velica nasu pobedu. A Pavle ni pet ni sest: Djenerale, veli, nismo mi deca, znamo mi sta govorimo - daj boze da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od drzave, znajte da i' nece biti, nema vise oni Srba iz prosli ratova, pojela ih nasa velika pobeda.
   I tako, sinovce, da ti ne duljim, znas i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.
   Al sta je tu je, od sudbine ne pobeze.

Bacaju nas ribama, neopevane...

    Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju srecu. Cedi se studen iz kostiju. Plocnici se pune nasim mrtvacima, a saveznicke ladje ne stizu. Posle sam cito - trista devedeset hiljada mrtvi Srba ostalo je na obali mora od Skadra i Draca do Valone. Nisu Nemci, Svabe i Madjari, ni Bugari morali da nas ubijaju - mogli su nas, komotno, prijateljima i saveznicima prepustiti, lasnije bismo od prijateljske pomoci stradali nego od sveg oruzja neprijateljskog.
   Eto tako, na moru si i lebdis nad ponorom. Ispusten, neprivacen: tudju milos cekas, a nje nema. Vuce se gomila bolesnika i mrtvaca, niko nji ne uracunava i ne ceni. I sto bi, mislis se, nisu nas cenili ni oni koje smo mi svojom seljackom mukom placali, sto su se juce iz nasi seljacki gunjeva iskotili - sto bi nas cenila engleska i francuska gospoda.
   Stevo Tulezanac se uplasio, vidi zlo ocima, al bodri - sancim, nismo mi zatureni i zaboravljeni, nasi saveznici su hriscani, a i mi smo neki hriscani. Nada se nekom izbavljenju, al koga sad da izbavljaju kad smo pomrli, neopevani.
   Vasilije, ko sot ga je dao bog. Ne da, veli, evropska gospostina svoje lepe ladje da i one rede gegule; pogledajte se, veli, pa ce vam biti jasno: nisu saveznici pravili svoje ladje da na njima skapavaju vasljivi Srbi, briga je nji sto su Srbi zbog lude glave bolesni i usrani. Vidite, veli, na sta  licimo: mi smo rulja kostura i zivi mrtvaca. Eto nam, veli, vazda smo se trudili da licimo na svoje stare, sad smo ko i oni, mrtvi.
   Pa kad pogledas tako ti i dodje. Salu na stranu, tako je i bilo. Oneredismo mi ladje, bas kad se silazilo na Krf. Ja sam bio medju poslednjima, straota pogledati sta su kosturi izbljuvali.
   Malo ko je na nogama, sinovce. Lezis u bolnici. U tudjim si gacama, na tudjem lebu.
   A mrtvace, na gomile. Bolnicari samo iznose. I za mene dosli. De, bre, sto mene! - uplasi se ja, a oni bolnicari se nasmejase: doktor im, kazu,  rekao da sam mrtav. Koji doktor, bre, valjda ja znam bolje od njega, bi mi krivo, vidim na koje sam grane spao.
   Stevo Tulezanac se prepo. Znas li ti, Milutine, da za nas nema kovcega, bacaju nas, veli, ribama, neopevane. Nema, sta mozemo, nema ni za oficire - tesim ga.
   E da je kaki dasaka da se za bilo kaki sanduk sklepa, pa da ga sarane u zemlju, kaze. Tesko mu se i pomisliti da ce ga ribe pojesti. Mi seljaci, kaze, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u zivotu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.
   E pa, take smo mi srece. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se prezivi. Malo po malo, nanozismo se mi koji smo preziveli. Pocesmo i da obilazimo jedni druge. I da izlazimo iz satora, ko gustrei na prvo sunce.
   Gledas okolinu, gledas more. Mislis, dabome, na Srbiju. I kako ces da se vratis. 
   Secam se, ko sad da gledam - iznese na nosilima nekog Branka, mislim  da se prezivao Jovanovic ili Jankovic, ne mogu bas posigurno reci, znam da je bio iz Kragujevca. Izneli ga vojnici, on trazio, oce da gleda svet, mlad covek, skolovan. Pridize se on, i sede na ona nosila. I on gleda more.
   Vidis li, dobro, kako se ovo more smirilo i umirilo, najelo se srpskog mesa, veli mi, pa otezalo i cisto pridremalo, ko ubojnica. Ja nemam njegovo oko i ne poznajem more, prvi put ga vidim, al mi tesko dodje. Pogledam ga kivno, a on pridodaje: Vako ce da bude i posle rata ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve ce, veli, da se smiri i zaboravi, ko da nista nije bilo, ko da smo, veli, stapovima udarali po vodi.
      Bolje bi za tebe bilo da te mi odnesemo u krevet, tebi ovo sunce skodi, kazem mu. Vidim da je bled i na pecate modar, bolesniku je i sunce neprijatelj, mloge je i ono dokusurilo. On nece, oce da ceka da vidi zalazak sunca - deklamuje nesto o suncu i pucini.
