Kaze na jednoj sednici naucno-nastavnog veca dok je za govornicom bio dekan, i pricao sta je vec trebalo da prica, uz zrak jarke svetlosti koja upade kroz prozor u amfiteatar, medju profesore se spusti i beli andjeo. U opstem cudu, svi ucutase, dok je andjeo lebdeci polako prilazio dekanu za govornicom. Najzad andjeo progovori (obracajuci se dekanu):

"Dobri covece, vec 40 godina radis na prosvetljavanju mladih ljudi, nikada se nisi ogresio o pravdu kada si ocenjivao, niti si ikad omalovazavao svoje kolege. Bog je pratio tvoj rad svih ovih godina, i pomogao ti da dodjes do mesta koje ti pripada. Sada je odlucio da te nagradi. Na tebi je da odlucis kakva ce ta nagrada da bude, a ono sto ti Gospod nudi jesu:

1. Vrhunska mudrost,

2. Novac i opste blagostaje,

3. Nadprirodna dugovecnost i vitalnos.

Izaberi koji od ovih darova zelis."

Dekan posle par trenutaka zbunjenosti, dodje sebi i bez razmisljanja glasno rece: "Ako je tako, onda zelim Vrhunsku mudrost."

Anjdeo rece: "Neka bude...", podize ruku ka dekanu, i dekana obasjase iskrice svetlosti. Andjeo se zatim blazeno osmehnu i polako nestade.

Svi profesori u tisini zabezeknuto nastavise da posmatraju blagoslovenog dekana oko koga su i dalje blago igrale iskre svetlosti bozije. Tisina se malo oduzi, i najzad neko od profesora doviknu dekanu (zeleci da cuje reci mudraca):
"Pa hajde, recite nesto..."

Dekan lagano podize svoju prosvetljenu glavu, pogleda po amfiteatru, zatim ponovo spusti pogled i tuzno rece:

"Trebalo je da uzmem novac..."