      Izjutra njega odnese, dabome, ribama. Ja posle opet gledam ono more i  mislim na Branka, secam se sta mi je ko juce reko, pa i sam primecujem da je more otezalo i da je pridremalo i da na njemu nema ni jedne rupice ni tacke tamo gde su Branka bacili, nista se ne poznaje.

Pevaju i placu

   Vidis ti, sinovce, mene. Kad me pogledas u ovom zatvorskom odelu i vakog kaki sam sad, corav i opecen - ti ne bi mogao poverovati da sam ja i u Africi bio. A jesam. Premestase me, ko i druge, sa ostrva na ostrvo. U tudjim prnjama, na tudjim ladjama, po tudjim morima, pa u Afriku. Tamo sam upoznao majora, doktora Ristica.
   Mogo bi ti ja ovo kazivati i krace, al nije red zbog doktora Ristica. Sve nas je savetovao. Izadje tako s nama u setnju, pa kaze: Cuvajte se, braco Srbi, - tako nas je zvao, bogami, a covek major, lekar - ovo je, veli, Afrika, ovde ima zmija u svako doba godine, ne bi valjalo da i od africki zmija stradamo. Pa savetuje da se ne iscudjavamo i da ne zavirujemo da se mlogo ne zagledamo u ono sto je pred nama. Moze se, veli, videti i da se mlogo ne zaviruje - stra ga, valjda, da se mi ne obrukamo u Africi, al de moze Srbin da ne zaviruje, sve mu cudno, ni stoka im nije ko nasa, a rastinje - pogotovu.
   I sve nas doktor Ristic uci kako treba da se drzimo kad na ulice izadjemo. Nemojte biti smesni i zbunjeni, ispravite se i gledajte otvoreno, vi ste vojska, bili ste vojska, sto se sad postidjujete, niste vi nikom ni krivi ni duzni,  niste vi ovde nikom nabili ognjiste, vi ste zasluzili ovaj tain^* sto vam saveznici daju; vi ste, veli, imali svoje kuce i svoju stoku, bili ste domacini u Srbiji. Ja vas gledam, veli, pa mi zao i krivo. Kad ko umre, vi se cisto razvedrite ko da ste se nekom razduzili. To je opasno, veli, to moze da bude prenosno, sa kolena na koleno, kao kaka bolest - dabome, doktor ucen covek, sve zna.
   Sve je cinio za nas taj doktor Ristic. Trudio se da nas zaposli. Da radimo na zemlji i oko stoke. Zna sta Srbina najlakse moze okrepiti. Dabome, zeleo covek da ne licimo na gomilu mucenika i beskucnika koji se stide i sveta i sebe sami, u tudjini.
   Sanjas li stogod, Milutine? - pita me jednom major, doktor Ristic. Od  snevanja, veli, zdravlje mlogo zavisi.
   Ne sanjam - slaga ga, ne smedo reci: sanjam groblje bez krstaca.
   Imas li dece, Milutine? - pita me jednom, ne mogu reci kad bese.
   Nemam, gosn majore.
   Pa sto si toliko tuzan? - pita me, dobar covek.
   Valjda zato sto smo cak dovde stigli, gosn majore, sto je Srbija propala, a mi po svetu bazdamo. Jes, lepo su nas Francuzi privatili, svaka im cas, - podignem ja vako sajkacu - ama, sta ce s nama biti do posletka.
   On se uvati za bradu, zabrinu se, vidim ja nisam budala, ne moze to biti samo zbog Milutina, to je zbog nase srpske sudbine. Stoji tako, gleda me gleda, pa veli: Nemoj da se odvajas i osamljujes, Milutine, nije tebi teze nego drugima; saraj i ti cuturice ko i drugi, pravi neke svirale, vidis kako ljudi svasta rade, napravi neko kresivo za cigare, da pripaljujes. Sto manje secanja, Milutine! Secanja nas mogu dokrajaciti, mogu nas obrati ko slana papriku.
   Fala, gosn majore - sta drugo da mu kazem, al mislim se: da je srece ne bi mi sarali cuturice i ne bi bili ovde, cak u Africi, na tudjim odelima, u tudjoj postelji i na tudjem lebu. Svoj bi mi lebac jeli, svoji se brda i planina drzali.
   Te cuturice sarene i te svirale koje mi ovde pravimo i saramo, to je mozda jedino sto ce srpski vojnik steci i poneti ako se iz ovog pakla kadgod vrati svojoj kuci - tako mi rece doktor Ristic, ociju mi.
   Znaci tako, mislim se, u sarenim cuturicama nam je spas, u sviralama koje pravimo u tudjem svetu - manem glavom. A koliko ce ovi svirala zasvirati u Sumadiji i koliko ce se cutura napuniti nasom rakijom, koliko li ce cuturica stici za buklije?
   Doktor Ristic me pomilova po glavi, pa ode druge da tesi - lepota od coveka: sin mu jedinac strado preko Albanije, ubili ga Arnauti, a on osto da leci tudju decu.
   Pred povratak iz Afrike, doktor Ristic nas povede na nase groblje, da se oprostimo od nasi mrtvaca.
   Ovo smo sad mi na grobovima nasi drugova i vise nikad, - veli doktor Ristic - posle ce o drzavnim praznicima diplomate da im dolaze, al tesko grobovima nad kojima diplomate suze liju.
   Na ladji kad bese, on sa nama. Neko zapeva: "Jecam zela Gruzanka devojka". Zapeva i doktor Ristic. Sude nebeski, kako li mu je srce, jedinca sina ostavio u arnautskim gudurama, al peva, pusti Srbin. I place. I doktor Ristic peva zbog drugi ljudi, pametniji je on od nas, zna on da smo mi narod satrven, da nam nije trebalo po sinjim morima da skitamo, na tudjim ladjama i na tudjem lebu, al eto, peva, sta ce.
   Dobro, doktore - pitam ga ja jednom, iskoristim priliku, nasamo - ko je  taj Trumbic? Mlogo je u to vreme pricano o Trumbicu.
   Sta ce ti to da znas? - pogleda me on, cisto sumnjicavo. Mozda je covek pomislio da me je neko poturio da ga spijuniram - trgo se ja, bi mi krivo. Oprosti mi, gosn majore - zamolim ga, podjem da odem, ali on me zaustavi.
   Milutine - veli mi - ako mi budemo stradali do kraja, nece za to biti kriv Trumbic, nije nas on doveo ovamo.

Bespuca pod oblacima

   A kad bi ono pred Kajmakcalan, pukovnik Ivovic me pozva u svoju zemunicu - mi smo ispisnici, mozda sam ti reko: kad je on poso u Kragujevac, na skolovanje, ja sam ga pratio i torbu mu nosio do jasenicke cuprije.
   Vidis, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakcalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije  ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadzbine i drzave nisu  prelazili preko ovoliki visina. Nasi putevi, veli, vode kroz ova crna bespuca  pod oblacima.
   Da l' je moguce da cemo i mi Srbi i preko nji preci, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobice nas. Ne verujem, sinovce, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve srece za ikoga osim za orlove. Dok je bilo srece,  ne smedo reci, nisam ni znao da postoji Kajmakcalan.
   Sta mozemo, pukovnice, nismo mi gradili Kajmakcalan, necemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovce, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna sta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvecim visinama, valjda je resio da pokaze sta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pruzim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Mozda je bog teo Srbe i na ovaj nacin da isproba, sto ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru.
   Sinovce, zbunio se pukovnik Ivovic, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se mozda posmevam nasoj sudbini.
   Kazem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. Sto da ga ne gledam.  On je od mene blizi onima koji su odredjivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je saves cista, a on neka vidi za svoju.
   Ajde, bre, Milutine, sva ce ova nasa stradanja, muke i patnje nase u citanke da udju; deca ce, veli, unuci i praunuci nasi da uce o nama i da se nad nasim pobedama snaze.
   Nad nasim grobljima - ispravljam ga.
   Pa, dobro, nad nasim grobljima - pljeska me on po ramenu.
   Sto me pljeskas, mislim se, nisam ja budala da bi zivot svoj dao zbog citanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo u citanke, al dobro-de.
   Zauzesmo mi Kajmakcalan, sinovce. Prekrismo ga lesevima. Samo konja sta je ostalo da se raspada na onim padinama.
   Kad bi pred ovaj drugi rat, sidjem ja u carsiju, sretnem Marka Drazevica. I bog zna kako. Nismo se dugo videli, a on mi i rodjak dodje, moja majka i njegova baba sestre od rodjeni striceva.
   Sta cemo, kud cemo, ajde u Moravdzijinu kafanu. I sve redno: rakija, kafa, razgovor. Pitam ja kako su njegovi kod kuce sa zdravljem, cuo sam bio da mi sestra, njegova majka, nesto pobolela. Raspitujem se ja i za letinu, jesu li sredili, kako je godina ponela, kad on meni, ni pet ni ses: Ujace, jesi li ti bio na Kajmakcalanu?
   Meni milo, sinovce. Dobro je, mislim se, da se neko seca tog Kajmakcalana, da to sve nije zaraslo ko mecki dupe, il, ko sto onaj pokojni Branko kad je gledo more sa ostrva smrti rece da ce sve da se izravna i da nece ostati ni belega nasi stradanja.
   Jesam, velim, kako da nisam, bio sam na Kajmakcalanu. I zategnem ja da pricam iz jednog vitilja. I kada je artiljerijska vatra bila, i kako smo krenuli, kaki su polozaji nasi bili, nemoguci, pa nas Bugari i nemci tuku u tome, i kako su za nama ostajali nasi mrtvi. I kako smo ljubili zemlju kad smo presli preko Kajmakcalana.
   E to je bila pogreska, - prekide me Marko - to je bila velika pogreska. A smije se.
   Dobro, mislim se, pogreska, sigurno da je bila pogreska, znam ja da mi iz pogreski ne izlazimo otkako smo svoju zemlju napustili; seti se ja oni nasi kostura i leseva preko Albanije i sinjeg mora i koji li sve ostrva, pa i Afrike.
   U redu, blago ujaku, greska, al koja, u cemu smo to pogresili? - ocu ja da razaberem i vidim sta on misli.
   Pa to sto ste toliko ginuli i sto se pogibijom jednako ponosite, to je pogreska. Kajmakcalan nije srpska zemlja. Ne vazi se ono sto je bilo za vreme Dusana Silnog.
Sude svevisnji, zasto je on skole ucio i po Beogradu bazo - mislim se, al se savladjujem.
   Dobro, blago ujaku, a sto mi onda ljubismo zemlju? Zasto mi onda otimasmo tu zemlju od turaka dvanaeste? Mislim se, sinovce: imadosmo li mi neka druga posla, nego da po Makedoniji ginemo? jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti cija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, sto je ne osvajase i ne oslobadjase, kako se tek sad setise cija je?
   Eto, ne vredi vam se vajkati, tako je to sa nama Srbima, mi prvo izginemo pa se posle razmislja da li je to tako trebalo da bude. Drugi su drukciji, oni  prvo razmisljaju, pa onda ako ikako mogu, ne ginu - smeje mi se u brk.
   Dobro, blago ujaku, ima li jos Srba koji misle kao ti? - pitam ga, a pod grudima poce da me steze. Zaletese se u me one slike i prilike; seti se  pukovnika Ivovica, i onog razgovora u njegovoj zemunici, seti se pogibije Milica iz Kalanjevaca i Mnojla iz Gurisevaca - al, dobro, trpim, ocu da  vidim sta je i kako je. Ima, zar ne cujes i ne citas da vas Kajmakcalance nazivaju "kajmakcalanskim avetima".
   Ja gledam, a ovde me priteglo, uskovitlo se Kajmakcalan oko mene, al se  uzdrzavam, ne dam rukama na volju, rodjak mi je.
   Dobro, blago ujaku - sve ja tako njemu lepo, a dlan oce da mi se otkaci - dobro, a ko to tamo po Beogradu tako nas "kajmakcalanskim avetima" naziva,  koji su to Srbi tamo? Racunam, skolac je, student je, druzi se sa skolovanim ljudima, cita knjige i novine, apsili su ga, zbog toga je i skolu zabatalio. Da je srece, on bi odavno sudija bio, al eto, bavi se nekom politikom. Dede, blago ujaku, reci ti meni ko su ti ljudi sto su sad naknadno tako pametni?
   On rece, ne mogado sve upamtiti, znam da pomenu nekog Ristica i jos neke spisatelje. Svi oni sad pisu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo  presli preko Kajmakcalana. A ja, sinovce, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo presli na ovu stranu Kajmakcalana pa mi krivo. Sto je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakcalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako cujem, govore da smo mi nji okupirali osamnaeste. Sto mi nismo nji  pustili da se oni sami oslobadjaju i stvaraju svoju drzavu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? Sto da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i nasi skolovani ljudi kajmakcalanskim avetima nazivaju i da nas  podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac.
      Zasto se zaboravlja da je i od one sake jada sto je sa Halkidika posla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo vise od polovine...Zasto da ispadnemo smesni na kraju?

Lepa sela i varoši

  Da kazemo, pade Bugarska. Odose Bugari svojim kucama. Nama komanda ne dade da odemo u Bugarsku. I bolje, kaka je sreca biti nekome okupator, barem mi znamo sta je okupator, pribogu, zar je sreca za coveka da przi babe i ubija tudju decu. Fala nasoj komandi te tako isposlova to sa Bugarima, pa se mi njima ne svetismo za Surdulicu, Toplicu, Jablanicu i druga njina zverstva, sto da budemo ko oni.
   Dadosmo se mi za Nemcima. A oni, ljudi, dabome, beze svojim kucama, ne mozes i' stici. Vasilije se, secam se, segaci: Blago Nemcima, veli, oni ljudi  idu svojim kucama, a mi ko da svoji kuca nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja.
   I drugima tesko, bili bi radi da svrate, da vide sta je i kako je sa  rodbinom, ali oficiri ni da cuju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmace, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima zive Juzni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije,
   Da bog sacuva. Ne daju ti odmora. Drze nas ko djake. Uce nas o Juznim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne smes reci: neka te pesmice pevaju Juzni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje oduzili.
   Pa bogami, sinovce, tesko mi je uciti. Sta u moju glavu moze da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred. Poadasmo s nogu  po onim krajevima sto su dotad bili austrijski.
   Necu da gresim dusu - lepa sela i varosi. I narod lepo obucen, nigde opanka, niko pocepan. Domazluci urodjeni, nikom crep nije falio, ni na  svinjcu.
   A nasi, onako traljavi i tabanisani, zaviruju kroz kapije, pogledaju u dvorista, gledaju stale, obore. Zeljni ljudi domazluka, trapuljaju i gledaju. Cude se kako je sve ocuvano i uredno. A kapetanu Topolcu, vidim, nije pravo, postidjuje se. Nije se ovde ratovalo, ni sad ni ranije, nije se ni ustanacilo-objasnjava nam, vidim, stra ga da se ne obrukamo, zao mu, valjda, nasi ljudi. Nisu, veli, ovde ljudi ni bune dizali, nije njima bilo ko nama, oni su se sa svojim dusmanima dogovarali i nagadjali.
   Koje smo mi sudbine - mase glavom Stevo Tulezanac - boziju ti majku i nasoj sudbini i nasoj Srbiji, koliko nas je kostala; kako se, veli, medju nama ne nadje kogod za kake pregovore i nagodbe sa neprijateljima.
   E pa, ne vredi nam se vajkati, svak ima svoju pamet i svoju dusu koje  mu sudbinu odredjuju - kezi se Vasilije.
   Velicko Velickovic, narednik iz druge cete, prisio cin, posto narednik, odelo prepravio, zategao se, uscustrio se, cini mi se da se bio i namirisao, taki je covek bio, valjda mu to i od imena i prezimena dolazilo, sve je bio zeljan neke velicine i izgleda, voleo da se dipli i glanca, pa se vako  zaustavi pred jednom kapijom, a tu stoje dve devojke. Razgovaraju nesto, vidi se lepo da jedna ispraca onu drugu, a velicko velickovic mlad covek, oce nesto da upita, nesto poce za crkvu da pripituje, a one devojke se samo  pogledase pa nastavise svoj razgovor, ali vidim ja, zure one da se pozdrave, ne gledaju nas ko smrdljivi sir.
   On zna francuski, reko ja za Velicka, ocu da ga ucinim malo vidjenijim. On, veselnik, stvarno bio naucio nesto francuski, tamo po francuskim bolnicama po Africi i po Solunu, mlogo je voleo da se druzi sa Francuzima.
   One devojke se pogledase i rastadose, odose bez reci, vidim, ne veruju  da Velicko zna francuski; vidim, bre, da im ni najuredniji i najlicitiji medju nama nista ne znace.
   I pricam ja posle to kapetanu Toplcu. Voleo bi da mogu i onom ucitelju iz naseg sela i porucniku Grasaninu, i Mladenu Markovom, a najvise bi voleo da mogu kralju i Pasicu.
   Kapetanu Topolcu, dabome, nije pravo. Ljutka se na one devojke. One, veli, ne znaju sta je vojska, nikad svoje vojske ovde nisu ni imali, one misle da smo mi ajduci. Upisulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska u kojoj su njini sluzili vesala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i zene. Dabome, ta vojska je vesala, nije srpska, srpska se vojska nikom nije svetila, ni jedno jedino dete nije od njeni ruku stradalo. Mogli ste im to, veli, reci.
   Ama sto je to meni potrebno da se ja sa devojkama pregonim i da dokazujem ko je ko. Da je srece, mislim se, ja bi poodavno bio u svojoj kuci i sa svojom pravom rodbinom. Mestani nas, sinovce, posmatraju ko da nismo pobednici. Cude se ljudi  da smo mi ovako malobrojni, uz to i tabanisani, pobedili vojsku koju su oni s divljenjem gledali na paradama.
   Jovan Vencanac, pao na kaldrmu, bacaka se, a mestani gledaju. Ne daj se, Jovo - sapucem mu, ne znam kako da mu pomognem - ovi ljudi nas ne poznaju, pomislice da smo mi ove boljke od kuce poneli, da su nam urodjene, ne znaju oni da smo mi te bolesti u ratu stekli, otkud oni mogu znati da zivi ljudski stvor s naseg puta nije mogo citav da se vrati, nisu ni konji nasi mogli da opstanu.
   Zene okrecu glavu, ne mogu da nas gledaju: pobednici udaraju temenom o kaldrmu, pena im na usta izbija.
   seti se ja opet ucitelja iz naseg sela, i Mladena Markovog se seti, i porucnika Grasanina, i mog ispisnika pukovnika Ivovica. On mi je, veselnik, govorio da se u neku veliku knjigu upisujemo, a mi, eto...
   I oni medju nama koji su se dugo kindjurili da bi licili na pobednike - splasnuse, cuse da nas ovde, u krajevima koje smo oslobodili, nazivaju  srbijanskim gedzama, gegulama, geacima, pa i ciganima.
   Pa kad vec pomenu te "gedze", onda i ovo da ti kazem. Bila je zima. I  sneg napadao. A mi po selu, a selo nije ko nase, njino selo veliko, vece od nasi varosica. A po sokaku guske. Imaju gusaka i pataka, boze sacuvaj.
   Gedze, gedze! - vicu deca, ruze nas, viknu pa smugnu iza kapije. Pa opet: Gedze! A mi ko popisani.
   Ama koje gedze! - skide pusku Stevo Vencanac, pa zateze i opali po onim guskama. I drugi skidose puske, pa na guske. Prsti perje, gacu guske. Sta  bi, sunac ti!
   Prestanite, ljudi! - vicem, nisu guske nama nista krive. Po dvoristima, iza kapija, nasta dozivanje i kuknjava, za guskama.
   Bezi, Stanko! - povucem ga. Ovo na dobro ispasti nece, cujes da se za  guskama kuka vise nego sto se u Macvi kukalo za decom i zenama. Udarismo  sokakom i zalutasmo. Jedva se bivaka domogosmo.
   Sutradan, dosli civili da se zale zbog gusaka. Nas postrojise. Kapetan Topolac izadje ljutit, vidi se, namice sajkacu na oci. Civili za njim. Sve obuceni ljudi - crni sesiri, crni kaputi, rukavice im na rukama, lako je  njima na mrazu.
      A mene bas kopka. Da l' ce kapetan Topolac sad da pusti ove da se setaju pored stroja i prstima pokazuju u nas ko u lopove. Samo bi trebalo jos i  zandare svapske da dovedu da apse nas koji smo njinu carevinu srusili, samo bi to jos nebesa mogla da nam prirede.
   Vojnici, vi znate da vam ja ne mogu i ne smem reci da ste se osramotili i zato, kaze, ja uzimam vasu bruku na se, jer sam se dosta okitio vasom  slavom.
   Vojska zaurla. Bacaju kape uvis. Meni milo. Teo bi da viknem: fala ti  kapetane, sto nas jednom uze u zastitu i s nama podeli bruku i sramotu.
   Dobar bese kapetan Topolac, al i on strada. U ludnici. Steta sto ga  nemadosmo za ovog poslednjeg rata i okupacije.
   Al, dobro, idemo dalje.
   Izlazimo samo u grupama, ko ovce u stadu, pokunjeni i ko da smo nekom nesto krivi, pa i pred sobom se smejuljimo ko da smo u kradji povatani.
   Ajde, Milutine, sa mnom - pozva me kapetan Topolac - idemo da popijemo koju.
   Meni milo, necu da krijem, skoro cemo se valjda i rastati, pa da popijemo. Ja za njim, u kafanu, a on, oficir, bre, al zanisanio astal u cosku, najdalje, ko da nije oficir i onako licit, ko da se od nekog krije ili zbog neceg  postidjuje.
      Dok smo ginuli, mlogo smo verovali - rece kapetan i zaveza, ni jedne vise da proslovi, a pije, jedna casa drugu stize. Kako li ce ovaj ustati, mislim se, da l' ce se pred ovim svetom obrukati. Vidim sta ga mori, pa se mislim: dockan, gospodo oficiri, dockan.
   Sto se ti ljutis, sinovce, govorim ti kako je bilo.
   Teraju nas da marsujemo. U stroju. Treba, govori se, da pokazemo koja  smo mi vojska, to trazi od nas neki odbor Juzni Slovena, niasm mu nikad ime zapamtio. Mlogo je ovde, kazu, oni koji nisu voleli cesarsku vojsku i vlas,  pa treba da se vidi da smo i mi regularna vojska. pa zar nije od nas dovoljno sto smo srusili tu cesarsku vojsku i vlas, mislim se, nego treba sad da se custurimo i da lupamo izranavljenim nogama i raspadnutom obucom poaustrijskoj kaldrmi - al sta mozes, stvara se velika drzava.
   Marsujemo, a nema onog reskog zvuka u koraku nasem - nije nas korak ko sto je bio; ama, ni zastave nase nisu za paradu - izresetane su i okrvavljene, isuvise.
   Ni pesma nam nije da se mozemo njome ponositi - nisu to vise one pesme koje smo pevali kad je Srbija polazila da se brani.
   Otpevasmo svoje - dobacuje Stevo Tulezanac, vidi on da se nikom ne peva i da nema sta da se peva.
   Nema ni oni devojaka o kojima se pricalo dok smo amo dolazili, segaci  se Kosmajac. Ne videsmo ni decu da pred nas cvece bacaju ko sto se ocekivalo, niko krcag vode da iznese da nas zedne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u  glavu zasto tabanisemo, kome caprezdivan pravimo. Ovi sto nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili slucajno, il nekom grdnom pogreskom.
   Ne sprdam se, sinovce, ne ja, bogami, sudbina se sprda.

Od sudbine se ne beži

      Jednog dana gledam ja, voz ode prema Beogradu. U furgonima vojska.   Nasa, dabome. Odlaze ljudi u Srbiju. Oduzili bogu bozije, caru carevo, pa   odose svojim kucama. Uskoro cemo i mi, racunam. Govori se da vec pristizu   i regruti. Mi pevamo "Vojska stara ide da odmara", al nije tako uistinu   sinovce.Pozvase nas u stroj. Opet neka guzva - govori se da idemo da   presretnemo Talijane. To je istina, kaze kapetan Topolac, Talijani oce neka   mesta, al mi ne idemo tamo, tamo ce drugi, a mi idemo da zavedemo red. Izbila   neka guzva - kaze, seljaci, djaci napali nekog bogatasa, mi idemo da mirimo,   a da pucamo smemo samo u vazduh, samo da zaplasujemo. Nikako u meso. Za to ce   da se robija.
    Milutine, post ti tvoj, sta je ovo sad, koja ti je ovo slava i muzika,   jebem ti pisljivu sudbinu, zar da zavrsis rat kao pandur, a moze biti i ko   robijas; e pa neces, kapetane, vrdnem sancim da pisam, pa ispraznim tandzaru;   necu ja puskom sa Kajmakcalana i Dobrog Polja decurliju da plasim, nisam   zasluzio da od mene prave strasilo. Necu, bre, da mi se omakne pa da opoganim   dusu i zaglavim na robiju.
     Kapetan Topolac nas pozuruje, a sam ne izmice iako je na konju, vidi i on sta je i kako je. Nije ni njemu milo da se posle toliki nasi bojeva sa   narodom pregonimo, nije se za to ratovalo.     
    Da l' zna za ovo nas kralj, cica Pera, razmisljam, sto on ne uzme u zastitu svoju vojsku.     
    I drugi se vajkaju. Nije pravo ljudima. E pa da smo znali za ovo kad smo se slegli na Kosovu - gundja Stevo Tulezanac - vido bi Putnik sa kim   bi krenuo preko Albanije.   
    Da l' nas Pasic nasamari? Il mozda onaj Trumbic? - pita Tanasko Stragarac.   
    E da sad pred nama jase vojvoda Stepa, bila bi potpuna parada - zajebava se Vasilije.   
    A tamo kod jednog dvorca - guzva. Psuju nas oni, djaci li su, seljaci,   il radnici. I ruze, bre. I potezu. A mi znamo sta nam je receno. Cuvas se   da ne zaglavis robiju sad na kraju; zar posle sest godina rata da na robiji   zavrsis. Bogami prasne i po neka puska. Prosvira zrno.   
    Da l' ovde ima i oni koji su na nas pucali na Ceru i Kolubari, mislim se.   
    Stao ja, sinovce, pored jedne zgrade, sklonio se od dzumbusa, kad mene   bridnu oko - zasuktase svetlaci. Nema sta - oko. Zviznuo kursum u zid pored   mene, prsnuo malter, odbio se kamicak, sta li, pa u oko.   
    Uh, boziju ti majku i pisljivu sudbinu, Milutine, kazem sebi, zar sad da stradas, zar da ispadnes smesan - zar sad oko da izgubis, i od koga!     
    Mijailo Akinac obigrava oko mene, tesi me: Bolje oko nego ruka, sta je   seljak bez ruke, moze samo ovce da cuva, ovako ces opet moci da ores.   
    Stize i bolnicar, vican je covek ranama pa zagleda i kaze: Nije rana   velika, nije ni opasna, kamen ga, kaze, potkacio, al oko mu je stradalo.   Stavlja on meni zavoj, priteze i omotava, jedva ja i na ovo drugo oko vidim,   suzio mi se svet. A Vasilije se ceri: Je li, bre, Milutine, kaka ti je to rana, sad u slobodi, kako cemo da te osvetimo? Jedino da nov rat zapodenemo.   
    Vasilije, ti barem sad mogo da cutis, nije svaka prilika tebi za sprdacinu. Taka je, kazem, moja sudbina, da izgubim oko od oni kojima se ne   mogu svetiti. A od sudbine se ne moze pobeci.   
    Milutine, sta bi? - po glasu poznado kapetana Topolca, al ga ne vidim.   
    Ne znam sta bi, kapetane, to sam ja tebe teo da pitam.   
    Posle, trazili moji onoga koji je pucao pa udario u zid, odbio malter   i meni oko izbio, al de to moze da se nadje. Pa i da su nasli, koja vajda? Svako ko puca moze da ti izbije oko, alda ga opravi ne moze.
    U bolnici bio jedan rezervni porucnik, Radovic, u civilstvu bio student.   Lep covek, crnomanjas, lepe oci, kosa talasava, ali mlogo izranjavljen; slabosti ga saletele pa bledi i vene, al cita novine, redovno. Jednom me  pozva pa veli: Vidis li ti, junace sa Cera, Kolubare i Mackovog Kamena, sa   Kajmakcalana i Krive Reke - redja sve najvece bitke nase - vidis li ti ovo?   I stane mi citati. Cimaju mu se one novine u rukama, glas mu podrktava.
      Vidis li ti ovo, junace! Napunili novine pricanjima i falama novoj drzavi,   kralju i vladi. Malo - malo, pa pisu da smo se borili za kralja.   
    Dobro, gosn Radovicu - pitam ga -cita li novine kralj? Zna li on sta   se pise? Zasto kralj ne zabrani to pisanje, sto ne kazni novine koje omalovazavaju njegov narod?     
    Ne vredi se nama boriti - samo se trese porucnik Radovic - mi isterasmo   Turke, a nase nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedimo i Svabe, i Nemce i Bugare, a nase nam ulizice slobodu opogane. Nista nama ne vredi, kad mi sami dusmane radjamo - ne treba nam neprijatelj sa strane, lakeji ce, veli,   sve upropastiti i opoganiti. Porucnik Radovic ubledio, graske znoja mu izbivaju po celu.   
    Dobro de, gospodine Radovicu, nemoj se sikirati, bice skolovani ljudi   koji vole svoj narod pa nece prezati od ti ulizica i druge pogani. Moze i   ovaj nas narod da odskoluje ljude kaki su mu potrebni i kake, napacen,   zasluzuje, Kad smo tolike ljude hrabre i cestite imali na ljutim bojistima,   sto bi mi u miru oskudevali u cestitim ljudima.   
    Jesi li ti lud ili si naivan! - ljutnu se on, a ja necu da mu kazem da   nisam ni jedno ni drugo, neka ga nek misli sta misli; al vidim ja da je on   covek sa kojim moze da se razgovara pa ga pitam za ono sto me tisti,     godinama, jos od kada su nas, saku srpskog jada, u Srem zavodili da pomazemo golemoj Rusiji i drugoj slovenskoj braci.   
    Dobro, kazem, gospodine Radovicu, oce li sad oni koji su nas kroz ovaj   rat vodili da sednu degod pa da se sracunaju i vide ko je de gresio. Ima li   ovaj guravi narod kaki skupstina i poslanika, kaki komisija koje ce to da   ispitaju, barem zbog oni nasi grobova od Save i Drine pa preko Albanije i   sinjeg mora do Afrike i natrag preko krvavog Kajmakcalana i Krive Reke. Je   li to cija god duznos u ovom narodu, ili samo narod ima svoju duznos, koju je oduzio i prepolovio se.   
    Ti si, Milutine, lud! - ne moze da izdrzi porucnik Radovic, sav cepti,   a ja cutim i mislim: govori ti sta oces i koliko oces; da sam lud zar bi te   ja za ovo pito; da si ti covek sa vise zivaca, ti bi po pitanju mome razumeo  da ja nisam ni lud ni naivan.   
    Oce li kogod - pitam ga - pred svima nama da odgovara za onu decu sto   se satrese po albanskim vrletima?   
    Milutine, nesrecnice - veli Radovic - nema te skupstine, nema te komisije   nema i nece biti, upamti, ne odgovara se za srpsku seljaciju.   
    A oce li neko dobrovoljno da polozi racune, da se ispovedi?   
    Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti, upamti,   Milutine, samo se ide dalje. Evo, vidis sta rade lizisahani po ovim glupim   novinama, kako baljezgaju o "nasim velicanstvenim pobedama", a ne pomisljaju   da jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog muskog zivlja, da ne   racunamo zene, ne moze dobiti rat, taj narod je izgubio mlogo vise nego sto   je jedan rat. Sta moze da opravda noliku pogibelj preko Albanije? Zar ova vaka drzava, vrzino kolo?   
    Prico je on meni i o Apisu. I kako su ga ubili. Kako je Aleksandar   svrsio poso, pa sad moze kako oce.   
    Dobro, gosn Radovicu - pitam ga - da mi ne ispadnemo smesni?   
    Bas tako - zaradova se on - bas tako, Milutine: ispadosmo smesni.   
    A oficiri, zar nasi srpski oficiri koji su sa nama kroz tri rata...   
    Oficiri su, Milutine, najsmesniji. Jednog su Aleksandra bacili kroz   prozor, a drugog su uveli na mala vrata pa sad pred njim sene i lizu sahane i cine se manji od makova zrna. Nadimaju se, prse i sepure, samo, veli, po balovima izigravaju "dicne Srbe". Ljube ruke belosvetskim upisuljama, a   milion i dvesta iljada Srba pojele mace, ribe i crvi, zasto?   
    Sinovce, nemoj me reziliti, ne drzim ja tebi slovo iz istorije, samo   ti svoje misli kazujem, ono sto mi je na dusi.